X
Пользователь {{GameInvite.invite.invited_by.login}} приглашает вас присоединиться к открытой игре игре с друзьями .
Обычный хорватский
(10)       Используют 17 человек

Комментарии

gosknyaz 1 июля 2011
277 текст, с первой по предпоследнюю строку в конце каждой, помимо символа переноса строки, находится ещё и пробел.
Uncle_Sam 29 июня 2011
Таки да, ни разу в текстах буква y не встречается :)
novkostya 28 июня 2011
Они буквой y не пользуются?
LadyIrina 26 июня 2011
Текст на хорватском языке лучше набирать на одноименной раскладке клавиатуры -
Написать тут
Описание:
отрывки из текстов на хорватском языке
Автор:
LadyIrina
Создан:
26 июня 2011 в 12:59 (текущая версия от 7 июня 2017 в 19:27)
Публичный:
Нет
Тип словаря:
Тексты
Цельные тексты, разделяемые пустой строкой (единственный текст на словарь также допускается).
Содержание:
1 Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice.
2 Na samom kraju varoši Rzav utiče u Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na peščanom jezičku zemlje između dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava.
3 To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu počivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini.
4 Desna terasa, idući iz varoši, zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optočena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta.
5 Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine čoveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploča od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis — tarih — sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut.
6 Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i dečakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija. Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, teče i razvija se, kao što ćemo videti, život čoveka iz kasabe.
7 Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajući i plačući, neosetljiva za psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada.
8 Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi.
9 To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noći Hamid, onaj sipljivi i večito pijani ili mamurni hamal krvavih očiju, i umro je još te noći, tu pored zida.
10 Deca koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta.
11 U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveći čanci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, dečaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu.
12 A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveća humka, zemljana, ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao čelična žica. Ta je humka meta i granica svih dečijih igara oko mosta.
13 I priča se da je to bio neki srpski prvak, silan čovek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i poručio veziru da se okane toga posla, jer neće, šale, podići ćuprije na Drini.
14 I ko zna šta bi bilo i da li bi vezir ikad podigao ćupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala.
15 Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili dečijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladićska mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i poslovi.
16 Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovi i pazari, svađe i dogovori, tu sastanci i sačekivanja. Tu se, na ćuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vrući simiti.
17 Ne mogu preći preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obično spremaju i svrstavaju pre ulaska u čaršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i često se zadrže mnogo duže nego što su mislili.
18 Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pričama priča da su se nosili sa vilama i svakojakim čudima i da su morali da zaziđuju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu građevine nego i za korist i udobnost koju će od te građevine imati i najdalji naraštaji.
19 Tada, razume se, nema zadržavanja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji građanin može, u svako doba dana i noći, da iziđe na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru.
20 Isturena i uzvišena petnaestak metara iznad zelene hučne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, između tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine.
21 Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Fočak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu a poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogatičanin.
22 Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prođe; to je Višegrađanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.
23 Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagrađena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje.
24 A postanak i život svake velike, lepe i korisne građevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta, često nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. Svakako, jedno je izvesno: između života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza.
25 Samo, nije svačija želja plodna ni svaka pomisao praćena voljom i snagom koja želje ostvaruje. Prva slika mosta, kojoj je bilo suđeno da se ostvari, blesnula je, naravno, još posve neodređena i maglovita, u mašti desetogodišnjeg dečaka iz obližnjeg sela Sokolovića, jednog jutra 1516.
26 Sa putnicima koje je prevozio nije hteo da ima ni razgovora ni dodira. Bakrene marijaše koje su plaćali za prevoz, ljudi su bacali na dno crne skele, gde su ležali po vas dan u pesku i vodi, a tek uveče bi ih skeledžija pokupio drvenim čankom kojim crpe vodu iz čamca i odneo u svoju kolibu na obali.
27 Tada preko celog dana mogu da se vide na drugoj obali putnici, koji dolaze od Bosne i koji kao očajnici stoje na kamenitoj obali, odakle, ozebli i pokisli, uzalud izgledaju skelu i skeledžiju i s vremena na vreme puštaju iznad mutne, besne reke otegnuta dozivanja.
28 Varoš, upravo tada još sabijeno, malo naselje, držala se na desnoj obali Drine, gore na obroncima strmog brega, ispod samih ruševina nekadašnje tvrđave, jer tada kasaba nije ni postojala u obimu i obliku koji je dobila tek docnije, kad je sagrađen most i kad su se saobraćaj i trgovina razvili.
29 Toga novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugačka povorka natovarenih konja i zaustavila se da tu konači. Janjičarski aga, sa oružanom pratnjom, vraćao se za Carigrad, pošto je po selima istočne Bosne pokupio određen broj hrišćanske dece za adžami-oglan.
30 Izabrani dečaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan dečak i sa njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz očinske kuće.
31 Iz tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i preplašena lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko konjskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar.
32 Ilija! Ilija! — vikala je druga žena, tražeći očajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da detetu useče u pamet to ime koje će mu već kroz koji dan zauvek biti oduzeto. Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije moćne i nemilosrdne.
33 Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu na kojoj putnici dršću od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotočnu skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono osećanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikad potpuno nestalo.
34 Tako je on bio prvi koji je u jednom trenutku, iza sklopljenih očnih kapaka ugledao čvrstu i vitku siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane. Još iste godine otpočela je, po vezirovom naređenju i o njegovom trošku, gradnja velikog mosta na Drini.
35 Ali, za čudo, u kasabi, koja je stolećima pamtila i prepričavala svakojake događaje, i takve koji su samo u posrednoj vezi sa mostom, nije sačuvano mnogo pojedinosti o izvođenju samih radova na mostu. Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu.
36 Ovo mučno i dugo zidanje bilo je za njega tuđi rad o tuđem trošku. Tek kad je kao plod toga napora iskrsnuo veliki most, ljudi su počeli da se sećaju pojedinosti i da postanak stvarnog, vešto zidanog i trajnog mosta kite maštarskim pričama koje su opet oni umeli vešto da grade i dugo da pamte.
37 Bilo ih je mnogo sa konjima, kolima, raznim spravama i šatorima. Sve je to izazivalo strah i zabunu u maloj varošici i po okolnim selima, naročito među hrišćanskim svetom. Na čelu ovog odreda stajao je Abidaga, glavni vezirov poverenik za gradnju mosta, a uz njega je bio Tosun efendija, neimar.
38 Tu se nije mnogo dogovaralo, jer je govorio samo jedan, to jest Abidaga. Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način.
39 Takav sam glas stekao u dugogodišnjoj službi, izvršujući predano naredbe velikog vezira. Uzdam se u boga da ću izvršiti i ovaj posao zbog koga sam poslan, a kad, po svršenom poslu, odem odavde, nadam se da će preda mnom otići još i gori i crnji glasovi od ovih što su do vas došli.
40 Posle toga neobičnog uvoda, koji su svi saslušali ćutke i oborenih očiju, Abidaga je objasnio ljudima da je ovde u pitanju građevina velikog značaja kakve nemaju ni bogatije zemlje, da će radovi trajati pet, možda i šest godina, ali da će vezirova volja biti izvršena na dlaku verno i u minut tačno.
41 Zatim je izložio koje su prve potrebe i kakvi će biti pripremni radovi i šta se pri tome očekuje od domaćih Turaka i traži od raje, hrišćana. Pored njega je sedeo Tosun efendija, sitan, bled i žut poturčenjak, rodom sa grčkih ostrva, neimar, koji je zidao mnoge Mehmedpašine zadužbine u Carigradu.
42 Osećali su kako im znoj curi ispod novih svečanih anterija i kako se u svakog od njih brzo i neodoljivo useljavaju strah i briga. To što se sada sručilo na kasabu i ceo ovaj kraj bila je velika, nerazumljiva napast kojoj se nije moglo dogledati kraja. Prvo je počela seča šume i dovoz drveta.
43 Sve se to vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim dugim štapom koji je u pesmu ušao. Jer na koga je on pokazao tim štapom, primetivši da dangubi ili ne radi kako valja, toga su odmah hvatali sejmeni, batinali na mestu, i posle ga krvava i onesvesla polivali vodom i slali ponovo na rad.
44 Ako se nađe da je ma šta od radova pokvareno ili ako usfali jedna jedina žioka od sakupljene japije, globiće celu varoš. Na njihovu primedbu da bi štetu mogla učiniti poplava, odgovorio je hladno, bez oklevanja, da je ovo njihov kraj, pa njihova i reka i prema tome i šteta koju ona počini.
45 Bio je visok, lep čovek krupna oka, smela pogleda, orlovskog nosa, smeđe kose koja mu je padala do ramena, odeven gospodski, na zapadnjački način. Njegov pomoćnik bio je crnac, pravi crnac, veseo mlad čovek, koga je cela varoš i sav onaj radenički svet zvao Arapinom.
46 Ako je lane, sudeći po gomilama drveta, izgledalo da Abidaga namerava da diže most od drvene građe, sad se svetu činilo da hoće novi Stambol da podigne ovde na Drini. Počelo je dovlačenje kamena iz majdana koji su načeti u brdima kod Banje, na sat hoda od kasabe.
47 Iduće godine granulo je tu kraj višegradske skele neko naročito proleće. Pored onoga što niče i cvate svake godine u to doba, izbilo je iz zemlje čitavo naselje od koliba; nastali su novi putevi i prilazi vodi: razmilela se bezbrojna volovska kola i kiridžijski konji.
48 Ljudi sa Mejdana i Okolišta gledali su kako sa svakim danom, kao neki usev, raste dole kraj reke nemirna gomila ljudi, stoke i građevinskog materijala svake vrste. Na strmoj obali radili su majstori kamenoresci. Ceo taj kraj dobio je žućkastu boju kamene prašine.
49 A malo podalje na peščanoj ravnici, gasili su kreč domaći argati, promičući, odrpani i beli, kroz beo dim koji se dizao visoko sa krečana. Putevi su isprovaljivani od pretovarenih kola. Skela radi po vas dan, prevozeći sa jedne obale na drugu građu, nadzornike i radnike.
50 Sve to gleda svet koji je dotle mirno živeo u ovoj raštrkanoj kasabici po obroncima pored skele na Drini. I dobro bi bilo kad bi mogao samo da gleda, ali ovi radovi uzimaju takav obim i toliki mah, da uvlače u svoj vrtlog sve živo i mrtvo ne samo u kasabi nego i nadaleko oko nje.
51 Sa drugom godinom broj radnika je toliko porastao da ih ima koliko i svih muških stanovnika u varošici. Sva kola, svi konji i volovi rade samo za most. Sve što može da gamiže i da se kotura uzima se i upreže u posao, ponekad za platu a ponekad i nasilu, kao kuluk.
52 Još teže od skupoće i oskudice padaju domaćem svetu nemir, nered i nesigurnost, koji sada nasrću na kasabu kao posledica gomilanja tolikog radnog ljudstva iz bela sveta. I pored sve Abidagine strogosti česte su tuče među radnicima i krađe po vrtovima i dvorištima.
53 Zbog svega toga stariji ljudi turskog zakona negoduju otvoreno, okreću leđa onoj zamršenoj gužvi od radništva, tegleće stoke, drveta, zemlje i kamena, koja se sve više širi i zapliće na obe strane skele i koja u svom rovanju i širenju načinje već i njihove sokake, avlije i bašte.
54 Obično ih iznenade na spavanju i pohvataju kao piliće. Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana. Varoški hrišćani se otkupljuju mitom.
55 Ovo je treća jesen kako narod kuluči na mostu, a ni po čemu ne može da se vidi da posao odmiče i da se bliži kraj ovoj nevolji. Jesen je već uveliko; opalo lišće, propištali putevi od kiše, Drina nadošla i mutna, a gola strnjišta puna tromih vrana. Ali Abidaga ne obustavlja radove.
56 Škripi zubima. Doziva nadzornike i sračunava kako bi se od sutra mogao dan bolje upotrebiti i radna snaga jače iskoristiti. Za to vreme narod spava po kolibama i pojatama, odmara se i obnavlja snagu. Ali ne spavaju svi; umeju i oni da bdiju, za svoj račun i na svoj način.
57 U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u polumračnoj prostoriji. Ceo prostor je ispunjen dimom i kiselkastim teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak ljudskih telesa.
58 Suše obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu. Među njima se našao odnekud neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na drumu pa kuluči već nekoliko dana, iako neprestano svima priča i dokazuje kako je njemu to vrlo mučno i neprilično i kako mu obraz ne podnosi ovo argatovanje.
59 Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlači gusle, neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka izlazi pred pojatu i čuva stražu da ne naiđe ko od Turaka. Svi gledaju u Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje iščezavaju u njegovim velikim šakama.
60 On se savija; gusle su mu u krilu, a glavu od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huče u gudalo; sve je vlažno i odvuglo. I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju. Najposle jekne prvi zvuk, rezak i neravan.
61 Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu. Među tolikim kulučarima seljacima bio je i neki Radisav sa Uništa, malog sela odmah tu iznad kasabe.
62 Nije bio ni siromah kao što je izgledao ni priprost kao što se pravio. Oni su se prezivali Heraci, imali su dobru zemlju i bilo ih je mnogo muškinja u kući, ali se je gotovo celo njihovo selo za poslednjih četrdeset godina isturčilo, tako da su oni bili mnogo pritešnjeni i usamljeni.
63 Vidite lijepo da će nas ova građevina iskopati i pojesti. I djeca će nam na njoj kulučiti, ako nas još bude. Ovo se za naš iskop i radi, a ne za drugo. Sirotinji i raji ćuprija i ne treba, nego Turcima; a mi nit' dižemo vojske nit' vodimo trgovinu; i skela nam je mnogo.
64 Nego, nas smo se nekolicina dogovorili da idemo noću, u gluho doba, i da obaramo i kvarimo, koliko se može, što je napravljeno i podignuto, a da pustimo glas kako vila ruši građevinu i ne da mosta Drini. Pa da vidimo hoće li šta pomoći. Drugoga puta nemamo, a nešto valja raditi.
65 A ako i to ne pomogne... I tu su odmahivali rukom u očajnoj rešenosti. Tako se tih prvih jesenjih dana proneo glas, najpre među radnicima pa zatim i po kasabi, da se vila brodarica umešala u posao na ćupriji, da ruši i razvaljuje prekonoć što se za dan sagradi, i da od gradnje neće moći ništa biti.
66 U isto vreme počele su zaista preko noći da se javljaju neobjašnjive štete na zajaženim mestima, pa i na samim zidarskim radovima. Alat koji su zidari dosada ostavljali na započetim krajnjim stubovima počeo je da se gubi i nestaje, zemljani radovi da se provaljuju i osipaju.
67 Već se govorilo da se strani majstori spremaju na odlazak i da ćuprije neće biti tamo gde je nikad nije bilo i gde je nije trebalo ni počinjati. Sve se to splelo i brzo proširilo u svet. Narod lako izmišlja priče i brzo ih širi, a stvarnost se čudno i nerazdeljivo meša i prepliće sa pričama.
68 Seljaci koji su noću slušali guslara pričali su da je vila koja ruši gradnju poručila Abidagi da neće prestati sa rušenjem dok ne uzidaju u temelje dvoje dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu. I mnogi su se kleli da su videli sejmene kako po selima traže takav par dece.
69 Upravo tih dana devojka je rodila, na nekoj pojati, dvoje bliznadi, ali oboje mrtvorođeno. Žene iz sela su joj pomogle pri porođaju koji je bio neobično težak i odmah sahranile decu u jednom šljiviku. A nesuđena majka se već trećeg dana digla i stala da traži decu svuda po selu.
70 Ljudi su je posmatrali sa čuđenjem ili gonili da ne smeta pri radu. Videći da ne razumeju šta hoće, ona je raskopčala grubu seljačku košulju i pokazivala im dojke bolne i nabrekle, na kojima su bradavice već počele da pucaju i krvare od mleka koje je neodoljivo nadolazilo.
71 Kuvari su joj davali od radničke pure koja bi zagorela na dnu kazana. Oni su je prozvali luda Ilinka, a po njima i cela kasaba. I sam Abidaga je prolazio bez prigovora pored nje, zakretao sujeverno glavu u stranu i naređivao da joj udele. Tako je ostala da živi, kao mirna luda, tu pored gradnje.
72 Sa njom je ostala i priča da su Turci uzidali decu u most. Jedni su verovali u nju, drugi nisu, ali su je svi ponavljali i prenosili. A štete su se i dalje dešavale, čas manje čas veće, i uporedo sa njima širili su se sve uporniji glasovi da vile ne daju mosta na Drinu.
73 Isto tako gadio mu se ovaj narod, i to muslimani kao i hrišćani, koji je spor i nevešt u poslu, ali brz na podsmeh i nipodaštavanje, i tako dobro ume da nađe podrugljivu i razornu reč za sve što ne shvata ili ne ume da uradi. Isturio je straže sa obe strane reke.
74 Samo za mesečnih noći nije bilo kvara. To je Abidagu, koji nije verovao u vile, utvrdilo u verovanju da ta vila nije nevidljiva i da ne dolazi s visina. Dugo nije hteo, nije mogao da veruje onima koji su mu govorili da je to seljačko lukavstvo ali sad se sve više uveravao da je ipak tako.
75 A ta nerazumljiva mržnja kočila je i zbunjivala Plevljaka i činila ga još krućim i nespretnijim. On je verovao da će zbog Abidage jednog dana izgubiti ne samo hlebac i položaj nego i glavu. Zato je živeo u stalnim uzbuđenjima i prelazio iz samrtne potištenosti u grozničavu i svirepu revnost.
76 Ako za tri dana ne prestanu svaki kvar i šteta na radovima, ako mi ne uhvatiš onog ko ih čini i ne ućutkaš sve ludačke glasove o vilama i o prestanku radova, nabiću te živa na kolac na najvišoj skeli, da te svet gleda i od tebe strah hvata i pamet u glavu uzima.
77 Ali nećete više kod mene plandovati! Znajte da ću od ovih skela kasapnicu sejmensku napraviti! Ni na jednom od vas neće biti glave ako za dva dana ovo čudo ne prestane i ako ne pohvatate i pobijete razbojnike. Dva dana imate još života, kunem vam se vjerom i ćitabom.
78 Tako je vikao dugo. I najposle, ne znajući šta bi još mogao da im kaže i čime da pripreti, pljuvao je sejmene, jednog po jednog, redom. Ali kad se ispraskao i kad se oslobodio pritiska straha koji ga je napuštao u vidu gneva, odmah se očajničkom snagom dao na posao.
79 U neko doba učinilo im se da čuju kako nešto lupa na onom delu skela koji je najdalje isturen u reku i potrčali tamo. Čuli su još kako se odvaljuje daska, osipa kamen i pada u vodu, a kad su došli do mesta našli su zaista polomljene skele i razvaljen zid, ali ni traga od krivaca.
80 Pred tom avetinjskom prazninom sejmeni su drhtali od noćne vlage i sujevernog straha. Dozivali su se, buljili u tamu, mahali zapaljenim lučevima, ali sve je bilo uzalud. Šteta je bila opet učinjena a oni koji su je počinili nisu bili ni uhvaćeni ni ubijeni, kao da su zaista nevidljiva bića.
81 Prebacio je nekoliko ljudi i na drugu obalu. Kad je pao mrak, posakrivao je po skelama, sve do na kraj, sejmene a sam je sa još dvojicom ljudi seo u jedan čamac koji je sa mrakom neopaženo dovukao na levu obalu. Odavde su sa nekoliko zaveslaja mogli da budu kod jednog od dva započeta stuba.
82 Cele te duge i studene noći Plevljak je preležao u čamcu, pokriven ovčijim kožama i mučen najcrnjim mislima, preturajući neprestano po glavi: da li će Abidaga zaista ostvariti svoju pretnju i oduzeti mu život koji pored ovakvog starešine i inače nije život nego samo strah i muka.
83 Ali duž cele građevine nije se začuo ni najmanji šum, izuzev jednolično pljuskanje i mrmorenje nevidljive vode. Tako je i svanulo, a Plevljak je u celom ukrućenom telu osećao kako mu se život smrkava i krati. Iduće treće i poslednje noći isto bdenje, isti raspored, isto uplašeno osluškivanje.
84 Umesto da pristanu uz skele oni krenuše niz vodu kojoj nisu mogli da se otmu, i ona bi ih odnela daleko da ih nešto neočekivano ne zaustavi. Tu, na sredini brzaka, gde nije bilo direka ni skela, njihov čamac udari u nešto drveno i teško, i odjeknu tupo. To ih zaustavi.
85 Najpre mu nije niko odgovarao. Najzad, posle mnogog dovikivanja u kome niko nikog nije slušao ni mogao da razume, planu gore nesigurno i bojažljivo tanka lučka. Taj prvi blesak više zbuni oči i pomeša u nemiran kovitlac ljude i predmete sa njihovim senkama i crvenim odblescima na vodi.
86 Ali planu još u nečijoj ruci luč. Sad se svetlost umiri i ljudi počeše da se pribiraju i raspoznavaju. Sve se brzo razmrsi i objasni. Između Plevljakovog čamca i skela nalazio se mali splav od svega tri direka; samo na prednjem delu bilo je veslo, pravo splavarsko veslo, tek kraće i slabije.
87 Splav je bio vezan leskovom gužvom za jedan od hrastovih direka ispod skela i držao se protiv brze vode koja ga je zapljuskivala i svom silom vukla naniže. Sejmeni sa skela pomogoše svome starešini da pređe preko splava i da se ispne do njih. Svi su bili zadihani i unezvereni.
88 Na daskama je ležao vezan hrišćanin seljak. Videlo se kako mu se brzo i jako nadimaju grudi, i oči u kolutanju pokazuju strašnu beonjaču. Najstariji od četvorice sejmena objašnjavao je uzbuđeno Plevljaku kako su oni stražarili pritajeni na raznim mestima po skelama.
89 Ah, kurvini sinovi, ako mi ga pustite, znajte da glave na vama nema! Sejmeni se uskomešaše oko seljaka; dotrčaše sa obale, preko skela, još dvojica. Plevljak je izdavao naredbe, opominjao da ga bolje vežu i čvršće drže. Tako ga kao mrtvaca prenesoše polako i oprezno na obalu.
90 Uhvaćeni seljak je unesen u jedan od radničkih kućeraka, gde je zapaljena vatra, i vezan uz direk konopcem i verigama koje su skinuli sa ognjišta To je bio glavom Radisav sa Uništa. Plevljak se malo stišao, nije vrištao ni psovao, ali nije mogao nigde da se skrasi.
91 Slao je sejmene niz obalu da traže onog drugog seljaka koji je skočio u vodu, iako je bilo jasno da ga po ovako mračnoj noći, ako se nije udavio, niko neće moći stići ni uhvatiti. Izdavao je i druga razna naređenja, ulazio, izlazio, pa se opet vraćao, pijan od uzbuđenja.
92 Sad je u tami naslućivao sve to i sa gorčinom mislio kako posao ide sporo i teško i kako će to jednog dana morati doći i veziru do ušiju. Za to će se već neko pobrinuti. Ako niko, a ono ovaj glatki, hladni i podmukli Tosun efendija. I tada bi se moglo desiti da padne u nemilost kod vezira.
93 Jelo mu je otrovano, ljudi su mu crni, život mu je mrzak samo kad pomisli na to. Nemilost, to znači da si udaljen od vezira, da ti se neprijatelji podsmevaju (ah, samo ne to!), da nisi niko i ništa, da si dronjak i fukara ne samo u tuđim nego i u svojim sopstvenim očima.
94 Bolje ne gledati sunce i ne disati vazduh! Sto puta je onda bolje bilo i ne biti niko i ne imati ništa! — Eto, to je ta misao koja mu se uvek vraća i po nekoliko puta u danu nagoni krv da bolno udara u teme i slepoočnice, ali ni inače nikad potpuno ne iščezava, nego leži kao crn talog u njemu.
95 To bi za njega značila nemilost, a nemilost je mogućna svakog dana i časa, jer sve radi da ona dođe, samo on jedini radi protivno i brani se; dakle on jedan protiv svih i svega. I to traje već petnaestak godina, otkako je došao do ugleda i uticaja, otkako mu vezir poverava velike i važne poslove.
96 Kad je video da ih biva sve više, pomislio je da se nešto neobično desilo, obukao se i probudio momka. Tako je stigao pred osvetljenu pojatu upravo u trenutku kad Plevljak nije više ni sam znao kako da grdi, kome da naređuje, uopšte šta da radi pa da prikrati vreme.
97 Neočekivani dolazak Abidagin posve ga je zbunio. Toliko je želeo taj čas, a sada kad je nastupio, on nije umeo da ga iskoristi onako kako je zamišljao. Mucao je od uzbuđenja i zaboravio je na vezanog seljaka. Abidaga je samo prezrivo gledao iznad njegove glave i odmah se uputio ka zarobljeniku.
98 Bio je miran i zamišljen. Svi su čekali na njegovu reč, a on je mislio: eto s kim ja imam da se borim i nosim, eto od koga zavise moj položaj i moja sudbina, od ove prezrene i slaboumne poturice Plevljaka i od nerazumljive, okorele zlobe i uporstva ove rajinske gnjide.
