[{{mminutes}}:{{sseconds}}] X
Пользователь приглашает вас присоединиться к открытой игре игре с друзьями .
Обычный сербский (кириллица)
(4)       Используют 7 человек

Комментарии

Мультилингва 15 августа 2018
Словарь включён в программу мероприятия [18.07.18 - 07.09.18] Мультилингва МЕГА 2.
ИльдарВолжский 12 августа 2018
Существует ли раскладка на основе русской ЙЦУКЕН?
Написать тут
Описание:
Тексты длиной 270-300 символов
Автор:
Phemmer
Создан:
14 августа 2016 в 13:05 (текущая версия от 16 июля 2017 в 21:56)
Публичный:
Нет
Тип словаря:
Тексты
Цельные тексты, разделяемые пустой строкой (единственный текст на словарь также допускается).
Содержание:
1 Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима. Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље.
2 Међутим морао сам се уклонити са прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило. А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе.
3 У Вујановцу, једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте. "Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам".
4 Измирили смо се, разуме се, после мог љубазног извињавања и умиљавања, па је умолих да изађе у варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно. Не знам зашто сам ово последње напоменуо.
5 Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза. Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно. Кроз то окно ја сам из мрака могао да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с двоколицама да унесу путничке пртљаге који су кисли.
6 Понеки задоцнели путник протрчавао је журно да заузме место. Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице. Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.
7 И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте. Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови. Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре венчања.
8 Све је било чисто, побожно, очекујуће. После вечере коју смо провели у разговору са његовим оцем, угледним трговцем старога кова, строге спољашности и назора, и мајком, смерном и смежураном старицом, пређосмо у његову собу у којој је, памтим одлично, жмиркало кандилце пред иконом арханђела Михаила.
9 Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету. Лице му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а снажан, као одваљен од брега, са раскуштраном кудравом косом која му је падала по челу, онако испружен подсећао је на лава. Право кажеш, и ја никога не молим.
10 До зоре смо остали у разговору. А сутрадан кренусмо се у сусрет вереници, који смо имали да сачекамо на једној малој станици нишке пруге. Тамо су имали да дођу и кумови и ту, у малом селу једном, парохији нашег пријатеља свештеника, спремљено је све да се обави венчање.
11 И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са једним сањивим господином који је нешто мрмљао и као претио.
12 А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе, продре у наш купе.
13 За то време ја сам крадомице погледао да се уверим: спава ли човек наслоњен на женино раме или се претвара. Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто да каже. Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало.
14 Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако није могао ни заборавити. И тако сам дуго остао седећи да размишљам о људској осетљивости и другим занимљивим послератним чињеницама.
15 Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене. Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње.
16 У свечаном оделу и великом црном шеширу, са приметно краћом десном руком коју је редовно подизао у висину очију кад се здравио, кратковид и врло збуњен, кум је искрено загрлио Николу и нешто неразумљиво муцао кад му је овај, срдачно му стежући руку, захваљивао на одржаној речи.
17 Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам... Готово у исто доба ноћи кад пролазим овуда, прилично нервозни, шетали смо оно вече дуж пруге која је бљештала на светлости месечине, очекујући да она стигне.
18 Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи који очекују некакав врло важан догађај.
19 Имало је нечег завереничког у нашем понашању. Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну. Па се црвене тачке појавише, срца нам залупаше, а мало после ала што је бректала стаде.
20 Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата нагло отворише и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да човеку и притив воље очи заводне.
21 Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је од једног до другог. Ја сам био одушевљен до манитости.
22 До јутрења провели смо у поповој у љупким и веселим шалама и разговору којим је она знала да руководи са неисцрпном срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава.
23 Сећајући се и сад оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже.
24 Топили смо се од њеног осмеха, дрхтали смо под погледом њених жарких очију. Куцали смо се чашама, испијали, клицали, певали. Пијанство младости достизало је свој врхунац кад нам је она певала. Па су настале здравице. Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија.
25 Са бурним "живио" пропратисмо овај крај његове здравице, па Никола засвира коло. Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора. После је поп гађао из револвера мој шешир од панаме окачен о дрво, а кум, победоносно, на свом штапу донео велику змију коју је убио и стао да описује.
26 Она се, вијугајући, губила између узвишених, зелених страна по којима су, усред поврстаних воћњака, провиривали црвени кровови скромних кућица. А даље на хоризонту, над великом плавом планином, један усамљени бео облак, као огромна овца од снега, распадао се постепено ишчезавајући.
27 Али сам брзо одбацио досадну књигу и стао, без реда, да мислим о свачему. И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим. И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио.
28 Јављао ми је да су срећни, а пред први рат известио ме да су добили ћерку. После смо у рату, као резервни официри, бачени у две разне дивизије. Видели смо се само једанпут пред велико одступање. Тешко рањен у груди он је лежао у крушевачкој резервној болници, где сам отишао да га посетим.
29 Том приликом жена се налазила уз њега и неговала га са пуно најлепше нежности. Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице. А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама.
30 Тек је свитало кад сам стигао пред његову земуницу. И војник ми саопшти да је синоћ био мали напад јуришног одељења, да је командир скоро и легао и наредио да га не буде без нарочите потребе. Требало је, према томе, да останем поред земунице и да чекам. Јутро је било ведро, свеже и мирно.
31 Ја се потом дигох да прошетам танком, змијастом "стазом уздаха", како се тамо називаху оне уске путањице што су служиле за шетњу у слободним часовима и које су официри, у бескрајним тренуцима очајања, са мутним погледом у плаве даљине и сновима о слоболи. временом угазили шетајући се горе-доле.
32 А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води. Истина је, тако сам, углавном, рекао.
33 Прво су ми тражили одговоре, па ће ме саслушавати, испитивати сведоке, судити, жигосати. Зато сам те звао. Саветуј ме, помажи, научи ме шта да радим Јер, кажем ти: ја не могу да гледам ситна слова командантова и пакосно лице иследниково. Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме.
34 Јер не само свежина, већ споља не уђе никакав звук, нити жумор, нити мирис, ништа сем нешто више светлости и то уморне, суморне и мртве. Ох, познавао сам добро овај мир, мир гробља, мир који гуши, неиздржљив, ужасан. Само се светлост полако увлачила и, постепено и опрезно, откривала ствари.
35 То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео. Па се благо и нежно насмеши, те ја приметих јасно колико му сад беше лакше него малочас.
36 Ја сам велика Слободанка Николе Глишића. Мој тата је у рату, а ја станујем у Ватрогаској улици. Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу.
37 И тек сад схватам шта то значи продужити душу, надживети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу. Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио.
38 И као што сам без свести одступао преко арбанских гора, расејано прелазио мора, збуњен лутао између маслина, луд корачао по усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по овим гадним чукама и чамио у овој влажној земуници, као жив мртвац, све док ме ова карта није отрезнила.
39 Они дакле живе и поред свих несрећа и само нас простор и време деле. А она расте, напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја. Побратиме, разумеш ли? Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет.
40 Побратиме, узми читај ову Бобину карту. Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан. А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота.
41 А после, уместо раја и цвећа стизала је наизменично болест њена, Бобина, моја. Затим неспоразуми, љубомора, разочарења. Паучинасти, идеални снови нашег живота ишчезавали су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да претресамо своје илузије.
42 Хиљаде ситних и крупних ствари, непријатних и мучних, које су нас неминовно очекивале, ми нисмо били предвидели. Као и већина вереника ми нисмо хтели предвиђати тај стварни живот коме смо ишли у сусрет, који се не може обићи, нити нас се тицао живот других којим смо се могли користити.
43 А сад, као што ти рекох, новчана оскудица, оштро окривљавање и друго. Али ја хоћу да ме добро разумеш, побратиме. И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње. У том тренутку, на малом столу до постеље, зазвони, па кркљаше пољски телефон у својој кожној торби.
44 И тога дана, и друга два што сам тамо провео, нисам се могао довољно надивити душевној снази и херојској вољи овога узора од човека, обхрвана свима несрећама, изложена толиким опасностима, заузета нај тежим дужностима што их живот може натурити, дужностима пуним одговорности.
45 Па се једва растависмо из загрљаја и ја пођох уском стазом која води ка резерви. А кад сам се стао пузати уз јаругу ка коси, позади које се налазио батаљон и штаб и превијалиште, најпре чух опаљење, па хујања, а затим фијук и страшан тресак гранате која експлодира у мојој непосредној близини.
46 Ја се упутих левом путањом и задувано пожурих. Али фијукање се настави, и зрна чија су парчад звиждала, распрскаваху се на све стране. Кад сам се мало више успео, угледах неколико коморџија како дахћући вуку збуњене мазге уз оно брдо које сам оставио. У том сам ја залазио.
47 На самом завијутку где настаје мала зараван окретох се и угледах Николу на истом оном месту где смо се раставили. Махао је капом и поздрављао ме. А мени је душа била насмрт жалосна, и силазећи завојитом стазом, низбрдо ја се заплаках, као да је То било последње наше виђење.
48 Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу. Сав горим од нестрпљења да у оној истој соби, у којој смо разговарали уочи његовог венчања, после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу прошлост тако бурну, мученичку, али богме, и јуначку.
49 Она је ствар, без сумње, изравната: она његова мучна сумња коју ми је узгред и врло опрезно наговестио онога дана кад смо се, после ослобођења, први пут срели у Новом Саду. Али ко је тај нитков што се усудио оклеветати једну жену као што је моја снајка? Од онда се, истина, нисмо видели.
50 Старци, та велика деца, бришу очи и погледају у нас: "Само кад ово доживесмо. Живили наши ослободиоци." Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући пешкире и цвеће, греше, заостају, сустижу, брзају ситним француским кораком и смеше се.
51 То беше Никола. На дивном зеленку, сав у цвећу и пешкирима, у простој војничкој шајкачи, са Карађорђевом звездом на прсима, поносит, озбиљан, хладан и као да му је непријатна сва ова хучна галама, он је уздржавао коња, који се, уплашен од светине, пропињао и исколачених очију гледао преко масе.
52 Сутрадан испратио сам га за Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога сам сазнао понешто о његовом расположењу које никад не бих могао очекивати. Драги мој побратиме — писао ми је између осталога — изгибосмо пијући по овој Бачкој.
53 А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо. Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели.
54 Она ствар мора да је изравната. Шта ће човек, мора да заборави и на мртве и на ране и на срамоте, јер човек је челик, још тврђи. Напићемо се, видим. И жељан сам, части ми; па још у кући и опет да нас она служи. Прикупих ствари па изађох, а мало после воз заиста прође постају не заустављајући се.
55 Месечина. Поред пруге у честим барама иза кише огледају се звезде а поцепани облици чине се огромне црне авети. Па и кад прођемо: као да је земља ишчезла и да јуримо над безданом. Чести гвоздени мостови над дубоким безводним пролокама. Воћњаци, усред којих се беласају кућице ретко осветљене.
56 Ближимо се станици која се распознаје по разбацаним црвеним и жутим светиљкама. "Још неколико секунда па ћу га загрлити." Враћам се и узимам ствари са узбуђењем које обузима човека кад је уверен да га на станици чекају. Мале кућице чувара пруге пролећу и најзад, не успоравајући нарочито, воз стаде.
57 На перону јадно осветљене станице тискале се отрцане прилике неколицине носача и деце и дрско се грабиле око ствари путника. Ја се обазрех свуд унаоколо, жељно тражих да видим Николу, али узалуд: њега није било на станици. Поред мене промаче крезуби студент па се изгуби у гомили.
58 Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош. Ја мало размислих шта да чиним, она језа разочарења проструја сад кроз мене много јаче, па се најзад реших да уђем у кафану. Тамо ми показаше једно засебно одељење, одакле је допирала паклена свађа.
59 Ја застадох да ослушнем, оклевах опет неко време држећи кваку ла се нагло одлучих да отворим. Десетак прилика, с Циганима који су поднимљени на виолине пажљиво пратили праву циганску препирку, распознавало се у диму од дувана. А кад ме приметише људи се згледаше и свађа се осетно утиша.
60 Он се окрете, погледа ме мутним, изнуреним очима, познаде ме, па устаде и загрли ме, али је био изненађен. А мени показујући своје друштво: — Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка! Има дана за мегдана.
61 А кад је требало извлачити, онда, ти знаш како сам извлачио. Ја сам извлачио, а они су се извлачили, и синове извлачили и слуге извлачили; и сад сви бољи од мене, поштенији од мене, паметнији од мене. Али одмах затим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу.
62 У узбудљивом ћутању које настаде после овога, чуло се само шкргутање његових зуба, које не знам како није поломио, ваљда савлађујући се да не удари мене или кога другог, док се ја одлучно не подигох тврдо решен да напустим друштво. А дувански дим бивао је све гушћи док сам ја празнио чашу за чашом.
63 Оно што је најодвратније у једном веселом друштву то је: кад се неко прави мудар па се издвоји и не иде укорак са општим расположењем. Грцао сам, пио сам на силу, али сам пио. И осетио сам да је расположење постајало све живље и лепше док се није претворило у право одушевљење.
64 Чудио сам се како су ми малочас ова иста лица могла бити одвратна. Напротив, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима. Приметио сам како ме Цигани посматрају, и њихове беле, велике као јаје, беоњаче скакале су по црном лицу, час по бради, час по образима, час по челу.
65 Вероватно, опомињали су ме да их не заборавим. Чудим се, части ми, како сам могао бити тако непажљив. Али пошто сам залепио банкноту на чело једноме што су му се највише очи колутале, они ме оставише на миру. После је до мене сео један љубазни господин потпуно ћелаве главе и подбулих капака.
66 Чинио ми се, истина, много старији него што ми је рекао да има година. А бркови су му били масни, умазани и ушиљени као иглице. Почешће нагињао је своју ћелаву главу и масне бркове па ми се жалио како је костобољан, нудио ми да једем "пробајте само фино прасенце" и нешто ми поверљиво објашњавао.
67 Има финих комада, нема говора, има и нових. Код вас, нема говора, има и бољих ствари, али за овде је добро, средње, на пример." И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп. "Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено.
68 Она ни за једну није, вели, сигурна. А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више.
69 Ето мала Лела што станује до цркве, девојчица, вели видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи полицију кафом, смеје се и занима с полицијом.
70 Па и власти нису као некад, нема говора"... и тако нешто отприлике. "Ћерку бившег председника општине сликале Швабе голу, као од мајке рођену, а сад се верила. Кршна девојка, нема говора, бубац, свако вече на корзу. Лично сам видео голу фотографију; дивна је, свеца му, нема говора.
71 Ето и он. То је судбина сваког мужа." После ми је показао једнога господина врло услужног и досадног. "За време окупације био овде председник општине и није било већег злотвора од њега: интернирао, батинао, жарио и палио и обогатио се, па сад као да ништа није ни било, опет први.
72 Само студент седи непомично, гледа ме подсмевачки и добацује ми сваки час, климајући обешењачки главом: "Сервус, бато, готов си." Крајња неучтивост, јер се нисмо лично упознали. Ја осећам да је глупо што ћутим и да је потребно колико-толико да подигнем свој углед, па устајем да одржим здравицу.
73 Тамо, у том огледалу, испрсканом милионима ситних црних пега клатило се нешто у магли, зацрвенело, тршаво, тупо. Загледам боље и познам своју нову машну на завезивање, искривљену, развезану, пијану. Погледао око себе или у огледало, свеједно: свуд се угибало, таласало, клатило, ковитлало.
74 Као да сам насред океана и да јашим даску. И тада се опет угледах у огледалу, али тако мртвачки блед, блед као дух, никад нисам био. Међутим било ми је лакше и ја сам молио за тишину да наставим здравицу. Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке.
75 Тако ми је нешто смешно било. Он се тетурао, наваљивао на мене свом тежином, ишао час брже час лакше. Па се лудачки смејао као да јеца. А тај смех, ох благи Боже, необично ме подсети на онај његов плач у земуници на фронту. Прођосмо цркву и скретосмо у његову улицу коју сам познавао.
76 На улици пред бербер ницом кашљао је и гласно зевао ноћни стражар. Испружен полеђушке он је гледао у Месец, Док су се плехани тасови покретани лаким ветром, тајанствено брујећи, лелујали. Ја застадох, а он продужи клатећи се, пипајући и држећи се зида без чије би се помоћи срушио.
77 Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута н увек се чудно погледасмо. Нешто пријатно до манитог заноса, неко слатко узбуђење које ми је уливало нове снаге, прострујало би кроз мене и заголицало би ме при сваком од тих случајних додира.
78 Захваљивала ми што сам дошао, а он ме је позвао само на њено наваљивање, те да се заједнички посаветујемо: може ли штогод бити од њиховог живота и од Николе, који се од доласка из војске, а нарочито од скорашње смрти своје мајке, сасвим изменио, изгубио, пропио, искварио у служби.
79 Витка, али бујних форми, са великим грудима које су се уздизале, зажарена, уплакана, била је дражесна у својој лакој хаљини сасвим припијеној уз дрхтаво тело. Понова сам узео капут да идем, да је не гледам, кад, изненада, облачећи га, оборих нешто што се откотрља под астал.
80 У слаткој напрегнутости, узрујан алкохолом, морао сам је чудно погледати устајући. Ох, оне исте жарке очи засењене дугим трепавицама! Из дечије собе зачу се испрекидан, гласан уздах у сну. А из црног оквира на зиду посматрао ме строги израз очију старога оца тако одлучно опомињући да се скамених.
81 Све што ме тиштало то је: да пронађем какав било посао или измислим какав му драго разлог па да понова одем у Вујановац. А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало, нимало се нисам зачудио.
82 Пише ми: да је Николе нестало сутрадан пошто су издали седмицу Боби која је, у овој последњој великој епидемији грипа, настрадала. Како изгледа, за оно друго двоје деце није много Ни марио. Имање је остало прилично. Али кад је све било спремно одустао сам, мада никаква посла нисам имао.
83 И Микобер нам мора декламовати једну громку. А том приликом, ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде тамо затекао; тога подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Јест, једино чекам да се снајка мало смири.
84 Командант као присећа се неког важнијег посла, расејано слуша војнике, и онда нервозно прелази на четвртог да би прекратио рапорт. Четврти промрмља нешто, па се збуни. Онда пуцају шамари по озеблим образима тројице првих, и писари штаба беже с радозналим главама иза прозора.
85 Онда застаје мало, са рукама на леђима, и гризе горњу усну, па после десном руком наставља да шамара по левом образу кад бурма зазвекне по зубима или закачи за дугме од нарамнице; онда кратко наређује дежурном да претпостављени поднесу оптужне рапорте, а четвртом одговара да нема одсуства.
86 Нож му виси о дугачком бандијском виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне.
87 Понекад, али то је ретко, испадне му да изгура целу реченицу без муцања. На рапорту је због безбројних грешака, као: пљачкао после борбе, провалио добош и у њему држао покрадену пилеж из непријатељских кућа, тукао каплара, задоцнио на маршу, коцкао се, изгубио маљицу и шаторско крило.
88 Онда товари на леђа једну по једну од заборављених ствари, па накривљене шајкаче за којом су поређане цигарете што вире и с једном у зубима, кривуља тако за пуком, пурња кљакавим ногама и подиже прашину више него и сама пуковска сака са ћоравим у оба ока Цезаром, ислуженим артиљеријским рудним.
89 И кад прође и комора и санитет са попом, коме се, кад јаше, виде везене сељачке чарапе, и кад промакну сви дроњци пука, онда тек наилази Ресимић, па се претвара да не види команданта. Па корбач пуца по добошу и натовареним стварима, и коморџије са зачеља окрећу се бојажљиво и подлачки смеше.
90 Он нити носи пушку, ни фишеклије, ни ашовче, он је комотан... Али њега то никад не љути. Он ради и кад га не терају на рад; он је такав, тражи, сам измишља посао и кад га нема. У јеку колеричне заразе, у Велесу, кад је сва дужност санитета била да сахрањује, он драговољно помаже болничарима.
91 Једанпут је случајно, као оно Рус Шаповалов, што је гонећи зеца набасао на лево крило војске Миратове, открио нешто што је значило подвиг велике војничке вредности, откриће чију важност, уосталом, нико из Врховне команде никад није хтео признати. Маршовала је дивизија ка Иверку.
92 Од вечери до јутра провела је мртва уморна дивизија у најстрожијој приправности. А исте ове ноћи Секула, врљајући по околини пљачке ради, откри: да се путем, с које се стране сву ноћ и грозничаво очекивао непријатељски напад, сербез крећу воловске коморе двеју наших дивизија.
93 Колико би пута друмом ка школи угледао из далека каквог старијег човека, који му иде у сусрет и кога је хтео поздравити, рећи му добар дан као и остала деца, и прилазећи му гласно изговарао: добар дан, добар дан, добар дан, све док старији човек не би наишао према њему.
94 И тако с дана на дан, у нераздвојном контакту с војском, он је полако стицао разна војничка знања из тактике, стратегије, фортификације, из ратних вештина; он је знао "ратну службу" упрсте, и сам се изражавао чисто војничким језиком, са псовкама или без псовки, како је кад прописно.
95 А на егзерциришту, по највећој жези, и кад му се досади да се подсмева регрутима од којих боље ради "вежбање с оружјем и стражарску службу", он одлази у јаругу код значара и тамо убија гуштере, слуша масне приче, дува у трубу или лупа у добош да одмени значаре, док се они сити наспавају.
96 И од клупе до клупе, од хладовине до хладовине, слуша како хрчу мајстори на тезгама, у поливеним дућанима, и гледа како се тешко гегају и шичу гуске по врућој калдрми, а у хладу боса и голуждрава деца играју пиљака и чаврљају као и врапци под стрејама. Па дрема, клима главом и млатара ногама.
97 Све тако до вечера кад освоји ладовина, и зјапе прозори као отворена огромна уста, или промаја лепрша завесе као исплажене језике. Тада се враћа у дућан да поднесе рачун, спреми газдину собу, изриба канту, попуши цигарету, па да се отегне на клупи дућанској као шаров...
98 Тада се Секула понова вратио војсци и постао рабаџија војничког лиферанта. То је најсрећније доба његовог живота, о коме често прича на маршевима, поред ватре или ноћу на предстражи... Натовари пуне канте паприка, купуса, лука или сена, и крене ноћу клисуром кроз Јелицу.
99 Па се ослободиле сељанке, за оно неколико дана док су Швабе биле, и тако се сви лепо проводе. Пред вече игранке а по ноћи састанци. Не праштају, веле, ни они код наших кућа. Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија сељанка.
100 И те ноћи сваки батаљон даде по једну патролу, и патроле, без милости, претресоше цело село, сваку кућу, сваки кутић, амбаре, вајате, таване и кучнице, али Секулу Ресимића нигде не пронађоше. Те ноћи командант не оде у варош, те ноћи Секула Ресимић, добошар прве чете другог батаљона, беше у бекству.
101 Баш у то време, иако опијен славним победама, Београд се побожно сећао мртвих, засипао их силним цвећем, захвалношћу и сузама, више и усрдније, можда, него икад дотле. Изгледало је: као да пролеће буди живот само ради мртвих и да живи друге дужности и не познају већ да убијају и да плачу.
102 Уз влажан зид што опасује гробље, до саме гробљанске капеле од црвених и сивих коцки, са дугим лењирастим прозорима и шупљим крстовима по којима се јуре и чаврљају врапци, осам дрвених свећарница и цвећарница плехом покривених и природним и вештачким венцима начичканих, радиле су од јутра до мрака.
103 У њима, унутра, као у крлеткама, иза белих великих свећа повешаних о ексере, назирале су се доброћудне главе инвалида-продаваца, чије су штаке биле прислоњене уз столове са кривим ногама обавијеним канапом и крпетинама, онако исто као и патрљци њихових ћутљивих сопственика.
104 Тада пружи она букет момку, откопча свилену торбицу, па болећиво приступи убогим људима. Она га дарује, па праћена момком, и док пудлица обиграва око ње трзајући је ситним зубићима за ивицу сукње, она жури ка драгом месту туге, са изразом све већег бола и патње једне светитељке.
105 И Секула отвара очи, намигује и загледа у десетицу. Секула је пустио браду, прерушио се, мучно би га било познати. Омрзнут је у своме друштву, али га се оно боји. Јер све су то предратни просјаци, лажни инвалиди што "ватају на униформу", Цигани и протуве, и он једини ратник међу њима.
106 Говори мало, и док они ћаскају, он се треби од вашију. Само кад наилазе посетиоци гробља, он зажмури и забогоради неким језивим мумлањем да све надвиче. Или прави досетке на рачун пролазника који се не осврћу на његова запомагања. И грбавко се присећа, па црвенећи иде даље и гунђа.
107 У новој средини, међу војницима које тада први пут познаде, потпуно непознат, морао се мучно осећати Секула, али се није имало куд. Јер он увек провођаше сам, ревносно предан својој дужности да се стара о командантовој кобили Ружи, чије га ждребенце витко, умиљато и несташно занимало више свега.
108 Операције, истина, беху свршене, али шта то мари, баш зато је он и послан из штаба, где је био навикао да служи на потпуно задовољство дивизијара, чији беше љубимац... Било се већ дубоко ушло међу снежне кршеве арбанске, и командант мучаше само једну бригу: како ће се без хране издржати до мора.
109 Али дивизијар, стари војник, закопчан, нема воље ни да наговести. И официри срчу и ћуте. А из села, изненада, допире граја, неко комешање као узбуна, па све ближе и јасније, и чопор мештана појављује се, па се приближује дивизијару. Онда прилазе искежени, разјарени, дивљи људи.
110 И Ресула, који се хвалио да је покопао пук, оста незакопан, срозан низ дрво ољуштено од куршума, раширених руку, чупаве косурине, замућених очију и раскопчаних чакшира. Сутрадан маршује колона и спушта се, најзад, у питому раван. Отегле се зелене, бескрајне ливаде и чуче велики пластови као шубаре.
111 Затим дивизијар мамуза коња и с начелником штаба одмиче мало, па стиже команданта батаљона који јаше на челу колоне. Онда окуражен овом пажњом мамуза нервозно коња и притерује га све ближе дивизијару. И мајор клима својом лепом, насмејаном главом у знак захвалности на изузетној пажњи.
112 Затим трза узде да врати кобилу, која се усудила да поравна с ђенераловом. И ђенерал ставља рукавицу на уста. Па опет мајор трза узде јер се његова кобила поравнала с Милком. Мајор јако наглашује последње две речи и официри један другом срдачно стежу руке. и тако, што даље ђенерал све искреније.
113 Мајор мамуза, мамуза и с муком гони уморно кљусе да покаса, па стиже дивизијара и приноси руку до штитића кицошки накривљене шапке. А мајор обавија дупле узде око леве руке, черечи пиле, одржава равнотежу на седлу и додаје дивизијару карабатак. И ђенерал се тресе од смеја, а мајор обара главу.
114 А одатле, изненада, бљесну нешта необично, мило, пространо, огромно, тамо преко зелених, рајских дубрава, и засени те испуни груди као новом неком надом, вољом да се живи и заборавом свега. И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом.
115 А доле, у равни дави се варош у потопу магле, и само штрче кипариси и џамије, и пропињу се као над водом високи кровови с димњацима, као у поплави. Онда реконвалесценти, увијени у ћебад и шињеле и захвални Богу што нису у рову, прекидају полугласне разговоре о свачему и подижу бледе главе.
116 Молим те као Бога, остави ме на миру. Јер ти ниси ни војник, ни Србин, ни човек; с тобом се не може говорити, ти си ствар, разумеш! ти си једна ствар, једна клада, један буздован, разумеш! Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот.
117 Ама ниједанпут, ни у једној прилици та вера не рече: моја Лепосава, моја Аспазија, или Параскева или Ранђија, или како хоће, ћорава му страна, само да је спомене... А, шта знам, можда и нема разлога да сумња, можда је и она као и он ружна, незграпна, само једе и спава, тешка нека жена као вагон.
118 Па нервозно премеће листове пуковник: "А ти плачи, сентименталиши, доказа немаш, и довека ћеш сумњати и кидати се." Па јест, и каквог, ђавола, доказа човек може имати — мисли пуковник — ми овамо, они тамо, ради ко шта хоће, нико о другом не зна. И оно, ја сам био свиња.
119 И јесам и ја био свиња. Кашљем, тешем по целу ноћ, кеша матори, прошао кроз сито и решето, чекао човек мајор да постане па тек онда да се ожени, све преживео и оженио се тако рећи дететом, ћерку би онолику имао, а оно на Крфу само шта сам радио. Па после човеку криво ако жена.
120 Тек при крају села угледам једну скоро окречену зграду и пред њом младу сељанку, сва се бели. Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру. Ја застанем, поздравим се с њом и кажем јој шта тражим, а она ме радо и весело уведе унутра и показа одаје. Разуме се да су ми се допале.
121 Па се слушаоци испружају и протежу, док Стеван вуче, један за другим, два дубока дима из цигарете од влажног дувана. Знао сам шта то значи: батеријски осматрач. Ја љутито појашем коња, који ме је чекао спремљен, џиднух га немилосрдно у слабину, па прескочих разваљену ограду.
122 А то исто парче крпе, које ми обожавамо и називамо светињом, сашио је, можда, неки лиферант најнеморалнијег владања и осветио најпокваренији поп. Ето помоћу таквих средстава принуђавају нас да дајемо животе за отаџбину и објашњавају нам да то треба да чинимо, јер смо се у њој родили.
123 Док сам био на том дивном острву, повадио ми је све зубе доње вилице; сад сам тражио боловање да тамо оставим и све зубе своје горње вилице (хвала Богу што човек има две вилице!), а ја сам адвокат, и моји зуби то су моји капитали. Ето колика је моја љубав за Гркиње. Награду не тражим.
124 А мрак и ноћ увеличавају несрећу и чине је црњом, страшнијом. Као да у црнини ноћи стоји она сасвим сама пред човеком, та несрећа, као бела авет, која тамни јутром кад је он гледа с прикупљеном снагом, одморен и окружен људима, на светлости која открива нове наде, кад је лакше поднети сваки бол.
125 И зашто бих ја сад натраг у земљу?... Али о неком новом плану мислио сам јуче: радити на науци, или тако шта. Али је то бедна, ужасна утеха. А људи нису осудили свој егоизам у мери у којој заслужује и, ето, навикли су да се гнушају над стварима неупоредљиво опростивијим.
126 Колико јуче сазнао сам о својој несрећи, која је скоро сасвим уништила разлог моје радости и наде за повратак у отаџбину. А чим сам то сазнао, ја сам почео радити онај други, нов план живота, чијем остварењу иде баш наруку ово стање у коме смо — настављање живота ван отаџбине.
127 Људи, има ли шта ужасније него што је сад ова моја потајна жеља? Ја прелазим, са једним тако злурадим осећањем у срцу, преко пропасти и патњи милиона само зато што желим да се мој план оствари. Али стани, размисли, прибери се, охрабри се, ево. Шта? Могу ли издржати овај бол; могу ли.
128 Ах, али та жена што је умрла, то је моја жена, један огроман део мене је у њој, то сам донекле ја умро. Па шта, ти ниси једини. И сви су јачи него ти, ти највећа слаботиња, само ти. Па лепо, има друга жена... Заиста, има друга жена! Ала је то срамно тако брзо мислити на то, ала је нечасно.
129 Плаче... А тамо у левом углу пробудио се већ пуковник, седи и маше енергично вратом налево и надесно. Он се, веселник, увек први буди. И са грана жалосно капље, а са кровова тече прљава вода, и капи стално добују по црном крову од смоле и засипају, прскају и мију прозоре који се већ беласају.
130 Свиће... Пораниле неке ноге, пљаскају по барама, напољу, око павиљона, а унутра врућа телеса отпочињу да се протежу по креветима што шкрипе. Па се рогуши једно државно црно ћебе, преко пута пуковника, и зева задовољно и блажено огромна риђа глава. Па се широко и снажно протеже риђи потпуковник.
131 У неким ретким приликама, у извесним односима он је, истина, предан и одан, осећајан, друг и пријатељ, али у суштини, у дубини, откривен у свима приликама, он је себичан, саможив, он је себи најпречи. После искрено уздахну. После смо ућутали и опет слушали и трпели оно језиво урлање са града.
132 Официр један, блед и нервозан, који је у рукама држао Рат и мир, и седео одвојено од осталих, тражио је некога очима. И висок, незграпан Рудничанин, кривих ногу, згрбављених огромних леђа, издвоји се, узе тојагу испод клупе, а једну прегршт ора остави у џеп изгорелог шињела, па изађе напоље.
133 Ишао сам, свеједно ми је било куда, само да једанпут дочекам свануће и доживим дан без кише. Седам дана како је она немилосрдно лила без престанка и држала нас под стрејама где смо побегли из наших логора које олуја уништи једно послеподне кад се поцепаше и последња шаторска крила и одлетеше.
134 Стаде киша, хвала Богу. Ја продужих споредном улицом па изађох на Дрим и на обали седох на четвртасти тесани камен који се беласао. Град се већ јасније оцртавао, однекуд чуо се звекир и његов одјек за гребеном, а ја седим и дремам и неколико паса вулају се око мене и нешто траже.
135 Кад сам се подигао, угледах: како се она гомила зверски сручи на нешто што се налазило уз Велику капију џамије и како отпоче нека безумна борба око нечега, неко кидање, цепање, стењање растрзање и шкргутање. И док су нове сенке непрестано придолазиле и грозна борба трајала полако се раздањивало.
136 Па његова огромна леђа замакоше иза зида. А ја побегох ка Дриму па се тупо загледах у мутну, као орање, воду. Скроз мокре врбе на обали, сасвим нагнуте над реком, цедиле су се као да плачу, док је Дрим ваљао велику трулу кладу, за којом је полеђушке пловио још један потпуно го леш.
137 Ниски, сиви облаци, пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке. Над нашим главама, у тај мах, прелетало је густо јато гавранова, као с неба пуштена црна застава коју ветар гони стално у једном правцу. 1916. После се опет нешто разјаснило у свести радника Петронија Свилара.
138 Затим, по спољашњем изгледу, слично лице, преко пута и упоредо, како га лукаво посматра и онда, чим је скренуо у споредну улицу, не знајући ни сам зашто ће баш туда, све се нешто измешало, згужвало, испреметало на том месту где се онако исто шумно кретао и бучао живот улице.
139 Тада заборави све по стоти пут па осети како га гуши један мучан осећај страха у сну, исто онако као у рату, у црним кишним ноћима пред наговештену борбу, кад је извесност да се погине увек већа од могућности да се преживи, неиздржљив и нелагодан један притисак до очаја.
140 Повремено неко тешко, болесно и неправилно дисање подрхтавало је из суседних ћелија и сливало се у један једини уздах, нешто као ропац, док су два искривљена ока са страшном неком злобом звирила кроз решетку. А болови су били намртво онесвешћени и крв је капала по бетону у пени.
141 После је кроз ходник и двориште па кратком неком улицом, све поред високог зида с муком повлачећи ноге у оковима, чије је ланце придржавао левом отеченом руком, изашао пред иследника. А на лицу малог, пакосног господина сијало је нешто и од лукавог и забринутог, злурадог и ишчекујућег.
142 И док је иследник, са скрштеним рукама и брадом у левој шаци, сачекивао да друго, неко млађе лице коме је диктирао, упише личне податке према питањима што је постављао, Свилар се запрепашћено напрезао да разуме: зашто му се то сад не верује истинитом исказу да је ожењен.
143 Али нико није приметио зашто се стропоштао Петроније Свилар и само је брада иследникова наједанпут задрхтала, па је, избезумљен у изневереном очекивању, бесно поскочио са стола. Па полумртвог Петронија Свилара одвукоше истим оним путем назад и као ствар бацише на погани бетон ћелије.
144 Онда су га свукли и по голом телу, докле га је неко држао за гушу, тукли мокрим ужетом, даскама, жилом, ногама и песницама, а он најпре урликао од бола и кад су му везали камен за мошнице, пустио страховит крик и чинило се као да су му очи на глави, а он потпуно сишао с ума.
145 И Петронију Свилару, чији је мозак ураганском снагом раздирало и чупало нешто горуће, устрепта срце као неким надањем да ће се све ипак некако поправити и уредити, да ће униформе оне што су га мучиле ипак бити створења што не могу бити без кајања и неке милости, што имају ипак људског нечег у себи.
146 Лежао је тако на некој, уској, трулој даски и над мрачном празнином, а даска се угибала, увијала, прскала па се страшним треском сломила и он као пао, стропоштао се и углавио угодно између две греде и тако уклештен остао негде доле, дубоко, у понору, сам, али у пријатном неком осећању и угодности.
147 А једне ноћи док су сви ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула се опет она реч "политички", па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно стењање и нека необична ларма у ходнику. И скршило се нешто и парчад звекнула на бетону. Па се граја губила све више док није потпуно све замукло.
148 Али Свилар од свега тога ништа није разумео, само се плашио бледих усана иследникових и све већа забуна и страх га обузимали шта ће бити кад се у ћелију врати. А кад се вратио одвојили су га насамо па су му окове ћутећи откивали и баш као да нико ниједну реч није пред њим смео да изусти.
149 Одбачен оним изненадним ударом, Свилар се унезвереним, неспретним и смешним скоковима са опасношћу провлачио између многих каруца, коња, трамвајских кола што су се ту укрштала и кад једва стиже на тротоар стаде трчати уз кикот радозналих жена и деце што куљаху из неког кина.
150 Па је после успорио и корачао лакше и промицао малим неким уличицама где је више тишине било и ваздуха и где су га мање подсмешљиво посматрали пролазници. Али и ту је још све било тесно и некако опасно, а ретки они пролазници које је сретао гледали су га увек сумњиво и одвратно.
151 Па је журио Свилар поред плотова и све ређих кућерака окружених баштама, пролазио фабрике у чијим су двориштима ишли тамо-амо пуним џаковима натоварени људи, као кад се велики мрави некуд селе са ларвама, и онда се упутио прашњавим друмом ка голом, највишем брду над престоницом.
152 Онда Свилар скиде капут и оста у кошуљи. На грудима ниже десне сисе, и обема рукама са којих су спали искаишани рукави његове сиве радничке кошуље, указаше се тада три дубоке, модроцрвене гранатине ране, преко којих су се укрштале плаве бразде и, пуни набубреле црне крви, нови ожиљци говеђе жиле.
153 А киша је пљуштала док је он здравом оном руком копао мали гробић иза врзине, поред излоканог пута... И сва му крв опет јурну у срце и сав, дотле скривен у дубокој некој тајни, крвав, страшан слом негдашњег поноса букну му пред очима као најстрашнији пораз свих илузија.
154 И Петроније Свилар, сам, усправљен и страшан, на владајућем, узвишеном пропланку над престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете, црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргутну зубима.
155 Било је то чудно заиста, и ја то не умем ни да изразим, али сам на оном гробу увек јасно осећао како струји, како се провлачи, како кроз земљу, кроз траву, кроз тамњан, продире до мене, па се упија и нада мном влада, она снажна, тајанствена и неодољива мисао његовог мртвог мозга.
156 И тај ледени ужас мртвила увери ме: да је изненада, необјашњиво и неповратно, настала смрт оне живе и моћне мисли што се дотле тако чудно пробијала до саме моје рањене душе, коју је увек дивно знала да утеши. Тада осетих како се муњевито покидаше нити последњег пријатељства и последње наде.
157 И мени се чинило да се онај мутан, жут и прљав муљ руши право у моје срце, да га плави, да га дави, да га гуши у оном најкрвавијем ропцу умирања. Врло давно изгубио сам највољенију сестру, младост племениту и нежну, дивне косе, валовите и плаве, сивих великих очију и болесно румених образа.