99 Pojata se ispunila sejmenima, napolju su se čuli glasovi razbuđenih nadzornika i radnika. Abidaga je postavljao pitanja preko Plevljaka. Radisav je najpre tvrdio da su se on i još jedan mladić rešili da beže i da su zato spremili mali splav i krenuli niz reku.
100 Kako su verige bile čađave, svima su im ruke bile uprljane i svuda su i po polunagom seljaku i po njima ostavljale crne tragove. Kad su verige bile blizu usijanja, prišao je Merdžan Ciganin i dugačkim kleštima ih izvukao za jedan kraj, a jedan od sejmena je isto tako pridržavao drugi.
101 Stade da cvrči osmuđena dlaka. Seljaku se zgrčiše usta, nabreknuše vratne žile, rebra na slabinama iskočiše i trbušni mišići počeše da se stežu i kreću kao kad čovek povraća. Stenjao je od bola, zatezao konopce kojima je vezan i uzalud se otimao i nastojao da smanji dodir tela sa vrelim gvožđem.
102 Prinesoše opet verige, zacvrča opaljena dlaka i koža. Kašljući od dima i grčeći se od bolova, seljak poče isprekidano da kazuje. Svega njih dvojica su se dogovorili da ruše gradnju na mostu. Tako su mislili da treba i tako su uradili. Niko drugi nije znao i nije učestvovao.
103 Ispočetka su prilazili sa obale, na raznim mestima, i uspevali su dobro, ali kad su videli da je straža na skelama i po obali, smislili su da sastave tri direka u splav i da tako neprimećeni priđu građevini sa reke. To je bilo pre tri dana. Već prve noći umalo da ih nisu uhvatili.
104 Tada priđe onaj Merdžan kovač sa kleštima. Kleče pored vezanog čoveka i poče da mu kida nokte sa bosih nogu. Stisnutih zuba seljak je ćutao, ali je čudna drhtavica, koja mu je i onako vezanom tresla telo sve do pasa, odavala da je bol morao biti velik i neobičan.
105 Šejtan! I toga ima, mislio je Plevljak, stojeći sada oborene glave kao da ga vezani saslušava a ne on njega. Ta jedina reč pogodila ga je u osetljivo mesto i podigla u njemu odjednom sve brige i sva strahovanja u svoj njihovoj snazi i veličini, kao da nisu bila zbrisana ovim hvatanjem krivca.
106 Tebi se spava, jaramaze? — vikao je Abidaga, udarajući kožnim kratkim bičem po sari svoje desne čizme. Ciganin je klečao, sa kleštima u rukama, i crnim, svetlim očima gledao uplašeno i pokorno naviše uz Abidagin stas. Sejmeni su podsticali vatru koja se i inače bila rasplamsala.
107 Uopšte, to što je omrklo kao uboga i neugledna zgrada poraslo je odjednom, proširilo se i izmenilo. U pojati i oko nje vladalo je neko svečano uzbuđenje i naročita tišina kao što uvek biva na mestima na kojima isteruju pravdu, muče živa čoveka ili se dešavaju sudbonosne stvari.
108 Svak je u sebi želeo da ne bude na tom mestu ni u tom poslu, ali pošto to nije mogućno, svak je stišavao svoju reč i umanjivao svoj pokret da bar za toliko bude dalje od svega. Videći da saslušanje sporo ide i da ne obećava ploda, Abidaga sa nestrpljivim pokretom i glasnim psovkama iziđe iz pojate.
109 Za njim je skakutao Plevljak, a za ovim sejmeni. Napolju je svitalo. Sunce se još nije javilo, ali je ceo vidik bio svetao. Duboko među brdima videli su se oblaci, rastegnuti u dugim, zagasito ljubičastim pojasevima, a između njih svetlo i bistro nebo, gotovo zelene boje.
110 Nedeljom se radilo kao i svakim drugim danom, ali danas su i sami nadzornici rasejani. Tek što se dobro razdanilo pronela se vest o hvatanju krivca, o mučenju i pogubljenju koje će biti u podne. Ono stišano i svečano raspoloženje iz pojate proširilo se na ceo prostor oko građevine.
111 Kulučari rade ćutke, svak izbegava da drugom pogleda u oči i svak gleda u posao koji ima pred sobom kao da je to početak i svršetak sveta. Još na sat pred podne iskupio se varoški svet, većinom Turci, na zaravanku kod mosta. Deca su se ispela na visoke blokove neobrađenog kamena koji su tu ležali.
112 Tako su se provlačili polako i peli sve više dok ne dođoše do kraja. Tu je nad vodom bio popođen prostor u veličini jedne osrednje sobe. Na tom prostoru se, kao na uzdignutoj pozornici, smestiše Radisav, Plevljak i trojica Cigana, ostali sejmeni ostadoše rastureni naokolo po skelama.
113 Stotinjak koraka ga deli od onih dasaka, tako da vidi svakog čoveka i svaki pokret, ali ne može da čuje reči ni razabere pojedinosti. Narod i radnici sa leve obale udaljeni su tri puta toliko od prizora i još se više vrpolje i naprežu da što bolje čuju i vide.
114 Zar ti toliki delija da carsko rušiš a ovamo bogoradiš k'o žena! Biće kako je naređeno i kako si zaslužio. Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, potprištene i pocrvenele.
115 Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge.
116 Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pred ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac uči u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom, za gledaoce nevidljiv.
117 Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno.
118 Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali.
119 Najbliži su mogli čuti kako čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobični zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome.
120 Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama. U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst.
121 Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe.
122 Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču; iz njih su belasali stegnuti zubi.
123 Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao.
124 Iz daljine se samo naslućivalo da kroz njega ide kolac za koji su mu vezane noge pri člancima, dok su mu ruke vezane na leđiina. Zato je narodu izgledao kao kip koji lebdi u vazduhu, na samoj ivici skela, visoko iznad reke. Na obe obale prođe žagor i talasanje kroz svetinu.
125 Neki oboriše pogled, a neki krenuše kući brzo, ne okrećući glave. Većina je nemo gledala taj ljudski lik, isturen u prostor, neprirodno ukočen i prav. Strah im je ledio utrobu i noge su pod njima obamirale, ali oni nisu mogli da se maknu ni da odvoje pogled od toga prizora.
126 A između toga uplašenog sveta provlačila se luda Ilinka; zagledala svakom u oči, nastojeći da im uhvati pogled i da u njemu pročita i otkrije gde su njena žrtvovana i sahranjena deca. Tad Plevljak, Merdžan i još dvojica sejmena priđoše ponovo osuđeniku i stadoše da ga zagledaju izbliza.
127 Plevljak je prišao Abidagi i javio da je sve tačno i dobro izvršeno i da je osuđenik žav i ima izgleda da će živeti još, jer mu unutrica nije povređena. Abidaga mu ne odgovori ništa, ni pogledom, samo mahnu rukom za znak da mu dovedu konja i stade da se prašta sa Tosun-efendijom i majstor-Antonijem.
128 Svi stadoše da se razilaze. Čulo se kako kroz čaršiju telal viče o izvršenoj presudi i o takvoj istoj i goroj kazni koja čeka svakog ko bude tako radio. Plevljak je stajao, u nedoumici, na zaravanku koji se naglo praznio. Momak je držao konja i sejmeni su čekali naređenja.
129 Osećao je da bi trebalo nešto da kaže, ali nije mogao od silnog uzbuđenja koje je tek sada počelo da raste u njemu, da ga razapinje, kao da će poleteti. Sad mu je tek dolazilo do svesti sve ono na što, ranije, zauzet poslom oko izvršenja presude, nije mogao da misli.
130 Sad se tek setio Abidagine pretnje da će ga živa namaći na kolac ako ne uspe da uhvati krivca. Izbegao je tu strahotu, ali za dlaku, u poslednjem trenutku. Onaj tamo na skeli radio je svom snagom, noću, podmuklo, da se to zaista desi. Ali se, eto, desilo obrnuto.
131 Zapjevaj, vilo! Poigraj, vilo! Iznenađeni i zbunjeni sejmeni su gledali kako njihov starešina igra, raširenih ruku, i kako se zapevajući i grcajući guši od smeha, od čudnih reči i bele pene koja mu sve više izbija na krajevima usana. I njegov konj, dorat, dobacivao mu je uplašene poglede iskosa.
132 Neopisiv strah je ušao u građane i radnike. Sporo i postepeno je prodiralo ljudima u svest puno saznanje o onome što se tu u njihovoj blizini, u toku kratkog novembarskog dana desilo. Svi su se razgovori kretali oko čoveka koji je tamo gore iznad skela još živ na kocu.
133 Seljaci koji su pristizali iz Banje, vozeći kamen na volovskim kolima, obarali su oči i opominjali krotko svoje volove da žure. Radnici po obali i na skelama dozivali su se pri poslu prigušeno i samo koliko se moralo. I sami nadzornici sa leskovim prutovima u ruci bili su mirniji i blaži.
134 Brzo je došao sumrak i radnici su grabili svojim konačištima, u želji da budu što dalje od skela. Još pre nego se potpuno smrklo ispeli su se Merdžan i jedan Abidagin pouzdan momak ponovo do Radisava i nesumnjivo utvrdili da je osuđenik i sada četiri sata posle izvršenja osude, živ i svestan.
135 Zadovoljni, vratili su se Abidaginoj kući na Bikavac, pričajući putem svakome da je osuđenik živ; a kako škripi zubima i progovara s koca lepo i razgovetno, ima nade da će živeti i do sutra u podne. Zadovoljan je bio i Abidaga i naredio je da se Merdžanu isplati obećana nagrada.
136 I mnogi koji je, budeći se, pomislio da je snivao ono što se juče naočigled sveta dešavalo na mostu, sad je stajao i netremice gledao svoj mučan san kako se produžuje i traje, stvaran, na suncu. Kod radnika ista ona jučerašnja tišina, puna skrušenosti i ogorčenja.
137 Naprotiv, svima je bilo jasno sada koliko se izdvojio i uzvisio. Ne stoji na zemlji, ne drži se rukama, ne pliva, ne leti; on ima svoje težište u samom sebi; oslobođen zemnih veza i tereta, ne muči se; ne može mu više niko ništa, ni puška ni sablja, ni zla misao ni ljudska reč ni turski sud.
138 Kulučari su se zakretali i kriomice krstili. Na Mejdanu su žene pretrčavale jedna drugoj, preko avlije, da samo minut-dva prošapuću i otplaču zajedno, i odmah se vraćale trkom da im ručak ne bi zagoreo. Jedna je zapalila kandilo. Ubrzo su po svima kućama gorela kandila, prituljena po ćoškovima soba.
139 U toj noći koja je naglo padala, vlažna i mlaka kao proletnja, nastalo je nerazumljivo žuborenje i talasanje među radnicima. I oni koji ranije nisu hteli da čuju o rušenju i otporu sada su bili spremni da daju mnogo i učine sve. Čovek na kocu posto je opšta briga i svetinja.
140 Kao da mu je zavirio u stisnutu šaku! I onda se pogodiše potanko i opširno kako će Merdžan preneti mrtvaca, kad ga skine sa skela, na levu obalu reke i tu ga, sa prvim mrakom baciti na kamenitu stranu pored puta, tako da to vide i Abidagini momci i prolaznici.
141 A u šipražju, malo podalje, biće sakrivena ona trojica. I čim mrak padne, uzeće leš, odneti ga i sahraniti, ali na skrovitu mestu i bez ikakva vidna traga, tako da će izgledati posve verovatno da su ga psi u toku noći razvukli i pojeli. Tri groša se daju unapred a četiri sutra po svršenoj stvari.
142 Stadoše da se javljaju psi, oni krupni, olinjali, gladni i uplašeni, bez kuće i gospodara. Sakriveni u žbunju, seljaci su se bacali na njih kamenjem i razgonili ih, a oni su bežali podvijena repa, ali samo dvadesetak koraka od leša i otuda su vrebali šta će biti dalje.
143 U mraku se naziralo kako im oči žagre i sjaju. Kad se već videlo da noć osvaja i da nema verovatnoće da će iko više naići, seljaci iziđoše iz svog zaklona noseći trnokop i lopatu. Dve daske koje su takođe nosili sa sobom položiše jednu na drugu a na njih mrtvaca, i tako ga iznesoše uza stranu.
144 Onaj najstariji seljak skoči u jamu, oprezno kresnu nekoliko puta čakma-kom o kremen i zapali prvo trud pa zatim tanku svećicu sa savijenog voštanog svica, zaklanjajući je obema rukama; zatim je usadi više pokojnikove glave i prekrsti se tri puta, brzo i glasno.
145 Zatim je šaputao još neke reči, nepovezane i nerazumljive, ali molitvene, svečane i teške, tako da su se ona dvojica nad grobom neprestano krstili. A kad zaćuta, dodadoše mu odozgo one dve daske i on ih sastavi nad lešom, ukoso i po dužini, tako da su sačinjavale kao krov nad njim.
146 Još iste noći udarila je gusta, tiha kiša bez vetra, a jutro koje je svanulo bilo je puno mlečne magle i teške, mlake vlage koja je ispunjavala celu rečnu dolinu. Po nekom belom sjaju koji čas raste čas pada vidi se da se sunce negde bori sa maglama koje ne može da probije.
147 Sve je bilo prigušeno i avetinjski novo i strano. Ljudi su naglo iskrsavali iz te magle i isto tako se naglo gubili u njoj. Po takvom vremenu prošla su sa ranim jutrom kroz čaršiju prosta kola i na njima dva sejmena koji pridržavaju vezanog Plevljaka, svoga dojučerašnjeg starešinu.
148 Svi mišići su na njemu poigravali, mesto ga nije držalo, stalno ga je mučila neodoljiva potreba da se i sam uveri i drugima da pokaže kako je on zdrav, čitav i pokretan. Na mahove bi se setio Abidage (to je crna tačka u ovoj njegovoj radosti!) i odmah bi pao u tešku zamišljenost.
149 Ne, Abidaga! Iz poslednjih kuća, na izlasku iz varoši, istrčavali su ljudi, uzbuđeni tom vikom, ali su se kola sa sejmenima i bolesnikom brzo gubila na dobrunskom drumu, u gustoj magli kroz koju se naslućivalo sunce. Taj neočekivani, žalosni odlazak Plevljakov još je više uterao svetu strah u kosti.
150 Videle su ih kroz suze. Svašta se verovalo i šaputalo, ali strah je bio jači od svega. I posao na mostu se nastavljao brzo i glatko, bez prekida i poremećaja. I nastavio bi se bogzna dokle da početkom decembra nije nastupila neočekivano jaka studen protiv koje ni Abidagina sila nije ništa mogla.
151 Kamen primrzava za zemlju, drvo puca. Sitan kristalan sneg zavejao predmete, alat i čitave kolibe, a sutradan ga ćudljiv vetar snese na drugu stranu i zaveje drugi kraj. Sam od sebe posao prestade i strah od Abidage izblede pa iščilje potpuno. Abidaga je prkosio nekoliko dana, ali na kraju popusti.
152 Istog dana otputovao je za njim i Tosun efendija na seoskim saonicama, pretrpan slamom i ćebadima, a majstor Antonije u protivnom pravcu. A ceo onaj logor kulučara rasturi se po selima i dubokim dolinama, nestade nečujno i neprimetno kao voda koju zemlja upije.
153 Čim proleće grane, ja ću biti ponovo ovde i tražiću račun od svakoga. Prvaci su obećali sve kao i lane i razišli se kućama, brižni i umotani u gunjeve, zubune i šalove, hvaleći u sebi boga što je dao na svet zimu i mećavu i bar tako svojom silom udario granicu sili silnih.
154 Mehmed-paša, koji se celog veka borio sa krađom i nepouzdanošću svojih službenika, naredio je nevaljalom povereniku da vrati celu sumu, a sa ostatkom imanja i svojim haremom da odmah seli u jedno malo mesto u Anadoliji i da se živ ne čuje, ako želi da ga i gore zlo ne snađe.
155 Po bleštavom i toplom aprilskom danu obišli su građevinu i utvrdili raspored za prve poslove. Kad se Arifbeg povukao i njih dvojica ostali sami na obali, majstor Antonije zagledao je bolje u lice Tosun-efendiji, koji je i na ovako sunčanom danu bio skupljen i grčevito umotan u široki crni mintan.
156 Posao je tekao istom brzinom (jer, brzina je bila ono što je vezir želeo), greške su kažnjavane istom strogošću, ali je besplatno kulučenje ukinuto od prvog dana. Svi su radnici bili plaćeni i primali hranu u brašnu i soli, i sve je išlo brže i bolje nego za Abidagina vremena.
157 Sada se videlo da vezirova zadužbina neće biti samo most, nego i jedan han, karavan-seraj, u kome će putnici iz daleka, koji će prelaziti most, moći da nađu sklonište za sebe, svoje konje i svoju robu, kad ih tu noć sustigne. Po Arifbegovim uputstvima počelo je građenje karavan-seraja.
158 Posao je napredovao polagano, ali se već po počecima moglo videti da se radi o tvrdoj, bogatoj građevini, zamišljenoj naveliko i naširoko. Svet nije ni primećivao kako sporo ali stalno raste veliki han od kamena, jer je svu njegovu pažnju privlačila gradnja mosta.
159 Po četiri dana je trajalo prenošenje svakog pojedinog od tih velikih blokova sa obale do njegovog ležišta u temeljima mostovnog stuba. Gledajući sve to, iz dana u dan, iz godine u godinu, naš svet je počeo da gubi račun o vremenu i stvarnim namerama graditelja.
160 Krajem te treće godine desila se jedna od onih nesreća bez kojih velike građevine retko bivaju. Dovršavao se srednji stub, koji je i nešto viši i pri vrhu širi od ostalih, jer na njemu treba da počiva kapija. Kod prenošenja jednog velikog kamenog bloka posao je zapeo.
161 Majstor-Antonijev pomoćnik Arapin pritrčao je nestrpljivo i počeo da glasnim, ljutitim povicima (na onom čudnom, mešanom jeziku koji se u toku godina stvorio između ovih ljudi iz raznih krajeva sveta) izdaje naređenja onima dole na vodi koji su rukovali dizalicom.
162 Ubrzo je stigao i majstor Antonije. Mladi crnac je, posle prve nesvestice, došao sebi; stenjao je kroz stisnute zube i tužno, uplašeno gle-dao u majstor-Antonijeve oči. Sastavljenih obrva, bled, majstor Antonije je izdavao naređenja kako da se iskupe radnici, donese alat i pristupi dizanju bloka.
163 Svi muslimani muškarci izišli su da ga isprate i ponesu po nekoliko koraka njegov tabut u kom je ležala samo gornja polovina njegovog mladog tela, jer pola ga je ostalo pod kamenim blokom. Majstor Antonije mu je podigao nad grobom lep nišan od kamena od kog se most gradi.
164 Njega je potresla smrt ovog mladića koga je kao dečaka izveo iz njegove sirotinje u Ulcinju, gde je živelo nekoliko zalutalih crnačkih porodica. Ali posao nije zastao ni za trenutak. I te i iduće godine zima je bila blaga i radilo se sve do polovine decembra meseca.
165 Sad je onaj široki i nepravilni krug od drveta, kamena, pomoćnih sprava i raznovrsnog materijala počeo da se sužava. Na zaravanku, pored puta na Mejdan, već je stajao novi han, oslobođen skela. To je bila velika zgrada na sprat, zidana od istog kamena od koga se pravi most.
166 Iz svega je zračio odsjaj neke veličine, ukusa i raskoši koja ih je zbunjivala. U isto vreme i ona bezoblična masa izukrštanih greda i žioka nad rekom stade da splašnjava i da se tanji, a kroz njih se sada sve bolje i jasnije nazirao istinski most od lepog banjskog kamena.
167 Najpre su se ukazali oni lukovi koji su najmanji, i po visini i po rasponu, i najbliži obali, a zatim su otkrivani jedan po jedan, dok i poslednji ne zbaci skele sa sebe i ne ukaza se ceo most na jedanaest moćnih lukova, savršen i čudan u svojoj lepoti, kao nov i stran predeo za kasabalijske oči.
168 A evo vidiš da podigoše, i još kakvu ćupriju i kakvu zgodu i ljepotu. Svi mu odobravaju, iako se niko pravo ne seća kad je on to njima govorio, a svi znaju da je sa njima zajedno ogovarao i građevinu i onog ko je podiže. I svi se, iskreno razdragani, neprestano iščuđavaju.
169 Vidite li kako ga timare i doćeruju kao konja za panađur! Tako se takmiče u izlivima oduševljenja, tražeći sve nove, lepše i krupnije reči pohvali. Samo Ahmed-aga šeta, bogat žitarski trgovac, mrzovoljan čovek i tvrdica, gleda još uvek prezrivo i gradnju i ove koji je hvale.
170 Prvih dana oktobra meseca priredio je Arifbeg veliku svečanost zbog dovršenja mosta. Taj čovek gospodskih navika, neosetne strogosti i retkog poštenja, koji je trošio sav povereni mu novac na ono na što je bio namenjen, ne zadržavajući ništa za sebe, bio je za narod glavna ličnost u ovom poslu.
171 Nadzornici i radnici dobili su darove u novcu i odelu, a opšta gozba, u kojoj je učestvovao ko god je hteo, trajala je dva dana. U vezirovo zdravlje jelo se, pilo, sviralo, igralo i pevalo; priređene su konjske i pešačke trke; sirotinji su deljeni meso i slatkiši.
172 Tada se osladio i onaj koji ni na Bajram nije. Do u sela oko kasabe doprla je ta halva i ko god je okusio poželeo je zdravlje veziru i dug vek njegovim građevinama. Bilo je dece koja su po četrnaest puta navraćala na kazan, dok ih aščije, poznavši ih, ne bi oterali, bijući ih varjačama.
173 Na tom uzvišenom, novom i neobičnom mostu činilo im se da su davno napustili majku i rodnu kuću i zalutali u zemlju crnih ljudi, čudesnih građevina i neobičnih igara; strepeli su, ali nisu mogli da se odvoje od pomisli na Arapina, ni da se otkinu od kola na čudnoj, novoj kapiji.
174 Taj Badi je za dobre pare pisao lake i zvučne stihove i umeo vešto da ih nametne velikašima koji su podizali ili opravljali velike građevine. Oni koji su ga znali (i pomalo mu zavideli) govorili su podrugljivo da je nebeski svod još jedina građevina na kojoj nema tariha iz Badijeva pera.
175 A svaki od slušalaca pamtio je one stihove koji su njegovom uhu i njegovoj ćudi najbolje odgovarali. Tako se ono što je bilo tu, na očigled celog sveta, urezano u tvrdi kamen, ponavljalo od usta do usta na razne načine, često izmenjeno i iskvareno do nesmisla.
176 Duboko ispod poslednjih lukova mosta ostali su peskoviti krš i strme obale kojima se podjednako teško silazilo i pelo i na kojima se tako mučno čekalo i toliko uzaludno dozivalo s jedne strane na drugu. Sve je to, zajedno sa plahovitom rekom, kao mađijom premošćeno.
177 Umesto njih stoji tvrdi i raskošni karavan-seraj i prima putnike kojih je sa svakim danom sve više. U han se ulazi na široku kapiju skladnih linija. Sa obe strane kapije su dva velika prozora i na njima rešetke, ali ne od gvožđa, nego klesane u sedri i svaka iz jednog komada.
178 Pozadi, pod bregom su štale; na opšte čudo, i one od kamena, kao da su za carsku ergelu građene. Takvog hana nema od Sarajeva pa do Jedrena. Tu svaki putnik može da ostane jedan dan i jednu noć i da ima bez pare dinara konak, vatru i vodu za sebe, poslugu i konje.
179 Tako je sa podizanjem mosta i hana nestalo, kao što se vidi, mnoge muke i nezgode. Nestalo bi možda i onog neobičnog bola koji je vezir u detinjstvu poneo sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge koja mu s vremena na vreme preseca grudi na dve polovine.
180 Jednog petka, kad je ulazio sa svitom u džamiju, prišao mu je jedan sulud i odrpan derviš sa ispruženom levom rukom za milostinju. Vezir se okrenuo i naredio čoveku iz pratnje da mu udeli, a derviš je tada iz rukava desne ruke potegao težak kasapski nož i udario njime vezira snažno među rebra.
181 Pratnja je sasekla derviša. Vezir i njegov ubica izdahnuli su u istom tre-nutku. Na sivim pločama, pred džamijom, ležali su tako još nekoliko trenutaka jedan pored drugog. Ubijeni ubica, krupan, punokrvan, raširenih nogu i ruku, kao da je još nošen gnevnim zamahom svoga bezumnog udarca.
182 Poslednjih godina života on je omršao i pogurio se, nekako potavneo i ogrubeo u licu. I sad je, onako razdrljen i gologlav, krvav, savijen i utonuo u se, ličio više na ostarelog i premlaćenog seljaka iz Sokolovića nego na oborenog dostojanstvenika koji je do maločas upravljao Turskom Carevinom.
183 Jer u Turskoj Carevini nije dozvoljeno da se zle vesti i nesrećni događaji šire i prepričavaju ni onda kad se u susednoj državi dese, a kamoli kad se radi o rođenoj nesreći. Uostalom, u ovom slučaju niko nije imao računa da se mnogo i dugo govori o smrti velikog vezira.
184 A smisao i suština njegovog postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti. Njegova svetla linija u sklopu kasabe nije se menjala kao ni profil okolnih planina na nebu. U nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih naraštaja, on je ostajao nepromenjen kao i voda koja prolazi ispod njega.
185 Stario je, prirodno, i on, ali na jednoj vremen-skoj skali koja je mnogo šira ne samo od dužine ljudskog veka nego i od trajanja čitavog niza naraštaja, toliko šira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako smrtan po sebi, ličio na večnost, jer mu je kraj bio nedogledan.
186 Stoga nije u prvo vreme u kasabi ni primećeno da su presahnuli prihodi. Posluga je radila i han je primao putnike kao i ranije. Mislilo se da je novac za izdržavanje zadocnio kao što se i pre dešavalo. Međutim prolazili su meseci pa i godine a novac nije stizao.
187 A iza svakog je ostajalo bar nešto više nečis-toće nego što je on zatekao. Dauthodža je sve činio da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio od svoga a zatim je počeo da se zadužuje kod rođaka. Tako je iz godine u godinu krpio i doterivao skupocenu zgradu.
188 Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina. Kad već nije mogao da plaća nadničare, on je sam, onako star, svojim rukama plevio korov oko hana i vršio manje opravke na zgradi.
189 Tako ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli crep na krovu. Bilo je prirodno da kasabalijski hodža ne može održati ono što je veliki vezir osnovao, a istorijski događaji osudili na propast. Posle Dauthodžine smrti han poče naglo da oronjava.
190 Svuda su se javljali prvi znaci opadanja. Džerizi su se začepili i počeli da zaudaraju, krov je propuštao kišu, prozori i vrata vetar, štale su ogrezle u đubre i korov. A spolja je savršena kamena zgrada izgledala još uvek nepromenjena, mirna i neuništiva u svojoj lepoti.
191 Oni veliki prozori u prizemlju, svedeni na luk, sa rešetkama koje su, nežne kao najfinije pletivo, bile sečene u mekom kamenu, iz jednog komada, gledali su spokojno u svet. A na gornjim, jednostavnim prozorima već su se javljali znaci bede zapuštenosti i unutrašnjeg nereda.
192 Najposle, kad je bilo jasno da novac neće stići i da nema nikoga da prihvati vezirovu zadužbinu, napustiše svi, pa i novi mutevelija, brigu o zgradi i karavan-seraj ostade nem i opusteo i poče da se kvari i ruši kao sve zgrade u kojima niko ne živi i o kojima niko ne brine.
193 Ali ako je karavan-seraj, sticajem neobičnih prilika, morao da izneveri svoju namenu i da pre vremena ode u ruševine, most kome nije trebalo nadzora ni izdržavanja, ostao je prav i nepromenjen i vezivao rastavljene obale i prebacivao žive i mrtve terete, kao i prvog dana svoga postanka.
194 Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća.
195 Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
196 Gledani kroz duvanski dim ili kroz čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svaki bi se zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju učestvovali.
197 Idućeg dana videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću.
198 Čim je suzbijena Drina počela da raste, na dva sata pre nego što će se razliti po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila pored same reke. Tako je probuđen veći deo varoši.
199 Svakog časa se čulo kako sa muklim praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje Drina donosi iz poplavljenih šuma. Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slučaju nije mogla dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i promiču kroz tamu.
200 I po pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane u kuće. Prvi ljudi iz čaršije, pošto su smestili čeljad po kućama, tursku po turskim, hrišćansku i jevrejsku po hrišćanskim, sede, okupljeni u velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kući.
201 Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi vremena. Razgovor raste i jača i kao po neizrečenom dogovoru menja pravac.
202 Izbegavaju da govore čak i o ranijim popla-vama, poznatim samo po pričanjima, pričaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve veze sa vodom i sa nesrećom koja se u ovom trenutku dešava. Očajni ljudi čine očajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, gotovo lakomisleni.
203 Taj još mladi gazda bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom otirao vodu sa lica. Na-praviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom.
204 Prođe šapat da je hteo da skoči u mračnu maticu koja je sada tekla peščanom jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kačare. To je bio mlad čovek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kuću i brzo zagazdio.
205 Sad je bio upropašćen. Trebalo je opet da prođe izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog čoveka. Jer, svi su oni, ko više ko manje, bili pogođeni ovom poplavom i samo se iz urođene pristojnosti bolje savlađivali nego ovaj skorojević.
206 Otpočeše duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala. Pila se vruća rakija. Iskrsavali su, u pričanjima, čudni likovi iz davnih vremena, sećanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i neobične zgode.
207 Tako su za jedne davnašnje poplave izišla dvojica višegradskih hodža da uče dovu protiv te napasti. Jedan je hodža imao kuću u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je učio molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala.
208 Površina vode digla se za čitavih desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se prelivala preko mosta koji je iščezao pod njom. Samo ono uzvišeno mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i prelivano vodom strčalo kao mali slap.
209 U razgrađenim avlijama građanske kuće su zijale razvaljenim prozorima; na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena. Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim dućanima je bio mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme iznesena.
210 A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče.
211 Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.
212 Ali već idućeg leta, spomen na veliku poplavu počeo je da prelazi u sećanje starijih ljudi, gde će živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu.
213 VI Osim poplava bilo je i drugih nasrtaja na most i njegovu kapiju; njih je donosio razvitak događaja i tok ljudskih sukoba; ali oni su još manje nego vodena stihija mogli da naškode mostu ili da trajno išta izmene na njemu. Početkom prošlog veka digla se buna u Srbiji.
214 Samo, ispočetka je stvar izgledala daleka i beznačajna; daleka, jer se odigravala tamo na drugom kraju beogradskog pašaluka; beznačajna, jer glasovi o bunama nisu bili nikakva novost. Otkako je carevine bilo je i toga, jer nema vlasti bez bune i zavere, kao što nema imanja bez brige i štete.
215 Ali s vremenom je buna u Srbiji počela da zadire sve više u život celog bosanskog pašaluka, a naročito u život ove kasabe koja je na sat hoda od granice. Kako se sukob u Srbiji širio, sve je više traženo od bosanskih Turaka da daju ljude za vojsku i da doprinose za njeno opremanje i snabdevanje.
216 To je donosilo sa sobom i troškove i nezgode i opasnosti i po Turke, a naročito po Srbe, koji su sumnjičeni, gonjeni i globljavani tih godina više nego ikad ranije. Najposle, jednog leta, spusti se buna i do ovih krajeva. Zaobišavši Užice, ustanici su došli do na dva sata hoda od kasabe.
217 Dočim se oni koji su tlačeni i iskorišćavani, lako služe i razumom i bezumljem, jer su to samo dve razne vrste oružja u stalnoj, čas podmukloj čas otvorenoj borbi protiv tlačenja. U tim vremenima važnost mosta kao jedine sigurne veze između bosanskog pašaluka i Srbije neobično je porasla.
218 Ispod njega je bio slobodan put za kola, konje i pešake, ali se odozgo, sa sprata na kom će spavati stražari i na koji su vodili nenatkriveni smrčevi basamaci, moglo uvek i nadzirati svakoga ko prođe, predati mu papire i prtljag, i u svakom trenutku, ako se ukaže potreba, obustaviti prolaz.
219 To je zaista menjalo izgled mosta. Ljupka kapija je iščezla pod drvenom građevinom koja je na svojim gredama čučala nad njom kao nakazna džinovska ptica. A onoga dana kad je čardak bio gotov, još mirisao oštro na smrčevinu i prazan odjekivao od koraka, straža se odmah uselila u njega.
220 On već godinama obilazi, uvek ovako lak, svečan i nasmejan, crkve i manastire, sabore i slave; moli boga, metaniše i posti. Samo, ranije turske vlasti nisu obraćale pažnju na njega i puštale su ga kao maloumnika i božjeg čoveka da ide gde hoće i govori šta hoće.
221 Svuda su isturene straže i pojačan nadzor, a domaći Turci zabrinuti, kivni i zlovoljni, pa se na sve gleda podozrivo i krvnički. Starac je naišao drumom od Rogatice, a po svojoj zloj sreći kao prvi putnik toga dana kad je dovršen čardak i kad se u njega uselila prva straža.
222 Čardak ga je progutao kao pauk muhu. Kratko su ga ispitiva-li. Tražili su da kaže ko je, šta je i odakle je i da objasni šare i pismena na štapu, a on je odgovarao i na ono što ga nisu pitali, slobodno i otvoreno, kao da govori na pravom božjem sudu, a ne pred zlim Turcima.
223 Rekao je da nije niko i ništa; putnik na zemlji, prolaznik u ovom prolaznom vremenu, senka na suncu, ali da svoje kratke i malobrojne dane provodi u molitvi i da ide od manastira do manastira, dok ne obiđe sva sveta mesta, zadužbine i grobove srpskih careva i velikaša.
224 Jer, rekao je starac, smeškajući se krotkim osmejkom punim snebivanja, vreme vaskrsa približilo se i, sudeći po onom što se čita u knjigama i onom što može da se vidi na zemlji i nebesima, sasvim je blizu. Vaskrsava carstvo, iskupljeno iskušenjima i zasnovano na pravdi.
225 Komandir straže, bolešljiv Anadolac, slušao je, još bunovan, nejasne i slabo povezane prevodiočeve reči i s vremena na vreme bacao pogled na starca koji je bez daha i rđave pomisli gledao u njega i očima povlađivao da je sve tako kao što kaže prevodilac, iako reči turske nije znao.
226 Ali u Šefkinom prevodu starčeve reči izgledaju sumnjive, mirišu na politiku i opasne namere. Komandir bi, što se njega tiče, pustio ovog siromaha i maloumnika da ide svojim putem, ali tu su se sakupili i ostali vojnici i građani - stražari i slušaju ispitivanje.
227 Pomisao da bi zbog ovog ludog starca mogao imati neprijatnosti, izgledala mu je nepodnošljiva. A starac sa svojim pričanjem o srpskom carstvu ne bi ni inače daleko došao među Turcima ovoga kraja koji su ovih dana uzavreli kao košnica. Neka ga mutna voda nosi kako ga je ponela.
228 To je neki Mile, inokosan siromah sa Lijeske, koji je služio u jednoj vodenici u Osojnici. Može mu biti najviše devetnaest godina, zdrav je, krupan i punokrvan. Mile je jutros pre sunca zasuo ječam i pustio veliki vodenični jaz, pa izišao da u jednoj česti iznad vodenice naseče drva.
229 Izmahivao je i sekao kao slamke meke johine grane. Uživao je u toj svežini i u lakoći kojom pada drvo pod sekirom. Mili su mu njegovi rođeni pokreti. Ali sekira je oštra a tanko drvo isuviše slabo za snagu koja je u njemu. Nešto se u njemu nadimalo i gonilo ga da uzvikuje pri svakom pokretu.
230 Sav je rosan, a vreo od dobrog noćašnjeg sna, vrućeg hleba i živog rada. Izmahne i udari tanku johu pri korenu, a ona se samo prikloni i savije kao mlada kumovoj ruci; pospe ga hladnom rosom kao sitnom kišom i ostane onako nagnuta, jer od gustine rastinja oko sebe ne može da padne na zemlju.
231 Ima ih desetak. On se naže opet onakav kakav je i pošao u drva, nespretan dronjav i zbunjen, bez Đorđija pred očima, bez devojke i barjaka uza se. Turci sačekaše dok on odloži sekiru pa ga onda napadoše sa četiri strane i posle kratke borbe vezaše dugačkim konopcem od ulara, i povedoše u varoš.
232 Usput su ga bili štapom po leđima ili nogom u ružno mesto, pitajući ga gde mu je sada Đorđije i psujući mu barjak i devojku. Pod čardakom na kapiji, gdje su upravo bili vezali onoga suludog starca, iskupili se već pored vojnika i neki besposlenjaci iz varoši, jako je tek svanulo.
233 Njihovo uzbuđenje je raslo sa suncem koje se rađalo. A sunce se brzo dizalo, praćeno svetlim, rumenim maglama, tamo u dnu vidika, iznad Goleša. Unezverenog mladića dočekaše kao da je ustanički vojvoda, iako je bio dronjav i ubog i doveden sa leve obale Drine, gde ustanka nema.
234 I sam je zaboravio da je ikad pevao i najnedužniju pesmu. Ali Turci su ostajali pri svome: da je pevao buntovničke pesme i to u trenutku kad su oni prolazili i da se odupirao kad su hteli da ga vežu. I to je svaki od njih potvrdio zakletvom komandiru koji ih je ispitivao.
235 I tako po tri puta. Onda mladića postaviše pored Jelisija i odoše da bude krvnika koji je, izgleda, imao najtvrđi san. Starac je gledao mladića koji je zbunjeno treptao očima, smeten i postiđen, nenavikao da stoji ovako izdvojen, po belom danu, nasred mosta, među ovoliko ljudi.
236 Krvnik, koji je bio jedan od vojnika, brzo je svršio posao i prvi prolaznici, koji su sa brda silazili zbog pazarnog dana i prelazili preko mosta, mogli su da vide njihove dve glave na novim, čvornovitim kočevima, uz čardak, a krvavo mesto na kome su posečeni na mostu, posuto šljunkom i ugaženo.
237 Slučaj je hteo, slučaj koji satire slabe i neoprezne, da su tu povorku otvorila ova dva prosta čoveka, dvojica iz gomile neukih, ubogih i nedužnih, jer ti su često prvi koje hvata nesvestica pred vrtlogom velikih događaja i koje taj vrtlog neodoljivo privlači i guta.
238 I tako su njih dvojica, koji se pre toga nisu čuli ni videli, ostali zapamćeni zajedno i pamćeni su bolje i duže od tolikih drugih, znatnijih žrtava. Tako je pod krvavim i zloglasnim čardakom nestala kapija a sa njom je nestalo i sastanaka, razgovora, pevanja i ćeifova.
239 I Turci su tuda prolazili nerado, a već od Srba je prelazio most samo onaj koji baš mora, i to oborene glave i žureći. Oko drvenog čardaka, čije su daske s vremenom posivele pa pocrnele, brzo se stvorila ona atmosfera koja redovno okružuje zgrade u kojima vojska stalno boravi.
240 Na gredama se sušilo askersko rublje, sa prozora se prosipalo u Drinu đubre, pomije i svi otpaci i sva nečistoća kasarnskog života. Od toga su niz beli srednji stub mosta ostajali dugi, prljavi mlazevi koji su se videli nadaleko. Posao dželata vršio je za dugo vremena uvek isti vojnik.
241 On je svoj posao vršio sa zadovoljstvom i častoljubivo; svakako je u tome bio neobično vešt i brz. Kasabalije su tada govorile za njega da ima lakšu ruku nego varoški berberin Mušan. I staro i mlado ga je znalo, bar po imenu, a njegovo ime je izazivalo kod sveta jezu i ljubopitstvo u isto vreme.
242 S vremena na vreme bi obišao izložene glave na kolju, kao bostandžija bostan, pa bi opet legao na svoju dasku u hladu, zevajući i protežući se, težak, krmeljiv i dobroćudan, kao prestareo torni pas rundov. Na kraj mosta, iza zida, sakupljala su se ljubopitljiva deca i bojažljivo ga posmatrala.
243 Ali kad je bio u pitanju posao, Hajrudin je bio okretan i savestan do sitnica. Nije voleo da mu se iko meša u njegovu rabotu. A to se dešavalo sve češće što je buna hvatala više maha. Kad su ustanici popalili sela iznad kasabe, ogorčenje kod turskog sveta je prešlo meru.
244 Svet, koji u ovakvim vremenima brzo otvrdne i otupi, tako se bio navikao na to da je prolazio ravnodušno i ne obzirući se na njih, i nije odmah ni primetio kad su, prestale da se izlažu. A kad se stanje smirilo u Srbiji i na granici, čardak je izgubio važnost i smisao.
245 Ali u njemu je i dalje spavala straža, iako je prolaz preko mosta bio već odavno slobodan i bez nadzora. U svakoj vojsci se stvari menjaju sporo, a u turskoj sporije nego u ma kojoj drugoj. I to bi tako ostalo, sam bog zna dokle, da se jedne noći nije od zaboravljene sveće javio požar.
246 Čardak od lučevih dasaka, još vrućih od dnevne žege, sagoreo je do temelja to jest do kamenih ploča na mostu i kapiji. Uzbuđen svet u kasabi posmatrao je ogromni plamen koji je jarko osvetljavao ne samo beli most nego i okolna brda i odražavao se nemirnim crvenim odsevima na površini reke.
247 Tako od čardaka i krvavih događaja koji su se vezivali za njega nije ostalo drugog traga do nekoliko teških uspomena koje su sve više bledele i nestajale, zajedno sa tim naraštajem, i jedne hrastove grede koja niie sagorela, jer je bila užljebljena u stepenište u kapiji.
248 Na levoj terasi, idući iz varoši, kafedžija je opet raspalio mangalu i poređao kafeni takum. Oštećena je bila samo česma — smrskana je ona zmajska glava iz koje je tekla voda. Svet je opet počeo da se zadržava na sofi i da tu provodi vreme u razgovorima, u poslovima ili u dokonom dremuckanju.
249 Znali su, naravno, da ne znače ništa dobro ni povoljno. Tako su se obnavljali naraštaji pored mosta, a on je kao prašinu stresao sa sebe sve tragove koje su na njemu ostavljale prolazne ljudske ćudi ili potrebe, i ostajao posle svega nepromenjen i nepromenljiv.
250 Merene okom savremenika, te su godine izgledale srazmerno mirne i srećne, iako je u njima bilo povoda za brige i strahovanja, iako su nailazile i suše i poplave, i opasne zaraze, i uzbudljivi događaji svake vrste. Samo, sve se to dešavalo sporo, postepeno, u kratkim trzavi-cama među dugim zatišjima.
251 Kad ga upitaju kud je namerio i šta tu radi, on odgovori drsko da nikom nema da polaže računa a ponajmanje bosanskim poturicama, ali ako hoće da znaju, kaže, onda im poručuje da ga je poslao kodža Miloš da oseiri kuda će ići granica i dokle će zahvatiti Srbija.
252 Pa i to je, kaže, samo za neko vrijeme, jer će je pošlje valjati dalje pomicati. Jedva ga je mubašir u pamet utjerao, i tu iznad Veletova udariše granicu. I ostade tako, bar sad zasad. Samo, otad ušla u nas šuhva i strah neki, pa ne znamo ni šta da radimo ni gdje da se djenemo.
253 Dogovarali smo se sa Užičanima, ali ni oni sami ne znaju šta će biti ni kuda je ovo krenulo. A stari Hadži-Zuko, koji je dva puta išao na ćabu i kome je prešlo devedeset godina, kaže da neće proći jedan ljudski vijek a turska granica će otići čak tamo na karadenjiz, na petnaest konaka odavle.
254 Naoko su mirni, ali u sebi potreseni i zbunjeni. Od njegovih reči i nehotice se pomiču s mesta i hvataju rukom za kameno sedište, kao da neka moćna a nevidljiva struja bije odnekud i pokreće most pod njima. Savlađujući se, nalaze reči kojima umanjuju i nipodaštavaju značaj toga događaja.
255 A kad je čovek zaista otišao, oni su bili srećni što mogu da se vrate svojim navikama i da i dalje sede mirno na kapiji, bez tih razgogovora od kojih dolazi čoveku život nemio i budućnost strašna, ostavljajući vremenu da ublaži i olakša težinu događaja koji se iza brda valjaju.
256 Prošlo je više od trideset godina od ovog razgovora na kapiji. Ali oni kočići, koje su carski mubašir i rujanski serdar sadili po granici, pustili su koren, primili se i rodili sporim ali po Turke gorkim plodom: Turci su morali da napuste i poslednje gradove po Srbiji.
257 Tu se u takve dane sepetima dogoni bostan. Zrele dinje i lubenice se hlade po vas dan, a predveče ih kupuje dokon svet i jede na sofi. Obično se dvojica opklade da li je lubenica iznutra crvena ili bela. Onda je raseku i onaj koji je izgubio plati, a svi zajedno jedu, uz razgovor i glasne šale.
258 Iz kamenih terasa bije još vrelina dana, a sa vode već se javlja hladan dah, uporedo sa sumrakom. Reka je bleštava po sredini a osenčana i zagasitozelena pri obalama, ispod vrba i rakita. Svi bregovi uokrug rumeni su od sunčeva zalaska, samo jedni jarko a drugi jedva primetno.
259 Čim dan ojača i sunce odskoči, oni se pojave iza planina kao guste, bele, srebrnaste i sive mase, fantastični predeli, nepravilne i mnogobrojne kupole raskošnih građevina. I pošto porastu do neke mere, stoje tako po vas dan nepomični i teški, iznad bregova oko varoši koju žeže sunce.
260 Nikad se čudna i izuzetna lepota kapije ne može bolje osetiti nego u te letnje dane, u ovaj sat. Čovek je na njoj kao na čarobnoj ljuljašci: i zemlju prelazi, i vodom plovi, i prostorom leti, i opet je čvrsto i sigurno vezan za kasabu i svoju belu kuću, tu u strani, sa baštom i šljivikom oko nje.
261 Sve to može ljudima da pruži, i kroz vekove da pruža, jedna građevina, kad je lepa i jaka, u dobar čas zamišljena, na pravom mestu postavljena i srećno izvedena. I ovo je jedno takvo predveče; puno je razgovora i smeha i šala koje građani izmenjuju među sobom ili dobacuju prolaznicima.
262 Ćorkan je sin jedne Ciganke i nekog vojnika ili oficira Anadolca koji je nekad služio u kasabi i napustio je još prije nego što mu se taj neželjeni sin rodio. Ubrzo je umrla i majka, i dete je odraslo bez ikog svoga. Hranila ga je cela kasaba; pripadao je svima i nije bio ničiji.
263 Jeo je gde stigne, stojećki ili u hodu, spavao po tavanima, odevao se šarenim dronjcima koje su mu drugi davali. Još u detinjstvu je izgubio levo oko. Nastran, dobroćudan, veseljak i pijanica, on je služio kasabalijama za šalu i podsmeh isto toliko koliko i za posao.
264 Vazduh miriše na zreo bostan i prženu kafu. Sa velikih kamenih ploča, još toplih od dnevne žege, a poprskanih vodom i dobro pometenih, diže se, mlak i mirisan, osobiti dah kapije, koji zaražava bezbrigom i zavodi na dokono maštanje. Trenutak između dana i noći.
265 Neki nose jagnje u naručju. Svi ćute, čak ni deca ne plaču. Čuje se samo bat konjskih kopita i ljudskih koraka i jednolično kloparanje bakrenih i drvenih predmeta na pretovarenim konjima. Pojava tog premorenog i raskućenog sveta ugasi odjednom živost na kapiji.
266 Neki od kasabalija samo su saučesno gledali u muhadžire i ćutali, drugi su im nazivali merhaba i pokušavali da ih zadrže i ponude čime, ali se oni nisu ni obazirali na ponude i jedva su odgovarali na pozdrave. Samo su grabili da za vida stignu na konak na Okolištima.
267 Jedan jedini od tih premorenih ljudi, po izgledu neki siromah, inokosan čovek, zastade za trenutak na kapiji, napi se obilno vode i primi ponuđenu cigaru. Bio je sav beo od drumske prašine, oči su mu sjale kao u groznici, a pogled nije mogao da se zaustavi na jednom predmetu.
268 Tu čovek odjednom zastade u govoru. To što je rekao bilo je i mnogo za ove do maločas bezbrižne ljude i malo za njegovo ogorčenje, koje mu nije dalo da ćuti ni dopuštalo da se jasno izrazi. I on sam prekide neprijatno ćutanje, opraštajući se i zahvaljujući i hitajući da stigne povorku.
269 Svi su mrki i ćutljivi. Ćorkan sedi nem i nepomičan na jednom od kamenih basamaka. Oko njega razbacane kore od lubenica koje je pojeo za opkladu. Podnimljen je i tužan, oborena pogleda i zanesen kao da ne gleda u kamen pred sobom nego u neku daleku daljinu koja se jedva nazire.
270 Ali već sutradan, sve je opet bilo po starom, jer kasabalije ne vole da pamte zlo i ne mare da brinu brigu unapred; u krvi im je saznanje da se pravi život sastoji od samih zatišja i da bi ludo i uzaludno bilo mutiti ta retka zatišja, tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život koga nema.
271 Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija. Oni su zaustavljali putnike koji su dolazili od Sarajeva i vraćali ih mahanjem pušaka i glasnim povicima natrag.
272 Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na tom dimu. Tek tako raskužena pisma otpremana su dalje. Roba se nije uopšte primala. Ali glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica.
273 Mnogi se putnik tada zamori da moljaka i ubeđuje zaptije, i vraća se utučen, nesvršena posla, drumom uz Okolišta. Ali ima ih koji su istrajni i nasrtljivi pa stoje na kapiji satima i vrebaju neki trenutak slabosti ili nepažnje, ili se nadaju nekom ludom i srećnom slučaju.