158 Чини се моме сећању: да је она томе послу посветила више година, и тако, мало погурену у раду, са оним болесним руменилом упалих образа и очима влажним, дубоким, широко отвореним, као осенченим смрћу, и као да не гледају у онај вез него у бескрајну, недогледну дубину, ја сам је и упамтио.
159 Тај вез у црном оквиру, као огромна посмртна плаката њена, виси од тада, и од мога детињства, увек на истој страни, на истом зиду спаваће моје собе. Ја сам често, ноћу, сатима гледао у њега. И зачудо, увек сам имао осећање да је он, онако приљубљен, сасвим срастао са оним зидом на коме је висио.
160 А доцније, привлачио ме он све више и више па ме вукао себи, и неком особитом и чудном мртвачком дражи упијао ме тако, да сам се ја, лежећи са стране и наслоњен срцем на њега, осећао као на самим прсима њеним, одакле сам гледао у оно самртно бледило њеног неисказано племенитог лица.
161 Те ноћи ја сам имао чудно осећање: да на овом зиду виси мој сопствени мртвачки покров, и ужаснуо сам се. Из свих шупљика онога веза извиривало је хиљаде челичних иглица што су живо, сложно И муњевито одскакале својим ужасно заоштреним шиљцима да ме боду, да ме смртно убадају усред самога срца.
162 Ох, зар је оно створење само зато живело да мени спреми овај мртвачки покров? И у болној напетости покушавао сам све да се спасем, да се извучем, да побегнем испод оног свог ужасног покрова. Узалуд. Као авет устремљавао се он све више и притискивао ме. Сутрадан била је недеља.
163 И са ливада је пирила мирисна свежина, и свилени ваздух је подрхтавао. Изишао сам да шетам; улице су још празне. Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући. Волим више свега његово огромно пошумљено двориште: лепше је и угодније од јавнога врта.
164 У њему је и највише мојих успомена из детињства. Наслонио сам се на јаблан, трава ми до колена. Парк је пут тица. Тамо, у углу парка, била је љуљашка, онамо витло, памтим добро. Деда је у томе уживао. Недељом, ројеви деце, као шарени лептири, напуне његову велику авлију.
165 Моје плашљиве очи, моје мало слабо срце, највише се бојаху витла. Ох, витло! А велики се ништа нису бојали. Мишицама снажно обухвате паоце, седе баш као на столици, само зажмуре. Онда витло, подмазано катраном, зашкрипи. Са обадва краја размахну нечије снажне руке, и, за трен ока, ковитлац, ужас.
166 У грозној напетости, усред вртоглавице, она лица све неприроднија, све необичнија, све чуднија, све страшнија. Боже мој, подухваћени ветром, праменови оне завитлане косе девојчица тако се дивље вихоре око главе као да ће се сад откинути и одлетети негде бестрага далеко.
167 И тако се мењају редом. Кад оду велики, онда ћемо ми, али сасвим полако, јер смо још мали. Био сам тужан и пратио сам љуљашку. Ја не знам зашто, како и кад су ме дохватиле нечије снажне руке, подигле, понеле и посадиле на витло, ја не знам, ох, ја не знам! Ужаснут, ја нисам смео ни вриснути.
168 Ја чак нисам могао веровати да то може бити тако, силом, против моје воље. Не знам ни како је тада изгледало моје јадно лице, али оно, што сам видео на другом крају витла, било је ужасно. Тај смртни ужас на лицу мога старијег брата и данас ми је пред очима. Онда је витло зашкрипело.
169 Грчевито, као да се давим, шачицама својих малих руку и мишицама, снажно сам стегао паоце, чврсто стиснуо зубе и јако намрштених обрва зажмурео. Осећао сам да ми се коса костреши. Онда се витло захуктало. Ја не знам шта је било са мојим братом, ја га више нисам видео. Ја више нисам ни дисао.
170 Наједанпут црвени, жути и зелени колутови затрепташе пред мојим очима, па се све те боје слише у црно, и преда мном грозан, црн као угарак, разјапи чељуст и пуче ужасан бездан у који као да полетех стрмоглавце. Мени се учини да у оној ужасној, најцрњој провалији видим своју неизбежну смрт.
171 Наједанпут, витло је понова зашкрипело. Ужасно је обртање попустило, малаксало, док сасвим престаде, па се ја, са главом пуном олова и страховитим вриском, сруших на земљу. Око мене окретале се куће, дрвета, кровови, шупе, тарабе, људи, бунар. Бунар се окретао као чигра.
172 Омлитавео, скоро онесвешћен, поводећи се, са рукама које су мртво висиле низ тело, са главом пуном зујања и уздишући плачљиво, удаљио сам се полако и пао на траву. Боже, зар је то, дакле то је витло? На мене више нису обраћали пажње. А око мене било је пуно цвећа и нада мном су певале тице.
173 И тада осетих, ја тада чудно осетих да је оно једино које ме жали, једино које ме са пуно бескрајне доброте и нежности гледа, милује и воли. Био сам се већ сасвим повратио кад угледах два лептира што су полетела из цвећа. Ја скочих. Мој округли шеширић од сламе лежао је на трави.
174 Зачас они се изгубише; али, гле, ја на њих нисам више ни мислио. Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао кроз траву, и горе су цвркутале тице. Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда. А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо.
175 И наједном, нешто неизрециво свето, као да се нов, дубок, дотле скривен живот муњевито пробуди, ја осетих како све у мени процвета, проклија и закликта. Из цвећа око мене полетеше два лептира. Чврстим, лаким, детињским, као крилатим трком, ја појурих за њима. Они ми умакоше.
176 Ја бих рекао да су сенке; корачам, па ужаснут устукнем над њиховим мраком, као над црном провалијом пакла. Препадам се, страх ме да ћу се сурвати. И обилазим, осврћем се, па буљим у велики сјајни котур на небу; лепо видим огромну мрку мрљу: баш као сенка убице над жртвом.
177 Да ли да убијем? Шта да радим? Где ћу, Боже, где ћу? И умукнем, заћутим, мучим се, страдам до беснила, и слушам како ми удара, удара, удара срце и звони у ушима, како узбуњена крв у махнитом бесу бунтовничког бунила јуриша, бурља, кључа и раздире јадни мој пренапрегнути мозак.
178 Боже Господе! Био је здрав, страшан, моћан, богат. Ми пуни ужаса од његовог погледа. Ћутљив, мрачан, суров, суров, суров. За обедом, пред гостима, на улици, у дућану, у колима, свуда, својим погледом страшнијим од свега, сече сваку нашу радост, зауставља сваки наш осмех, камени сваки наш полет.
179 Он седи на клупи, ћути, набраних веђа, увек мрачно ћути, гледа у земљу, сатима гледа доле. Да ли мисли, шта мисли, ко би знао! А ми се играли, над нашим главама високо лете шарени змајеви, поред дућана пролазе наши несташни другови чујемо њихово весело клицање, маме нас, задиркују.
180 И све више и све дрскије опијао сам се једном једином, последњом, спасоносном, раскољниковском надом — злочином, и све више и све очајније жалио за снагом које немам да развалим, да прегризем, јест да прегризем и да искидам тешке, мрске, одвратне окове којима сам спутан.
181 Идемо сви за сандуком његовог сина. Спуштају га у гроб у који га је он отерао. Последњи је час, баш последњи. И ја хоћу да вриснем, Боже, да вриснем; и у том часу како би ми било лакше! А он ми не да. И то ми не да, ето ни то ми не да, ни то, ни то, само то да вриснем; морам да умукнем.
182 И ту, понова бесним, устајем, јурим натраг кући. Смело улазим унутра, право у очеву собу. Он лежи на гомили белих јастука, брзо дише, брзо, кркља. На челу вијугају дебеле, набрекле жиле, лице модро сјајно, око упалих очију жуто. Ја му прилазим, узимам опуштену руку, гледам га право у очи.
183 Не, него за себе самог! И велики сунцокрети окренути су овамо, биће тако фино; пуно је воде и змија и скорпија и црви, и три распала леша твоје деце коју си мучио. Кажу — не шалим се — озбиљно тврде: човек осећа, све осећа како по њему мили, пузи, сиса, гризе, гамиже, лиже.
184 Јер, ево, мало, још мало, па ме више никад нећеш видети. Ја ћу умрети, болестан сам, страшно болестан, труо, овде ме боли и овде и овде, ево готов сам, готов сам." Запрепашћен, он се напреже, грчи, не разуме, хоће да бризне у плач. "Погледај, погледај", кажем, "умрећу, нема шта, заиста.
185 Онда стојим ја над његовом главом и гледам бедно, уплакано лице. Он се трза, мучи, час испрекидано уздахне, час зајечи, груди му се надимају, челанце мршти, уснице задрхте, сања. Гледам га још мало, па га остављам да шчепам своју ручну торбу. Спремим се да бежим. Па отварам прозор и зверам по улици.
186 Месец нестао. Лишће шушти, и негде далеко према црној шуми дрхти једина светиљка. Све је замрло, све. Само пас нашег суседа, везан у дворишту до нас, кобно и промукло урла, те се његови дивљи И злослути тонови топе у самим мојим грудима, и пуним рана и пијаним од неизрециве сласти освете.
187 Оздо, из потпуне таме, подизале се горе ка светлости мутне ноћне магле, згужване у бесформне масе, па се вукле, надимале и полипском подмуклошћу пузиле заплитајући се о стене. А дубоко доле у бездану тонуле су нејасне трунке грађевина. Ни звука, ни најслабијег даха ветра, ни лелујања алпијске траве.
188 Као у тешком сну ваздух застао, занемео, замро. Све је у гробном ћутању, чекало сунце: да се појави, да оживи, да охрабри, да открави онај самртни лед планете. Било је хладно. Полако, подмукло магле се подизале навише, пењале до њихових ногу, увијале њихова тела хладом, мучиле њихове очи.
189 Укочени од зиме они се јежили, приљубљивали све ближе, све више, све присније и обоје у болном и неиздржљивом нестрпљењу, у муци очекивали су избавље Штампан у Бранковом броју Нове Европе. ње. Хтели су светлости и топлоте, осмејка и радости, хтели су сунца. И оно се јавило.
190 Залелуја се алпијска трава, широко се растворише плави љиљани, снажно замирисаше њихови петали; весело се заискрили снежни врхови и масиви глечера надвишени над безданом. Црни скелетни вршци заблисташе црвеним одблесцима. У предсмртним мукама магле се грчиле, склупчавале, ковитлале, топиле.
191 Прободене и растопљене оним младим зрацима прозирале су се, растезале, слабиле и малаксавале, ишчезавајући у висинама. Растопљено злато просипало се победоносно далеко већ у бездану, а по стенама бежале су вијући се гоњене и плашљиве сенке последњих облака. Сунце је изашло.
192 Све се наједанпут испунило пијаном радошћу и смех, здрави, снажни победнички и весели смех живота пронесе се земљом. Засмејаше се снегови и зарумењене камене тврдиње, гласно и бурно засмејаше се потоци; све је оживело, све је удисало, све се наслађивало, свуда се проносио весели љубавни шапат.
193 Наслоњени једно уз друго они су још увек ћутљиво стајали. Онда се он одвојио, уклонио, сео на камен и плашљиво погледао у њу, док је она остала на месту узносећи се, пружајући се, нудећи се сунцу. Светле њене очи биле су широко отворене и пламтећи у екстази упијале су у себе живот.
194 Млади, топли зраци заливали су јој лице, па су кроз трепавице проницали у дубину њених зеница, трептали на зарумењеним образима, мрсили се у златним паучинама њене косе претварајући је у златни ореол. Као код усхићене седмогодишње девојчице уста су јој била мало отворена.
195 И док су јој се девичанске груди таласале у оном немиру, она је бесвесно, заједно с цвећем и снеговима, поздрављала овај слободни, широки, радосни живот. Наједанпут, са својим сјајним преображеним лицем окренула се њему и као да је полетела или се сурвала грчевито га шчепала за руку.
196 Ћутали су. Његово укочено лице грчило се увек у оној ужасној напетости и јаду. Дисао је тешко, убрзано, као да се с највећом муком пење увис, дрхтао је од неког нејасног, језивог страха. Без снаге, без храбрости, без власти да влада собом он није могао пронаћи излаз. Онда је покушао да се насмеје.
197 А она је била све замишљенија и није му се више обраћала. Тада му се учини да је она погодила његову мисао и то га ужасну. И по сваку цену, што пре, одмах он је хтео да открије њену душу, да сазна оно што је она тог тренутка мислила, да брзо продре у само језгро питања што га је мучило.
198 Прозори су гледали у врт и први сунчани зраци пролећа златили су чипкане завесе. У постељи, у пени из чипака, лежала је болесна жена и дисала брзо. Над њом, сасвим младом, лелујали су се лаки облаци завесица од белог тила, а према њој, на зиду, висио је гоблен са мотивом пасторала.
199 Кад се постепено савладао, а умирила га тек неумољива одлука да умре заједно с њом, он лагано, на прстима, приђе вратима да ослушне. А за то време њој се већ чудно учинило његово задржавање у суседној соби, па га позивала слабим гласом. И њене дубоке, сјајне и ватрене очи овлажише се.
200 А њега је све више растрзало узбуђење и не знајући више шта чини он подиже из постеље и понесе у наручју њено као сенка лако тело. Држећи га тако и носећи преко собе њему се чинило да у рукама држи врео костур по коме пада дуга плава коса, па се ужасну и опет га остави у постељу.
201 И тако увек, свакога дана, све док се не би уверио да је заспала. А тада би умукао и остао да је посматра у страху од језивог мира који је владао у соби болеснице, где се чуло само њено убрзано дисање и како се откуцаји часовника мешају са болесним ваздухом собе и откуцајима њеног ослабелог срца.
202 Продирала је бледа светлост зоре кад се она пробудила. Човек прискочи од прозора одакле је, размакнувши завесу, посматрао два велика црвена ока воза који је лагано прелазио савски мост и личио на огромну и црну гусеницу која мили. Он се уздржа да не покаже колико га то заболи.
203 И жена која данима није могла подићи главу налакти се, па се загледа у њега очекујући. Онај мутан поглед жене засја, па се усредсреди и као разведри. Он уморно пређе руком преко чела. Један сноп сунчаних зракова, пун боја, проби кроз прозор па задрхта и обасја пене од чипака.
204 На гоблену са мотивом пасторала и на ћилиму пастелноплаве боје заиграше сунчане зраке. Онда човек устаде, полако одшкрину прозор те свеж и мирисан ваздух улете уносећи здравље. Потом, пошто принесе раскошан букет свежег јоргована, седе на ниску табурету поред постеље, узе њену руку и љубљаше је.
205 Чинило се као да је свакоме срце пуно, и вене, нерви некако разиграни, и да је један од првих пролећних дана успео да подигне заморене капке одагна ону убиствену оморину духа, растера туробну мисао и распали махнити неки жар који је све дотле тињао негде доле, дубоко у пепелу мрачног очајања.
206 Шта је одржало њен разум? — Сад, кад је минуо сав тај ужас, кад је све то отишло унеповрат, а бујна нека физичка одважност распалила вољу, сад кад се и сама чудила својој новој снази, њој се чинило бесмислено задржавати се на томе, расипати и даље снагу, скањивати се и трошити у глупом колебању.
207 Једно је само било јасно: сва прошлост, празна, јадна, очајна и мртва, испуњена мрачним и хладним осећањима, треба да буде откупљена полетом новог живота, једним новим, узвишеним идеалом, новом једном жарком вером, једном љубављу. А то не би био пад, никако то не би био пад него узвишење.
208 Све до смрти првога детета мислило се још о животу, после су саградили гробницу да у њу спусте оно драго створење, кад је она стала мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је пену пажњу више него живот.
209 Неки страшан крик, неки очајан јаук распиње понекад грозним ноктима душу која већ јасно осећа пролазност свега, и помисао на пролазност њених дражи жене, оних драгоцених дражи које могу нестати, које ће сигурно нестати, убија, растрже, унесрећава. Али се у смрт понова не сме.
210 И сав онај ужас прогонства, онај бели Сибир са сивим казаматима, бајонетима, кнутама, јехтиком, сав онај бол тамо човечнији је, слађи је, привлачнији, људскији од оног грозног, очајног грицкања хладне смрти, умирања од досаде, од оне јадне труле и гнојаве чаме прошлости.
211 Па је она фигура стаситог Нехљудова поново занесе; и неизбежном неком везом одмах затим друга, у истој оној соби паланке одвратна слика господина Леђенског, како с брадом на грудима, укочена лица, спава док му се конци од слузи развлаче и откидају са ивице влажних усана, загуши је до ужаса.
212 И у том мраку, нејасно и збркано, изађе му сва прохујала младост, празна, старачка, неискоришћена. И тако у искиданим сликама, лудо брзо, пролазиле су поред њега све прошле несреће, све болести, сви сукоби; и сва одвратна досада паланке у којој се годинама распадао згади му се грозно.
213 А овај мали женски чиновник, ова отмена и бледа девојка црвених усана, ова Рускиња, Тања, у чијем је гласу имало нечег што необично опија и открива неке дубоке, непознате чежње уносила је увек у собу господина Леђенског неки мистичан занос који је у њему будио немир који се не може одредити.
214 Ето то је жена о којој сам сањао; то је жена за коју се просто, без икаквог размишљања, главачке скаче у провалију. Кад се господин Леђенски, неколико дана доцније, једног лепог и благог вечера пуног месечине, вратио сасвим касно кући, госпођа Леђенски преко обичаја, још није била стигла.
215 Њему силно одлакну. И кад се она, са извињењем на уснама и нешто збуњена, појави на вратима, он хитро скочи па јој пође у сусрет. Госпођа Леђенски, раздрагана као дете и као никад дотле, весело пружи руку, па онда загрли господина Леђенског. И човек и жена смејаху се слатко.
216 Али наједном, док тонем у оном мрачном заносу и пред сном који тек што се није сасвим утврдио, појављује се однекуд нешто фино као свилени конац који ја осећам и који се као нека страшна граница поставља између она два стања, те ме опомиње да се даље никако не може и да од сна неће бити ништа.
217 Ја већ почињем да се мучим у магловитој свести о томе да сам ипак будан. Ту свест о томе да нисам потпуно заспао, осећам најпре као необично фину, танку и лаку маглицу, као што је она што се понекад виђа над градом у равници, предноћ, кад се он спрема за сан и кад се већ не види.
218 Дакле нешто тако врло танко, фино и светлуцаво, што лебди над оним мрачним безданом. Иде то тако па тек осетим како се онај танки маглени вео почиње да стеже и да скупља све више, све више, у неку све мању и мању гужву, док из њега не остане само један једини лепршави прамичак.
219 И ја се мучим, и таман мислим сад ћу заспати, јер све мање осећам ону границу, кад ме криланце оног лептирка такне, додирне негде по оном затегнутом свиленом кончићу, и тако наново опомене да сам будан. А час опет оба крила наједанпут, те ми је свест о томе да сам будан јаснија.
220 Четврто је вече како ми лептир никако не да мира него трепеће, трепеће, по оном концу и како га све стварније осећам у глави, па сам устао, сео за сто и одлучио да озбиљно размислим о крају ових нечувено ужасних мука. Као и многи други, помишљао сам и ја често да се убијем, али никад озбиљно.
221 И увек сам се решавао за ово последње, јер сам веровао: да ниједан онако писани опроштај, ма како сјајно сачињен, не може бити раван утиску који оставља тајанствена смрт ћутљивог самоубице. А тај утисак тицао ме се зато, што сам желео да моја смрт што је могуће више и јаче заболи некога.
222 Тек малочас, кад сам сео за сто, паде ми на ум најпре ово: како би било кад бих покушао да самоме себи, овако написмено, положим рачун о томе, шта је то, у чему је управо ова моја ствар, болест, лудост шта ли је тј. шта су све ове моје муке и невоље, откуд су, могу ли се оне отклонити, итд.
223 И то је, свакако, којешта, али ме мучи што си ти увек мислио да сам ја кукавица, и што си ми се подсмевао кад год сам говорио о томе да више не могу да издржим овај живот, па ми је стало да те уверим: како ти баш ниси увек у праву и да си грешио кад си тако о мени мислио.
224 А ако се све лепо сврши, што бих ја желео свом душом, и лептир одлети одакле је и дошао, теби ћу дуговати живот, који је ипак нешто позитивно и не даје се тако лако за оно несигурно. Ти познајеш мој живот и мене, углавном, живот нимало оригиналан, је л' да — живот једног обичног, просечног човека.
225 Да се рат једанпут сасвим заврши, да се повратим кући и да мирно и спокојно проживим остатак живота — ето то је био мој идеал. То "спокојно проживети остатак живота" није Ни био баш тако скроман идеал. Ја ћу ти одмах казати шта сам ја под тим "спокојно проживети" разумео.
226 И на углу какве дрогерије, зар не, где смо се тек снабдели средствима против гадне болести од које смо трпели, очекивасмо ми каткад она иста мила створења, чија су срца подрхтавала од среће, журећи се да нас виде и стегну нам руке, заруменела, радосних очију, гледајући у нама бића скоро нестварна.
227 Неспокојан због ње, ја сам се зарицао да ту будућност учиним бољом и спокојнијом, и зар би то мало значило да сам, којом срећом, успео? Дакле о томе сам сањао, уверен дубоко да не вреди ни живети, ако се и даље прљаво живи, и да је то: какав је човек у томе главна ствар живота.
228 Ја јој, заиста, нисам био излишан, и после кратког времена ми смо, радећи заједно, променили гуму и све довели у ред. Али за све време док смо се врзмали око оног точка ја сам био необично немиран: руке су ми дрхтале, глас ми је био туђ, поглед збуњен, а грло сасвим суво.
229 Ја проклињах рат као никад дотле, и као никад пре тога зажелех да се он најзад сврши па да пронађем оваке исте фине мале ципелице које бих знао да љубим лудо, са нежношћу коју никад ни према чему у животу нисам осетио, са љубављу која се, чинило ми се, никад не би могла утулити.
230 И сад ми је мрско до ужаса кад се подсетим првих додира са онима, о чијој смо гордости и верности толико и тако наивно сањали доле у мукама, а о чијим гадостима сазнадосмо тек пошто прођоше они први дани бесмислене радости и кад је све било доцкан да се предузме и освети.
231 Ја сам имао тридесет година, нову артиљеријску униформу капетана и бели орао с мачевима на прсима. Ја сам био радо примљен, вољен и омиљен због своје скоро смешне искрености, због веселе нарави и као певач који се никад није дуго молио да покаже колико и шта у томе зна.
232 Певао сам, причао, играо и умео да унесем радосног и живог расположења, смеја и одушевљења у сваки скуп, који, не знам, да ли би без мене и могао имати каквог смисла. И то је тако ишло све док ме једнога дана не узбунише две ципелице (баш исте онако сањане) једне плавуше не особито лепе.
233 Знам само то: да сам сместа осетио како оне морају бити моје и знам да је увек морало да буде оно што сам хтео, па је тачно тако и било. Освојио сам је на јуриш па сам без муке постао вереником девојке која није била нарочита лепотица, али је била сасвим по мом укусу, девојка идеалних квалитета.
234 Волели смо се и односили по оном реду и по оном поступку како је увек било и како ће увек бити, и с нама се дешавало све оно што се дешава међу вереницима, нарочито кад овај однос траје нешто дуже него што би требало. Свакако било је и мучних тренутака због моје љубоморе.
235 Јер кад ја пустим жену да, рецимо, с другим ужива у природи онда шта? Шта сам допустио? Допустио сам да он дели с њом драж оног уживања, да се спаја с њом у томе итд. А ја је волим и драгоцено ми је баш то да само ја једини с њом делим ону радост, усхићење итд. Мрзи ме о томе да причам.
236 Ја сам чак уживао да гледам ћифте кад, окупљени око месарнице, посматрају крваво месо или се уз прве кафе оговарају пред кафанама, да се после разиђу и продуже то исто по ладовинама испред дућана. Све тамо иде полако, просто својим редом, уједначено и моји су нерви увек мирни.
237 Само што ово последње није нимало лако било. Јер, завитлани новим животом више него ја, родитељи моје веренице и она сама, сасвим погубише главе пуне пречих брига од мене и мојих планова. Безбројне нове везе и већ можеш замислити све што је изазвала његова нова ситуација и др.
238 Био сам неиспаван, нервозан, једва сам се држао на сасвим уморним ногама од којих сам иначе патио. Улазећи унутра ја сам просто отео једно место до самих врата, не обзирући се што су неке, чак старије од мене, даме остале стојећи, па се тискале и ћушкале незгодно при кретању препуних кола.
239 Па потпуно уверен у то ја је погледах збуњеним и тако очајним очима које су говориле да сам све на свету готов ради оног олакшања. Она је седела сасвим мирно и погледала ме још једанпут тако отворено, тако добро и са толико племенитости да сам сасвим био заборавио где сам и шта је са мном.
240 Чим сам то прочитао, помислих: да би се на том балу могао упознати са женом чије су очи чудном снагом задржавале даље рушење мојих нада. Ја брзо одјурих својој вереници да је питам, да ли би хтела ићи на овај бал, чији програм хвалих, и са неком необјашњивом надом да ће она одбити да пође.
241 Ја јој, најзад, обећах, дубоко дирнут оном њеном добротом, умиљатошћу и срдачношћу какву одавно од ње нисам осетио. И у том часу ја потпуно заборавих да сам, по плану, хтео да она одбије, па је искрено, скоро плачући молих да пође са мном или да ми одобри да не идем ни ја.
242 Каква умиљатост, каква нежност, каква осећања! Шта је мени било да посумњам? Наиван, добри мој, тек доцније открио сам ја зашто је она одбила мој позив. Као и ја овога вечера о руском балу, тако је и она желела да без мене буде на дворском, за који се увелико и потајно од мене одавно припремала.
243 А како се програм већ ближио крају, то сам све више веровао да она и неће доћи, па сам се чудио како сам се и могао заносити оном надом. У тим тренуцима помишљао сам на вереницу, на њену широкогрудост, у томе тако необичну код наших жена, и на ону умиљатост и нежност са којом ме је испратила овамо.
244 Узнемирен, збуњен и узбуђен до несвести ја седох понова на своје место и наједанпут заборавих све, али сасвим све заборавих о чему сам малочас мислио. А жена заузе своје место, па ме убрзо примети, заустављајући свој добри поглед на мени и не кријући задовољство што ме види.
245 И не помишљајући на какав год утисак од тога, ја је погледах скоро преклињући; кад, наједанпут, у њеним очима севну нешто као запрепашћење и она сва, сва уздрхта. Не знајући у чему је ствар и збуњен још више њеном изненадном бледоћом, ја заустих да је питам, али се она прибра.
246 Али у оној забуни као да ми је било остало нешто мало наде: ја сам веровао да ће ме жена, коју сам успео да упознам на оном балу, једина моћи спасти. И ја се усудих да је пронађем и да јој искажем све што сам имао. То је било једне вечери код позоришта где сам је просто на силу задржао.
247 Али бескрајна је та гњаважа кад бих се ја на свему што је било задржавао. Него после дворског бала ја одох својој вереници. И без околишења, сасвим отворено, ја јој открих прави правцати разлог одласка на бал без ње, кад ми она, са своје стране и са истом искреношћу, признаде истоветну побуду.
248 Немогуће је да је из људских груди кадгод излетео много очајнији крик него што је из мојих кад сам то сазнао. И ја, који сам желео раскид, полудих, полудих оног часа кад ми је јасно пред очима пукло: да ће створење, које сам за своје сматрао равно три године, припасти другом.
249 Ја скочих и упитах ко је, али у исти мах онај неко паде на моје груди. "Слободна сам, слободна сам, твоја сам, спашћу те", говорио је и грлио ме тако снажно да ми је тај загрљај, најприснији и најтоплији, сведочио о најискренијем, о сасвим побеснелом осећању и оданости онога који ме грли.
250 И тако, од јутра до мрака, сваког боговетног дана, јурио сам за свима, гонио све и свуда, отимао од сваке помало, давао свакој помало. И хтео сам сва уста, све груди, све косе, све осмејке, огорчен што сам толико време изгубио, у пустом страху да свега тога не останем жељан.
251 Био сам растројен толико да сам на сваког, ко би ме боље загледао, морао чинити утисак лудака. Мислио сам о оној мојој невероватној и неприродној страсти за четири жене и на то: како да умирим, да повратим, да спасем како било онај бедни остатак својих сасвим полуделих нерава.
252 Ја сам о томе мислио, а у исто време, са немирним очима летео на све стране, у нервозној жељи да што пре привучем поглед ма које од дама што су око мене седеле. Најзад ме највише занесе необичан, фини осмејак једне од њих, те је стадох посматрати све док ме није приметила.
253 Али док сам се наслађивао тиме наиђе трећа, лепша од свих пређашњих и седе сасвим близу нас. и опет, ја све учиних да и њену пажњу на себе привучем. У том покушају, међутим, и тек што сам за њу спремио нарочити израз, она жена према мени, коју сам прво посматрао, увреба ме.
254 И кад ја, тако ухваћен, онај исти спремљени израз, хтедох управити њој, она се наједном и на мој ужас прекрсти са одвратношћу. Она беше видела све. У том тренутку, тај крст ове жене освести ме до ужаса. Ја се нагло подигох, па, осрамоћен као никад и као да је цео свет приметио све, појурих кући.
255 Да то извршим што пре храбрио ме је и давао нарочиту одлучност један недавни случај самоубиства некога младога официра, потпоручника, кога са крвавом рупицом на срцу нађоше у једној од скривених алеја парка у Кошутњаку. Овај млади човек не беше за собом оставио никаква писма.
256 И замисли какву сам смрт ја онда заслужио! Те ноћи одлучих да у околини Београда потражим какво сметлиште, ђубриште и место где убијају побеснеле псе или тако шта и ту, као нека стрвина, завршим са животом. Чинило ми се чак и то мало, па сам тражио нешто друго, прљавије и од тога.
257 А тада, Бог ми је сведок, пуцањ одјекну, лампа се претури и прште у хиљаду парчади, а ја се, колико сам дуг, стропоштах на патос. После су улетели у моју собу и ја сам муке имао да објасним: како је то била само лудост моје непажње са револвером који сам испустио. И тако сам их умирио.
258 И тако сам ја њих умирио, али себе нисам могао, нити могу, нити бих икад могао. Две ноћи, једна за другом, прођоше ми, после тога, у грозној несаници и лептир ми се обе ноћи повраћао у главу да ме кињи, да ме мучи и мрцвари до буквалног беснила. Међутим и то би се некако могло издржати.
259 И, заиста, нађох га у једној светлој соби огромне болнице, чији су прозори гледали на улицу, а са угипсаном ногом, опруженог на једном гвозденом болничком кревету. Кад сам га, више афектирајући, загрлио и мало се одмакао од њега, очи су му биле пуне суза, али доста ведре, испаване и паметне.
260 Али како, где доле? С почетка он није био свестан. А само неколико тренутака затим, осети он јасно да се у вечност још није преселио, него само грозно и привремено заглавио, запетљао и замрсио усред неких скела, каиша, конопаца, чекрка, житког малтера и дасака, првога спрата одозго, од крова.
261 Лепо, а лептири, а шта је с лептирима, упитао сам га, јер сам, на сваки начин, хтео да сазнам, шта је с главним кривцима. Видео сам да му није право па се ипак насмешио. "Не дирај ме, не мучи ме, зар ми је лако? Уосталом, ја сам тврдо хтео." Али је после сасвим попустио.
262 Чак ми је причао, како се ту, у болници, упознао са неком дивном младом девојком којој су оперисали тј. одсекли два прста на десној нози мали и домали. Упропастила их јадница ужасно тесним ципелама. Ова млада девојка, која га двапут дневно посећује, а још иде на штакама, привлачи га чудно.
263 Али му није упалило. Увребах га ја како час-по погледа кроз прозор тамо негде преко пута. У једном тренутку ја се муњевито осврнух и гле, лепо спазих где умаче, што јест јест, морам признати, фина, врло фина црнпураста главица, иза чипкане завесе тамо у оној кући баш према његовом прозору.
264 И гордили смо се врло (о, још како!) дивљењем мештана у чијим смо очима важили као храбри и хумани победници "на сабљи изгубили на сабљи повратили", и чудна нека раса која као да је понека важна мушка својства сасвим била заборавила да понесе из земље Србије одакле је пошла.
265 Сањао сам само о доживљају коме идем у сусрет, захваљивао Богу што ми је она безначајна штета донела тако нешто неочекивано, и топио се и умирао у најлепшем пијанству, чијој се сласти никад нисам надао и које није било ни у каквом плану чак најсмелијих мојих ратничких снова.
266 Ја се сетих великог празника побеђених. И баш у том тренутку ја угледах ону исту прилику, на истом месту, под оним истим дрветом, у истом скамењеном ставу... Ја се муњевито усправих на ономе платну и гушећи се сасвим без ваздуха широко и грчевито раширих руке према њој.
267 Јер шта се то од месеца било упило у њу, шта? Шта се то од њега, из њега, отуд, скупило чудно у оним лудим безданским очима, шта се то десило, у чему је то, ама шта је то? Да ли онај ужас његове мртвобледе хладноће чудно сјајне, да ли шта, ја не знам, ја никад нећу знати.
268 Повратила ме је наједанпут светлост једне мале војничке лампе, којом су ме, гунђајући, тражили забринути другови по оном високом корову перунике у Авди-беговој авлији. А кад ме пронађоше пренеше ме носилима у конак. Онда ме пажљиво завише у неку ћебад и целу ме ноћ не оставише.
269 Све то онерасположи ме. Јер свој улазак у место моје тазбине замишљао сам сасвим друкче. Ја сам замишљао да ћу тамо кроз варош пројурити у трку, у тако бесном касу да цела паланка примети мој долазак, а пред станом веренице зауставити се наједанпут, нагло, усред оног бесног каса и треска калдрме.
270 Тек што сам то помислио а он стиже пред кафану, те се подигох да прикупим ствари. Али само што сам их наместио и наумио да седнем па да кренемо, кад се однекуд појави па нам приђе један човек скоро трчећи. Око његовог дугог мршавог врата лепршала је кравата сасвим црвене боје.
271 Тако поседасмо обојица (он заиста као штап уз мене) и кад се кретосмо ја поздравих ону господу која ме отпоздравише, чини ми се, подсмевајући се моме сапутнику. Скоро пола сата ми смо милели кроз варош и цео је свет отварао прозоре или излазио испред дућана да нас посматра.
272 Понекад се чинило да ће коњи стати и ту остати да липшу. На овом месту застаде мој сапутник. Одем ја и легнем. И те ноћи сањам најстрашнији сан у моме животу. Као закачио се ја за ногавицу од панталона, главачке висим на балкону трећег спрата над улицом пуном света који ми се руга и повраћам.
273 И онда увреда за увредом, пакао, господине, пакао над свима паклима у свима свемирима. Ја смело тврдим да у свету, да у васиони нема мужа кога је једна жена икад толико наружила, коме је икад једна жена толико увреда у лице бацила као моја жена мени. Шта кажем, моја жена? Јуче да, али никад више.
274 По летео сам у другу собу и зграбио сам Вуков Речник. Раније сам ја већ био обележио све што треба па сам сад, час гледајући у књигу и преврћући листове, а час у њу, изређао све што је заслужила. А кад сам био готов ја сам стао на прозор и то исто, да сви чују, поновио.
275 Тек кад смо промукли обоје, видите сами како шиштим, онда смо се смирили. А ноћас нисам ока склопио и, на крају размишљања, нашао сам: да треба да бегам, господине, бестрага да бегам, јер немам више ни снаге, ни храбрости, ни власти над собом, ни моћи да владам својом вољом.
276 У том тренутку скочи он као опарен с кола, а и ја осетих да је у њима већ немогуће опстати. Ја сам и раније помишљао да се некако спасавам, али за време његовог причања нисам могао опоменути старца који је спавао. И тако смо се пели и скидали увек кад би чика Миша заспао.
277 Кораци су му били невероватно дугачки па ми се чинило, гледајући за њим, да оно и није човек него некакав огроман скакавац. Ја подигох ствари поиспадале из куфера и растурене по прашини, па, пошто бацих новац кочијашу који оста да подиже кола псујући нас обојицу, олучих пешице у своме правцу.
278 Кад сам мало поизмакао извадих огледало да видим шта је са мном. Ужас! Сав сам био исечен као да сам главом пробио најтврђе окно прозора. Ја се опет окретох, тврдо решен да поново појурим за човеком који је, знам сигурно, упропастио моју срећу, променио моју судбину, порушио све моје идеале.
279 Песма, широка, слободна, разливала се чудно из оквира баналнога мотива и, још у постељама, суседи су осећали како она обухвата душу онога који пева, уносећи у главни мотив нове, чисте, сопствене тонове и мелодије. Онда, сасвим горе, на највишем спрату грађевине, угледаше младога певача виткога тела.
280 На фигури његовој, доста омаленој, кошуља се плавила, а широке радничке панталоне биле су испрскане свима бојама као палета; лице му било округло, румено, коса густа, коврџава, израз мио, потпуне безбрижности и детињске чедности. При осмејку блистао му се низ финих, снежних зуба.
281 Сасвим доле, ка чесми што се сијала на сунцу, враголасто девојче долазило је за воду. Оно је застало задихано, подигнуте главе, и њихови су се погледи сусрели. Она је витка, свежа, и као биљка сочна. Она је љупка, и сунчани зраци трепере у дубини њених зеница као две звезде.
282 Сигурно је млака струја слаткога немира јурнула његовом крви, јер му се лице заруменило, подигнута рука укочила у ваздуху, а зелена боја поцурила дуж рукава. Затим, у игри погледа међу њима, она је брзо завладала њиме. Очевидно је у томе имала мало искуства, док он није имао ни трунке.
283 По необичној забуни његовој могло се тврдити да је то била једна од првих, неочекивана прилика, судбоносни сусрет. Она је испунила водом свој бљештави суд, па журно ишчезла за вратима доњега стана, али се вратила одмах, застала непомично, и у заклону старинске куће наслонила о зид.
284 Онда је хтео сакрити ту непријатну забуну, и то вероватно покретом који му се чинио нарочито смео и мушки. Али се омакао и, задржавајући страшан кратак крик, раширених руку, као раширених крила, полетео у бездан. И док су очевици још стајали затворених очију од ужаса, онај се тупи пад зачуо.
285 Са прозора суседнога спрата ужасан један женски врисак први је запарао ваздух, онда са свих страна испрекидани крици узбунише двориште. Затим се оно напуни светом. Међутим, у подножју бетонскога горостаса, доле, на гомили камења и малтера, младић је на леђима лежао непомично.
286 Слепоочна кост била му је размрскана, и левом сможденом страном крв је бујно лопила по земљи. Његово лице, врло финих црта, обасјано фантастично светлошћу младости, руменило се још ватрено, и најпре ужасно пренеражен, израз као да поступно постаде миран, потом нешто насмејан.
287 За то време, са свих страна, навалише бесмислени предлози гомиле; али то потраја сасвим кратко, јер она умукну у часу кад се узбуркана прса младића, иза последњега ропца, неповратно смирише. У том истом часу, други, још страшнији од онога, врисак из доњег стана понова запара ваздух.
288 Сутрадан је двориште још било испуњено оним невидљивим, тамним теретом, кад је унутра ушло неколико људи. Са прозора се видело само: како они час-по, сложно и важно, подижу главе ка спрату са кога се пад догодио, да их после спусте и загледају се баш у оно место где је млади радник јуче мртав лежао.