274 Hedo je ona prava, osveštana vlast koja i ne vidi i ne čuje dobro onoga s kim govori, i bavi se sa njime samo toliko koliko je potrebno da mu odredi mesto koje mu po postojećim propisima i naredbama pripada. Dok to radi on je slep i gluh, a kad to svrši onda postaje i nem.
275 Što onaj putnik duže stoji na mostu i što se više sa njima dovikuje, prepire i razgovara i priča im svoju muku, i ovu zbog koje je krenuo na put kao i sve ostale muke svoga života, to im nekako dolazi sve bliži i poznatiji i sve manje liči na čoveka koji bi mogao da ima koleru.
276 To je prvi stepen popuštanja. Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na dušu.
277 Duševni zaptija okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke. Istrajni putnik spusti ugovoreni novac zaptiji na dlan, obazre se levo i desno, klisne preko druge polovine mosta i izgubi se u kasabi.
278 Zaptija se opet vraća na svoje mesto, satire beli luk, i zaliva ga rakijom. To ga ispunjava nekom bezbrižnom i veselom odlučnošću i daje mu snage da bdi i čuva kasabu od kolere. Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu.
279 Stotinama godina seljaci tu spuštaju terete kad hoće da se odmore, prelazeći most, ili se dokoni ljudi naslanjaju leđima i laktovima, u razgovoru, kad koga čekaju, ili kad usamljeni i nalakćeni gledaju vodu u dubini pod sobom, kako zapenjena i brza otiče, uvek nova i uvek ista.
280 On je uzbudio i potresao kasabu i otišao i dalje, u druga mesta i krajeve, kao priča koja hoda po svetu. To je u stvari priča o dva višegradska zaseoka, o Veljem Lugu i Nezukama. Ta dva zaseoka leže na dva suprotna kraja onog amfiteatra koji mrka brda i zeleni brežuljci sačinjavaju oko kasabe.
281 Njene kuće, njive i bašte raštrkane su preko nekoliko brežuljaka i užlebljene u doljama koje te brežuljke dele. Na blagom prevoju jedne od tih glavica leži petnaestak kuća, utonulih u šljivike i odasvud opkoljenih njivama. To je zaselak Velji Lug, mirno, lepo i bogato tursko naselje na uzvisini.
282 Između njih i pravih kasabalija i nema razlike, do možda u tome što su njihova imanja trajnija i sigurnija, jer su na jakoj, prisojnoj zemlji i nisu vodoplavna, a ljudi su skromniji i povučeniji, bez varoških rđavih navika. Velji Lug ima dobru zemlju, zdravu vodu i lep svet.
283 Ta se kuća vidi nadaleko, i ona je prvo što pada u oči putniku koji se spušta drumom dolazeći u Višegrad ili koji se obazre, izlazeći iz nje-ga. Poslednji zraci sunca koje zalazi za liještanskom kosom zadržavaju se i lome uvek na belom i bleštavom licu te kuće.
284 Avdaga radi samo naveliko, zato magaza i nije otvorena svakog dana, nego pazarnim danom redovno, a preko nedelje već prema poslu i potrebi. U magazi je uvek jedan od Avdaginih sinova, dok on sam sedi obično na klupi pred magazom. Tu razgovara sa mušterijama ili sa poznanicima.
285 Glas mu je promukao i prigušen. Vec godinama ga muči teška sipnja. I kad god se pri govoru uzbudi i podigne glas, a to se kod njega dešava često, zaguši ga odjednom težak kašalj, nabreknu mu vratne žile, pocrveni lice i oči se zaliju suzama, a u grudima škripi, šišti i odjekuje, kao oluja u brdima.
286 Kad ga taj nastup kašlja prođe, on se odmah pribere, udahne duboko vazduh i nastavi razgovor tamo gde je stao, samo nekim izmenjenim, tanjim glasom. U kasabi i okolini on je poznat kao čovek oštre reči, široke ruke i smela srca. Takav je u svemu pa i u trgovini, iako često na svoju štetu.
287 On dosta puta jednom smelom reči obori ili podigne cenu šljivi ili kukuruzu, i kad to nije u njegovu korist, samo za inat nekoj seljačkoj kukavici ili nekom trgovcu dramoseru. Njegova reč se uopšte u čaršiji sluša i prima, iako se zna da je često plahovit i ličan u svojim sudovima.
288 Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u svakom naraštaju uđe u priču i u pesmu svojom lepotom, vrednoćom i gospodarstvom. Ona je onda za tih nekoliko godina cilj svih želja i nedostižni uzor; na njenom imenu se pale mašte, oko njega se rasipa oduševljenje muškaraca i plete zavist žena.
289 To su ta izuzetna bića koja priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina. Ova Avdagina kći bila je na oca ne samo likom i izgledom nego i bistrinom i rečitošću. To su znali najbolje momci koji su na svadbama i sastancima pokušavali da je jevtinim laskanjima ili smelim šalama pridobiju ili zbune.
290 Opkoljen i pritešnjen sa svih strana visokim, strmim brdima, veći deo dana je u senci, a uvek u tišini, tako da se svaki doziv čobana i svaki jači pokret bronze na govečetu čuju kao glasna i mnogostruka jeka s bregova. Do njega vodi svega jedan jedini put iz Višegrada.
291 Kad čovek pređe most, izlazeći iz kasabe, i napusti glavni drum koji skreće desno, niz reku, pa se spusti do same rečne obale, nailazi na usku kamenu stazu koja ide ulevo od mosta, pustom vrleti, uz Drinu, pored same vode, kao beo porub na mrkoj strmini koja se spušta u reku.
292 Konjanik i pešak na tom putu, posmatrani odozgo s mosta, izgledaju kao da idu po uskom brvnu između vode i krša, a lik im se pri hodu stalno ogleda u mirnoj zelenoj reci. To je put koji vodi iz kasabe u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta, jer nit ima kud da se ide ni koga da putuje.
293 Ona nije ništa manja od Osmanagića kuće na Veljem Lugu, ali je za razliku od nje potpuno nevidljiva u onoj nizini i čestaru pored Drine. Oko nje, u polukrugu, raste jedanaest visokih jablanova koji svojim šumom i pokretom stalno oživljavaju taj sa svih strana zatvoreni i teško pristupni predeo.
294 Svi Hamzići imaju mnogo dece i svi su tanki, visoki, bledi u licu, ćutljivi i povučeni, ali složni i vredni na poslu, navikli da cene i brane ono što je njihovo. Isto kao imućniji ljudi sa Veljeg Luga, i oni imaju u kasabi svoje magaze u koje snose sve ono što privrede u Nezukama.
295 Tako od prirode naročito obdarena stvorenja često izazivaju sudbinu, smelo i nesmotreno. Taj njen odgovor mladom Hamziću pročuo se i ponavljao od usta do usta, kao i sve ostalo što je radila i govorila. Hamzići nisu ljudi koji se zaustavljaju i obeshrabruju pred prvom teškoćom.
296 Jedan pogled pun bolnog iznenađenja i onaj prkosni i samo njoj urođeni pokret celog tela, a zatim nemo i gluvo pokoravanje očevoj volji, kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva. Kao u snu, ona je počela da provetrava, dopunjuje i slaže svoju devojačku spremu.
297 Oprezni Hamzići nisu tražili da im ljudi u praznim razgovorima potvrde njihov uspeh. Postigli su ono što su hteli i, kao uvek, bili zadovoljni svojim uspehom. Nije im bilo potrebno ničije učešće u tome, isto kao što nikad nisu tražili saučešća u neuspesima i nedaćama.
298 Samo joj se tako u radu i pesmi činilo da je od Veljeg Luga do Nezuka daleko i da je mesec dana dugo vreme. To isto se dešavalo noću. Noću, kad bi pod izgovorom da treba da posvršava još neke poslove ostajala sama, noću se pred njom otvarao svet, bogat, pun svetlosti i radosnih promena, nepregledan.
299 Zvezde niske i nemirne, sve povezane belim titravim sjajem. Stojeći pored prozora, Fatima gleda tu noć. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo svoga tela oseća odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti: noge, kukove, ruke, vrat, a naročito grudi.
300 Njene dojke, bujne i teške a prave, dodiruju vršcima drveni demir na prozoru. I na tom mestu ona oseća kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta zajedno sa svetlim nebom i noćnim prostranstvom.
301 Onaj raskošni dah sa zemlje staje. Devojčine dojke krutnu u lakom grču. Tonu zvezde i prostranstva. Samo se sudbina, njena sudbina, bezizlazna, preka, sutrašnja, vrši i ispunjava, uporedo sa vremenom koje prolazi, u tišini, nepomičnosti i praznini koja ostaje iza svega.
302 Da, i čuje ga i vidi, kao da je tu pred njom. To je njen dragi, moćni, jedinstveni babo, sa kojim se oseća jedno, nerazdeljivo, slatko jedno, otkako zna za sebe. I sam taj njegov teški i potresni kašalj oseća u svojim grudima. Istina, to su ta usta koja su kazala da tamo gde je ona kazala ne.
303 Taj komadić puta preletela je njena misao bez prestanka, s jednog kraja na drugi, kao što čunak leti kroz tkanje. Od mešćeme, preko polovine čaršije, pa preko pijaca do kraja mosta, ali otud bi se odmah vraćala kao od ponora, preko mosta, pijaca, kroz čaršiju, do mešćeme.
304 Tu se tkala njena sudbina. I ta misao koja nije ni mogla da stane ni umela da nađe izlaza, sve se češće zaustavljala na kapiji, na onoj lepoj i svetloj sofi od kamena, na kojoj ljudi sede u razgovorima i mladići pevaju, ispod koje huči zelena, brza i duboka reka.
305 I svake noći njena se misao sve češće zaustavljala na tom mestu, i sve se duže zadržavala na njemu. A sama pomisao na taj dan kad će stvarno, a ne ovako u mislima, morati da pređe taj put i da još pre kraja mosta nađe izlaz, nosila je u sebi svu strahotu smrti i sav užas života u sramoti.
306 Ni zvezda ni prostranstva, ni očevog muklog kašlja, ni želje da vreme ide brže ili sporije. Kad su naišli na most, devojka oseti još jednom, kao za letnjih noći pored prozora, svaki deo svoga tela, snažno i odvojeno, a naročito grudi u lakom grču kao u panciru.
307 Još istog dana predveče pala je kiša, obilna i neobično hladna za to doba godine. Drina je nadošla i zamutila se. Sutradan je nabujala žućkasta voda izbacila Fatin leš u jedan plićak kod Kalate. Tu ga je primetio jedan ribar i odmah otišao i prijavio stvar mulazima.
308 Nova feredža od crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila preko glave: tako je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojčinog tela sa kog je bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine.
309 Namršteni, stegnutih vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredžom, mokrom i punom mulja.
310 Pušio je bez prestanka i jednim sjajnim okom gledao za dimom koji je snažnim dahom odbijao što dalje od sebe. Samo bi se njih dvojica, Ćorkan i ribar, s vremena na vreme pogledali, podigli bi svoje čokanje ćutke, obojica u isti mah kao da se nevidljivo kucaju, i nadušak ispili.
311 Izdahnuo je te iste zime, zagušen kašljem, ne progovorivši nikad ni s kim nijedne reči o jadu zbog koga je umirao. Idućeg proleća Mustajbeg Hamzić je oženio sina drugom devojkom, iz Brankovića. Svet je u kasabi još neko vreme prepričavao događaj pa zatim počeo i da zaboravlja.
312 Istina, to je bio prividan mir pod kojim se krilo mnogo bojazni, uzbuđenih glasova i zabrinutih sašaptavanja. Sve se određenije i sve otvorenije govorilo o ulasku austrijske vojske u Bosnu. Početkom leta 1878. godine prođoše kroz kasabu jedinice redovne turske vojske na putu iz Sarajeva za Priboj.
313 Ustali se mišljenje da Sultan predaje Bosnu bez otpora. Nekoliko porodica se spremi na seobu u Sandžak; među njima je bilo i takvih koje su se pre trinaest godina doselile iz Užica, ne hoteći da žive pod srpskom vlasti, i sada su se ponovo spremale da beže od drugog, novog hrišćanskog gospodstva.
314 Njegova je porodica jedna od najstarijih i najuglednijih u kasabi. Nisu se nikad isticali velikim imetkom, nego svojim poštenjem i otvorenošću. Oduvek su važili kao tvrdoglavi ljudi, ali nepristupačni mitu, strahu, laskanju ili ma kakvim drugim nižim obzirima i pobudama.
315 Alihodža je još mlad čovek, živ, nasmejan i punokrvan. Kao pravi Mutevelić on je redovno, u svima stvarima, imao odvojeno mišljenje, uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu. Zbog svoje prgave naravi i samostalnosti u mišljenju, on se često razilazio sa mesnom ulemom i starešinama.
316 Kao većina višegradskih muslimana i Alihodža je bio protiv oružanog otpora. U njegovom slučaju nije moglo biti govora ni o kukavičluku ni o verskoj mlakosti. Isto kao i muftija ili ma koji od pobunjenika, on je mrzeo tuđu hrišćansku silu koja dolazi i sve ono što ona može da donese.
317 Ali videći da je Sultan zaista prepustio Bosnu Švabi i poznavajući svoje sugrađane, bio je protivan neorganizovanom narodnom otporu koji može samo da donese poraz i nesreću učini težom. A kad se to mišljenje ustalilo jednom u njegovoj glavi, on ga je otvoreno ispovedao i oštro branio.
318 On je i ovoga puta postavljao nezgodna pitanja i oštroumne primedbe koje su najviše zbunjivale muftiju. I tako je i nehotice podržavao među Višegrađanima, koji ni inače ne bi bili brzi na boj ni mnogo spremni za žrtve, duh otvorenog otpora protiv muftijinih ratobornih namera.
319 Ugledni višegradski Turci sedeli su predveče na kapiji, podvijenih nogu, poređani uokrug sve po starešinstvu. Među njima Osman efendija, visok, mršav i bled čovek. Svaki mišić na licu mu je neprirodno zategnut, oči grozničave, a čelo i obrazi puni ožiljaka, kao kod padavičara.
320 Ali zaneseni i mrki Osman efendija nije bio čovek koji bi takve stvari mogao da primeti i razume. Silovita i neumerena priroda, fanatik nezdravih živaca, on je brzo gubio strpljenje i prisebnost i obarao se na svaki znak sumnje i kolebanja kao da se radi o Švabi samom.
321 To je bilo za žaljenje, ali se nije dalo izmeniti, jer u trenucima društvenih potresa i velikih, neminovnih promena obično izbiju upravo ovakvi ljudi napred i, nezdravi ili nepotpuni, vode stvari naopako i stran-puticom. U tome i jeste jedan od znakova poremećenih vremena.
322 Pa ipak, begovima i agama dobro je došla ova jalova svađa, jer je tako pitanje njihovog učešća u ustanku ostalo nerešeno i oni sami nisu morali neposredno da se izjasne. Dršćući od gneva i preteći glasno, Osman efendija je sutradan otišao sa nekoliko svojih ljudi za muftijom put Sarajeva.
323 Vesti koje su u toku toga meseca dolazile sve su više utvrđivale age i begove u njihovom oportunističkom mišljenju da je bolje bilo čuvati svoju kasabu i svoje kuće. Polovinom avgusta Austrijanci su ušli u Sarajevo. Malo zatim bila se nesrećna bitka na Glasincu.
324 To je bio ujedno i kraj svakog otpora. Niz strmi drum sa Lijeske, preko Okolišta počeli su da se spuštaju u kasabu ostaci razbijenih turskih četa. Bili su pomešani askeri iz redovne vojske, koji su se i pored Sultanove zapovedi pridružili na svoju ruku otporu, i domaći ustanici.
325 Uto je naišao onaj isti Osman efendija Karamanlija, kao raspamećen, jos bleđi i mršaviji, još ratoborniji i zahuktaniji. To je bio jedan od onih ljudi za koje nema neuspeha. Govorio je o otporu, na svakom mestu i po svaku cenu, i neprestano o potrebi da se gine.
326 Pred njegovom besnom revnosti sve su se sklanjali i povlačili, samo nije Ali-hodža. On je nasrtljivom Osman-efendiji dokazivao, bez i najmanje zluradosti, hladno i bezobzirno, da se sa ustankom desilo ono što mu je on na ovoj istoj kapiji pre mesec dana prorekao.
327 Jer, u sebi i ispod svoje spoljašnje prgavosti, hodža je bio teško potresen zbog nesreće, koja se približavala. On je bio nesrećan i ogorčen kako može samo da bude pravoveran musliman koji vidi da se neumitno približava tuđa sila pored koje ovaj drevni islamski red neće moći dugo opstati.
328 Kao da mi ne vidimo šta nam se sprema i kakva vremena idu? Znamo mi gdje nas boli i šta gubimo; znamo dobro. Ako je do toga da nam to protumačiš, nisi morao po drugi put navraćati, ali nije vala trebalo ni da se krećeš iz Plevalja. Jer te račune, kako ja vidim, ti ne anlajišeš.
329 Gora je ovo muka, moj efendija, nego što ti i misliš; ni ja joj lijeka ne znam, ali znam da nije u onome što nam ti svjetuješ. Ali Osman efendija je bio gluh za sve što nije povlađivalo njegovoj dubokoj i iskrenoj strasti za otporom i mrzeo je ovoga hodžu koliko i Švabu protiv koga je ustao.
330 Tako se uvek u blizini nadmoćnog neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osuđenom društvu bratoubilačke mržnje i međusobni sporovi. Ne nalazeći više novih izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporučivao mu ironično da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe.
331 Ja, efendija, niti hoću sa Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, — odgovarao je mirno hodža. Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža, ali svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovo ne tako oštro i neuvijeno.
332 Tu se neprestano kretala šarena gomila sveta: Karamanlijini ljudi, slučajni namernici, oni koji su dolazili da nešto zamole novog gospodara kasabe, pa prolaznici koje su ustanici manje-više silom svraćali da čuju njihovog starešinu. A Karamanlija je neprestano govorio.
333 Neko od kasabalija mu je kazao za muslimansko narodno verovanje o šeh-Turhaniji koji je nekad davno tu poginuo braneći kaurskoj vojsci prelaz preko Drine, a sada počiva u svom grobu, na drugoj obali, odmah iznad mosta, ali će nesumnjivo ustati onog trenutka kad prvi kaurski vojnik stupi na most.
334 Sve su to znali višegradski Turci, i bolje od Karamanlije, jer je svaki od njih tu legendu toliko puta čuo i pričao u svom detinjstvu, ali nisu pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pričama i da računaju na pomoć mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne.
335 A Karamanlija je, nemoćan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav svoj gnev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da će, pre nego moradne napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao jazavca, da tako dočeka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao drugima da to čine.
336 Celu tu prepirku prekinuli su Austrijanci koji su se pojavili na obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba zaista ne može braniti. Karamanlija je bio poslednji koji je napustio varoš, ostavivši na uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa koja je dotle vukao.
337 U onoj opštoj gužvi i uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi su čuli tu glasnu naredbu, ali niko je nije shvatio tako kao da se mora izvršiti baš onako kako je rečena. Šta se sve ne govori i kakve se sve krupne reči i gromke psovke ne čuju u ovakvim prilikama! Tako je bilo i sa ovim.
338 Ali misao da hodžu treba prikovati na kapiji bila je bačena i sad su se u glavama ovog unezverenog i ogorčenog sveta odmeravali izgledi i mogućnosti za izvršenje ili neizvršenje takvog zločina. Hoće biti — neće biti! Najpre je većini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena, ružna i nemoguća.
339 Ali u ovim trenucima opšte uzbuđenosti nešto je trebalo uraditi, nešto krupno, neobično, a samo je to bilo mogućno da se uradi. Neće biti — hoće biti! Ta mogućnost se sve više zgušnjavala i postajala sa svim minutom i svakim pokretom sve verovatnija i prirodnija.
340 Dvojica već drže hodžu, koji se mnogo i ne brani. Vezuju mu ruke na leđima. Sve je to još daleko od tako strašne i lude stvarnosti. Ali je i sve bliže njoj. Kovač, kao da se odjednom postideo svoje slabosti i neodlučnosti, potrže odnekud čekić kojim je do maločas zaglavljivao topove.
341 U pomisli da je Švabo tako reći već tu, na pola sata hoda od varoši, kovač je nalazio odlučnosti i rešenosti da zaista izvede stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli hodža je crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu, pa i prema nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na koju ga stavljaju.
342 I kad se sve razbeglo pred Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom čudnom, i bolnom i smešnom položaju, osuđen da nepomično kleči, jer mu je svaki i najmanji pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se njemu činilo teško i veliko kao planina.
343 Vikao je, ali nikog nije bilo da ga čuje i oslobodi iz tog mučnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u kuće ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš izgleda izumrla a most pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala.
344 Zastali su u nedoumici pred zgrčenim hodžom, koji je od straha zbog granata koje su šišale i tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama, on stade da ječi bolno i otegnuto, računajući da je to jezik koji svak razume.
345 Dok su jedni produžili da napreduju korak po korak preko mosta, drugi ostadoše kod njega, zagledajući ga izbliza i ne mogući da shvate njegov položaj. Tek kad je stigao jedan bolničar, nađoše klešta, pažljivo izvukoše ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše Alihodžu.
346 Onaj bolničar mu je mazao ranjeno uho nekom tečnošću koja je pekla. Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja.
347 Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje, zaklanjao ceo vidik. Zatim mu je vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju. Onako umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta.
348 Teško se smirivao i pribirao. Prema njemu, na drugoj strani kapije, ispod samog turskog natpisa u kamenu, jedan vojnik je lepio široku, belu hartiju. Iako mu je u glavi tutnjalo od bola, hodia nije mogao da savlada svoje urođeno ljubopitstvo i da ne pogleda beli plakat.
349 To izlazi jasno iz ovih krupnih reči i nejasnih poruka, i još jasnije iz ovog olovnog bola u grudima koji je ljući i teži nego ikakav ljudski bol koji se može zamisliti. I ni hiljade onakvih budala kao što je onaj Osman Karamanlija ne mogu tu ništa pomoći ni promeniti.
350 Sporo ide Alihodža u tim svojim grozničavim predstavama, i povodi se kao težak ranjenik, a oči mu se neprestano pune suzama. Ide oklevajući, kao da je prosjak, koji, bolestan, prvi put prelazi most i ulazi u tuđu, nepoznatu varoš. — Trgoše ga glasovi. Pored njega su prolazili neki vojnici.
351 I življim, odlučnijim korakom pođe kući. X Svečan i zvaničan ulazak austrijskih trupa bio je tek sutradan. Nikad niko nije zapamtio takvu tišinu nad kasabom. Dućani se nisu ni otvarali. Na kućama zatvoreni prozori i vrata, iako je sunčan i topao dan pod kraj avgusta meseca.
352 Pop Nikola i Mula Ibrahim stari, a muderis i rabin zreli ljudi, praznički odeveni i brižni za sebe i svaki za svoje. Gledali su se na oštrom letnjem suncu, onako na dugu vremenu i izbliza, i dolazili su jedan drugom prestareli za svoje godine i suviše istrošeni.
353 Bežao je nekoliko puta u Srbiju i sklanjao se od mržnje i osvete nekih Turaka. Svojom neobuzdanom naravi i svojim držanjem, on je i davao povoda za mržnju i osvete. Ali kad su prošle nemirne godine, pop-Mihailov sin je zaseo na očevu parohiju, oženio se i smirio.
354 I više od toga, svet u njemu gleda prototip sveštenika i starešine uopšte, onakvog kakav se u ovoj kasabi i pod ovakvim prilikama zamišlja. To je čovek visokog uzrasta i neobične telesne snage, male pismenosti, ali velikog srca, zdrava razuma, vedra i slobodna duha.
355 Njegov osmejak razoružava, umiruje i hrabri; to je neopisivi i neprocenjivi osmejak snažnog, blagorodnog čoveka koji živi u miru sa samim sobom i sa svim oko sebe; njegove krupne, zelene oči stegnu se tada u usku zagasitu prugu iz koje biju zlatne iskre. I takav je ostao do pod starost.
356 I u pop-Nikolinom životu bila je jedna senka. Njegov brak je ostao bez dece. To je bila nesumnjivo teška stvar, ali se niko ne seća da je od njega ili od popadije čuo reč tužbe ili video samo žalan pogled. U kući su držali uvek bar po dvoje dece usvojene iz njegove ili njene rodbine sa sela.
357 Iz najudaljenijih sela ljudi su dolazili Mula-Ibrahimu da potraže saveta. Pred njegovom kućom uvek je bilo sveta koji ga je čekao. Ljudi ili žene koji traže saveta ili pomoći zaustavljali su ga često na ulici. On nije odbijao nikad nikoga, a nije ni delio skupe zapise i amajlije kao druge hodže.
358 Njemu ništa nije bilo ni teško ni odvratno ni nemoguće, kad se radilo o tome da se nekom muslimanu pomogne. Za to je uvek imao vremena i nalazio novaca. Ni njegovo mucanje nije mu smetalo pri tome, jer on je šapćući sa svojim vernikom u nevolji i sam zaboravljao da muca.