289 Били су ванредно предани послу за који су одређени, али захвалност случају што их је извео на ваздух, није им било лако да сакрију. Најзад су прешли у прву кавану да тамо сачине протокол, у веома живом разговору, и клањајући се са осмехом онима што су у дворишту остали.
290 Са онога истога злокобнога места зачула се идућег дана нова песма. Била је изазивачка, пркосна, дрска. Опет је певао млад глас, али глас громак, не онај што се благо пењао горе и топио у сунцу, већ онај други што се бучно разливао, пунио празне просторије и страшно трештао земљом.
291 Около, са ниских прозора, није се никако могло видети: за шта је то било причвршћено једно снажно уже што се од крова па надстрешницом спуштало доле, а иза које биле су увезане у ваздуху и над понором висеће лествице. Над тим лествицама љуљао се радник снажнога изгледа.
292 При осмејку блистао му се низ као снег белих, курјачких зуба. Он је малао лако и смело, али у погуреном његовом ставу имало је пуно од инстинктивне животињске опрезности. Упознат, свакако, о судбини свога претходника, он се није ни трудио да сакрије гордост поновљене смелости.
293 То је била иста она што је донела смрт његовом претходнику. У погруженом ставу њеном видео се јад преживелога догађаја. Као да се угасила светлост што се за тренутак засијала, очи су јој мутне. Усудила се једва да погледа горе и тргла се, јер је стреловито дочекао поглед који је вребао.
294 У оној одморној јутарњој напрегнутости, распознавала се јасно страшна глад његова нагона. И ту снагу, толико неодољиву, она је морала осећати на себи. То се видело јасно и по чудним неким немирним покретима њезиних руку. Изгледало је да се њима жури да сакрије сав стид, као да је гола.
295 Изашла је са малом ручном метлом којом је стала чистити сасвим ситне струготине по дворишту. Изгледала је мирнија и тргла се тек кад је наишла на крваве остатке трагова код мале гомиле камена. Ипак се прибрала, брзо пришла чесми, оквасила малу метлу, па се повратила да непријатне трагове уклони.
296 Онда се понова вратила, опет уквасила метлу, из које поцури вода, најпре крвавомутна, затим све бистрија. И кад се то свршило и стала тећи само бистра вода, и поглед се њен разбистри. Тада се повуче код истог оног заклона старинске куће и наслони на зид, одакле се тек усуди да погледа горе.
297 Ја сам извршилац тестамента извеснога мога ратнога друга Лазара Пардона. Поштовани господине друже, ако случајно сазнате да сам се преселио у вечност, или пак од данас за пет година не будете од мене добили никаквих вести, имајте доброту па отворите ово завештање, и даље поступите по упутствима.
298 Хвала Вам срдачно, и збогом... Чим сам добио овакво писмо, ја сам на њему забележио дан пријема, онако како се то ради у свима државним надлештвима, па сам завештање оставио у касу и чекао. А пошто се навршило тачно пет година од пријема, и без иједне вести о Лазару, отворио сам га.
299 Дакле тај бол који ми је та старкеља тада нанела, не назвавши и мене младим господином, ни до данас нисам заборавио. Тај бол није мало утицао на мој будући карактер. Он ме је управо и довео довде. Јер, као што сам рекао, Павле и ја били смо вршњаци, чак сам ја био нека два месеца старији од њега.
300 Уистини, морам то признати, било је велике разлике у нашим спољашњостима. Ја сам на ногама имао, на пример, чизмице. Али су те чизмице, иако потпуно нове, изгледале некако просте према малим калочнама што су се сијале на ножицама командантова сина. Тако исто било је и са нашим шубарама.
301 А тамо ми се она рана све више ширила, па ми и празници код деде преседоше, јер сам у души стално осећао неку горчину и понижење због оне разлике између малога Павла и мене, разлике тако упадљиве чак и у очима једнога човека проста, али у својој простоти, свакако, искрена.
302 Али и од тада, иако су ми у току живота ситуације често бивале изванредно сјајне, иако се то свакоме могло чинити смешно и невероватно, па и глупо, ја ево све до данашњега дана не доживех ту част и ту срећу (а знам шта говорим, и понављам: срећу) да ме ико ослови господином.
303 А то сам редовно закључивао, поред осталога, и по томе што сам ја, са своје стране, имао утисак: да ми лица којима сам се представљао увек нешто као праштају, одговарајући ми, уместо својим именима, речима: "Молим, молим!" Ја узимам, дакле, себе као готова, цела човека.
304 И, ето, због тога, ја сам једанпут сањао како се убијам. "Бога му, мислим као сам и говорим себи, какав си ти то тип кога нико никада у животу не ослови господином? Убиј се, као стока, не треба ни да живиш." И као узимам револвер, прислањам га на слепо око, преживљујем последње ужасне секунде, и.
305 Чим сам отворио овај тестаменат, одмах сам се растрчао на све стране да се што тачније и подробније о имању завештаочевом распитам. Међутим, убрзо сам се обавестио: да овај Лазар Пардон никаквога свога имања, ни кретног ни некретног, овде у Југославији, нема, и није оставио.
306 Нека је лака земља и Бог да прости Лазара Пардона. Ових дана кад је најављивана много припремана и ретка светковина свесловенскога соколскога слета у престоници, онај чији ћемо подвиг, тим поводом, покушати да испричамо, није за њу показивао чак ни обичнога интересовања.
307 Ја, вели, ово што сам скунаторио, скунаторио сам јер сам капао над својим послом и трговином, а да сам шишао и вијао по парадама као ти, савијао бих сад негде грбачу под неким тешким товарима и балама, а ти не би носила шешир од триста динара, нити би беснела као што сад бесниш.
308 Кад год је неки такав циркус, ја останем и гладан и жедан, и видим да ћу због њега или ону жентурину морати да најурим, или апсу да напипам. Жена, вели, тамо по сокацима, а ни у једну кафану не можеш ни да привириш, јер су све препуне оне божје говеђине што се из целе земље овамо слегла и набила.
309 Овакви су, отприлике, погледи и назори Меденичини О наведеним светковинама и парадама одувек били, нити је покушавао ма кад да их крије, нити се устезао да их, кад год му се указала згода, искаже јавно и отворено и после свих напоменутих опомена и незгодних саслушавања у антидржавном смислу.
310 Није Јаћим никад изрод ни Јуда Искариотски био, нити ће бити, нити би му ко то од мене смео пребацити. Обукао се Јаћим уз помоћ женину, па све на њему ново и фино, и капут је преко рамена пребацио, јер је тако навикао, и зими га није облачио него увек овако исто огртао.
311 Обично је он, за те прилике, дебели шљивов штап носио, и само кад му се неко говече допадне, а он застане, стави штап под мишку, ухвати говече за реп, затури се и тргне колико год може, те тако на овај начин оцењује и проба: вреди ли дотично говече колико се за њега тражи или пак не вреди.
312 Ето тај исти шљивови штап, подебео и већ излизан од употребе, понео је он и овом свечаном приликом, и са њим крчи пут енергично како себи, на првом месту, тако и жени, а међу оном безбројном светином иза које скоро да не потече млаз мутнога зноја од велике и жестоке јулске припеке.
313 Појавише се трубачи све на белим белцатим коњима, а за њима коњаници са заставама свакојаких соколских братстава и жупа. На њима су доламе, преко рамена и као крв црвених кошуља, пребачене, а на калпацима соколова пера. Тешке мотке застава ослоњене им на сјајним узенгијама.
314 И баш поводом ове коњице Јаћим се, уопште, реши да сву ову церемонију само хладно и пешачки посматра и критичким очима прати, јер, помисли он баш у том истом тренутку: ко мене овде плаћа да се ја, рецимо, дерем и своје грло, које за пазарне дане морам да штедим, злоупотребљавам.
315 Дакле тако нешто, као кад први пут. петао закрешти, закрешта и Јаћим, па се од тога као застиде, те се најпре закашља и доле у земљу погледа, а онда богобојажљиво обазре око себе да се увери: је ли то ко чуо и запазио кад је он закрештао, или је ово крештање просто прошло незапажено и непримећено.
316 И друга Јаћимова помисао би: да је тај велики човек он лично и нико други. А кад самоме себи Јаћим постави питање о томе: по чему је он то наједном постао велики човек, у његовој свести понова све потамни, па се на тој тами одједанпут заблисташе само ова слова: трећи октобар.
317 И таман се Јаћим почео борити са овом другом душом, кад га неки ђаво стаде дрмати и трзати за рукав од кошуље. Јаћим као отвори очи, подигавши своје густе веђе, али их још брже затвори, јер му се учини као да му се и ова друга душа наједанпут узви у облаке, те га остави сасвим самога, као у пустињи.
318 Честитај ти мени ову моју јуначку рану, јер је ево и Јаћим Меденица напослетку једну рану зарадио. Није баш права правцата рана, пре му дође као нека контузија, али свеједно, честитај ми контузију, и 'оди да се јуначки пољубимо. Интабулационога протоколисту Митра Марамицу задесила је невоља.
319 И с тим, и са опасно болесним другом, кренуше за Београд да тамо последње и једино средство окушају. Одавно Митар Београд није видео и једва га је познао, толико се престоница била изменила. А чим су стигли, поседаше у аутомобил, да би се болесница мање труцкала, и тако су дошли у болницу.
320 Донели су мало после носила, па су је полако и пажљиво положили и све што треба за опасан посао припремили. Осетио је тада Митар да је то врло важан тренутак и таква прилика кад је ред да се са женом поздрави и опрости и да јој бар две-три речи потребнога охрабрења каже и препоручи.
321 Упамтио је он јадницу увек и само на послу, па је залудну и незаузету никад није могао ни да замисли. Прала је она сама веш и пеглала, и то увек повезане главе, јер је патила од мигрене, сама чистила собе и авлију, крпила, плела, кувала, прала судове или рибала патос и прозоре.
322 Само недељом и празником, кад би сав посао отаљала, седела би она пред кућом, на клупици, али и тада много није говорила. Обично, причао би јој он тада понешто од новости, и то чисто пословних, пошто се слабо мешао са људима и кафане није посећивао, јер то она није марила.
323 Ретко би се кад заустављали на каквим бургијама и скандалима из иностранства, аутомобилским несрећама, или на вестима из Кине, Индије и Русије, одакле би се јављало о догађајима заиста необичним и несавременим, док су пак филмску или спортску страну превртали као да је и нема.
324 Стајао је то пред њим лично доктор-оператор, сав у белом, а на грудима крвавом мантилу, те га уморно али благо гледао кад је он буновно са столице одскочио и у њега се широко отворених очију загледао. Тада му је рекао доктор: "Ви сте", рекао је, "паметан човек", и ништа му друго није рекао.
325 Само што га дуго нису тамо оставили, јер су тело, пошто су га спремили, у мртвачницу морали да пренесу. А доцније се Митар слабо сећао свега што је после тога настало, и само је упамтио оно кад се на улици сам нашао, журећи рођацима својим негде далеко на периферији да им црну вест саопшти.
326 Живети само за ту успомену, ето то је био завет изречен оне прве ноћи кад се Митар видео сам у соби, без друга кога је увек осећао крај себе, као део самога себе, и без кога се није могао ни да замисли. А после онога кобнога дана остао је Митар у престоници још равно седам дана.
327 За то време, редовно у исти час, одлазио је он на гробље, да тамо крај крстаче, обавијене већ спарушеним венцима, остане све дотле докле га нека унутрашња опомена не би пренула и тргла из заборавности, као напомињући му да се од сваке претераности разумно треба уздржавати.
328 И седећи тако, опет је стао мислити на онај заједнички живот и успомене на њега. Мислио је и о томе како ће га тамо у варошици дочекати и саучешћем обасути и његови другови у канцеларији и суседи, и сви други знанци и пријатељи. Сви ће они доћи и руку му ћутећи стегнути, и понеку утешну реч казати.
329 А чим стигне и у кућу ступи, доћи ће пре свих прве комшије, којима ће до ситница о ненаданој несрећи морати да прича. Али од свију њих, сумње нема, прва која ће се појавити, биће његова сусетка Анка, и то сад свакако много слободније него што им је раније у кућу долазила.
330 Дограбио је Митар куфер и буновно појурио ка перону. А тамо, тек што је коракнуо, осврте се, баш као да је пола самога себе негде заборавио и за собом оставио. Окрете се Митар као што се увек окретао кад је са другом својим путовао и о њему се очински старао, окрете се и зачуди се.
331 Ја, вели, истину ћу да вам кажем: ја за доброг друга и сапутника не бренујем, душу своју дајем. Ја сам, вели, за друштво и каријеру своју рескирао, пре него што сам се оженио, и никакву каријеру не жалим, џаба ти каријера! После сам се оженио, и примерном се животу одао, а жену сам добру имао.
332 Кад притисне, нема ти више слободнога располагања све док се правилно не скине. А кад нема слободнога располагања, боље ти је: узми каиш па се обеси. Ја сам, вели, и рат ратовао и главу сам држави на располагање давао, али сам онда више главом управљао, и сад ми је рата жао.
333 Прво, вели, за интерес мораш да се побринеш, па бланкет менични да набавиш, онда жиранте да потражиш, па пролонгацију да богорадиш. Јао, вели, кад се сетим, сад ми дође кроз прозор да искочим. Ја, каже, сваки дан са сељацима разговарам џакам, и на вешт их начин психологирам.
334 Сви су се они помало ратнога стањца ужелели. Нема, вели, нигде онако окруњено, и док на меницу и на порезу не заборавиш и ситне бриге не забаталиш. Боље је, веле, и једна борба, макар и опасна, него две менице. Боље главу да изгубиш, него секирације ове на себе да натовариш.
335 И тада, као чудом, он осети огромну снагу: баш као да је та машина он сам, и да је она снага у његовим сопственим, од необичне снаге набреклим прсима. Онда локомотива писну. Митар Марамица погледа кроз прозор, потом около себе, затим опет кроз окно, онда пркосно опљуну руке па се завали.
336 Ја сам, вели, за чисте рачуне и чисте руке, па да смеш противнику казати све у брк, да га можеш гађати посред цименте, а не да поцрвениш кад помислиш да оно што ти нападаш није нимало боље ни код твоје куће. Једна странка има да буде чиста као црква, па тек онда да браниш своју веру као праву веру.
337 Наш, дакле, разговор вођен о трговини био је доста интересантан, али није могао ипак а да неколико пута понова не склизне на политику, и то све захваљујући моме сапутнику, кога сам стално морао да опомињем на моју неодољиву одвратност према њој и жељу да је колико год могу заборавим.
338 Као они мали домаћи мишеви што вас, кад вам се највише спава, неумољиво узнемиравају ситно грицкај ући хартије иза полице са књигама где се по сто пута враћају пошто их отерате, тако је исто и он знао да преде на истом точку око исте осовине. И у томе реду мисли Илија Илић опет потону у политику.
339 Има, вели, агената што се хвале да су јефтиније купили робу него што су је у ствари купили. Замислите сад ту болест, дед', објасните то ако можете! Али ми смо већ наишли пред саму варош, и наш се разговор завршава. Стигли смо гос' Иван и ја, и брзо се разочарали нашим излетом.
340 Одсели у први хотел. Умили се, пресвукли, дотерали али где ли ћемо у кишу? Изашао Иван Илић у ходник, шетка, посматра и осматра. Овај ходник гледа у авлију, у летњу башту. Али каква ми је то летња башта кад су у павиљону за музику наслагана дрва, а столови на све стране преврнути са ногама увис.
341 Тамо су покисла бурад од пива, онамо рију свиње, свуд раскаљано. Ми смо у главној улици, али позади ње прави је сељачки друм, излокан, грозан. Сав покисао, гаца један човек по блату, са лествицама о рамену, а тамо даље растурене бедне и прљаве кућице, и још даље пољана.
342 Па удишемо онај смрад, гледамо како се испијају полићи, слушамо онај жагор, ништа се не разуме, док се један није попео на астал и руком дао знак да се ућуте. Накреће народ полиће, и ја то гледам, али видим како се Иван Илић ускомешао, па се на прсте подиже као да хоће да говори.
343 И сачинише протокол, и сместише Илију Илића у болницу. Два сам дана преседео код њега, а трећег сам га натоварио на воз. Седимо опет Илија Илић и ја у купеу, глава му сва у завојима, једно око закрвављено и подбуло, али су му облоге добро чиниле, јер му кост нигде није била повређена.
344 Ја сам тек сада стекао заслуге за оно за шта ћу се борити док, сам жив, док могу да мрдам: за демократију. Ми се морамо за њу борити, ми смо страшно заостали, па зар сад народ да напустимо, сад кад нам је царевина већа од Душанове? Била је оморина, па су у тој врелини судије биле страшно изморене.
345 Кашљао је дуже него што се ико надао, док су сви нестрпљиво ишчекивали, па је најзад рекао: "Имам, господин председник, кашаљ у десну плећку, баш ми је тако и доктор препоручио како патим од кашаљ у десну плећку. Како да седнеш, не може то, зашто да седнеш?" буни се председник.
346 Здраво, каже Срета, а ти како си, шта радиш, и сви твоји Цигани како су на дому? Здраво, кажем, комшија Срето, сви су здраво на дому; па баш ето ту, господин председник, извадим моју кесу, цигару тутун да запалим. Извадим моју кесу, господин председник, цигару дуван да запалим, ама кеса празна.
347 Трипут је председник, сав зелен, подвикнуо Ђоки: "Напоље, напоље, напоље", па је Бока као метак из пушке брзометке излетео и у ходнику се међу сељацима нашао. А сељаци су сместа око нега нагрнули, те га сви углас питали шта је он тако страшно посведочио и шта се са њим у судници десило.
348 Мене ми, Ђоки Циганину, као што сви овде видимо, сургун-пасош дадоше, а још сам пуно којешта имао да кажем, Бог да види! Пошто је пре снега било суво, а засипало још од јутра Бадњега дана, то су мале страћаре и сви сокаци, потпуно пусти, брзо завејани дебелим белим слојевима.
349 Значи да: или ти ниси од крви и меса, или да здравога разума немаш; значи да, из буди каквог разлога, ниси природан. Пардон! Један једини разлог који извињава, то је ранији бурни живот, што никако није мој случај. А затим, и ја, брате, нисам дете, тридесет година мислим ја о тој теми.
350 Лепо, брате, сасвим лепо. А зар ја то не знам? Али човеку не треба само жена, не! Човеку треба и она симпатија, бар малко оне топле и нежне симпатије тако названог слабијег пола. А чим то имате, значи ствар није привремена. Јер, или симпатије нестаје, или она све више расте.
351 Урадили сте то: да ту жену или створење, или назовите како хоћете, са којом сте се везали јер је волите зато што вам је одана (а не можете волети десет, јер је немогуће да вам две, у исто време, буду одане), да ту жену излажете незаслуженим и неоправданим непријатностима друштвене поруге.
352 Стварно је ово, и ово ме се тиче. Ту, преко пута, у кући коју одавде гледам, живи створење чији живот најпажљивије пратим равно пола деценије. Из дана у дан, из часа у час, за све то време, осећао сам ја и увиђао једно: да углед ове личности неисказано расте у мојим очима.
353 Вечито заврнутих рукава, све одано кући, поштовао сам га ја од првога дана и никад нисам пропустио да га, идући у канцеларију, поздравим, увек љубазно отпоздрављан. Добро. Дакле, тачно је и то да се с годинама мора рачунати, да је разлика прилична, и да је то, рецимо, отежавна околност.
354 Али је тачно, исто тако, да је варош пуна девојака свих узраста, а кандидата несравњиво мање. И кад узмем у обзир положај на коме сам, па посрнуло имовно стање о коме је напред било речи, онда сам слободан тврдити, и не смем ни часа посумњати, да су сви адути у мојим рукама.
355 Ово све треба да значи само једно: 'ајде бре, председавајући другог одељења, обуци нов жакет, завежи машну и нову мараму, стишај то зечје срце као да си на оптуженичкој клупи и чекаш пресуду, па напред у име Бога, преломи ствар о којој си досад само сањао, а давно морао да преломиш.
356 Ето, са овим речима судија је необично енергичним кораком пришао огледалу. Затим се уклонио, и за мало па је понова био пред њим, весео и крепак, у свом потпуно новом жакету, чији су краци, полукружно изрезани, допирали таман до његових кратких, али гранитно чврстих ногу.
357 Једне за другим, и као пера лаке, проносили су залетели коњи разнобојне саоне препуне трговачких помоћника што су, машући бесмислено рукама, бурно клицали пролазницима. Кроз раскриљена кафанска врата, муњевито затварана, промицало је повремено оно промукло и продирно Вн...
358 И за мало стајао је он пред њом, па је пробраним речима обасуо жељама о великом дану што пружа тако ретку прилику да се поздрави, и да се стегне рука и пожели најбоља срећа. Али га грудва стиже иза увета. Живо заузета, она је хитро и одушевљено правила једну за другом и засипала га.
359 И савијен, погурен, кривећи се, стигао једва на средину улице, засипан све хитријим ударцима, заглушен бурним клицањем. И ту, насред улице, раширених руку, раскречен, разбарушен, искривљен, као страшило птица усред њиве покривене снегом, застао је. Али утом, погоди га неко посред уста.
360 Он се загрцну, испљува, исплази, и смејући се усиљено, ружно и патнички, затресе главом. И тек тада, грозно, као разјарени бик, замумлао је, завриштао, па се као стрела претећи сјурио у капију и нестао... Напољу се орио пискави кикот, кад се поново нашао пред огледалом.
361 Шта би? Како то? Побогу, шта би у магновењу? Напрегнут, уздржавајући ужасан бол, судија се опоменуо свега, па осетио грозно, као у хиљаду парампарчади, све смождено у грудима. Полако спустио је поглед, и тако спуштених очију, савијене главе, као погребним кораком, оставио страшило.
362 И као ови млазеви, што онако фино преду и јецају, и као најфинија невидљива пара свилено брује, и нису млазеви, већ истинско брујање што допире из бескрајних низова телеграфских стубова који промичу, путују, лете некуда, сами самцати, или се врте као вретено, као праве авети.
363 И не само они, него као и све остало, чудно почиње да нестаје, пролеће негде, губи се, бежи, ношено необичним некаквим ветром који све вртоглаво односи. И лети тако све около њега, ишчезава, нестаје, и страћаре прескачу као јарци, и плотови поигравају, и све ствари јуре и беже од њега.
364 Десило се тако да је помиловани осуђеник 12-12 остао без одеће. У магацину пакета овога броја није било, али се убрзо разјаснило. Осуђеник је извршио дело као војник, чина наредничког, још недемобилисан, под униформом, која је враћена његовој команди чим је на осуду ступио.
365 Тада, истога дана кад му помиловање, које га остави равнодушним, стиже, он остави кућу у којој је провео десет година испуњених кајањем и мрачних као бескрајни јесењи дан. То чиме је располагао сад кад је изашао, и ступајући у неизвестан живот, биле су једино његове руке.
366 Он је био један од нашег тврдог, племенитог тла. Оштро стиснутих усана, сав од трагова недавних ломова, издржао је лако и пут до престонице и тродневну глад у њој. Та престоница са бетонским горостасима, шумна и вртоглава, није га ни уплашила, ни отурила. Он је у њој затражио посла и добио га.
367 То што је било покопано у бескрајним дубинама његове душе, пролазници нису ни опажали, њих се то није ни тицало. Оно што је привлачило њихову пажњу, то је била његова смешна униформа, његова пљосната капа од шаренога штофа и његова брезова метла на левом рамену осетно спуштеном.
368 Ти замаси, увек исти, налево и надесно, брисали су и сваку његову помисао. Као замишљен, тупим, бесвесним погледом пратио је покрете што их је чинио. Затим, постепено, мисао је оживела, и прво што му је синуло, био је страшни осећај стида. Помисао да га неко може познати, заледи га.
369 А после, леп, свеж, насмејан, док је земља стењала од рике што проваљује, пркосио је ужасу од лудила крви и смејао се рани кроз коју се живот точио неисцрпним црвеним млазевима. Са погледом прикованим за земљу трпео је тај стид, једино чему, са својом душом од гвожђа, није могао да одоли.
370 Упропашћен, зар неће увек носити љагу црнога сећања? Осрамоћен, зар ће икад моћи да заборави ледени бетон, или прљави под ћелије, или бајонет за леђима? ... У ноћи, у болним тишинама ровова, завитлаван мећавама, затрпаван олујном кишом челика, чекао је, надао се, веровао.
371 У чему је то био смисао ове издржљивости, за њега који је знао и научен био да чува силу народнога карактера? У чему је тај злочин, његов злочин ради кога је прегажен, исцеђен, одбачен? Улица је била жива и шумна и пролазници су протестовали због прашине која се подизала.
372 Само стид, страшан и неиздржљив стид, и то да се поглед не може подићи, не сме ослободити земље. Онда је стао, био је готов. Са метлом на рамену, оборена погледа, млитавим и несигурним кораком, спуштао се вароши. На лицу му се читао чемер у души, највећа дубина људскога бола.
373 Он корача, а ври око њега шум улице. Утом, изненада, сасвим неочекивано, подиже главу, рашири очи. Бетонски горостаси парали су немирно, у раскошном пожару, крваво небо. То небо пламтело је живо, снажно, прождирући. Жарким и смелим зрацима борило се оно са подмуклом тамом земље и савлађивало је.
374 А тада, други и давно заборављени, један мили дах забруја за њим. Тај сложни дах, што се таласао, чинило му се да чује сасвим јасно: дах пука, дах његовога пука, дах хиљада што истом оном старом одлучношћу, што истом оном старом вером маршују за њим. И овај дах и бат хиљада пратио га је као некад.
375 Осетио је да му кости чвршћају, да израста, да је између њега и неба све слободно, да га онај дах подиже. Па као да је букнуо старом ватром, срце му заигра оним великим бунтовничким ритмом. И као да је опет зачуо: "Напред", рука му учини исто што је чинила некад обухватајући дршку заставе.
376 А док је за собом, за самим раменом, осећао живо оно сасвим лако шуштање свилене светиње, пролазници се и нехотице уклањаху пред његовим чудним, неустрашиво слободним ходом. Спровод веома свечан, који је привлачио пажњу свих пролазника, кретао се службено и полако све до улице Гробљанске.
377 Уклањајући се ћутећи, ми смо се, после тога, упутили стазом која води гробници Војводе Путника. Били смо сами. Љубичасти сумрак увелико је падао. Узимајући ме још присније под руку, затим размисливши о нечем, он, после подужег ћутања, исто тако не одговори директно на моје питање.
378 Али враћајући се, ја не осетих нимало олакшања коме сам се надао. То је било зато што сам се још увек налазио под свежим утисцима сусрета са живима. Увиђао сам да треба да дођем још једанпут, сутрадан, па да тамо останем што дуже, предајући се сав оној успомени. Тако сам и урадио.
379 Тако је и било. Легао сам на траву док је око мене мирисало, па сам гледао плаве планине у даљини и ћувике са воћњацима што су крили беле кућице са црвеним крововима. Владао је такав мир и све је било тако чисто и светло око мене и у мени, да сам увиђао како је то баш оно о чему сам увек сањао.
380 Тај осмејак као да је требало да изрази неко чудно миловање, благо и необично свето, а због достојно издржанога страдања, због свега што сам дотле поднео. То меко сунце на врховима планина и овај благи осмејак чудновато се стапаху са нечим неодољивим, несхватљивим и тајним.
381 И са таквим миром у души стао сам да се удубљујем. Сами, сасвим блиски, ми смо се почели враћати једно другом, и тада сам живо осетио ону мирну срећу због чистоте са којом сам јој, после свега издржанога и свих искушења, дошао. Наједном, тако заклопљених очију, замишљен и занесен, тргао сам се.
382 Налакћен, очекивао сам да ме то стадо мимоиђе. Но оно се само споро помицало, идући ми право у сусрет. Најзад, све ближе и ближе наилазило је оно према мени, и у томе приближавању брзо и ситно кидање траве стаде да ме занима. Тада сам тек по дигао очи и угледао чобанку.
383 Све више и ближе стадо се врзмало око мене, па ми је и она, крећући се оном младалачком гипкошћу која чини да је сваки покрет уживање, била пришла сасвим близу. На њен поздрав ја сам одговорио учтиво, и опажајући да се намерно не удаљава, запитао је нешто о њеним овцама.
384 Онда пођох да силом отргнем оно плетиво, но она брзо одмаче руку, те уместо плетива ја зграбих за њене груди тврде као камен, и упола раскопчане. Повукосмо се, понесосмо, заједно поред жбуна, лица загњурена у траву... Шта сад мислиш, побро мој, а? Кроз маглу у очима, зажарених образа.
385 Били смо гологлави, у дубоком ћутању. Зрикавци нам нису сметали. Збуњено слегох раменима и одговорих да га од јуче нисам видео. Ја поздравих и пођох да извршим ово мучно наређење. Најмањи војник у нашој чети редов Обрад. Достанић био је љубимац командиров, мој и целе чете.
386 Тада је непријатељ после три неуспела противнапада био одступио и оставио на положају своје топове и митраљезе. Око два пољска топа лежало је четрнаест бугарских војника-артиљераца, које су, као послугу топовску, гађали за то нарочито изабрани, најбољи стрелци једне наше храбре чете.
387 Ето од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац. Корачао сам преко мокре и угажене траве по крвавом бојишту са једином жељом да не нађем малога Пацка међу мртвим још незакопаним борцима што су лежали овде-онде, најчешће погођени у главу и са пободеним и спљоштеним носевима о земљу.
388 Обузет мрачном слутњом намеравао сам да се вратим и известим командира да Пацка нема. Предвиђао сам тугу командирову и било ми је стога још теже. Прикривено, јер сунце наједанпут беше успело да рашчисти маглу пред ћувиком, кретосмо се један за другим напред. Један свеж, јучерањи гроб.
389 У великој и угодној соби Есад-пашиног конака у Тирани, поред камина где је буктала велика ватра, официри су живо претресали војничка питања. Картама, којима су прекраћивали досадно време дугога примирја, и корама поморанџи што су их побацали непушачи, био је покривен сав патос у соби.
390 Мало после официри се поделише у групе, посилни донесоше лампе и за три округла стола већ отпоче "радња". Ону малочашњу буру речи замени унутрашња бура планова, комбинација, стрепње и ризика у игри. И монотона дискусија златног и сребрног новца, који у рату бескрајно мало значи, отпоче.
391 И као у њему тако исто и у игри не узе учешћа. Пошто је оставио књигу, устаде, протеже се, нагну се по навици и без интересовања над карте једнога од играча, а затим се нагло окрете, подиже своју капу испод једног од официра "кибицера" и брзо изађе у неосветљен ходник..
392 Хтео сам пошто-пото да говорим са овим младим човеком, који је несумњиво патио, зато сам одмах изашао за њим. Нашао сам га наслоњеног на један велики камен у авлији конака. Он је био расположен за разговор у који смо брзо ушли. Он одмахну руком дубоко уздишући и не даде ми да завршим.
393 Лагано корачајући, вратисмо се у собу. Више није могло бити сумње. Позитивно, ми смо се налазили пред другим балканским ратом. Ни значајни, донекле претећи и ванредно сачињен телеграм рускога цара, упућен владарима балканским да рат спречи, није имао очекиваног дејства.
394 Концентрација је вршена већ увелико. А, на врелим данима и испод врелих шатора, официри и војници са разлогом су предвиђали страхоте овог новог рата, неочекиваног и ужаснијег, сигурно, него што је први био. Тако рећи сваког тренутка очекивао се судар, судар страховит и незапамћен.
395 То време ово је поље било војнички логор у коме је све врило, нестрпљиво и нервозно. Разне мање јединице пролазиле су и долазиле, излазиле из састава већих јединица и улазиле у њихов састав. Мали брдски коњчићи, каскајући, улажаху у колону позади пешачког митраљеског одељења.
396 А затим батерија одмаршира, остављајући позади мали облачак прашине. Овче поље мирисало је миром овог божанствено лепог јутра и ја никад, као тада, не заволех живот... Ово се десило зором седамнаестог јуна на положајима код Криволака. У тренутку као да се небо проломило.
397 Он појури из шатора, опасујући револвер, и отрча топовима. Излазећи испод топлог покривача он се стресе и задрхта на свежем и оштром јутарњем ваздуху. Простор где се налазила батерија већ је био паклено обасут непријатељским артиљеријским зрнима. Све је унапред спремно било.
398 Као црв, примећено је, гамиже непријатељска пешадија све ближе... Поручник Гавриловић успешно је гађао густе непријатељске стројеве, који су својим узвицима скретали пажњу на себе, да би маскирали прикривено наступање једног танког стрељачког строја, који се приближавао положају.
399 Ужасан тресак шрапнела, који су се распрскавали над главама војника учинио је да људи почеше губити свест. Војници су носили зрна за пуњење и држали их бесвесно у рукама, не знајући шта ће с њима. Гавриловић је узимао зрна од тако збуњених људи и сам пунио. Летео је на све стране.
400 У једном тренутку он, са ужасом, примети да су му оруђа оштећена и да је дејство њихово онемогућено. Он извуче затвараче, предаде их првом војнику до себе, па застаде и усред борбе замисли се. На сто корака од њега појави се онај напред истакнути, танки стрељачки строј непријатељске пешадије.
401 Кад узе нов рам да напуни, он осети као да га ушица секире удари у леву страну чела; затим се заљуља и падајући осети још четири удара у тело. Он затвори очи. А кад их понова, и последњи пут, отвори, он угледа зверска лица непријатељских војника, који са бајонетима ускакаху у шанац.
402 Једанаестог дана, тешки и чувени маршеви албанског другог одреда завршавани су маршем Драч-Тирана. Приморјем, но по излоканом и каљавом путу, кретали смо се крајњем циљу наших маршева, јер су нас тврдо уверавали, да ћемо у овој, после Драча, најпријатнијој вароши Албаније остати као стална посада.
403 Можда се одред налазио близу циља, кад сам се ја са својим људима кренуо, и без икаквог узнемиравања маршовао лагано по тамној ноћи, која је наступила. Зауставио сам се тек пред саму поноћ и одлучио да ноћим поред пута код једне кућице, која се близу друма у помрчини беласала.
404 Сматрао сам да ћу правилније извршити наређење командантово ако не стигнем одмах у варош близу које смо се налазили, већ ако ноћ проведем на путу. Пошто сам одредио стражарска места и издао потребна наређења, изберем једно месташце поред зида оне кућице, легнем и убрзо, јер сам био уморан, заспим.
405 Чим сам саслушао сан, ја са извештаченом срдњом покарах каплара Белића што нас је узнемирио и наредих да се људи умире и да понова легну. Пробудио сам се кад је већ било добро свануло. Погледам, потом, око себе и видим да смо провели ноћ усред једног малог сеоског гробља.
406 Четири бело окречена гроба били су поређани један поред другог. Усред гробља неколико кипариса уздизали су се високо и достојанствено... За непуни час стигли смо у варош где сам одмах команданту рапортирао: да ми се ништа особито није десило и да сам довео војнике исправно.
407 Поводом овог случаја наређено је нашој чети да разоружа неколико села око Тиране. Једно послеподне, за време док су се војници одмарали, позва ме наш тумач, кога смо повели, да свратимо у једну оближњу кућу и видимо једног чудног и повученог старца, који је имао близу сто година.
408 Најзад одлучисмо, да тога дана свим силама навалимо на њега те да нам исприча: шта га то руководи да једну веома потребну београдску улицу огласи за себе непролазном за вечита времена. Кад је већ видео да нема куд и да никако не може одолети нашим наваљивањима, он се реши да нам све исприча.
409 Али се одмах сетих да је врло потребно одржати се на висини свога позива. Стога брзо направих важно лице, узех свој бележник и захтевах од свога првог клијента податке по предмету, о коме ћу, забога, кроз неколико дана имати част да пледирам пред судом општине београдске.
410 После неколико година, дакле, он тужи суду купца, мога садашњег клијента, тражећи да му овај плати дужну суму за одело. Али како је, као што рекох, куповина била доста давно, то је мој клијент са великим уверењем сматрао, да је његов дуг застарео и да, према томе, не треба ни да га плати.
411 Три петодинарке! Тако ретки гости оног студентског џепчића, где стоји новац одређен за џепарац. Ох како сам их дуго миловао и мазио. Мора да ми нико тада то није веровао, јер ми ниједан од оних којима сам се хвалио не потражи на зајам. То ми је тек сад пало на памет. Међутим рочиште се приближавало.
412 Прочитао сам неколико дивних говора чувених париских адвоката изговорених у познатим парницама пред париским судовима. Најозбиљније сам проучио, баш у то време вођену парницу између једног народног посланика и једног париског листа, кога је ванредно вешто заступао прослављени париски адвокат Лабори.
413 А уочи оног дана, кад је рочиште одређено говор је био потпуно свршен и ја сам га прочитавао ко зна већ по који пут. Сећам се, да сам ноћ уочи рочишта провео врло немирно и тешко. У сну сам непрестано расправљао правна питања и препирао се са адвокатима; а кад сам се пробудио глава ме је болела.
414 А мени је, то се већ зна, богзна како било стало до тога: да на своје слушаоце оставим утисак како говорим "из рукава". Заиста, ја признајем, да никад дотле нисам присуствовао суђењу и судском заседању. И ја сам замишљао, да ће тамо у суду све ићи полако, својим редом, а да ћу ја имати прилике.
415 Био сам и сувише нервозан и дрхтао сам кад угледах свога клијента, који је и сам био дошао врло рано и који ме већ по стоти пут опомену: да на заклетву никако не пристанем. Међутим суђење отпоче, а ја улазећи унутра као без главе, добацих своме клијенту још једном значајно: — Будите без бриге.
416 Пошто је изговорио ову страшну пресуду судија нареди служитељу да уведе парничаре по некој другој парници. За то време као смушени, суманути и полудели излетесмо ја и мој клијент из заседања. Са мене се просто цедио зној. Ја погледах мога клијента а он тек што није заплакао.
417 Као бесан јурнух низ велике камене општинске басамаке, омакох се, претурих се, глава ме страховито заболе и даље ништа не знам шта је било. Увече истога дана, кад сам дошао к себи, угледах поред себе болничког служитеља и своју газдарицу, која је однекуд била дознала за моју несрећу.
418 Мој сапутник, неки млад медицинар из Јагодине, који се школује у Бечу, стегао флашу између ногу, и укочено гледа оне војнике, што повезаних глава и руку — нарочито, руку — промичу поред нас. У Куршумлији сам се растао с мојим сапутником и сутрадан рано пошао уз Кочаничку реку, на Мердаре.
419 Мој Лала се умудрио. Ћути. Ни на коње не виче. Гледамо обојица, час лево час десно, у рањенике, и хтели бисмо сваког да видимо, да знамо где је рањен, да га питамо је ли много рањен? И збиља су се чули топови; што ближе, све је јаснији бивао пуцањ. Мало доцније чуле су се и пушке.
420 Ја пођох лагано друмом, који су мала пионерска одељења оправљала. Чудне су ми се мисли врзле по глави. Како је страшно погинути сад, у најбољим годинама, кад је живот лак и сладак! А овде се збиља гине. То се види по овој силној паљби, која одјекује планинама, по овим рањеницима, који гамижу друмом.
421 Друмом промичу рањеници. Теже рањене носе на носилима. Неки свраћају на превијалиште, а неки се и не осврћу. Иду, да су само што даље... Иначе, цео свет ћути. Сваки се згрчио нешто од кише, која непрекидно пада, а нешто и зато да би се боље заклонио иза каквог дрвета или у каквој јарузи.