359 Od njega je svak odlazio ako ne potpuno utešen a ono bar trenutno umiren, jer bi video da je neko njegovu muku osetio kao svoju rođenu. Okružen stalno svačijom brigom i potrebom ne misleći nikad na sebe, on je, bar tako mu se činilo proveo ceo vek zdrav, srećan i imućan.
360 Višegradski muderis Husein efendija bio je onizak i punačak čovek, još mlad, lepo odeven i dobro negovan. Crna, kratka brada, pažljivo podšišana, u pravilnom ovalu oko belog i rumenog lica sa okruglim, crnim očima. Dobro školovan, znao je dosta, važio da zna mnogo, a sam je smatrao da zna još više.
361 Voleo je da govori i da ga slušaju. Bio je uveren da lepo govori i to ga je zavodilo da govori mnogo. Izražavao se pažljivo i mazno, sa odmerenim pokretima, držeći malo uzdignute ruke, obe u istoj visini, bele, nežne ruke, sa rumenim noktima, osenčane gustim kratkim i crnim maljama.
362 I govoreći, ponašao se kao da je pred ogledalom. On je imao najveću biblioteku u kasabi, jedan okovan i dobro zatvoren sanduk knjiga koje mu je zaveštao na samrti njegov učitelj, čuveni Arap-hodža, i koje je on ne samo brižljivo čuvao od prašine i moljaca nego ih i sam retko i štedljivo čitao.
363 Znalo se da on piše hroniku najvažnijih događaja u kasabi. I to mu je kod građana stvaralo glas učenog i izuszetnog čoveka, jer se smatralo da on time ima, na neki način, dobar glas kasabe i svakog pojedinca u svojim rukama. U stvari ta hronika nije bila ni opširna ni opasna.
364 Za pet-šest godina, otkad je muderis vodi, ona je ispunila svega četiri stranice jedne male sveske. Jer, većinu kasabalijskih događaja muderis nije smatrao dovoljno važnim ni dostojnima da uđu u njegovu hroniku, zbog toga je ona ostala tako neplodna, suva i štura kao ohola usedelica.
365 On je tek odskora rabin, i nedavno se oženio. Da bi izgledao važniji i krupniji, nosio je široko i bogato odelo od teške čoje, lice mu je bilo zaraslo u bradu i brkove, ali se ispod toga odela naslućivalo slabo, zimogrozno telo, a kroz crnu, retku bradu nazirao se bolešljivi dečački oval lica.
366 On je strahovito patio u sebi kad god bi morao da izađe među ljude i učestvuje u razgovorima i odlukama, osećajući se stalno malen, slab i nedorastao. Sad su sedeli na suncu i znojili se sva četvorica, obučeni u stajaća odela, uzbuđeni i brižni više nego što su želeli da pokažu.
367 Sve se svodilo na to da je pop Nikola taj koji treba da ga pozdravi i zaželi mu dobrodošlicu. Stisnutih očnih kapaka i sastavljenih veđa, tako da su mu oči stvarale onu zagasitu prugu iz koje vrcaju zlatne iskre kao osmejak, pop Nikola ih je gledao svu trojicu dugo, ćutke i pažljivo.
368 Muderis nije bio ništa manje uplašen. Sva njegova rečitost i celo dostojanstvo učenog čoveka napustili su ga jutros odjednom. On ni približno nije bio svestan kako unezveren izgleda i do koje je mere ustrašen, jer mu visoko mišljenje koje ima o sebi nije dopuštalo da tako što poveruje.
369 I sam se čudio gde se delo njegovo svagdašnje dostojanstvo i neprestano se mučio uzaludno ga tražeći kao stvar na koju je odavno navikao, i koju je sada, kad mu najviše treba, negde zaturio. Mula Ibrahim je bio nešto bleđi nego obično, ali inače miran i priseban.
370 Za suša, poplava, zaraza ili drugih nezgoda koje su nailazile, oni su se nalazili na zajedničkom poslu, svaki među svojim narodom. I inače, kad god bi se sreli na Mejdanu ili na Okolištima, oni bi se pozdravili i upitali kako se nigde ne zdrave i ne pitaju pop i hodža.
371 Ovakva vojska morala je da im zaseni oči i zaustavi reč u grlu. Već na prvi pogled, po konjskoj opremi i svakom dugmetu na vojniku, naslućivala se iza ovih uparađenih husara i jegera duboka i jaka pozadina, sila, red i blagostanje nekog drugog sveta. Iznenađenje je bilo veliko i utisak dubok.
372 Husari sa crvenim šapkama bez štita i žutim gajtanima na grudima, sve rumeni i preplanuli mladići ufitiljenih brčića, izgledali su sveži i ispavani kao da su sad iz kasarne. Za njima je jahala grupa od šest oficira sa pukovnikom na čelu. Na njemu su bili svi pogledi.
373 Njegov konj bio je viši od ostalih, putalj, neobično duga i izvijena vrata. Podalje iza oficira nailazila je četa pešadije, jegera, u zelenim uniformama, sa perjem na kožnom čaku i belim kaišima preko grudi. Oni su zatvarali vidik i izgledali kao šuma u pokretu.
374 Trubači i husari projahaše pored sveštenika i mulazima, zaustaviše se na pijacu i postrojiše sa strane. Bledi i uzbuđeni ljudi na kapiji stadoše nasred mosta, licem prema oficirima koji su nailazili. Jedan od mlađih oficira pritera konja do pukovnika i nešto mu reče.
375 Čim je dotakao nogama zemlju, pukovnik se preobrazi. Bio je malen, neugledan, premoren, neprijatan i opasan čovek. Kao da je on jedini od njih i za sve njih ratovao. Sad se tek videlo kako je, za razliku od njegovih belolikih i utegnutih oficira, jednostavno odeven, zapušten i nenegovan.
376 I odmah se moglo videti da on i ne zna drugačije da gleda. U tom trenutku progovori pop Nikola mirnim, dubokim glasom. Pukovnik podiže glavu i zaustavi pogled na licu stasitog čoveka u crnoj mantiji. Ta široka, mirna maska biblijskog patrijarha vezala je za trenutak njegovu pažnju.
377 Zaštitu će imati svi koji se budu dobro vladali. A već red i mir moraju da održavaju posvuda. Drugačije ne mogu sve i da hoće. I klimnuvši glavom krenu napred, bez pozdrava i pogleda. Sveštenici se skloniše u stranu. Mimo njih prođe pukovnik, za njim oficiri, pa momci sa konjima.
378 Jer, jutros i u toku minule noći u kojoj niko od njih nije mnogo spavao, oni su se po sto puta pitali kako će izgledati taj trenutak kad na kapiji dočekaju komandanta careve vojske. Zamišljali su ga svakojako, svaki već prema svojoj pameti i naravi, i bili spremni i na najgore.
379 Muderis je išao nešto sporije, ali duboko zamišljen. Sad kad je sve prošlo neočekivano lako i dobro, iako dosta grubo i neprijatno, njemu je izgledalo potpuno jasno da i nije bilo razloga strahovanju i činilo mu se kao da se on stvarno nije nikad ni bojao ničega.
380 Dvadesetak redaka biće dosta. Možda i petnaest, pa čak možda i manje. I što se više primicao kući sve je više smanjivao taj broj. A sa svakim ušteđenim retkom izgledalo mu je da nipodaštava i smanjuje sve oko sebe, a on, muderis, da se bogati i diže sam u svojim očima.
381 Dočekala ga je popadija ne pitajući ništa. Odmah je izuo čizme, svukao mantiju i skinuo kamilavku sa gustog i znojnog spleta riđe i sede kose. Seo je na malu, prizemnu divananu. Na drvenoj ogradi već je stajala čaša vode sa komadićem šećera. Pošto se osvežio i zapalio cigaru, sklopi umorno oči.
382 Već posle nekoliko dana život je krenuo ponovo i izgledao je u suštini nepromenjen. I sam Alihodža je došao sebi i otvorio kao i ostali trgovci opet svoj dućan u blizini mosta, samo što je ahmediju nosio od tada spuštenu malo više na desnu stranu, da mu se ne vidi ožiljak na ranjenom uhu.
383 U prvo vreme videla se samo vojska. Kao voda iz zemlje izvirali su vojnici iza svakog ugla i svakog žbuna. Puna ih je čaršija, ali ih ima i po svima ostalim krajevima kasabe. Svaki čas vrisne neka uplašena žena, jer u avliji ili u šljiviku za kućom naiđe iznenada na vojnika.
384 Ostali su samo odredi žandarmerije. Oni su uzimali stanove i spremali sve za stalan boravak. U isto vreme počeli su da stižu činovnici, sitni i krupni službenici sa porodicama i poslugom, a za njima majstori i veštaci za one poslove i zanate kojih kod nas dotle nije bilo.
385 Ispočetka je izgledalo kao da nailaze slučajno, kako koga vetar donese, i kao da dolaze na privremen boravak, da žive sa nama manje-više životom kojim se ovde oduvek živelo, kao da civilne vlasti treba da produže još za neko vreme okupaciju koju je otpočela vojska.
386 Svaki posao koji počnu izgleda bezazlen, čak besmislen. Premeravaju neku ledinu, obeležavaju drveta po šumi, pregledaju nužnike i kanale, zagledaju konjima i kravama u zube, ispituju mere i tegove, raspituju za bolesti u narodu, za broj i imena voćaka, za vrste ovaca ili peradi.
387 I tako, sve dan i naredba. I sa svakom naredbom ograničava se ili obavezuje u ponečem čovek pojedinac, a proširuje, zapliće, razgranjava život varoši ili sela i svih njegovih stanovnika zajedno. Ali u kućama, i to ne samo turskim nego i srpskim, nije se ništa menjalo.
388 Ljudi su računali na forinte i krajcare, ali isto tako i na groše i pare, merili na aršin, na oke i dramove, ali i na metar, na kilograme i grame, utvrđivali rokove za plaćanje i isporuke po novom kalendaru, ali još češće po starim navikama: o Đurđevu i o Mitrovdanu.
389 Samo u izuzetnim pojedincima odigravala se dublja, istinska drama borbe između starog i novog. Za njih je način života bio nerazdvojno i bezuslovno vezan sa životom samim. Takav je čovek bio Šemsibeg Branković iz Crnče, jedan od najimućnijih i najuglednijih begova u kasabi.
390 Njihove kuće su sačinjavale čitavo jedno malo naselje okruženo šljivicima i gajevima. Šemsibeg je bio neosporni, ćutljivi i strogi starešina te velike zajednice. Visok, pognut od godina, sa ogromnim belim, zlatom vezenim kaukom na glavi on samo petkom silazi u čaršiju da klanja džumu u džamiji.
391 Nijednom od sinova ne da ni u kakav posao koji je u vezi sa novom vlasti, unučad ne pušta u školu. Od toga cela njihova zajednica trpi štetu; među sinovima se oseća nezadovoljstvo zbog starčeve tvrdoglavosti, ali niko ne sme i ne ume ni jednom reči, ni pogledom jednim da mu se usprotivi.
392 Turci iz čaršije, koji rade i mešaju se sa novim svetom, pozdravljaju Šemsibega kad prolazi kroz čaršiju sa nemim poštovanjem u kome ima i straha i divljenja i nemirne savesti. Najstariji i najbolji Turci iz varoši odlaze često u Crnču kao na neki hadžiluk da posede i porazgovaraju sa Šemsibegom.
393 Tu su sastanci onih koji, rešeni da istraju u svom prkosu do kraja, nisu voljni nipošto i ni u čemu da se poklone pred stvarnošću. To su, u stvari, duga sedenja bez mnogo reči i bez stvarnih zaključaka. Šemsibeg sedi i puši na crvenoj serdžadi, umotan i zakopčan leti kao i zimi, a gosti oko njega.
394 Razgovor je obično o nekoj novoj nerazumljivoj i mrskoj meri okupatorskih vlasti ili o turskom svetu koji se sve više prilagođava novom redu stvari. Svi oni osećaju potrebu da pred ovim oporim i dostojanstvenim čovekom razastru svoja ogorčenja, svoje bojazni i nedoumice.
395 Sa kakvim su sve planovima došli, otkud im tolike potrebe, kao da sve jedna niče iz druge, i šta će im sve to, i kakav je to nemir koji ih kao neko prokletstvo neprestano goni i gura u sve nove poslove i preduzeća kojima se kraja ne vidi. A Šemsibeg ih samo gleda i ponajviše ćuti.
396 Velika usta bez vidljivih usnica, čvrsto stegnuta, polagano se miču kao da preturaju uvek istu reč koja se ne izgovara. Pa ipak, ljudi odlaze od njega sa osećanjem olakšanja, ni utešeni ni umireni, ali dirnuti i poneseni njegovim primerom tvrde i beznadne nepopustljivosti.
397 Videći da se više ni sa očima nema kuda, Šemsibeg je prestao da odlazi uopšte u čaršiju. Povukao se potpuno u svoju Crnču i tu je sedeo kao ćutljiv ali strog i neumoljiv domaćin, svima težak a sebi najteži. I dalje su ga posećivali stariji i ugledniji Turci iz kasabe, kao neku svetu životinju.
398 I zaista kasaba naglo menja izgled, jer stranci obaraju drveta, sade nova na drugim mestima, ispravljaju puteve, prosecaju nove, kopaju kanale, zidaju javne zgrade. Za nekoliko prvih godina porušeni su u čaršiji istureni dućani koji, pravo govoreći, nisu dotad nikom smetali.
399 Podignut je novi konak, velika zgrada u koju treba da se smeste sud i kotarska uprava. A već vojska je radila za svoj račun, još brže i bezobzirnije nego civilne vlasti. Podizali su barake, krčili i sadili, menjali izgled čitavih brežuljaka. Stare kasabalije ne mogu da se snađu i načude.
400 I upravo kad misle da je toj nerazumljivoj revnosti došao kraj, stranci otpočnu neki novi, još nerazumljiviji posao. A kasabalije zastaju i posmatraju te radove ali ne kao što deca vole da gledaju radnje odraslih, nego naprotiv, kao što odrasli zastanu za trenutak pred dečijim zabavama.
401 I kad bi bilo po njima, kasaba bi izgledala kao sve istočnjačke varošice. Što naprsne bilo bi zakrpljeno; što se nagne, poduprto; ali pre toga i mimo toga niko ne bi bez potrebe i sa planom i predviđanjem stvarao posao, dirao u temelje građevina i menjao bogodani izgled varoši.
402 Na proširenom zaravanku vežbali su po vas dan vojnike koji su, uz gromku viku kaplara, mučenički istezali udove i padali licem u prašinu kao nesrećnici. A uveče su sa mnogobrojnih prozora te ružne zgrade odjekivali glasovi nerazumljivih vojničkih pesama, praćeni mundharmonikom.
403 Istinabog, i na mostu su se dešavale stvari u kojima su se stalne i nepromenljive navike domaćeg sveta sudarale sa novinama koje su tuđinci i njihov poredak donosili, a u tim sudarima je ono što je staro i domaće bilo redovito osuđeno na popuštanje i prilagođavanje.
404 Ukoliko od našeg sveta zavisi, život na kapiji nastavio bi da teče bez promene. Primećivalo se samo da sada na kapiju dolaze i Srbi i Jevreji sve slobodnije, u sve većem broju i u svako doba dana, ne vodeći računa kao nekad, o Turcima i njihovim navikama i pravima.
405 Ali vreme je vršilo svoj uticaj i novi naraštaji su se s vremenom navikli i izmirili s tim da svojim noćnim osećanjima puštaju maha pri slaboj svetlosti opštinskog fenjera, a da se ne bacaju svaki put na njega kamenom, štapom ili prvim tvrdim predmetom koji im dođe do ruke.
406 One su osvetljavale povor mosta, dok su se njegovi krajevi, kao i stubovi na kojima počiva, gubili u tami, tako da je osvetljeni deo izgledao kao da lebdi u prostoru. Ali svaka svetlost brzo dogori i svaka svečanost prođe. Već sutradan most je opet bio ono što je.
407 Samo je deci iz onog naraštaja ostala u očima nova i neobična slika mosta pod kratkotrajnom igrom svetlosti, živa i upečatljiva, ali kratka i prolazna kao san. Pored stalnog osvetlenja nove vlasti su zavele na kapiji i čistoću, upravo naročit način čistoće, koji je odgovarao njihovim shvatanjima.
408 Postojala je, naravno, oduvek izvesna veza između kapije i ženskog sveta u kasabi, ali samo utoliko što su muškarci dolazili da devojkama koje prelaze most dobace poneku laskavu reč ili da svoje zanose, jade i sporove zbog žena, rasprave ili odboluju tu na kapiji.
409 Svega toga je bilo, ali žene, u svom liku, nisu se nikad zadržavale ni sedele na kapiji, ni hrišćanske ni, pogotovo, muslimanske. Sad se to promenilo. Praznikom i nedeljom viđale su se na kapiji kuvarice, stegnute u pasu, crvene u licu, sa prekipelim salom iznad i ispod midera od koga im dah staje.
410 Zato i nisu obraćali pažnju na prolaznike koji su, vođeni drugim mislima i svojim brigama, prelazili most oborene glave ili odsutna pogleda, ne gledajući ni levo ni desno i ne obazirući se na one koji sede na kapiji. Među takve prolaznike svakako je spadao i gazda Milan Glasinčanin sa Okolišta.
411 Visok, mršav, bled i pognut čovek. Celo mu telo izgleda prozračno i bez težine, a na olovnim stopalima. Stoga se u hodu klati i povija kao ripida u dečijim rukama na litiji. Kosa i brkovi sedi kao u starca, oči oborene. Takav, on sada prolazi ovuda korakom mesečara.
412 A ipak, njegova je sudbma u tesnoj vezi sa kapijom, sudeći bar po onom što se o njemu još pre desetak dvanaest godina govorilo ili šaputalo u kasabi. Milanov otac, gazda Nikola Glasinčanin, doselio se u kasabu nekako u vreme kad je buna u Srbiji bila u najvećem jeku.
413 Kupio je lepo imanje na Okolištima. Stalno se održavalo mišljenje da je on odnekud pobegao sa teškim ali ne dobro stečenim parama. Niko za to nije imao dokaza i svak je tu stvar samo upola verovao. Ali niko je nije potpuno odbijao. Dvaput se že-nio, ali mu se nije dalo u deci.
414 Imanje bi mu doteklo i preteklo da nije imao jednu, jednu jedinu, ali svemoćnu strast — kocku. Pravi kasabalija nije po prirodi kockar. Kao što smo videli, njihove strasti su druge i drugačije; neumerena ljubav prema ženama, sklonost ka piću, pesmi, skitnji ili dokonom maštanju pored rodne reke.
415 Stoga se strasti u njemu sukobljavaju, potiskuju i često potpuno isključuju jedna drugu. To ne znači da u kasabi nije bilo ljudi odanih i tome poroku, ali je stvarno broj kockara bio vazda malen, u poređenju sa drugim varošima, i u većini slučajeva to su bili stranci ili doseljenici.
416 Kad ne bi u kasabi našao društvo koje mu treba za igru, odlazio je čak u drugi kadiluk, odakle se vraćao ili pun para, kao trgovac sa vašara, ili praznih džepova, bez sata i lanca, bez duvanske kutije i prstena, ali u svakom slučaju bled i neispavan kao da je bolovao.
417 Tu ima uska sobica bez prozora u kojoj danju gori sveća i u kojoj se uvek nađu tri-četiri čoveka kojima je kocka preča od svega. Tu, zatvoreni, u duvanskom dimu i ustajalom vazduhu, zakrvavljenih očiju, suvih usta i drhtavih ruku, oni sastave često dan i noć, služeći svojoj strasti, kao muče-nici.
418 Ni star ni mlad, ni ružan ni lep, srednjih godina i srednjeg stasa, ćutljiv a osmejkuje se samo očima. Poslovan čovek koji je sav usredsređen na stvar zbog koje je došao. Zanoćio tu i sa sumrakom naišao u onaj sobičak u kome su još od posle podne bili zatvoreni kockari.
419 Više je gubio no dobivao, mrštio se zbunjeno i nesigurnom rukom vadio srebrn novac iz unutrašnjih džepova. Pošto je izgubio dosta, morali su da mu daju karte da i on podeli. Delio je najpre sporo i oprezno pa zatim sve življe i slobodnije. Igrao je bez uzbuđenja ali smelo i do kraja.
420 Igrači počeše da izostaju. Jedan ponudi zlatan lanac na kartu, ali stranac to hladno odbi izjavljujući da samo u novac igra. Oko jacije igra se prekide, jer niko nije više imao gotova novca pri sebi. Milan Glasinčanin je bio poslednji, ali najposle i on se morao povući.
421 Sutradan se igralo ponovo. I opet je stranac naizmence gubio i dobivao, uvek više dobivajući nego gubeći, tako da su i opet kasabalije ostale bez gotovine. Gledali su mu na ruke i u rukave, posmatrali ga sa svih strana, donosili nove karte i menjali mesta na sećiji ali ništa nije pomagalo.
422 Čas je vukao na dvadeset i devet, pa i na tri-deset, a čas je ostajao na dvadeset i pet. Primao je svaki ulog, najmanji kao i najveći, prelazio je preko sitnih nepravilnosti pojedinih igrača kao da ih ne primećuje, ali je veće otklanjao hladno i bez mnogo reči.
423 Zaricao se da neće više igrati, pa opet je dolazio i gubio sve do poslednje pare i vraćao se kući, pun jeda i srama. Četvrte ili pete večeri pođe mu za rukom da se savlada i ostane kod kuće. Bio je pripremio novac i obukao se, ali ipak ostade pri prvoj odluci.
424 Večerao je brzo, nadvoje-natroje, i ne znajući šta jede. Posle je nekoliko puta izlazio pred kuću, pušio, šetao i posmatrao dole pod sobom zamrlu kasabu u svetloj jesenjoj noći. Šetajući tako dugo, ugleda odjednom nejasan lik kako ide drumom, skreće i zastaje pored njegove ograde.
425 I zaista, Milan otključa vratnice na bašti i krenu sa čovekom, iako se i rečima i mislima i poslednjim naporima volje otimao toj tihoj sili koja ga je vukla a kojoj se nije mogao oteti, ma koliko da ga je vređala i izazivala u njemu otpor i odvratnost prema strancu.
426 Sedoše. Stranac izvadi karte. Milan zausti još jednom da kaže kako je nezgodno, kako se ne razabiru dobro karte i ne raspoznaje novac, ali stranac se nije više obazirao na njega. Otpoče igra. Ispočetka su još govorili poneku reč, ali kako je igra rasla, zaćutaše potpuno.
427 Karte pređoše nekoliko puta iz jednih ruku u druge, ali se na kraju ustališe kod stranca. Novac je bezglasno padao na kamen po kome se hvatala tanka rosa. Nastupio je onaj trenutak koji je Milan dobro poznavao, kad stranac vuče na dvadeset i devet dvojku i na trideset keca.
428 A strančevo lice na mesečini još mirnije nego obično. Za nepun sat Milan je ostao bez novaca. Stranac mu je predložio da ode do kuće i uzme, a on će ga pratiti. Otišli su i vratili se, i nastavili igru. Milan je igrao kao nem i slep; mišlju je pogađao kartu i znakovima kazivao šta hoće.
429 Tada se sreća naglo okrenula. Milan je povratio gubitak. Od uzbuđenja mu se još više stegao onaj čvor u grlu. Stranac je stao da podvostručava ulog, pa potrostručava. Igra je bivala sve brža i sve oštrija. Između njih je siktala karta i tkala para u srebru i zlatu.
430 Očekivao je da će ugledati satansko lice sa iskeženim zubima i sa očima kao žeravica, ali naprotiv, pred njim je stalno stajao strančev obični lik, sa napregnutim izrazom čoveka koji radi svoj svakidašnji posao, koji žuri da svrši što je započeo, i kome i samom nije lako ni prijatno.
431 Grčevito je stezao i krio karte. Trudio se da licu da što ravnodušniji izraz, kako protivnik ne bi pogodio na koliko je on stao. Tada stranac poče da izvlači za sebe, otvoreno. Kad je došao na dvadeset i sedam on zastade, pogleda mirno Milana u oči, ali on obori pogled.
432 Bila je dvojka. Uzdahnu kratko i jedva čujno. Izgledalo je da će stati na dvadeset i devet i Milanu poče već da se vraća krv u glavu u predosećanju pobedničke radosti. Ali tada se stranac trgnu, isturi jače grudni koš i zabaci glavu da mu na mesečini blesnuše čelo i oči, i okrenu još jednu kartu.
433 Opet dvojka. Izgledalo je neverovatno da tri dvojke iziđu gotovo jedna za drugom pa ipak je bilo tako. Na izvrnutoj karti Milan ugleda svoju njivu, onako pooranu kakva je u proleće kad je najlepša. Zakovitlaše se brazde oko njega kao u nesvestici, ali ga strančev mirni glas dozva sebi.
434 Ja dajem sve što sam večeras dobio, a ti život. Ako dobiješ, sve je opet tvoje kao što je i bilo, pare, mal i zemlja. Ako izgubiš, ti skači s kapije u Drinu. I to je govorio isto onako suvo i poslovno kao i sve ostalo, kao da se radi o najobičnijoj pogodbi između dvojice kockara, ogrezlih u igri.