422 Прво, што сам помислио тада, била је она огромна разлика између стрелишта, на коме гађамо у мирно време, и бојнога поља у рату. На стрелишту предузимамо читав систем опрезе и стрепимо да се неко не нађе онде, где падају меци, а овде нас баш постављају на та места и траже да на њима останемо.
423 Доиста се мирнодопско васпитање и ратна стварност огромно разликују. Око подне прође пуковник Недић и нареди ми, да му се у 4 сах. по подне јавим у шанцу. По највећој киши и по раскаљаном путу једва сам нашао тај шанац. Ту ми је наређено да се одмах, у пратњи једнога ордонанса, кренем на Васиљевац.
424 Ја не знам ни где је Васиљевац уопште ни којим се путем иде до њега. Али, рат је поље части... Појахасмо ја и мој ордонанс коње и кренусмо ка Васиљевцу. Нисмо јахали ни четврт сахата, а на земљу сиђе мрак. Нити сам знао где идем нити је се то уопште могло знати. Јахали смо кроз шуму.
425 А где сам ја? Да нисам случајно прешао на њихово земљиште, јер је шанац, одакле сам пошао, на самој граници? Јасно ми је било, да се из рата глава не може да изнесе. Та ово је тек почетак. Баш ако се ноћас и извучем, ко зна шта ме чека у даљем току рата. На тај се начин човек мири са смрћу.
426 Извадим из кубуре мој револвер и узмем га у руку. Нећемо, мислим се, бити убијени као пашчад. Идемо даље и ћутимо. Несумњиво је да нас, Арнаути свакога тренутка могу убити. Ми смо на сваки начин на њиховом земљишу, јер лутамо скоро целу ноћ. Наједанпут, мени изгледа да неко говори.
427 И ми идемо. Сјахали смо већ одавно, јер је немогућно јахати. Прескачемо преко неких ровова, врзина и сагорелих кућа. Једна кућа још се пушила. Мој ордонанс каже, да је у дану видео, кад је та кућа запаљена, и да одатле Васиљевац није далеко. Само не зна, да ли беше лево или десно.
428 Најзад смо се управили једној ватри, која се светлела у мраку. Изгледала нам је близу, али смо имали муке, док смо до ње стигли. Па ипак смо били задовољни, јер је то била наша српска ватра, а лако је било могућно да буде и непријатељска. То су биле "бојне" коморџије првог пука, који ми тражимо.
429 Пук није био далеко, али га по овом кијамету — рече нам командир те коморе — апсолутно не можете наћи. Ми легосмо код ватре. Очи су се саме склапале. Ја сам умарао најпре један па други лакат, на који сам се наслањао, али ми је ипак све то било пријатно, јер ми је било потребно.
430 Превртао сам се то на једну то на другу страну и у полусну слушао приповедање некога Црногорца из оближњих села, који је ту стражарио с нашим коморџијама. У зору кренемо даље и, како је почело да раздањује, није нам тешко било наћи Васиљевац. 7. октобра поподне грануло је сунце.
431 Свуда дуж границе виде се наше трупе. Ту је и тада саопштена краљева прокламација за рат. Око 4 сахата по подне ја сам се с Васиљевца кренуо на Мердаре, где је било преноћиште. Стигао сам за видела, и било ми је врло пријатно да одахнем од силних утисака, што се нагомилаше за један дан.
432 Овде-онде почињу да се назиру ватре, а мало доцније, кад се мрак спустио, читава села букнуше у пламен, који је, чини ми се, додиривао небески свод. Ја сам, стојећи поред гомиле изгинулих војника, који су данас покупљени по бојишту, посматрао тај пожар, и помишљао, како је рат немилосрдан.
433 Тамо се пале огњишта, а овде је угашен живот. И једно и друго је подједнако сурово. Мећу изгинулима био је и леш арт. капетана Милана Поповића, познатога по богатству, по интелигенцији и по врлини. Он је био прва жртва за освету Косова. Феризовић је пао ноћу између 11. и 12.
434 Напротив, из њега се пролива једна киша, која више нервира но што убија. Сву ноћ сам слушао, како добују кишне капљице о моје чизме, које, разуме се, нисам могао скинути. Глава ми је ипак била завучена под један шатор — толико сам гостољубља могао и овде, на бојишту наћи.
435 Унаоколо свуд мрак, дубок, тајанствен мрак. Коњи се измешали са људима, топови с пешацима, редови с официрима. Све се одмара, јер је свему одмор потребан, не толико због онога, што је преживљено, него због онога, што има да се преживи. Сутра је ваљало продужити наступање.
436 Већ два дана у дивизијском штабу говори се само о п. пуковнику Васићу. Референт санитета, доктор Петровић прича, да је својим очима видео п. пуковника Васића, кад је пред Приштином зграбио заставу из руку заставникових и парадним маршем изашао на ивицу, коју су Турци, мало пре тога, бранили.
437 Потпуковник Васић је за десет дана рата стекао славу, за коју другима требају године и ратови. Да ли зато, што ми остали нисмо били јунаци или је потпуковник Васић ипак био већи јунак од свију нас? Историја неће на то питане одговорити, јер тамо оно неће бити ни постављено.
438 Цела дивизија наступала је тако према Феризовићу, на чијој су северној ивици Турци давали отпор. Иза Феризовића, можда непосредно на јужној ивици његовој, била им је несумњиво пласирана и артиљерија. Кога имамо пред собом — питао сам се непрестано. Али то је питање за мене остало тајна.
439 Да ли је ватра турска била без дејства или су старешине заборавиле, како се врши наступање у зони јаке пушчане ватре, ја не знам. Али сам се дивио овој пешадији другог позива... Дивизијски штаб застаде мало, у висини пуковске резерве, на једној чистини која се протеже све до Феризовића.
440 У том нешто зашишта кроз ваздух и лупи међ ноге наших коња. Ми сви заћутасмо. Прота, наравно, прекиде тираду о првој бици, и ја га случајно видех како млатара обема ногама, не би ли покренуо своју кобилу. Кренусмо се с тога места, ближе стрељачком строју. Шиштања су била све чешћа.
441 Наш стрељачки строј је наступао у стојећем ставу. Неколико тренутака доцније изгуби се иза првих кућа. Ми пођосмо за њим. С нама је ишла и батерија. Кроз Феризовић су праштале пушке; улицама се проламала нека вика, која се чудновато мешала са паљбом и са лармом, коју су производили топови и каре.
442 Изгледало је, као да ће око куће почети да се стропоштавају, да је цела варош минирана и да је томе минском систему саопштена ватра. Ми смо се провлачили између пешака, кола и топова, грабећи да изађемо из овога пакла. Кад прођосмо поред џамије, пуковник Недић нареди да се поруши.
443 Око подне дивизијски штаб је избио на јужну ивицу Феризовића. Из свих улица излазила је наша пешадија, гонећи пред собом чопоре Арнаута, који су гађали из кућа. Ту стадосмо. У том тренутку, из гомиле коморџија, Арнаута, топова, пешака и кара, крену једна мајорска униформа и пође к пуковнику Недићу.
444 Он виде да је сваки отпор бесмислен, и очекиваше пуковника Недића као што осуђеник очекује смртну казну. Пуковник Недић учини два-три корака, па стаде, витлајући корбачем и адресујући на мајора Илију Петровића речи, које се не могу забележити. Мајор је тога тренутка био морално стрељан.
445 Али нисам могао дуго да мислим. Скоро у истом тренутку паде заповест да се референт артиљерије и референт инжењерије врате у Феризовић, да организују власти. Два референта пођоше назад, у варош, али се јасно видело, да нимало нису одушевљени мисијом, која им је била поверена.
446 Тамо се још чула паљба. Референт инжењерије је редиговао наредбу, којом се одређују председник, кметови и одборници. Једнога тренутка паде му па памет, како је ово, збиља, историјски моменат у његовом животу: прве власти у Урошевцу поставља он, без ичије помоћи без ичије заштите.
447 Тако је пао Феризовић. Званичне новине, које су у тробојном оквиру изашле једног празничног дана прошле јесени, задовољиле су, најзад, давно очекивану правду. Оне су, између осталог, објавиле: да се пешачки капетан прве класе Таса Мелентијевић производи у чин мајора у истом роду оружја.
448 А тада, у време тога рата, мајор Таса био је само каплар Таса, изврсни десетар у једној храброј чети рудничке бригаде. Са том својом раном и донекле помоћу ње каплар Таса је, затим, аванзовао врло брзо и достигао чин, који је последњим указом, са највећим задовољством, за собом оставио.
449 Од војничког буквара па до дебелих књига, у којима су расправљани најсложенији и најтежи тактички задаци и излагани примери ратне вештине за време великих војни под Наполеоном, све је, од аз до ижице, прочитавао, дубоко студирао и одлично схватао вредни и савесни капетан Таса.
450 И онда уместо одговора на питање он непрестано понавља у себи: "само теоријски, за практични не бринем, само теоријски, за практични не бринем"; Док опет одређено време, које јури као олуја, не протече. А после свога четвртог испита нада капетан Тасина била је још једино у рату.
451 Једнога дана дошао је у своје старо место на одсуство и капетан Таса и понова се дао видети међу својим старим пријатељима са којима је заједно дочекао и указ о своме заслуженом унапређењу. Не може се рећи да је мајор Таса припадао оном броју ратника који нерадо причају о рату и о својим ранама.
452 Тврдио је увек најупорније да је одсудна битка са Бугарима, по његовом скромном мишљењу, била онога дана кад је он рањен у ногу. И да је само тога дана, он, не дај Боже, попустио на Буковој Глави, неспречен, непријатељ би се башкарио у Нишу, а ми данас не би били победиоци.
453 Од онога, дакле, дана, када је он навукао своју мајорску униформу, која је већ дуже време готова чекала свој дан у орману, мајор Таса се јако био променио у горе наведеном смислу. Ту скоро одржан је парастос изгинулим борцима из прошлих ратова. Црква пуна ожалошћеног света и свечане тишине.
454 О каквим борбама говориш ти? Ја ћу да вам кажем, браћо; ја ћу да вам причам: Кад сам заузео Нови Пазар... Пре једно месец дана у судском заседању извиђа се кривица једног младића, војног обвезника, који је бавећи се на одсуству, убио своју вереницу, која му није била верна.
455 Председавајући објашњава оптуженом утичући: Кад човек изврши једно кривично дело треба да има храбрости и да призна да га је извршио. Признај, дакле; јер не треба да се вараш и да мислиш да суд, осим твога признања, нема и других средстава помоћу којих ће доћи до материјалне истине.
456 Веома отмени свет са највећом пажњом слуша његово излагање филозофије Хегелове. Али једно од предњих седишта заузео је и гледа право у предавача мајор Таса. По његовом држању сваки закључује да се он ни најмање не слаже са погледима, које предавач излаже; и да кипи од нестрпљења да узме реч.
457 На ратном блоку по коме ти пишем ово писмо дрхти ми рука што држи танку војничку писаљку. Ја ни сам не знам да ли ће ово писмо бити кратко или дуго и да ли ће ти уопште доћи у руке, јер ћемо, можда, у борбу која се на наше очи води и сами ступити ако трупе које су пред нама не буду довољне.
458 Не, драги рођаче. Моја рука дрхти, јер сам узбуђен и срећан, посматрајући голим оком, како неустрашимо наступа стрељачки строј наше пешадије, како непријатељ, поколебан одлучношћу наших људи, почиње да се комеша и одступа, како побеђује правда и како је Бог велики кад извршује казну над кривим.
459 Уверавам те да смо је сви колико нас има силно осећали у души и да смо сви због ње истински и много патили. И нека ти буде довољно кад ти кажем: да се никоме није враћало кући док се не поврати, погрешком неколицине, оборени углед Заставе. Као што знаш ми смо били срећни да не чекамо дуго.
460 И кад су топови угушили последње дипломатске речи, узбуђено су заиграла срца под нашим сурим и остарелим копоранима, а једна једина мисао, седамнаестог јуна изјутра, кад је први топ тукао, као муња је синула у мозговима свију нас, од команданта до последњег редова, као у глави једног јединог човека.
461 Та се мисао односила на углед наше пуковске Заставе, која је имала мрљу и на наше дужности према њој. Јучерањег дана пред саму ноћ добили смо заповест да заузмемо Дренак на нож. После кишнога дана пред ноћ је грануло сунце и обојило жутом, мртвачком и жалосном бојом ливаде и пропланке око нас.
462 Међутим ми смо осећали да нам исто тако огорчена борба предстоји још ноћас. И држећи се чврсто за руке, корачајући по неравном земљишту и прескакајући ограде и врзине, гледали смо намрштено кроз мрак у правцу положаја коме смо се приближавали, растерујући и угушујући ројеве узбудљивих мисли.
463 Одједном наређује нам се да застанемо. За време док официрске патроле и десетине истурене напред, прикрадајући се опрезно, извиђају непријатељско земљиште, ми треба да чекамо. Прилегли смо шћућурени један уз другог, јер на хладној ноћи осећамо лаку, непријатну дрхтавицу.
464 Гле како је једно велико и опасно предузеће сјединило најразличитије људе! Ми се пријатељски привијамо један уз другог све више, осећамо топли дах нашег најближег друга. У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један другом треба да праштамо.
465 И ми се опет питамо: да ли би боље било да је тако? Али не, ми то не би волели јер је судар потребан: да би оздравили рану што нас одавно тишти и јер је потребно да се већ једном све сврши, да се не учини крај и да се иде кући. Кући? и ми се поново клонимо и бегамо од ове најслађе речи на свету.
466 Охрабрени ми по стоти пут загледамо наше пушке, стежемо ручицу затварача и левом руком притискујемо рамове у нашим фишеклијама. И излазећи у том тренутку на плато одакле смо на блиском одстојању од положаја, ми чујемо први плотун, прве пуцње, од којих се као по команди сагињемо.
467 Мало после лепо видимо каменити положај са кога нам добро заклоњени стрељачки ланац непријатељски шаље убиствену, паклену ватру. Ми већ добро видимо војничке главе са пљоснатим шапкама и официре, који трче тамо-амо, осматрајући наше наступање. Одједном митраљеска зрна почињу падати око нас као жито.
468 А затим ми јуримо даље и заустављамо се тек под самим положајем одакле отварамо ватру на непријатеља, који је узнемирен и збуњен. Као вода што кључа у казану тако клокори и тутњи око нас на свежем јунском јутру. А затим ми подижемо главе иза ниског природног ровића и тражимо циљеве, које гађамо.
469 Не питај ме и не тражи од мене да ти описујем завршни моменат борбе, драги рођаче. Закрвављене очи крвавих и непокопаних бораца, што леже око стене, са које ти пишем ово писмо, ево моле ме: да чувам тајну о пустоши што су их починили људи у тренуцима кад то више нису били.
470 И ја им ову молбу испуњавам. Завршавам ти своје писмо у часу. кад наша пешадија ускаче у шанчеве Црвеног Брега, који је заузет. Гле још једно ново гробље тако близу овог, где почива четвртина нашег пука; гле и тамо унапред не могу се више бацити погледи, који траже место ненатопљено крвљу!.
471 Ти ниси знао да кривиш ни државу ни друштво што се тако мало одужило твоме оцу који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш.
472 Као поуздано могу да закључим да си се ти чудио: како људи могу бити одвојени од својих послова ради нечега што није њихов непосредни интерес. Тако је било твоје васпитање, јер ти осим организације коју си са друговима имао ради прославе Ђурђевског уранка других организација ниси ни познавао.
473 У последњем рату, у јесен 1914, кад сам се враћао на фронт ти си пошао са мном као неборац у штабу једног допунског батаљона, који је ишао у састав свога пука. Дошли смо били до Вреоца, где је наш брат Омил био на предстражи према непријатељу, који је већ био стигао у срце наше земље.
474 Знам да сам те тада био послао да се са Омилом видиш и поздравиш. Али после кратког времена од твог одласка ти си се вратио к мени блед, престрављен и без даха. Једна граната профијукала је преко твоје главе, неколико пушчаних зрна прозујала су поред твојих ушију и ти си се вратио.
475 Те ноћи преноћили смо нас тројица у једној малој кућици пуној прљаве сламе и памтим да ти никако ниси могао заспати и да си први пут тада преда мном пушио цигарету за цигаретом нервозно и замишљено. Од тада ми смо се видели само неколико пута а на Крфу тебе су узели за борца.
476 Али тачно могу да замислим какав си изгледао у борби и онда кад је твоје детиње срце престало да куца. То ми није тешко да погодим, јер сам познавао и твоју душу и твоје мисли. Сирото јагње наше! Ти си морао бити изван себе кад си кроз убиствену ватру трчао у стрељачком строју.
477 Али ништа даље од тебе није било него помисао да ти другога убијеш. Ти си ишао међу својим друговима и не поимајући зашто ћеш међу њима. Све оне дужности о којима су ти твоје старешине раније говориле ти си моментално заборавио, ти их, уосталом, како ваља никад и ниси могао разумети.
478 Колико се пута под њим молио. Још дететом долазио је ту о Тројицама кад је о литијама носио мали црквени барјак, а доцније, као грађанин сваке године пратио, у првим редовима најугледнијих људи, поворку радосне деце што су певала црквене песме... Међу њима био је и он, његова нада, његов јединац.
479 А био је право правцато дете онога дана кад је с војском напустио земљу, са упртачом на леђима и увијеном шареницом преко груди... Како ли, Боже, изгледа сад то дете као борац? Озбиљан, груб, обрастао у бради, намучен, права јуначина, човек. Таквог да га видим, загрлим и одмах да умрем.
480 Он подиже главу и загледа се тамо. Огромне, као чудовишта, сенке клизале се преко кровова, ваљале се као таласи преко честара, јуриле му неодољиво у сусрет. И сама земља и шуме све се кретало као напред... И Они се крећу напред, долазе, стижу, он их већ види, сасвим су осветљени, сасвим су близу.
481 Тај моменат ево како је текао. И ту, на том месту, и у тој напетости, а тек што је Лепир на крају оних немогућих мука изговорио последњу реч стиха стеже, Вук (да ли случајно или доиста унесен и потпуно предан својој улози — не зна се), борећи се закачи га некако и посече по прсту палцу.
482 Ужаснут и до самога срца жацнут болом, Алекса Лепир, једним муњевитим покретом, испуштајући у исти мах свој мач, принесе тада онај Вуковим мачем посечени палац устима и стаде га сисати, тако срчући крв да је она, иначе врло акустична сила, просто од оног сркања одјекивала.
483 Јер на пола сата пре него што ће да почне, кућа се препуни. Дакле, пуни се тако кућа, куља и улази она шарена шабачка публика, и све се осећа на зној, па жагори, мува се, ларма, тиска и заузима места. И све исто, баш све онако исто, као у сваком театру или циркусу пред почетак.
484 Ааааај... Па тајац. Као да је све једно једино ухо и све једно једино око, сви упрли поглед у Милоша, сви би да чују свако његово слово. Само се газда Срећко врпољи, и звера нешто око себе, па све више и немирније, као изван себе, и прикупља се, као спрема се да ђипи, да полети, да шчепа, да сможди.
485 Икета је ту, до њега, баш уз њега, узбуђен је, брише очи, мучи се, дражи га, а чини се као да га и не види. А јауци све страшнији, све ужаснији, док Милош преклиње: Аман, пашо, аман! Па се узрујаше, усправише, и све се ускомеша, те се направи гужва и генерална шабачка заврзлама.
486 Јер она уметничка егзистенција, то се бар зна, никад трошно тело не може да окрепи, иако каткад на дух и повољно, утиче. Никад и никоме она не поможе, па ни Илији Васићу, са чијим здрављем пође нагоре; нагоре са бојом његова мало рохава лица, нагоре са кашљуцањем, и у сваком погледу нагоре.