435 Ni naslutiti se nije moglo na koliko je stao, ali je bilo vrlo verovatno, da ima više od dvadeset i osam; prvo, jer on večeras na niskim brojevima ne ostaje i drugo, jer ima pet karata. I sabravši poslednju snagu, Milan okrenu još jednu kartu. Bila je četvorka.
436 Sve je jasno i belodano kao da je svanulo i kao da je sanjao da je igrao i izgubio, ali sve je u isto vreme istinito, neopozivo i nepopravljivo. Htede nešto da zausti, da jaukne, da pozove nekog u pomoć, bar uzdahom jednim, ali nije nalazio ni toliko snage u sebi.
437 Pored njega stranac je čekao. I tada, odjednom, zakukurika petao negde na obali, tanko i glasovito, jednom, pa odmah i drugi put. Bio je tako blizu da se čulo kako lupa krilima. U isti mah poleteše rasturene karte, kao na vetru, prosu se i rasturi novac, zaljulja se cela kapija iz temelja.
438 Milan zatvori oči od straha i pomisli da je došao poslednji čas. Kad je ponovo otvorio oči video je da je sam. Njegov protivnik u igri prsnuo je kao mehur od sapunice i sa njim je nestalo i karata i novca sa kamene ploče. Krnj mesec, narandžaste boje, plivao je u dnu vidika.
439 Milan je opipao pažljivo kamen na kome sedi, nastojeći da se pribere i razazna gde je i šta je to sa njim, zatim se teško digao i kao na tuđim nogama krenuo kući na Okolišta. Ječeći i posrćući jedva je stigao do pred kuću, tu je pao kao ranjenik, udarivši tupo telom o vrata.
440 Pop Nikola je dolazio i sveštao mu masla. Pa ipak je došao sebi i pridigao se, ali kao drugi čovek. To je sada bio starac pre vremena i osobenjak koji živi povučeno, govori malo i ne druži se s ljudima više nego što mora. Na licu, koje ne poznaje osmejka, stalan izraz bolne, napregnute pažnje.
441 Gleda samo svoju kuću i ide za svojim poslom, kao da nikad nije znao ni za društvo ni za karte. Još dok je bolovao ispričao je pop-Nikoli sve što mu se desilo one noći na kapiji, a docnije je kazao stvar još dvojici dobrih prijatelja, jer je osećao da sa tom tajnom na duši ne bi mogao živeti.
442 Mlađi naraštaj ga zna samo ovakvog kakav je sada i ne sluti da je ikad bio drugačiji. I on sam kao da je sve zaboravio. I kad, silazeći od kuće u kasabu, prelazi most teškim i sporim korakom mesečara, on prolazi mimo kapije bez najmanjeg uzbuđenja, čak i bez sećanja.
443 Ne dolazi mu ni u pamet da bi ta sofa sa belim kamenim sedištima i bezbrižnim svetom mogla imati neke veze sa onim strašnim mestom, negde na kraju zemlje, na kome je jedne noći igrao svoju poslednju igru, stavljajući na varljivu kartu sve što ima, i sebe sama i svoj život na obadva sveta.
444 Pravo govoreći, i pop Nikola i ona dvojica prijatelja kojima se poverio bili su više skloni da celu Milanovu priču smatraju tlapnjom, maštanijom, koja mu se prividela u groznici. Jer, u stvari, niko od njih ne veruje da đavo igra otuzbir i izvodi na kapiju onoga koga hoće da upro-pasti.
445 Bila je subota. Kao uvek subotom, na kapiji su se iskupljali višegradski Jevreji, trgovci, sa muškom decom. Dokoni i svečani, u atlasli čakširama i čohali džemadanima, sa zagasitocrvenim, plitkim fesovima na glavi, oni su strogo svetkovali dan gospodnji šetajući pored reke kao da nekog traže u njoj.
446 Bilo mu je šesnaest godina a još nije bio našao stalan posao ni određeno zvanje. Mladić je, mimo sve Gaone, imao neki lud vetar u glavi, koji mu nikako nije dao da se urazumi i smiri na jednom zanatu i koji ga je gonio da svuda i u svemu traži nešto više i lepše za sebe.
447 To je bio blesak zlata, tako drag ljudskim očima. Pogledao je bolje. Nije moglo biti sumnje: tu je zapao odnekud dukat. Mladić se okrenu oko sebe, gledajući da li ga ko ne posmatra i tražeći nešto čime bi mogao iščačkati dukat, koji mu se osmehivao iz kamenog šipila.
448 Uzbuđen i zbunjen, seo je na to mesto i nije se dizao sa njega sve do podne. A kad je bilo vreme ručku i kad su se svi Jevreji, stari i mladi, razišli kućama, on je našao deblju ječmenu slamku i zaboravljajući greh i praznik oprezno izgurao dukat između ploča.
449 Zadocnio je na ručak. I kad je seo za oskudnu sofru za kojom je bilo njih trinaestero (jedanaestero dece i otac i majka), nije ni slušao kako ga otac grdi i naziva dangubom i neradnikom koji ni na gotov ručak ne može na vreme da stigne. U ušima mu je šumelo i pred očima bleštalo.
450 Pred njim su se otvarali dani neslućene raskoši o kojoj je uvek maštao. Činilo mu se da u džepu nosi sunce. Sa tim dukatom Bukus je bez mnogo razmišljanja otišao sutra u Ustamujića han, uvukao se u onaj sobičak gde se gotovo u svako doba dana i noći okreće karta.
451 Kad bi dobivao, udarala mu je krv u glavu i pogled mu se maglio od znoja i vreline. A kad bi naišao veći gubitak, činilo mu se da mu dah staje i srce zamire. Ali posle svih tih muka od kojih je svaka izgledala kao bezizlazna, te večeri je ipak izišao iz hana sa četiri dukata u džepu.
452 Pa iako je, od uzbuđenja, bio sav slomljen i u groznici, kao da su ga vatrenim prućem šibali, išao je uspravno i gordo. Pred užarenim pogledom otvarali su mu se daleki i sjajni vidici koji su zasenjivali njegovu porodičnu bedu i brisali celu ovu kasabu iz temelja.
453 Prvi put u životu osećao je ne samo blesak i zvuk nego i težinu zlata. Još te iste jeseni Bukus je, iako mlad i zelen, postao skitnica i kockar od zanata i napustio roditeljsku kuću. Stari Gaon je kopneo od sramote i žalosti za prvencem sinom, a sva jevrejska opština je osećala tu nesreću kao svoju.
454 Oni su pre pedeset godina, kad je Sultan uveo prvi nizam, redovnu vojsku na evropski način odevenu, vežbanu i opremljenu, digli bunu i vodili čitave male ali krvave ratove, jer nisu hteli da obuku kaursko odelo i meću na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski simbol krsta.
455 Ali niko nije znao da protumači pravi smisao toga popisa ni da kaže na koji način bi mu se trebalo odupreti. Među njima je sedeo i Alihodža, koji je inače retko dolazio na kapiju, jer ga uvek bolno zasvrbi desno uho samo kad ugleda one kamenite basamake koji vode na sofu.
456 Trag mu se zameo! E sad, ovo je nešto na tu ruku. Hoće Švabo da ima tefter od svega pa i od naših glava. Svi su gledali preda se slušajući muderisa, koji je bio poznat po tome što je više voleo da nadugačko priča tuđa sećanja nego da jasno i kratko kaže svoje mišljenje o onome što se danas dešava.
457 I, ako mene pitate šta treba da činimo, ja ovako mislim. Da dižemo odmah bunu, mi za to vojska nismo. To i Bog vidi i ljudi znaju. Ali ne moramo ni da poslušamo sve što nam se naređuje. Niko ne treba ni da pamti njihove brojeve ni da kazuje godine, pa neka oni pogađaju kad se ko rodio.
458 Još su dugo razgovarali o tim neprijatnim merama vlasti, ali uglavnom je ostalo na onome što je Alihodža rekao: na pasivnom otporu. Ljudi su krili godine ili davali pogrešne podatke, izvinjavajući se svojom nepismenošću. A već za žene nije smeo niko ni da pita, jer bi to smatrali krvavom uvredom.
459 Ili bi odmah krečili kuću i, kao slučajno, krečom premazali i kućni broj. Videći da je otpor dubok i iskren, iako prikriven, vlasti su gledale kroz prste, izbegavale strogu primenu zakona sa svima posledicama i sukobe koji bi u tom slučaju neminovno nastali. Prošle su od toga vremena dve godine.
460 Vođi pobunjenog naroda tražili su veze sa inostranstvom, naročito sa Turskom, tvrdeći da je okupa-torska vlast prekoračila ovlašćenja koja su joj dana na Berlinskom kongresu i da nema prava da vrši regrutaciju u okupiranim oblastima koje su još pod turskim suverenitetom.
461 Pojedini odmetnici ili manji ostaci razbijenih odreda nastojali su da se sklone u Sandžak ili u Srbiju, prelazeći preko višegradskog mosta. Kao uvek u ovakvim prilikama, pored ustanka počela je da cveta i hajdučija. Tada se, posle toliko godina, ustali opet straža na kapiji.
462 To su bili borbeni i pokretni odredi, izabrani i opremljeni za akciju na teškom terenu, sastavljeni od dobro plaćenih dobrovoljaca. U njima je bilo ljudi koji su došli kao vojnici prvog poziva sa okupacionim trupama pa nisu hteli da se vraćaju, nego ostali da služe u štrajfkoru.
463 Bilo je takvih koji su iz žandarmerije prikomandovani novom pokretnom odredu. I na kraju, bio je izveštan broj domaćih ljudi koji su služili kao poverenici i kalauzi. Cele te zime, koja nije bila ni laka ni kratka, straža od dvojice štrajfkora čuvala je kapiju.
464 I Fedun je prilikom raporta čuo opomenu i primio je ozbiljno kao sva zvanična saopštenja. Uistinu ona mu je izgledala pomalo i preterana, jer nije mogao da zamisli kako bi neko uspeo da prođe neopažen preko onih desetak koraka prostora, koliko iznosi širina mosta.
465 Mirno i bez brige on je provodio po nekoliko dnevnih i noćnih sati na kapiji. Njegova je pažnja bila zaista udvostručena, ali nije bila zauzeta pojavom toga Jakova od koga nije bilo ni traga ni glasa, nego onim bezbrojnim znacima i pojavama kojima se objavljuje proleće na kapiji.
466 Bila je u onim godinama kad se turske devojke još ne kriju, ali ne idu više ni potpuno otkrivene nego se ogrću tankom velikom boščom koji im zaklanja celo telo, ruke i kosu, podbradak i čelo, ali ostavlja još nepokriven jedan deo lica: oči, nos, usta i obraze.
467 To je ono kratko vreme između detinjstva i devojaštva, kad muslimanska devojka čedno i radosno pokazuje draž još detinjastog a već ženstvenog lica koje će možda već sutra pokriti feredža zauvek. Žive duše nije bilo na kapiji. Sa Fedunom je stražio neki Stevan iz Prače, jedan od seljaka štrajfkora.
468 Taj čovek u godinama, kome rakija nije mrska, dremuckao je, sedeći nepropisno na kamenoj sofi. Fedun je oprezno i bojažljivo pogledao devojčicu. Oko nje se savijala šarena bošča, talasajući se i trepćući na suncu kao živa, sa zamasima vetra i u ritmu devojačkog hoda.
469 Mirno i lepo lice, čvrsto i usko uokvireno zategnutom tkaninom bošče. Oči oborene, ali uzdrhtale. Takva je prošla pored njega i zamakla preko mosta u čaršiju. Mladić je življe krstario od jedne terase do druge i pogledao stalno ka pijacu. Sad mu se činilo da ima zaista koga da čeka.
470 I opet je odlelujala, idući polagano, a odmičući brzo, sa hiljadu prevoja i pokreta na širokoj bošči u koju je bio uvijen ceo njen mladi a već snažni lik. Orijentalne šare i žive boje njene bošče još dugo su se javljale između kuća sa druge obale. Mladić se tek tada prenuo.
471 Na varijivom martovskom suncu dremao je Stevan. Mladiću se učini da su obojica u nekoj krivici i da je vod vojske mogao pored njih proći za ovo vreme za koje ni sam ne bi mogao da odredi ni koliko je po dužini trajanja ni kakvo je po značenju koje ima za njega i za ostali svet.
472 A sutradan, opet oko podne, kad je na mostu i na pijaci najmanje sveta, ona je ponovo stvarno prešla most. Kao u nekoj igri kojoj samo napola poznaje pravila, Fedun je opet pogledao to lice uramljeno šarenim tkivom. Sve je bilo isto kao i juče. Samo su pogledi bili duži, osmejci življi i smeliji.
473 Na povratku, devojčica gotovo zastade, gledajući pravo u oči štrajfkoru, i on joj dobaci dve reči, nejasne i beznačajne, osećajući pri tom kako ga noge izdaju od uzbuđenja, i zaboravljajući potpuno mesto na kome je. To su one velike smelosti koje činimo samo u snovima.
474 Takva nečuvena i nepazamćena stvar može da se desi samo u snovima, u snovima ili u proleće na kapiji. Zatim, on je dobro znao da ništa u ovoj zemlji i u njegovom položaju nije tako zazorno i toliko opasno kao dirnuti muslimansku ženu. O tome su im govorili i u vojsci i sada u štrajfkoru.
475 I trećeg dana oko podne turska devojka je naišla. I kao što se u snovima sve podešava prema čovekovoj želji, kao jedinoj stvarnosti koja podređuje sebi sve ostalo, Stevan je i opet dremuckao, uveren i spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije; na kapiji nikog od prolaznika.
476 Ta se opasna i neverovatna igra nastavila. Četvrtog dana je devojka u prolazu, vrebajući opet trenutak kad nema nikog na kapiji, upitala šapatom usplamtelog mladića kad je njegova iduća reda na straži. Kazao joj je da će biti ponovo sa prvim sumrakom, oko akšama na kapiji.
477 A u svakoj od tih običnih reči bilo je skrivene radosti što će ga ponovo videti. Šest sati docnije Fedun je opet bio na kapiji sa svojim spavaćim drugom. Posle kiše, nailazio je prohladan sumrak koji je njemu izgledao pun obećanja. Prolaznici su bivali sve ređi.
478 Tada se drumom od Sojnice pojavila turska devojka, uvijena u svoju bošču čije je boje suton pogasio. Pored nje je išla stara, pogurena turkinja, zabuljena u tešku crnu feredžu. Išla je gotovo pobauljke, odupirući se desnom rukom na štap a levom na devojčinu ruku.
479 Oči, koje su bile uvećane senkama prvog mraka, uprla je sada već smelo i otvoreno pravo u mladićeve oči kao da ne može da se odvoji od njih. Kad su zamakle u čaršiju, mladića prođe jeza, i on poče da šeta brzim koracima od jedne terase do druge, kao da želi da nadoknadi ono što je propustio.
480 Šta će mi kazati u prolazu? mislio je mladić. šta da joj kažem, Možda će me pozvati da se nađemo negde noću, na skrovitom mestu? Zadrhta od slasti i uzbudljive opasnosti koja je ležala u toj pomisli. Prošao je ceo sat tako u čekanju, prošla je i polovina drugoga, a devojka se nije vraćala.
481 Ali ovog puta nisu došla samo dvojica štrajfkora koji treba da ostanu na straži, nego sa njima i vahtmajster Draženović, lično. Strog čovek sa crnom kratkom bradom, naredio je nekim zlim i oštrim glasom Fedunu i Stevanu da čim stignu u kasarnu odu u spavaonicu i da je ne napuštaju do dalje naredbe.
482 Velika i hladna spavaonica sa dvanaest pravilno poređanih postelja bila je prazna. Ljudstvo je bilo na večeri ili u varoši. Fedun i Stevan su čekali zbunjeni i nestrpljivi, premišljajući i uzalud nagađajući zbog čega ih je vahtmajster ovako strogo i iznenadno zatočio.
483 Čim su ih izveli rastavili su ih i počeli da saslušavaju odvojeno. Noć je odmicala. Nailazili su sati kad se i poslednja svetlost u kasabi gasi, ali prozori na kasarni bili su još jednako osvetljeni. S vremena na vreme čulo se zvono na kapiji, zveket ključeva i lupa teških vrata.
484 Već po tim spoljnim znacima moglo se videti da se nešto neobično dešava u kasabi. Kad su, oko jedanaest sati, uveli Feduna u ritmajsterovu kancelariju, njemu se činilo da su dani i nedelje prošle od onoga na kapiji. Na stolu je gorela metalna petrolejska lampa sa štitom od zelenog porcelana.
485 Pored nje je sedeo ritmajster Krčmar. Ruke su mu bile osvetljene do lakata, a gornji deo trupa i glava u senci zelenog štita. Mladić je poznavao to bledo i puno, gotavo žensko lice, bez brade, sa nevidljivim sitnim brčićima, sa tamnim podočnjacima koji su oko sivih očiju stvarali pravilan krug.
486 Malo je bilo ljudi koji su mogli dugo izdržati pogled tih velikih sivih očiju i koji nisu zamuckivali odgovarajući na njegova pitanja u kojima je svaka reč bila izgovorena tiho ali odsečno i odvojeno jasno, od prvog do poslednjeg slova, kao u školi ili na pozornici.
487 Fedunu udari krv u glavu. Svaki čovek provodi svoje vreme kako najbolje može i ume ali niko pri tome ne pomišlja da će docnije morati odgovarati pred nekim strogim sudom i polagati računa o svemu što je bilo, sve do najmanje pojedinosti, do najskrovitije misli i do poslednjeg minuta.
488 Niko, a ponajmanje kad su čoveku dvadeset i tri godine i kad je to vreme, u proleće, provedeno na kapiji. Šta da odgovori? Na straži su ta dva sata prošla kao uvek, kao i juče i prekjuče. Ali u ovom trenutku on ne može da se seti ničega svagdašnjeg i običnog što bi mogao da kaže.
489 Pronađeni su i dovedeni i neki od prolaznika. Ali bilo je očigledno da se krug stezao oko Feduna i Stevana, a u njihovom saslušavanju oko stare Turkinje koju je provela jedna devojčica. Mladiću je izgledalo kao da su se na njega sručile one volšebne i nerazmrsive odgovornosti iz snova.
490 A kad je svanulo, Fedun je izveden po drugi put pred ritmajstera. U kancelariji je pored ritmajstera i Draženovića bio jedan žandarm pod oružjem i jedno žensko stvorenje koje se mladiću učini na prvi mah nestvarno. Lampa je bila ugašena. Soba, okrenuta severu, hladna i sumračna.
491 Bila je ona muslimanska devojčica od sinoć, samo bez bošče, gologlava, sa smeđim teškim pletenicama koje su se ovlaš držale oko glave. Na njoj su turske šarene dimije, ali ostalo odelo, košiulja, pojas i jelek, bilo je kao u srpskih devojaka po selima na visokoj ravni iznad kasabe.
492 Ponajčešće je nosila ona. Tu su se zagledali i obrekli jedno drugom. A kad je sneg stao da se topi i kad su učestale potere štrajfkora, Jakov je rešio da se po svaku cenu prebaci u Srbiju. Drinu je u to doba godine teško preći i da nije čuvana, a na mostu je stalna straža.
493 I onda je ona, po njegovim uputstvima, počela da prelazi most, u vreme kad nema mnogo Turaka, kako se niko od njih ne bi pitao čija je ta nepoznata devojčica, i da bi se straža navikla na nju. Tako je prelazila tri dana uzastopce, a onda se rešila da prevede i Jakova.
494 Zalutali su u varoši koju nisu poznavali i umesto da izbiju na rzavski most i da se tako dokopaju druma koji vodi iz varoši ka jednoj i drugoj granici, obreli su se pred nekom turskom kafanom iz koje su upravo izlazili neki ljudi. Među njima je bio i jedan žandarm Turčin, rodom iz kasabe.
495 Njemu se ova zabuljena starica sa devojčicom, koju dotada nije nikad video, učinila sumnjivom, i pošao je za njima. Pratio ih je sve do Rzava. Tu je prišao da ih zapita ko su i kuda idu. Jakov, koji je kroz jašmak na licu pažljivo pratio njegove pokrete, smatrao je da je došao trenutak da se beži.
496 Nju su posle odveli u Konak, bili su je i pretili joj, ali ona neće i nema ništa više da kaže. Uzalud se vahtmajster trudio i zaobilaznim pitanjima i laskanjem i pretnjama da iz devojke izvuče nešto više, da sazna za druge jatake i pomoćnike, za Jakovljeve dalje namere.
497 Na to nemojte ni misliti. Ha! I njena se gornja usna zgrči i podiže na desnoj strani uvis, a celo lice joj dođe odjednom mnogo starije, iskusno, drsko i ružno. A kad se ta usna naglo umirila i spustila, njeno lice je dobilo opet detinjski izraz ljupke i nesvesne smelosti.
498 Nikad više punog i pravog objašnjenja ni pred sobom ni pred drugima. Nikad pisama iz Kolomeje, ni porodičnih fotografija, ni poštanskih uputnica koje je sa toliko ponosa slao kući. Kraj čoveka koji se prevario i dopustio da ga prevare. Zato nije našao ni jedne reči da odgovori ritmajsteru.
499 Nadzor nad Fedunom nije bio naročito strog. Dali su mu doručak, koji je pojeo kao tuđim ustima, zatim naredili da spremi lične stvari, da preda oružje i službene predmete, a u deset sati će poštanskim kolima, u pratnji jednog žandarma, krenuti za Sarajevo gde će biti predan garnizonskom sudu.
500 To je čovek ćutljiv a nemiran, mršav i crn kao ugarak. On je poslednjih meseci vršio gotovo sve poslove i obrede po varoši i po selima, a pop Nikola, koji se već teško kretao, uglavnom samo one koje je mogao da svršava tu kod kuće ili u crkvi koja mu je pored same kuće.
501 Videći da pop Nikola ne govori, pop Joso otpoče prvi, neodređeno i bojažljivo; da je stvar izuzetna i neobična, da ima zapreka i u crkvenim propisima i u utvrđenim običajima, i samo ako se dokaže da samoubica nije bio pri zdravoj svesti i čistoj pameti, onda može nešto da bude.
502 Prva reč koju je progovorio obasja njegovo lice, široko, još rumeno sa ogromnim brkovima koji su se spajali sa bradom, sa riđim, gotovo belim, gustim i čekinjastim obrvama, lice čoveka koji je od svog postanka naučio da samostalno misli i da svoju misao iskreno kaže i dobro brani.
503 Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još nekoliko trenutaka oko groba kao da čekaju na neku komandu, gledajući kako se s druge strane reke pored same njihove kasarne, diže prav i beo stub. To su na onoj zelenoj ravni iznad kasarne palili krvavu slamu iz Fedunove slamnjače.
504 Ali odlazak prvih regruta iz kasabe nije bio lak ni jednostavan. Iz celog sreza nije uzeto više od stotinjak mladića, ali onog dana kad su iskupljeni pred Konakom seljaci sa svojim torbama i retki građani sa svojim drvenim sanducima, izgledalo je kao da je u kasabi pomor i uzbuna.
505 Ooooj! Mnogo veću uzbunu od samih regruta stvarale su žene, majke, sestre i rodice ovih mladića, koje su došle iz dalekih sela, da ih isprate, da ih se još jednom nagledaju, da se naplaču i nakukaju, i da im usput pokuče još poslednju ponudu i miloštu. Pijac kod mosta bio je pun toga ženskog sveta.
506 Uzalud im je i ranije po selima objašnjavano da mladići ne idu ni u rat ni na robiju, da će u Beču služiti cara, siti, odeveni i obuveni, da će se posle roka od dve godine vratiti kućama, da i mladići iz svih drugih krajeva carevine služe vojsku, i to po tri godine.
507 Uzalud su i sada zalazili među njih žandarmi i činovnici iz Konaka i uveravali ih da nema razloga tolikoj preteranoj žalosti, i savetovali da ne zakrčuju prolaz, da ne jure za regrutima drumom i ne stvaraju nered i zabunu, jer će se svi oni zdravi i živi vratiti.
508 Izgledalo je kao da vole te svoje suze i svoj jauk koliko i onog zbog koga plaču. A kad je došao čas da se kreće i kad su se mladići svrstali kako treba u četvorne redove i krenuli preko mosta, nastala je gužva i jurnjava u kojoj su i najprisebniji žandarmi jedva zadržavali prisebnost.
509 Ljudi su ih s mukom pridizali izvlačeći oprezno čizme i mamuze iz njihove rasute kose i zavitlanih sukanja. Neki od regruta su, postiđeni, i sami ljutitim pokretima gonili žene da se vraćaju kućama. Ali većina mladića pevala je ili podvriskivala, što je još povećavalo opštu vrevu.
510 Pesma je izazvala još viši plač. Kad su nekako najposle prešli most, na kome se cela povorka bila zaglavila, i naišli sarajevskim drumom, čekao ih je sa obe strane poređan varoški svet, koji je izašao da isprati regrute i da ih oplače kao da ih vode na streljanje.
511 I tu je bilo mnogo žena koje su sve odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga među ovim koji odlaze. Jer, svaka ima ponešto zbog čega može uvek da zaplače, a najslađe se plače povodom tuđe žalosti. Ali malo-pomalo ti redovi sa strane bivali su sve ređi. I pojedine od seoskih žena zaostajale su.
512 Pa su i ti uzbudljivi dani prošli. Rasturio se svet po selima i smirio u kasabi. A kad su počela da stižu pisma i prve fotografije od regruta iz Beča, sve je postalo lakše i snošljivije. Žene su plakale dugo i nad tim pismima i fotografijama, ali blaže i mirnije.
513 Brzo su prošle dve godine. I te jeseni zaista su se vratili prvi regruti, čisti, ošišani i dobro uhranjeni. Svet se okupio oko njih, a oni su pričali o vojničkom životu i veličini gradova koje su videli, mešajući pri tom u govoru neobična imena i strane izraze.
514 Kod odvođenja narednog godišta bilo je već manje plača i uzbune. Uopšte sve je postalo lakše i običnije. Dorastali su mladići koji nemaju više jasnih i živih uspomena iz turskog vremena i koji su već umnogome primili nov način života. Ali na kapiji se živelo po starim navikama kasabe.
515 Bez obzira na nov način odevanja, nova zvanja i poslove, tu su svi postajali opet kasabalije, onakvi kakvi su bili od pamtiveka, u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba srca i mašte. Regruti odlaze bez bune i gužve. Hajduci se pominju još samo u pričanjima starijih.
516 Nova vlast je, posle prvih nesporazuma i sukoba, ostavljala kod sveta određen utisak čvrstoće i trajnosti. (Ona je i sama bila ispunjena tom iluzijom, bez koje nema stalne ni jake vlasti.) Ona je bila bezlična, posredna i već zato lakše podnošljiva od bivše turske vlasti.
517 Nosioci nove vlasti, kako vojni tako i civilni, bili su u većini tuđi zemlji i nevešti narodu, a sami po sebi neznatni, ali se na svakom koraku osećalo da su sitni delovi jednog velikog mehanizma i da iza svakog od njih stoje, u dugim redovima i bezbrojnim stepenima, moćniji ljudi i veće ustanove.
518 Njihova deca su donosila među varošku decu strane izraze i tuđa imena, i uvodila ispod mosta nove igre i pokazivala nove igračke, ali su isto tako brzo primala od domaće dece naše pesme, uzrečice i zakletve i starinske igre andža-iza, klisa i šude. Slično je bilo i sa odraslima.
519 Nova država, sa svojim dobrim upravnim aparatom, uspevala je da na bezbolan način, bez nasrtaja i potresa izvuče iz naroda poreze i namete koje mu je turska vlast otimala neracionalnim, grubim metodama ili prostom pljačkom; i to da izvuče isto onoliko, i više, samo još brže i sigurnije.
520 Kao što je u svoje vreme za vojskom došla žandarmerija a za njom činovnici, tako su sada za činovnicima došli trgovci. Došla je i seča šume i sa njom strani preduzimači, inženjeri i radnici, svakojaka zarada za sitan svet, i za trgovce, nove navike i promene u nošnji i govoru među narod.
521 A sada je bogatstvo, ili ono što se takvim smatralo i tako nazivalo, bilo javno i sve se više ispoljavalo u obliku uživanja i ličnih zadovoljstava; i zato je množina sveta mogla da ima nešto od njegovog sjaja ili njegovih otpadaka. Tako je bilo i u svemu ostalom.
522 U stvari, i u tome je bilo više stege, reda i zakonskih prepreka; poroci su se kažnjavali i zadovoljstva plaćala, teže i skuplje nego nekad, samo su zakoni i načini bili drugi i ostavljali svetu, i u tome kao u svemu drugom, iluziju kao da je život odjednom postao širi, raskošniji i slobodniji.
523 Stara i urođena sklonost Višegrađana ka bezbrižnom životu i uživanjima nalazila je i podstreka i mogućnosti ostvarenja u novim navikama i novim oblicima trgovine i zarade pridošlih stranaca. Doseljeni poljski Jevreji, sa mnogobrojnim porodicama, zasnivali su ceo svoj posao na tome.
524 Na tim ledinama, koje se u narodu zovu musale, igrala su se, iz naraštaja u naraštaj, varoška deca. Sada je levi zaravanak preuzela sreska vlast, ogradila ledinu, zasadila na njoj voćke i grmlje, načinila od nje neku vrstu sreskog rasadnika. A na desnom zaravanku podignut je hotel.
525 U veliku salu dolazio je skromniji svet, obični građani, podoficiri i zanatlije. Mala sala je bila odeljena od velike vratima od neprozirnog stakla na kojima je na jednom krilu pisalo Extra — a na drugom Zimmer. Tu je bilo središte društvenog života za činovnike, oficire i bogatiji domaći svet.
526 Kod Lotike se i pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni razgovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i čisto spavalo. Često se dešavalo da isto društvo begova, trgovaca i činov-nika omrkne i osvane i opet produži da sedi, dok ne popada od pića i sna i ne obnevidi od kartanja.
527 Stasita, puna, zagasito bele kože, crne kose i žarkih očiju, ona je imala savršeno siguran način ophođenja sa gostima, koji su ostavljali obilno novac, ali često bili poneseni pićem, nasrtljivi i drski. Sa svima njima ona je razgovarala slatko, smelo, duhovito, oštro, laskavo, umirujuće.
528 Za dve generacije kasabalijskih gazdinskih i begovskih raspikuća Lotika je bila bleštava, skupa i hladna fatamorgana koja se igrala igrom njihovih čula. U priči se pominju oni retki pojedinci koji su tobože nešto imali od nje, a i ti nisu umeli da kažu šta ni koliko.
529 Ona se igrala sa razularenim ljudima u njihovim najgrubljim i najopasnijim trenucima pijanstva i besa, kao torero sa bikom, jer je brzo upoznala taj svet i lako pronašla ključ za njihove naoko složene prohteve i sve slabe strane ovih svirepih i čulnih sentimentalaca.
530 Na kraju, može se kazati da je, pored svoga zanata, koji naravno nije ni lep ni mnogo častan, bila razumna žena milostivog srca i dobre naravi, koja je umela i da uteši i da pomogne onoga koji je u piću potrošio više nego što treba ili na kartama izgubio više nego što je smeo.
531 Da nije ovo što jeste i na mestu na kome je, ko zna šta bi bila i šta bi dala ova mudra i čovečna žena koja ne misli na sebe i koja, grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna, vodi jedan palanački hotel i prazni džepove kasabalijskim sevdalijama.
532 Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti, određivala udaje i ženidbe, upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na lečenje, opominjala i karala neradine i rasipne a hvalila čuvarne i preduzimljive.
533 Sa godinama to je postao njen jedini i prisni vidik, nemi svedok kome se ova Jevrejka sa dva lica obraćala u trenucima kad je tražila odmora i svežine i kad bi u svojim poslovnim i porodičnim brigama, koje je uvek rešavala sama, došla na mrtvu tačku i bezizlazno mesto.
534 Ali ti trenuci odmora nisu nikad trajali dugo, jer redovno se dešavalo da je u tom prekine vika odozdo iz kafane. To ili novi gosti traže njeno prisustvo, ili razbuđen i otrežnjen pijanac viče, zahteva da mu se da novo piće, da se pale lampe, da dođe muzika, i doziva Lotiku.
535 Sa malim prekidima on već danima pije u hotelu, uzdiše za Lotikom, ali toliko pije i tako uzdiše da je jasno da ga na to goni neki dublji, mnogo veći i njemu samom nepoznati jad nego što je njegova neuslišana ljubav i bezrazložna ljubomora prema lepoj Jevrejci iz Tarnova.
536 Gazda Pavle je u turskom odelu i crvenom fesu, koji ne skida u kafani, sitnih očiju koje izgledaju kao dva svetla, crna i kosa proreza u krupnom bledom licu, a koje mogu da se neobično rašire i dođu velike, sjajne i đavolski nasmejane, u izuzetnim, retkim trenucima radosti i trijumfa.
537 Preduzimač piše zlatnom pisaljkom na srebrnom lancu, a gazda Pavle jednim debelim kratkim plajvazom, koji je još pre pet godina zaboravio u njegovom dućanu neki drvodelja, vojni majstor, kad je kupovao klince i baglame. Oni zaključuju pogodbu za ishranu radnika na pruzi.
538 Izgleda nerazumljivo i neobjašnjivo kako se Lotika snalazila i održavala u toj množini i raznovrnosti poslova koji su joj ispunjavali dan i noć i koji su od nje tražili više lukavstva nego što ga ima jedna žena i više snage nego što može da razvije jedan muškarac.
539 Pa ipak, ona je stizala da posvršava sve, ne žaleći se nikad, ne objašnjavajući nikom ništa, ne govoreći nikad kod jednog posla o onome koji je pre toga svršila ili o drugom koji je čeka. I pored svega toga ona u raspodeli svoga vremena nalazi svakodnevno bar po jedan sat za Alibega Pašića.
540 On se ne opija i ne skita sa svojim vršnjacima. Uvek je istog raspoloženja, jednako milokrvan i jednako uzdržljiv prema svima, bez razlike. Tih je i povučen, ali ne beži ni od društva ni od razgovora, a ipak niko se ne seća nekog njegovog mišljenja niti se igde ponavlja nešto što je on rekao.
541 To je jedan od onih ljudi što nose svoje gospodstvo kao neko teško i plemenito zvanje koje im potpuno ispunjava život; urođeno, veliko i dostojanstveno gospodstvo koje ima svoje opravdanje samo u sebi i koje se ne može ni objasniti ni poricati, ni podražavati.
542 On je uvek propisno odeven kao hotelski momak (jer na sve to Lotika pazi). Uvek je bez kaputa, u smeđem prsluku i beloj košulji, opasan dugačkom keceljom od zelene čoje, zimi i leti zasukanih rukava do lakata, da mu se vide ogromne podlaktice, rutave i crne kao dve velike četke.
543 XV Ima više načina na koje onaj nemirni i onako vešto izbačen gost, ako ne bude odveden odmah ispred hotela u zatvor, može da se pribere i okrepi od neprijatnosti koje su mu se desile. Može da ote tura na kapiju i da se tu osveži hladovinom koju donosi vetar sa vode i sa okolnih brda.
544 A samo neznatna manjina prokletih i predodređenih produžuje tim putem zauvek, i izabravši umesto života alkohol, najkraću i najvarljiviju iluziju u ovom kratkom i varljivom životu, za njega žive i na njemu sagaraju, sve dok i oni ne postanu mrki, tupi i podbuli kao oni što sede u senci po uglovima.
545 Pa ipak, po nekom nepisanom pravilu, svi oni mirno slušaju pesmu do kraja i, strpljivi i uzdržljivi, ne odaju ničim svoje raspoloženje; samo gledaju u čašicu pred sobom, gde na sjajnoj površini rakije naziru željene pobede, gledaju bojeve i junake i slavu i sjaj kojih u svetu nigde nema.
546 Kad je posle austrijske okupacije došao u kasabu prvi cirkus, Ćorkan se zagledao u devojku koja je igrala na žici, i zbog nje počinio toliko gluposti i ispada da je bio zatvoren i batinan, a obesne gazde, koje su ga zaluđivale i nagonile na to, platile visoke globe.
547 I to iz naraštaja u naraštaj. Kad se jedni istutnje i povuku, požene i smire, pristižu drugi mlađi koji valja da svoje provedu. Sad je već iznuren i prerano ostareo; mnogo je više u mehani nego na poslu, i živi ne toliko od zarade koliko od milostinje i gazdinskog pića i mezeta.
548 Na klupi, u uglu mehane, drema Ćorkan, pritiskuje ga san i vlažna toplota i prva rakija; danas je okisao do kože, noseći neke stvari čak na Okolišta. Tada neko od onih sumornih gostiju za gazdinskim stolom pomenu kao slučajno igračicu iz cirkusa i Ćorkanovu nekadašnju nesrećnu ljubav.
549 Sa rukom na srcu, uverava gazde da on nije kriv, da nije baš takav ljubavnik i zavodnik kakvim oni hoće da ga prikažu. Odelo je na njemu još mokro, a lice i pokislo i prljavo, jer njegov jevtin crveni fes pušta boju, ali preliveno osmejkom tronutog blaženstva.
550 To je najlepša devojka u kasabi, sirota bez oca, vezilja kao što joj je i majka. Na mnogobrojnim teferičima i pijankama prošloga leta momci su mnogo govorili i pevali o Paši i njenoj nepristupačnoj lepoti. Postepeno i neprimetno uz njih se oduševljavao i Ćorkan, ni sam ne zna kako ni zašto.
551 Tako su počeli da zbijaju šalu sa njim. Jednog petka poveli su ga na ašikovanje u mahalu, gde se iza kapija i mušebaka mogao čuti prigušen kikot i šapat nevidljivih devojaka. Iz jedne avlije u kojoj je bila i Paša sa drugaricama bačen je struk kalopera pred Ćorkana.
552 On je zastao zbunjen, da ne bi zgazio cvet, ne usuđujući se da ga podigne. Momci koji su ga vodili počeli su da ga tapšu po plećima i da mu čestitaju što je među njima tolikima Paša izabrala upravo njega i ukazala mu tobože pažnju koju još niko od nje nije doživeo.
553 Čas poveruje u to čudo, čas ga odbija kao nemogućnost. U razgovoru, brani se od gazdinskih šala, dokazuje da to nije za njega, da je siromah, ostareo i neugledan, ali u trenucima ćutanja i sam mašta o Paši, o njenoj lepoti i sreći koju ona daje, bez obzira da li je za njega moguća ili nije.
554 Za gazde je sve pa i to šala, ali za njega je istina i svetinja koju nosi oduvek u sebi i koja postoji stvarno i nesumnjivo, i to nezavisno od gazdinske zabave, od pića i pesme, nezavisno od svega, pa i od Paše same. Sve on to dobro zna i sve opet lako zaboravlja.
555 Jer u njemu se duša topi i pamet razliva kao voda. Tako je Ćorkan, tri godine posle svoje velike ljubavi i bruke sa Švabicom koja igra na žici, pao u novu i moćnu mađiju ljubavi i tako su dokoni i bogati ljudi pronašli novu igru, dovoljno i svirepu i uzbudljivu da ih zasmejava mesecima i godinama.
556 Nema više tereta, ni otresanja ramenima, nema ni kasabe ni mehane ni Ćorkana samog ovakvog kakav je, prozebao, neobrijan, umotan u krpe i ostatke tuđeg odela. Postoji samo neki visoki doksat, svetao od sunca koje zalazi, sa lozom i devojkom koja gleda i čeka na koga će da baci struk kalopera.
557 To je po svemu, najuglednija i najbolja porodica, ali ovo dvoje već ostarelih ljudi nemaju dece. Dugo ih je držala nada. Hadži Omer je i na Ćabu išao, žena mu je delila sirotinji i tekijama, godine su prolazile, sve im je raslo i napredovalo, ali u onome što je glavno nije bilo blagoslova.
558 Jedni su želeli da taj brak ostane do kraja bez dece, a drugi su opet smatrali da je šteta da takav čovek umre bez naslednika i da mu imanje razdele i razvuku neki rođaci, i zato su ga nagovarali da uzme drugu, mlađu ženu, dok je još vreme i dok ima izgleda na potomstvo.
559 Eh, kad će te oni ženiti, onda volim da te oženim ja, jer niko ti nije bolji prijatelj od mene. I žena mu iznese svoj plan: kako nema nikakva izgleda više da bi njih dvoje mogli imati dece, potrebno je da on, pored nje, dovede drugu ženu, mlađu, sa kojom će još moći imati poroda.
560 Nesrećni ljubavnik je pio kao nikad dotad; gazde su ga čašćavale i za svoj novac svaki je mogao da se smeje do suza. Obešenjaci su mu dostavljali izmišljene poruke od Paše, uveravali ga da ona plače dan i noć, da vene za njim, ne kazujući nikom pravi uzrok svoga jada.
561 Ćorkan ih sluša, pije i samo uzdiše. Boli ga sve to, ali i milo mu je da se ovako oseća i drži kao čovek koga su prevarili i pokrali i ovde u kasabi i tamo negde u dalekoj, lepšoj zemlji odakle je njegov nepoznati otac. A ovi oko njega spremaju tobože njegovo putovanje u Brusu.
562 Jedne noći donose gotov tobožnji pasoš za njegovo putovanje, izvode Ćorkana nasred mehane i tu ga okreću, zagledaju, i unose u pasoš njegov lični opis, uz grube šale i grohotan smeh. Drugi put sračunavaju koliko bi mu novaca trebalo za put do Bruse, kako će putovati i gde konačiti.
563 Dok je trezven, Ćorkan se brani; i veruje i ne veruje u sve što mu govore; više ne veruje nego što veruje. Upravo, dok je trezan on ne veruje ništa, ali čim je pijan, ponaša se kao da veruje. Jer kad ga ponese alkohol, onda se više ne pita šta je istina a šta šala i laž.
564 Izvesno je da on nije ovo što izgleda i kakvim ga ljudi smatraju. I sa svakom čašom sve ga više muči potreba da to kaže ovima oko sebe, iako i sam oseća kako je teško dokazivati jednu istinu koja je u njemu jasna i očigledna, ali protiv koje govori sve što je na njemu i oko njega.
565 Jedne februarske noći su tako osvanuli, mahnitajući zajedno sa svojom žrtvom, Ćorkanom, i sami žrtve svoga ludovanja. Bilo se već razdanilo kad su svi zajedno izišli iz mehane i onako vrući, vileni i zabreklih damara od pića, otišli na most, koji je bio gotovo pust i sav pokriven poledicom.
566 I od pijanog društva neki, malo trezniji i prisebniji, zastadoše kao probuđeni, i bledi od straha posmatraju opasnu igru. Drugi su, ne shvatajući opasnosti, išli pored ograde i svojim povicima i dalje pratili pijanog čoveka koji, nišući se i povodeći poigrava nad dubinom.
567 Njegove teške kundure svaki čas se okliznu po pločama, prevučenim poledicom. Čini mu se da noge beže ispod njega, da ga dubina pod njim neodoljivo privlači, da se mora otisnuti i pasti, da već pada. Ali taj neobični položaj i blizina velike opasnosti davali su mu novu snagu i dotle nepoznate moći.
568 Umesto da korača, on je, ni sam ne zna kako, počeo da igra, sitno, bezbrižno, kao da je na širokoj zelenoj poljani a ne na uskom ćenaru i poledici. I odjednom je postao lak i vešt, kao što čovek biva ponekad u snovima. Njegovo zdepasto i iznureno telo sada je bez težine.
569 Osećao je kako iz njegovog tela, zajedno sa muzikom po kojoj igra, teče vesela snaga koja daje sigurnost i ravnotežu. Igra ga je nosila kud ga hod ne bi nikad proneo. I ne pomišljajući više na opasnost i mogućnost pada, cupkao je s noge na nogu i pevao, raširenih ruku kao da se sam prati uz šarkiju.
570 U tom izuzetnom i opasnom položaju, uzvišen iznad svih, on nije više onaj veselnik Ćorkan iz čaršije i mehane; nije ni to pod njim klizava i uska kamena ograda poznatog mosta na kome je hiljadu puta žvakao svoj somun i, misleći o slatkoj smrti u talasima, zaspao u hladovini na kapiji.
571 Tako je, igrajući u zanosu, obišao i onaj istureni deo ograde koji okružuje sofu, a zatim i drugu polovinu mosta. Kad je stigao do kraja, skočio je na drum i gledao zbunjeno oko sebe, začuđen da se sve svršilo opet na tvrdom i dobro poznatom višegradskom putu.
572 Svaki taj dan i mesec, uzet za sebe, izgleda nesiguran i privremen, ali svi zajedno sačinjavaju srazmerno najduži period mira i materijalnog napretka što ga je kasaba ikad zapamtila, glavni deo života onog naraštaja koji je u trenutku okupacije ulazio u godine punoletstva.
573 Nekoliko večeri nije bilo pesme ni glasnog veselja na kapiji, jer je sama vlast tako naredila. U kasabi je bio samo jedan čovek koga je ova vešt teško pogađala. To je bio Pjetro Sola, jedini Italijan u varoši, preduzimač i zidar, kamenorezac i slikar; ukratko svaštar i veštak naše kasabe.
574 Majstor Pero, kako ga je zvala cela kasaba, došao je još uz okupaciju, nastanio se ovde, oženivši se nekom Stanom, sirotom devojkom ne baš najboljeg glasa. Bila je riđa, snažna, dvaput veća od njega, i važila je kao žena oštra jezika i teške ruke, sa kojom je bolje ne upuštati se u svađu.
575 Lepo je radio i dobro zarađivao. S vremenom je postao pravi kasabalija, samo jezik i izgovor nije mogao nikad da savlada, kao ni Lotika. Zbog njegovih zlatnih ruku i dobre ćudi svi su ga u kasabi voleli, a njegova atletski snažna žena vodila ga je kroz život strogo i materinski, kao dete.
576 Ljudi su ga slušali, umirivali ga i uveravali da mu veruju, da nisu, uostalom, nikad ni pomislili nešto tako o njemu, ali on je i dalje svakom objašnjavao da ga je stid što je živ i da on pile u životu nije zaklao, a kamoli da čovjeka ubije, i to ženu jednu, i tako visoku ličnost.
577 Tako je ljudski život udešen — i sam Bog jedini tako je hteo — da uz svaki dram dobra idu dva drama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke. To naročito važi za izuzetno velike, pobožne i slavne ljude.
578 Pored sve svoje sile i mudrosti, od te dekike nije mogao pobjeći. Oni kojima je veliki vezir smetao u njihovim planovima, a to je bila velika i jaka stranka, našli su načina da naoružaju i podgovore jednog sumanutog derviša da ga ubije, i to baš kad je išao džumu da klanja.
579 Ali, gledajući za dimom svojih cigara, u daljinu, mimo tariha i plakata, naslućuju tamo negde u svetu neki drugi i drugačiji život, život velikih uspona i dubokih padova, u kome se veličina meša sa tragikom, i koji na neki način drži ravnotežu ovom njihovom mirnom i jednoličnom živovanju na kapiji.
580 Bilo je prirodno da se ona neće zaustaviti ni kod starinskog mosta sa večito istim likom. Nastupala je godina 1900, kraj toga srećnog stoleća i početak novog, koje po shvatanju i osećanju mnogih treba da bude još srećnije, kad su došli novi inženjeri i počeli da obilaze most.
581 Samo, niko nije mogao da se doseti šta bi mogli da rade sa mostom, koji je za sve živo u kasabi predstavljao stvar večitu i nepromenljivu, kao što su zemlja koju gaze i nebo nad njima. Obilazili su dakle inženjeri, premeravali i beležili, pa i otišli, i stvar se zaboravila.
582 Neumorne dizalice spuštale su cement i šljunak, sanduk za sandukom, i tri srednja stuba, koja su bila najviše izložena oštroj matici reke i najviše podlokana, popunjena su u temeljima kao kvarni zubi u korenu. Toga leta nije bilo sedenja na kapiji ni uobičajenog života oko mosta.
583 Za ovih dvadesetak godina on se tri puta ženio. Sada ima ženu mnogo mlađu od sebe, i pakosne čaršilije govore da je zbog toga uvek do podne zlovoljan. Od te tri žene ima četrnaestoro žive dece. Od njih mu kuća bruji i tutnji po vas dan, a u čaršiji se šale da hodža ne zna svu svoju decu ni po imenu.
584 Samo je puniji i nije više onako crven u licu. Ne kreće se više onako žustro i nešto sporije ide kući onom uzbrdicom uz mejdan, jer ga već od nekog vremena srce guši, čak i u snu. Odlazio je zbog toga i kod sreskog lekara Dr Marovskog, jedinog od došljaka koga on priznaje i poštuje.
585 Sa istom onom oštrinom i upornošću sa kojom je nekad istupao protiv bezizglednog otpora, on je godinama ustajao protiv svega što je švapsko i strano a što je sve više hvatalo maha oko njega. Zbog toga je nekada dolazio u sukobe sa ljudima i plaćao globe kod policijske vlasti.
586 Tu klanja sabah. Tu mu donose i ručak. A kad mu preko dana dosade razgovori, prolaznici i poslovi, on pritvori ćepenak i povuče se u jedan mali sobičak pozadi dućana, koji on zove tabut. To je skrovita prostorija, uska, niska i mračna; hodža je ispuni gotovo celu, kad se uvuče u nju.
587 Tu je mala sećija na koju može da sedne podvijenih nogu, nekoliko rafova sa praznim kutijama, starim tegovima i svakojakim sitnicama za koje u dućanu nema mesta. Iz te mračne, tesne prostorije hodža sluša kroz tanki dućanski zid šum života u čaršiji, konjski bat, viku prodavača.
588 I sve to dopire do njega kao sa drugoga sveta. Čuje i pojedine prolaznike koji zastaju pred njegovim pritvorenim dućanom i prave pakosne primedbe i šale na njegov račun. Ali on ih sluša mirno, jer za njega su ti ljudi pokojnici koji se još nisu smirili; čuje ih i zaboravlja u istom trenutku.
589 Na riječi je sazdan sav ovaj božji dunjaluk. Ti da si pismen i ilumli, kao što nisi, ti bi znao da ovo nije građevina kao što su druge, nego od onih što se za božju ljubav i božjom voljom podižu; jedno vrijeme i jedni ljudi je grade, a druga vremena i drugačiji ljudi ruše.