487 И прецизирајући овај услов, он захте једноставно: да му се тамо, у томе Липолисту, противу кога ништа нема, отвори таква помодно-мануфактурно-колонијална радња која би у свему достојно представљала филијалу оне у Шапцу и околини познате фирме његовог оца и родитеља Степана Васића.
488 И тај такав проглас, иначе беспрекорнога стила и донекле чак поетичан, а упућен муштеријама места и околине чије је неподељено поверење тражио да ужива, потписа он својеручно, пуним именом, презименом и занимањем, по коме је све до краја живота и остао познат: Илија Ст. Васић, гросиста из Липолиста.
489 И сваког дана понешто. Дођу беспослени сељаци и досаде му пробајући оне влашке везене свирале и двојенице, које он држи у некој плеханој кутији од бонбона. Свирају тако, свирају, дувају и урличу, па кад се сити насвирају и задовоље, те их већ заболи за ушима, они оду и не купе.
490 Окваси мало образ из неке барице оданде у авлији, а и не сапуња, па вуче, вуче, али ни длаке: више очупа и одере него што оним бријачем осече. И мучи се тако задуго сељак, те му све варнице на очи искачу, па сав крвав и одран по лицу и врату, појављује се понова на вратима дућана.
491 Рецимо, седи он тамо лети под багрењем, испред дућана, и нема шта: све је оно онде и лепо и јако, здраво и лековито, и што се тиче онако, повољно и самостално и неконтролисано, а понекад, нарочито ноћу, и романтично, ама се њему то више не допада као у почетку кад је први пут у Липолист дошао.
492 Али она уверена упорно да то може, са оном вражјом електриком Теслином, кога слави сва Америка, и на палијама из самога темеља, и доказује и убеђује колико год може И зна, док не увиди и сама шта је, те постиђена и љута жури преко сокака да се са Икетом, кога већ нема у кући, наплати.
493 А он јој обећава да ће се погађати и ценкати, те да што јевтиније прође, и прича јој како се он и за воз погађа и увек јевтиније путује него остали. Онда одлази, па се мало после враћа. — Коштаће — вели — најниже, пет динара. А кад би дала још пет, могао бих и да га видим.
494 Па обично улази адвокат, удеси слатко лице, и љубазно моли да се пожури са овим или са оним, а да одобровољи, нуди кафу Шљивићу. Он се лепо захваљује; тек је сад попио и показује ону шољицу, па адвокат оставља грош у тацну, пошто је измолио дозволу да плати тек попијену Шљивићеву каву.
495 Тако га мучи и сеца Икета, и тек пошто га сасвим измрцвари, оставља опет новине онамо на ону столицу, па их Сима узима брже-боље, и после, очи да му побеле тражећи узалуд ону немогућу сензацију. И најзад, једно вече, пође му за руком да Симу заинтересује, и још како, и у разговор увуче.
496 Повео је он разговор о некаквом каналу који се журно прокопава од Цера до самога Шапца, и удесио тако да се око тога поведе и развије невероватно ватрена и жучна полемика: да ли је то предузеће, у које се толики капитал, како наш тако и страни, улаже, у привредном интересу.
497 Поремећен јако тим наслеђем, коме се никако није надао, умоли он свесрдно Илију Васића, земљака свога и пријатеља, да буде љубазан поћи с њим до Беча, да тамо дођу главе томе легату, који је, дакле, дошао сасвим напрасно и колико да га избије из нормалног колосека и поремети.
498 Изашао он и звера и тражи их очима, а сав збуњен, и руке му, пуне пасоша што има да их разда, дрхте, па чита гласно редом, једно по једно име, и они људи и жене примају и одлазе. И тако, загрцњава се он и чита, па долази ред и на Бранка Аргировића, те и он прима. Онда долази последњи, Икетин пасош.
499 Али ту Икета, само он, онако хитрога ума, досећа се да је онај, у својој великој забуни, ћирилицу прочитао латиницом, те Васић Илија испало Бакућ Улија, те се јавља брзо и прима пасош. Тако оду они у Београд, па отуд, још сутрадан, и посланству и оном полицајцу пошљу онако позајмљени новац.
500 И тако се поздраве и растану. Па се ту у Шапцу налазио још увек стари његов друг Мија Беамтер, из чијег је он забрана, а за своју филијалу, лиферовао оне природне левче, па Икета с њим проводи сваки боговетни дан од јутра до мрака, и претреса њихове давно прошле доживљаје.
501 Идући овако брзо и скакавачки за животом и доживљајима Улије нашега Бакуће, ми мало-помало догурасмо и до ратова. Догурасмо ми, додуше, и како-тако, до оне крваве "Ђурђевке" коју смо ђускали пуних седам година, али нека се наши читаоци не боје: нећемо се ми на њој нимало задржавати.
502 У овом погледу рећи ћемо само толико: да је он, Илија Васић, у оној свеопштој крвавој гужви, као и цео други свет, рањаван и контузован (по његовим забелешкама, граната га је констатовала на граничном фронту код Обреновца), па исто тако, као и други свет, сав без разлике, задобио сушицу.
503 И то се дешава обично суботом да Илија Васић сиђе доле "Код Наполеона", улази унутра и право иде оном столу где се то старинско и предратно друштво скупља. Па се за оним столом обично нађе понеко непознат, и тај непознат зачас постаје његова жртва и предмет опште пажње.
504 Била си у моме наручју мазно припијена уз мене. И док сам ја гледао у твоје радосно лице, ти си се тргла одјеком дрвене ноге човека који је на грудима имао медаље. Наједанпут, с немирним, збуњеним погледом, ти задрхта, или се мени учини, од ненадног, моћног, језовитог страха.
505 Онда си ме упитала ко је он и тако чекајући одговор мој загледала се поново у оно лице пуно трагова недавних ломова. Он примети твој поглед, схвати га брзо па се насмеши, а ти оста зачуђена: откуд је на оним опорим уснама могућ осмејак? Рећи ћу ти, мила, о томе осмејку.
506 Тај осмејак, што сличношћу својом изједначује највећи душевни чемер с највећим блаженством, обасјава прошлост његове душе, али ти нећеш разумети ово што ти кажем: да никад у животу лепше слике видети нећеш. Тај осмејак обасјава бол од живота, и све што је покопано у бескрајним дубинама његове душе.
507 Некад, цвећем окићен, журио је граници и певао бунтовну песму Победе у коју никад није посумњао. И леп, свеж, насмејан, док је земља стењала од рике што прождире и ломи и преваљује, пркосио је он ужасу од лудила крви и смејао се рани кроз коју се живот точио неисцрпним црвеним млазевима.
508 И данас, срећан од испуњене дужности, са душом пуном славних и бесмртних успомена, гледа он ово мутно, сиво и ситно време и верује. Да знаш каква је то вера! Сутра да га позову букнуо би он старом ватром, оним великим бунтовничким ритмом заиграло би ово срце сутра само кад би чуо: Напред.
509 Тек што је почело да свиће а појави се један мали одред француских војника у плавој униформи па се задржа у нашој непосредној близини. Онда се ова плава колона распореди па са ашовима и лопатама својски приону на рад око прокопавања већ трасираног пута од пристаништа ка селу.
510 То су били алпинци шестог стрељачког батаљона који су радознало посматрали наше војнике поздрављајући их другарским осмесима. Први пут тада угледали су они савезнике, о којима су толико доброга и лепога слушали, и за које су, видело се одмах, били готови да ураде све што могу.
511 Бивак, у који он стиже, био је ограђен жицама, и то изазва доста нерасположења, а налазио се на самој морској обали у близини мале црквице у Фустапидими. У току идућега дана, неколико између наших официра који су знали француски, добише наређење да се јаве на службу Французима.
512 Међу њима био сам и ја, а са дужношћу: да из одреда и других јединица које су за нама стигле, комбинујем једну чету од најздравијих људи па да се, са њом јавим француском команданту крстарице "Д' Естре", ратнога брода који је одмах после нас приспео, па се ту пред пристаништем укотвио.
513 Са оном четом коју сам довео јавих се ја команданту оне импозантне крстарице, који ме дочека са тако познатом француском љубазношћу, саопштавајући ми задатак да са својим људима, уколико имају снаге, помажем његовим војницима при истовару наших трупа чији се долазак очекивао.
514 Већ од сутрадан пароброди су, један за другим и праћени малим торпиљерима, стали пристизати, доносећи наше војнике страшнога изгледа, помодреле костуре у погорелим дроњцима, које смо с француским друговима заједно прихватали и са малога моста спроводили на пространи плато иза пристаништа.
515 Али једнога јутра и кад је посао допустио један од официра, а у друштву двојице маринских официра оне крстарице, упути се тамо да би се уверио како се оно гробље одржава. Наједанпут, и кад се успео горе, застаде он више него изненађен: од гробља које се надао да угледа није било ни трага.
516 И за неколико дана гробље је на тај начин збрисано, а после је онда дошла болница, а за њом магацини. Ето тако је нестало гробља. А сад, сад је посигурно тамо ледина као свака друга божија ледина, ако није поорано. Ледина је то и била и сви ћемо бити ледина, иако то многи данас заборављају.
517 Земља јеси и у земљу идеш! Хтео бих не само да се сетим, него и да осетим. А не знам да ли могу, јер сам отупео, пресушио, окорео. Излизао сам се сувише за танка осећања. Но ипак, наслонићу главу, ево овако, онда ћу малчице да зажмурим, накренућу пре тога две-три наискап, чашу за чашом.
518 Напротив, волим ја да се подсетим и да се вратим у оно давно време, да покушам изазвати оно дрхтање од страсти, иако више не могу да осетим оне слане од плача сузе у грлу. Све је прошло, мили мој, друже мој. Само ми она жива журба увече, уочи дана мога поласка за пут, још стоји јасно пред очима.
519 Лежи она насред собе, па остављају и трпају у њу, пакују и слажу свега нешто мога и од мене. Све се ту пажљиво и дирљиво ређа, као да се никад више неће видети, као нешто са чим се заувек растаје и што се мора прежалити, а одело и рубље и књиге наше ђачке полажу се онамо као за умрлог.
520 Ја сам имао болесну сестру, и увек је слутња несреће тиштала наше растанке. Па кашаљ, уз оне уздахе, све изазива снове ужасне и гребе најоштријим ноктима и мозак и душу. Али, случајно, овога пута све сам лакше поднео: нисам се ни мучио, нити МИ је много требало да се уздржим од плача.
521 У таквом положају ја сам само стрепео да се она не окрене или да ме шта не упита, јер одговорити ништа не бих могао, и јер би јој мој глас, и ако бих могао говорити, морао одати моју велику слабост растанка. И тако смо остављали последње куће вароши не проговоривши ниједне речи.
522 А и она се на ово засмеја за мном и, видео сам, без најмање трунке сумње у оно што сам казао. Али, тек што сам ово изговорио, и сигуран у то да је она поверовала, ја се снуждих тако да то нисам могао прикрити. А чим се ја снуждих, моја мала сапутница сневесели се и сама.
523 За то време ја сам се понова сетио сестре и, свакако, само због ње, она ми се лаж учини гнусном толико да сам сад једино мислио о томе како да је признам да бих се умирио. Забринут тиме, ја сам, на питање старца како нам је, одговорио тако слабо и расејано да он ништа није ни могао чути.
524 Ја зајецах тако болно, тако патнички и са толико раздируће жалости, да ми је тај час, и после и целога мога живота, био и остао као најчистији од свега у њему, по племенитој нежности оног бола до ужаса уцвељеног детета које Бога и воли и безумно верује, али не разуме и не појми казне које му шаље.
525 Свуда сам је осећао и кад је нисам видео, свуда њен поглед, њен шум, њен дах. И све то мењало се брзо, и слике летеле једна за другом, а ја сам се повремено трзао, отварао очи и уверавао: да је она ту, на мојим прсима, не схватајући ништа од разлике слика у сну отворених и затворених очију.
526 Брзо сам јој помогао да се како-тако извуче испод безбројних увијача којима је била омотана, и да пажљиво сиђе, па сам и ја, сишавши хитро, пошао за њом. Затим смо се упутили кафани, пред којом је неколико сељака стајало ћутећи, а у оној познатој радозналости пред новим путницима.
527 Иако се мало противио, из страха да не назебемо, стари кочијаш је ипак пристао и смешећи се шеретски попустио нашему наваљивању, па се, ошинувши коње, кренуо пред нама, с тим да нас сачека на самоме превоју, одакле се после спушта једна од најстрмијих, на овом путу, низбрдица.
528 Сагнуте главе кретао се он са великом муком, не обзирући се на нас, исто онако као што се није обзирао ни на веселе мале сенице што су пред њим, ситно скакућући, бежале путем кад би их достигао, да прну, и обавијене белим прахом који је пурњао сакрију се у ињем посуту живицу.
529 И као у облаку, над свим оним што смо заједно, онако опијени, гледали, летесмо ми тако сами, заборављени, чврсто припијени, усхићени до најслађег заноса, праћени божанском музиком најфинијег брујања читавих хорова анђела, којима је, чинило нам се, сва неизмерна дубина неба била испуњена.
530 Тргавши се, пошао сам хитро да обришем окно прозора и да погледам напоље, како бих се уверио где се налазимо, кад она брже задржа покрет моје руке, не пустивши ме да учиним што сам наумио. У исто време, баш као да је стари кочијаш чуо ову њену жељу, кола успорише кретање.
531 А тада, најпослушније и са амбицијом какву дотле никад ни за шта нисам осетио, ја подигох руку коју сам ослободио, па дрхтавим, а ипак читким, потезима написах: Светлана. Одмах за мном, и на својој страни, написа и она на залеђеном окну оно моје име којим су ме звали из милоште.
532 Радосно га примајући, она ми сместа поврати своју малу рукавицу, и то тако брзо као да је то одавно смислила, а ја узех овај поклон толико драг, дражи од свих које сам могао пожелети. Па кола опет појурише, јер настаде дуга и последња равница, после које нам није много остајало до растанка.
533 Најпре лагано, па све брже, и једна за другом, капале су равномерно оне водене грашке, као праве сузе, из два наша имена, и слово по слово губило се и нестајало доле у црно обојеним оквирима. И тако, све провиднији, откривали су нам прозори нове пределе које смо просецали.
534 Не верујући у њ, ми смо ипак једно другом стезали руку до бола који је мамио врисак, припијајући се све више, све топлије, све присније. И тргли смо се тек онда кад су наша кола наишла на калдрму вароши, чије су прве куће, с једне и с друге стране, брзо бежале иза наших леђа.
535 У оном треску који су она производила по неравној калдрми, у вртоглавом вихору свега што сам помућено гледао, ја сам слутио да до растанка нашег остаје само неколико тренутака. А у жељи да нешто кажем, ја нисам успео ни да промуцам, кад су се кола наједанпут зауставила пред кућом њенога оца.
536 А ту, мало се сећам шта је било. Знам само да је, опкољена својима, брзо излетела из кола, и после поздрава, појурила унутра, да се мало после, и кад сам се ја кренуо, појави на једном од прозора, одакле ме је, све док нисам ишчезао, пратила погледом неисказаног страха и слутње.
537 Али како сам ову вест примио не бих знао тачно да кажем. Био сам весео дечко, познавао много њених вршњакиња, и због њих патио и радовао се, а старе моје успомене лежале су у таквој дубини таме да за њих и нисам имао осећања поред оних што сам их широко делио садашњици.
538 Време је пролазило, и ја сам их налазио на свима божјим путевима, делећи срце у које су могли стати легиони. Тако је то било са мном све до пре неколико година, кад је већ био крај и моме дечаштву и младићству, па сам, поводом неких маневара, дошао у ону исту варош Светланину.
539 И у тај први мах, застајући, скоро ништа нисам осетио. У првом тренутку ја сам само гледао у ону доста добро очувану слику девојчице, очију, које сам био описао, као што бих гледао у сваку другу. Али зачас изазва она у мени давно прошлу успомену, о коју сам се толико огрешио.
540 Напољу дрвеће бело од иња, исто онако и пуцкара живо наша пећ пред нама, а ја и ти догурасмо до четрдесете. Ах четрдесета! А док ти нисам почео да причам, ти си се у чуду питао шта ми је. Ето шта ми је. Ишли смо малочас под руку, а ја зачух кад неко изговори име које највише волим.
541 И седосмо овде, а ја мислим о Светлани, о чаробној светлости мога детињства, и како је тачно оно да смо ми од онога од чега је слика у сну. И још нешто мислим. Ево шта. После Светлане, волео сам исто тако другу девојчицу, грациозну, милу, паметну и племениту исто онолико колико и она.
542 Успомена коју сам о њој сачувао исто је толико лепа као и ова о путу о коме сам ти сад причао. И растали смо и заборавили се онако исто. Дакле, прошло све, заборавили се ми, живели својим животима, путовали својим путевима, ратовали својим ратовима. А недавно чујем ја да је ова жена жива.
543 Тада Господ, не могући даље да је подноси, остави перо, подиже главу, па ослушну и замисли се, трудећи се да појми оне чудне узроке једне тако нечувене и паклене узбуне. Али и поред свег Његовог божанског старања, то Му не пође за руком. Изненађен тиме Господ се обрати светом Петру.
544 И доиста, зби се онако како заповеди Господ. Нападоше Срби Турке још исте јесени, надбише их и Косово, толико оплакивано, осветише, па све то испунише лако, чудећи се и сами како без велике муке, са песмом и радосно, остварише оне вековне снове толиких својих нараштаја.
545 И опет бијаше лето и Господ свеједнако а са св. Петром бакташе се и знојаше између безбројних и замршених рачуна што Му их читава војска Његових светаца сваке године у то време на врховно одобрење подносаше. Али баш у јеку Његова тако мучна рада она чудна ларма понова Га узнемири.
546 Петра па му нареди да се понова потруди до Земље и тамо извиди у чему је ствар. И св. И опет се зби како рече Господ. И Срби победише браћу и вратише се кућама својим овенчани славом јунака, али још слађом од прве баш зато што то беху браћа коју су победили. А после тога опет прође година дана.
547 Узбуђен, а богами донекле и наљућен, Господ брзо дозва св. Петра па га одмах посла доле те да се и по трећи пут увери у чему је сад разлог пакленога овог новог урнебеса поред кога је већ и самом Њему немогуће да се својим пословима озбиљно посвети. Али се Он изненади кад св.
548 Тада им неизбројна царска војска и силан плен од ње паде у руке, па се славно име њихово пренесе широм света, чији најбољи део и сам беше у пламену страшнога рата. Али тада, после такве победе, и за њихову несрећу, Срби се осилише, заборавише Бога спаситеља свога и расрдише га делима својим.
549 Нигде Срба ни од корова, као да су у земљу пропали. Где није ишао св. Петар и где није завиривао и распитивао, али њих нема па нема, те се он увелико забрину како ће Господу на очи изаћи. И тако све без резултата до једнога дана кад је мркла ноћ била и кад се прст пред оком није видео.
550 Ту се он згури и стаде прислушкивати па замало гласови они постадоше разговетнији и јасно се зачу некаква прозивка све познатих српских имена као што су Милун Јокић, Милован Кривокапић, Гојко Гиздавић и друга. Онда ова прозвата имена стадоше редом одговарати и то нека за, а нека против и св.
551 Петар, кад то чу, умало не врисну од радости, јер му сад беше као дан јасно да то нико други не може бити до Срби, јер их ево затече на њиховом најмилијем послу — на гласању. Тада срећан, што их беше пронашао, претвори се он у старца просјака, те ти наједанпут сиђе међу њих.
552 Прибили се Срби уза оне мокре маслине, покрили се шаторским крилима, све по десеторица под једно, па, поцрнели, помодрели и мршави као аветиње, а поцепани као просјаци, те седе онамо према малој свећици, што се сваки час на оној киши гаси, и онде турили некакве кутије од конзерви и гласају.

Связаться
Выделить
Выделите фрагменты страницы, относящиеся к вашему сообщению
Скрыть сведения
Скрыть всю личную информацию
Отмена