590 Ti znaš šta su stariji ljudi pričali, kakav je bio Kameniti han; nije ga bilo u carevini; pa ko njega poruši? Da je bilo po građi i majstoriji, hiljadu bi godina trajao; pa opet se istopio kao da je od voska, a sad na onom mestu na kom je han bio krmad rokću i švapska borija izvija.
591 Kao uvek, hodža je i u ovoj prepirci zadržao poslednju reč jer niko nije hteo ni mogao da se sa njim pregoni do kraja, a ponajmanje ova dva dokona i praznoglava čoveka, koji piju njegovu kafu i znaju da treba i sutra da provedu jedan deo svog dugog dana i na njegovom dućanu.
592 I to je bilo sve. Arapin se nije pojavio. I dečaci su uzalud zadocnjavali u školu, čekajući satima na obali kad će crni čovek izići iz svoga mraka i prvog radnika koji naiđe udariti u prsa, tako snažno da u velikom luku odleti sa svoje pomične skele dole u reku.
593 Kasaba je dosada imala drvene česme od kojih su samo dve na Mejdanu bile čista izvorska voda; sve ostale, dole u nizini, bile su u vezi sa rečnom vodom iz Drine ili iz Rzava i mutile su se čim se koja od dve reke zamuti, a presahnule bi za vreme letnjih vrućina, kad reke opadnu.
594 Sad su inženjeri pronašli da je ta varoška voda nezdrava. Nova voda je dovedena čak sa planine, iznad Kabernika, sa one strane Drine, tako da je vodovod morao biti proveden preko mosta u varoš. I opet je na mostu nastala vreva i lupa. Dizane su ploče i kopano ležište za vodovodne cevi.
595 Podsmevao se Lotiki koja je uvela vodu u hotel. I svakome ko je hteo da ga sluša dokazivao da je i vodovod samo jedno od znamenja za nepredviđena zla koja će pre ili posle naići na kasabu. Međutim, u leto sledeće godine vodovod je sproveden kao što su ostvareni i dovršeni svi raniji radovi.
596 Čista i obilna voda, koja nije više zavisila ni od suše ni od poplava, tekla je na novim gvozdenim česmama. Mnogi su uveli vodu u avliju, neki i u kuću. Još iste jeseni počelo je građenje željezničke pruge. To je bio mnogo duži i važniji posao. Istina, on na prvi pogled nije imao veze sa mostom.
597 Tako je svet ispirao usta velikim brojkama, ali od toga nije bio ni bogatiji ni pametniji. Za vreme građenja pruge, svet je prvi put osetio da to nije više ona laka, sigurna i bezbrižna zarada iz prvih godina posle okupacije. Već nekoliko poslednjih godina skaču cene robi i svakodnevnim potrebama.
598 I ne sluteći, svi mi u toj igri igramo, neko sa manjim neko sa većim ulogom, ali svi sa stalnim rizikom. U leto četvrte godine prošao je kroz kasabu prvi voz, okićen zelenilom i zastavama. Bilo je veliko narodno veselje. Radnicima je služen ručak sa buretima piva.
599 Putovanje nije trajalo dva puna dana, sa konakom u Rogatici, kao dosada, nego svega četiri sata. I to su bili oni brojevi od kojih svetu pamet staje, ali svet govori o njima i dalje, bez pameti, sa uzbuđenjem, računajući sve dobitke i uštede koje brzina donosi.
600 Onima koji su se hvalili brzinom kojom sada svršavaju poslove i računali koliko se uštedi vremena, napora i novca, on je zlovoljno odgovarao da nije važno koliko čovek vremena uštedi, nego šta s tim ušteđenim vremenom radi; ako ga na zlu upotrebi, onda bi bilo bolje da ga nema.
601 Kud ste nasrnuli? Jeste li vi pametni? Oni se vraćaju na svoje staro mesto, sedaju ponovo, ali ih sumnja i neverica ne napuštaju. I kod prvog piska ili samo sumnjivog šuma oni će ponovo poskakati na noge i navaliti na peron, da ponovo budu vraćeni da strpljivo čekaju i pažljivo osluškuju.
602 Dotada su se ljudi u kasabi bavili isključivo onim što im je blizo i poznato, svojom zaradom, svojim razonodama, uglavnom samo pitanjima svoje porodice i svoje mahale, varoši ili verske zajednice, ali uvek neposredno i ograničeno, ne gledajući mnogo napred ni suviše nazad.
603 U Sarajevu su osnivane verske i nacionalne stranke i organizacije, srpske i muslimanske, a odmah zatim osnivani su njihovi pododbori u kasabi. U kasabu su stizali novi listovi koji su pokretani u Sarajevu. Osnivane su čitaonice i pevačka društva. Prvo srpska pa muslimanska i, na kraju, i jevrejska.
604 Svojim primerom oni su poka-zivali mlađim kasabalijama da jezik ne mora biti stalno za zubima i reč uvek zaostajati daleko iza misli kao što su stariji stalno verovali i tvrdili. Iskrsla su imena novih organizacija, verskih i nacionalnih, na širim osnovama, sa smelijim ciljevima, zatim i radničkih.
605 Seljacima je govoreno o agrarnom pitanju, o kmetovskom odnosu, o beglučkim zemljama. Seljaci su slušali gledajući malo u stranu, mičući jedva primetno brkovima i mršteći čelo, kao da se trude da sve to zapamte i da o tome posle razmišljaju nasamo ili razgovaraju sa svojima.
606 Ali ih je bilo još više, naročito među mlađima, siromašnijima i dokonijima, koji su sve to primali kao radosne nagovesti koje odgovaraju njihovim dotad ućutkavanim i suzbijanim unutarnjim potrebama i unose u njihov život ono nešto veliko i uzbudljivo što mu je dotle nedostajalo.
607 Pri čitanju govora i članaka, protesta i memoranduma verskih ili stranačkih organizacija, svaki od njih je imao osećanje da se nešto razvezuje u njemu, da mu se vidik širi, misli oslobađaju i snage vezuju sa drugim, udaljenim ljudima i snagama na koje dotada nije mislio.
608 Ljudi su počeli da se dele i okupljaju, odbijaju i privlače po novim merilima i na novim osnovama, a snagom starih strasti i drevnih nagona. Sad su počeli događaji i spolja da nalaze odjeka u kasabi. Došla je promena na prestolu u Srbiji, 1903. godine, a zatim promena režima u Turskoj.
609 Kasaba, koja je na samoj granici Srbije i nedaleko od turske granice, a dubokim vezama vezana za jednu ili drugu od ove dve zemlje, osetila je te promene, preživljavala ih i tumačila, iako se o njima nije javno govorilo ni otvoreno kazivalo sve što se misli i oseća.
610 U kasabi je počeo da se oseća življi rad i pritisak vlasti; najpre civilnih a zatim i vojnih. I to u posve novom obliku: ranije se gledalo šta ko radi i kako se vlada, a sad se raspitivalo šta ko misli i kako se izražava. Sve se više povećavao broj žandarma po okolnim selima uz granicu.
611 U komandu mesta stigao je naročit obaveštajni oficir, Ličanin. Policija je hapsila i kažnjavala globom mladiće zbog neopreznih izjava ili zabranjenih srpskih pesama. Proterivani su sumnjivi stranci. I među samim građanima dolazilo je do svađe i tuče zbog razlika u mišljenjima.
612 Svet se navikavao na uzbuđenja; uzbudljive vesti nisu više bile retkost i izuzeci, nego svagdanja hrana i prava potreba. Celokupni život se nekud ustremio, naglo ubrzao kao što potočna voda ubrzava svoj tok neposredno pre nego što se prelomi, obori niz strme stene i pretvori u slap.
613 Pismeni su čitali naglas, sričući i zastajkujući kod stranih izraza i neobičnih kovanica. Ostali su slušali ćuteći i oborenih očiju, i pošto bi čuli i malo postojali, odlazili bi, ne dižući pogleda sa zemlje, prelazeći dlanom preko brkova i brade kao da brišu reč koju umalo što nisu izgovorili.
614 I Vi isti morate to kao blagodat osjećati: da su namjesto sile i zuluma stupili red i sigurnost, da se rad i život nalaze u stalnom razvitku, da se oplemenjujući uticaj umnožene obrazovanosti pokazao i da se pod zaštitom uređene uprave može svak plodovima svoga rada veseliti.
615 Da bi Bosnu i Hercegovinu podigli na viši stepen političkog života, odlučili smo Se podijeliti objema zemljama konstitucionalne ustanove — koje će odgovarati njihovijem prilikama i zajedničkijem interesima — i stvoriti na taj način zakonsku podlogu za predstavništvo njihovih želja i koristi.
616 Evo gde čovek može pažljivo da sluša, a da ništa ponaosob ne razabire, i da sve zajedno pot-puno shvati i pravilno razume! To seme, ta zvezda, te brige prestola, sve bi to moglo biti i na stranom nekom jeziku, a hodža bi ipak, čini mu se, razumeo šta se njima hoće da kaže i želi da postigne.
617 Već krajem oktobra stala je da stiže vojska, i to ne samo vozovima nego i starim, napuštenim putem. Kao pre trideset godina, spuštala se strmim drumom od Sarajeva i preko mosta ulazila u kasabu, sa oruđima i komorom. Bilo ih je svih rodova i oružja, osim konjice.
618 Sve su kasarne bile pune. Logorovalo se pod šatorima. Neprestano su stizale nove jedinice, zadržavale se po nekoliko dana u varoši, a zatim su raspoređivane po selima uzduž granice prema Srbiji. Vojnici su bili u većini rezervisti, raznih narodnosti, sa dosta novca.
619 Sena i zobi nestade potpuno. Na bregovima oko varoši počeše da grade utvrđenja. I na samom mostu poče čudan posao. Na sredini, odmah kad se pređe kapija, idući iz varoši na levu obalu Drine, počeše naročito odeveni radnici da buše u jednom stubu neku jamu u veličini jednog četvornog metra.
620 Iskopani kamen bacan je odmah preko ograde u reku. Ma koliko da se posao krio, u kasabi se znalo da se to most minira, to jest da se kopa dubok otvor kroz jedan stub mosta, sve do dna, i da će u njegov temelj biti položen eksploziv za slučaj da dođe do rata i da bude potrebno razaranje mosta.
621 Slušao je šta se govori i šapuće: da je u tom stubu izbušena rupa kao bunar i u nju postavljen eksploziv i da je vezan električnom žicom sa obalom, tako da komandant može u svako doba dana ili noći razoriti most posred srede, kao da je od šećera a ne od kamena.
622 Sam je preturao tu brigu po glavi. Nije hteo nikoga u čaršiji da pita, smatrajući da pametan čovek već odavno nema s kim da se posavetuje ni ljudski porazgovori u ovoj kasabi, jer su svi ljudi ili izgubili obraz i pamet ili i sami zbunjeni i ogorčeni, ovako kao i on.
623 List bele, neispisane hartije još je rečit prema nemom oprezu toga lica. A odmah zatim carski čovek otvori oči, opusti ruke, izgladi lice, i uze na sebe svoj stalni izgled one sigurne, nasmejane vedrine u kojoj se bečka dobroćudnost i turska učtivost sastaju i mešaju kao dve vode.
624 Tamo negde u prepisci i pregovorima između zainteresiranih prestonica nađeno je za nju mirno rešenje. Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula. Vojska koja je u onolikom broju ispunila varoš i sela po granici, počela je sa prvim proletnjim danima da se povlači i smanjuje.
625 Stalni garnizon u varoši mnogo je veći nego što je bio ranije. Most je i dalje miniran. Na to više niko i ne misli, osim Alihodže Mutevelića. Ono zemljište na levom zaravanku pored mosta, iznad starinskog zida, na kome se nalazi sreska bašta, preuzele su sada vojne vlasti.
626 Cene koje su prošle jeseni skočile, usled prisustva toliko vojske, ostale su nepromenjene, sa mnogo više izgleda na dalje dizanje nego na vraćanje na staro. Te godine otvorene su dve banke, srpska i muslimanska. Svet se služi menicom, kao lekom. Sad se svak lakše zadužuje.
627 Ali što god više ima novca, više ga treba. Samo onima koji troše bez računa, više nego što pri-vređuju, izgleda život još nekako lak i lep. Ali trgovci i ljudi od posla zabrinuti su. Kreditni rokovi za plaćanje robe bivaju sve kraći. Dobra i sigurna mušterija biva reda.
628 Sve je veći broj artikala koji su po ceni iznad kupovne snage većine sveta. Pazaruje se namalo i sve se više traže jevtinije vrste robe. Obilnije kupuju još samo nesigurne platiše. Jedini siguran i dobar posao jesu liferacije za vojsku ili neku državnu ustanovu, ali to ne može svakome da zapane.
629 Iz daljine se oseća nezdravo ljuljanje na berzama. Dobici koji nastaju od toga idu u nevidljive ruke, a štete se protežu do u najudaljenije krajeve monarhije i raspoređuju po sitnoj trgovini, sve do prekupca i potrošača. I opšte raspoloženje duhova u kasabi nije ni vedrije ni mirnije.
630 A morao je da ga nabavi, da ne bi zaostao za ostalim svetom, jer gramofon se čuje ne samo po društvima i čitaonicama nego i po najskromnijim ka-fanicama u kojima se nekad sedelo pod lipom, na travi ili na svetlom doksatu, i razgovaralo sniženim glasom i sa malo reči.
631 Jer, gde nema huke, sjaja i pokreta, tamo svet ne ide i ne pazaruje. Novine se čitaju pohlepno i mnogo ali površno i nadohvat: svak traži samo one koje na prvoj strani donose senzacionalne natpise, ispisane krupnim slovima. Sitno štampane i sabijene članke malo ko čita.
632 Mlađi svet ne smatra da je živeo toga dana, ako mu uveče, pre spavanja, ne zvone uši i ne blešte oči od onoga što je preko dana čuo i video. Na kapiju dolaze varoške age i efendije, ozbiljni i naoko ravnodušni, da čuju novinske vesti o tursko-italijanskom ratu u Tripolisu.
633 Ostareo je i još više pognut, skroman i bojažljiv. Kao i prilikom Lukenijevog atentata na caricu, po nekoj njemu nerazumljivoj logici, i opet je on kriv za nešto što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on već odavno nema nikakve veze.
634 A po nekom čudnom izuzetku, upravo to što je bilo od tolike važnosti po sudbinu mosta i kasabe i svega što je živelo u njoj, došlo je ćutke, gotovo neopazice. Rumeni na početku i na kraju, a zlatni u sredini, oktobarski dani su prošli nad kasabom koja je očekivala branje kukuruza i novu rakiju.
635 Vreme je, izgleda, zaustavilo dah nad kasabom. I upravo tada se desilo. Pre nego što su pismeni ljudi mogli da se razaberu u protivrečnim novinskim vestima, rat između Turske i četiri balkanske države već je izbio i krenuo svojim drevnim putevima preko Balkana.
636 Jer, kao sve što se dešavalo u svetu poslednjih godina, i to je u kasabi primljeno sa potpuno suprotnim osećanjima kod Srba i kod muslimana; jedino po snazi i dubini njihova su osećanja bila možda jednaka. Događaji su pre-vazišli sve nade jednih, a sva strahovanja drugih izgledala su opravdana.
637 Želje koje su stotinama godina letele pred sporim hodom istorije, sad nisu više mogle da je prate i stižu u njenom fantastičnom letu na putu najsmelijih ostvarenja. Sve što je kasaba mogla da vidi i neposredno oseti od toga sudbonosnog rata, odigralo se strelovito brzo i neobično jednostavno.
638 Turska granica, koja je još juče bila na petnaestak kilometara od kasabe, povukla se odjednom za više od hiljadu kilometara, čak negde tamo iza Jedrena. Tolike i tako krupne promene, izvršene u tako kratkom vremenu, potresle su kasabu u temeljima. Za most na Drini ova je promena bila presudna.
639 Upravo, taj Istok, koji ga je i stvorio i koji je do juče još bio tu, istina prodrman i načet, ali stalan i stvaran kao nebo i zemlja, sad je iščezao kao priviđenje, i sad most zaista ne vezuje drugo do dva dela kasabe i ono dvadesetak sela sa jedne i sa druge strane Drine.
640 Po njegovoj veličini, trajnosti i lepoti, vojske bi mogle preko njega da prelaze i karavani da se nižu još stolećima, ali eto, večnom i nepredvidljivom igrom ljudskih odnosa vezirova zadužbina se našla odjednom odbačena i kao vradžbinom stavljena izvan glavne struje života.
641 Na kapiji sede danju potišteni varoški muslimani, stariji ljudi, po desetak njih oko jednog, mlađeg, koji im čita novine, tumači strane izraze i neobična imena i objašnjava geografiju. Svi mirno puše i nepokolebljivo gledaju preda se, ali se ne da potpuno sakriti da su brižni i potreseni.
642 Prikrivajući uzbuđenje, naginju se nad geografskom kartom na kojoj je označena buduća podela Balkanskog Poluostrva. Gledaju u hartiju i ne vide ništa u tim krivudavim linijama, ali znaju i shvataju sve, jer oni nose svoju geografiju u krvi i biološki osećaju sliku sveta.
643 Nad njihovim glavama vije se duvanski dim. Nebom visoko brode beli, iskidani oblaci kišovitog leta a zemljom brze i široke senke. A noću, do u kasne sate, sede na toj istoj kapiji mladići iz srpskih kuća i pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni kažnjava.
644 Sa njihovim dolaskom menja se i sam spoljni izgled kasabe. Po čaršiji i na kapiji vide se njihovi mladi likovi, izmenjeni i strani, i odudaraju držanjem, govorom i odelom od ustaljenih navika i večno iste nošnje kasabalijskog sveta. Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja.
645 Na glavama nose šešire od meke panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako uzdignutim kapicama. Većina ima štap od bambusa neobične debljine. U rupici kaputa metalna značka Sokola ili nekog studentskog udruženja.
646 Iz velikih gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uče, ti mladići dolaze zasenjeni osećanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje ispunjava mladog čoveka, i poneseni idejama o pravu naroda na slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo.
647 Njih ima dve vrste. Jedni su zadovoljni svojom sudbinom i životom kasabe u kojoj će ostati da vek vekuju. Oni sa ljubopitstvom i simpatijom gledaju svoje školovane drugove, dive im se, ne poredeći se nikad sa njima; i bez najmanje surevnjivosti učestvuju u njihovom razvitku i usponu.
648 Oni ne mogu kao jednaki da učestvuju u svima njihovim razgovorima. Zato mučeni stalno osećanjem svoje nedoraslosti, oni čas preterano i neiskreno podvlače u govoru svoju prostotu i neukost, u poređenju sa srećnijim drugovima, čas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja.
649 To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode.
650 Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora, po cenu života, ili odricanja i žrtava, većih i skupljih od života, sve je to ležalo pred njima kao slučajno nasledstvo i opasan dar sudbine.
651 Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći. Teško je zamisliti opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka potpunom slomu.
652 Samo najbolji i najjači među njima bacali su se zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pjedestal nedostižnih uzora.
653 Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji; jedni veruju da učestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, već prema tome sa koga mesta i pod kojim uglom je posmatramo.
654 Ovaj naraštaj, koji sada pretresa filozofska, društvena i politička pitanja na kapiji, pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inače u svemu sličan drugima. I on ima osećanje i da pali prve vatre jedne nove civilizacije i da gasi poslednje plamenove druge, koja dogoreva.
655 Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo.
656 To je mršav mladić sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom, sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko sebe. Čita mnogo i piše članke, pod već poznatim psevdonimom, u revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu.
657 Tu je i Nikola Glasinčanin, bled i krut mladić koji je zbog siromaštva, tankog zdravlja i slabog uspeha morao da napusti gimnaziju, posle četvrtog razreda, da se vrati u kasabu i primi mesto pisara kod nemačke firme koja izvozi drvo. On je iz propale gazdinske porodice sa Okolišta.
658 Odavno je umro i otac mu, gazda Petar, bolešljiv čovek bez volje, snage i ugleda. Sad ovaj Nikola provodi po ceo dan na obali reke, pored radnika koji valjaju i splave teške borove balvane, beleži kubike merenog drveta, a posle ih u kancelariji sabira i unosi u spiskove.
659 Taj jednolični posao, među sitnim ljudima, bez poleta i šireg vidika, on oseća kao muku i poniženje, a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu, stvorilo je od osetljivog mladića prerano zrelog, žučnog i ćutlji-vog čoveka.
660 Njegova zla sudbina, samoća i patnja otvorile su mu oči i izoštrile duh za mnoge stvari, ali i najlepše misli i najdragocenija saznanja mogu samo da ga još više obeshrabre i ogorče, jer mu još jače osvetljavaju njegov neuspeh i njegov bezizgledan život u kasabi.
661 Pred njima se vode diskusije, kao turniri pred damama ranijih stoleća; zbog njih se, posle sedi na kapiji i puši u mraku i samoći, ili peva sa društvom koje je dotle negde pilo; zbog njih su među drugovima potajne mržnje, nevešto skrivane ljubomore, i otvoreni sukobi.
662 Mladići ostaju još dugo, ali raspoloženje na kapiji opada, borbena rečitost popušta. Stiković, koji obično vodi glavnu reč, večeras ćuti i puši. On je poremećen i nezadovoljan u sebi, ali krije to kao što krije uvek sva svoja istinska osećanja, i nikad ne uspeva da ih potpuno sakrije.
663 On je danas posle podne imao prvi sastanak sa učiteljicom Zorkom, zanimljivom devojkom punih oblika tela, bleda lica i žarkih očiju. Oni su, na Stikovićevo veliko navaljivanje, ostvarili ono što je u kasabi najteže: da se mladić i devojka sastanu na skrovitom mestu a da to niko ne vidi i ne sazna.
664 On je ušao iz jedne ulice, kroz baštu, a ona iz druge, na glavni ulaz. Našli su se u jednoj polumračnoj, prašnoj prostoriji u kojoj su sve do plafona bile naslagane đačke klupe. Tako je ljubavna strast često prisiljena da traži zabačena i ružna mesta. Nisu mogli ni da sednu ni da legnu.
665 I suviše željni i plahoviti, oni su se grlili i savijali na jednoj od onih istrošenih klupa koje je ona tako dobro poznavala, ne gledajući i ne primećujući ništa oko sebe. Prvi se otreznio on. I grubo, bez prelaza, kao što rade mladi ljudi, stao je da popravlja odelo na sebi i da se prašta.
666 U članku je bilo štamparskih grešaka, neke rečenice su mu izgledale smešne; sada, kad se ništa više nije dalo promeniti, činilo mu se da bi se mnoge stvari mogle kazati lepše, jasnije a sažetije. A večeras, evo, celo veče sede na kapiji i pred tom istom Zorkom diskutuju o njegovom članku.
667 Čini mu se da mora da odgovara ne samo za svoj članak nego i za ono što se danas posle podne u školi dogodilo. A najviše bi voleo da može sada da je sam, daleko negde odavde i da može mirno da misli o nečem što nije ni članak ni devojka. Ali samoljublje ga je teralo da se brani.
668 Naivna studentska diskusija se pretvori u mladenačku svađu u kojoj su svi govorili i upadali jedan drugom u reč i koja se kod prve dosetke raspršta i izgubi u smehu i dovikivanju. Za Stikovića to je bio dobrodošao povod da prekine raspru i da začuti, a da to ne izgleda kao poraz i povlačenje.
669 Njih dvojica su vršnjaci. Nekad su zajedno pošli u gimnaziju i zajedno stanovali u Sarajevu. Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole. S godinama razmak je između njih bivao, prirodno, sve veći i sve mučniji.
670 Ovog raspusta nisu se još nijedanput našli ovako nasamo. Sad, kad su slučajno ovako ostali, prva pomisao i kod jednog i kod drugog bila je: da se što pre rastanu bez razgovora, koji može biti samo neprijatan. Ali neki besmisleni obzir, koji samo mladost poznaje, nije im dao da to što žele i učine.
671 U mraku se začuše glasovi dvojice šetača, koji su išli polagano i bili zastali tu pored same kapije, iza oštrog ugla, tako da ih Stiković i Glasinčanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide, kao ni oni njih. Ali su čuli svaku reč i ti glasovi su im bili dobro poznati.
672 U pitanju njegovih studija postoji u porodici podvojenost. Otac bi želeo da mu sin studira tehniku ili šumarstvo, a sin bi hteo da ide na filozofiju. Jer, ovaj Toma Galus je samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urođene težnje idu u sasvim protivnom pravcu.
673 To je jedan od onih dobrih đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa.
674 Otac mu je Rogatičanin i sada je kadija u Rogatici, ali majka mu je iz velike ovdašnje porodice Osmanagića. Od najranijeg detinjstva on provodi jedan deo letnjeg raspusta zajedno sa majkom kod njenih u kasabi. To je vitak mladić gracilnih i vretenastih oblika, nežnih ali snažnih zglobova.
675 Na njemu je sve odmereno, ugašeno i prigušeno. Fini oval lica kao pečen, koža potpuno zagasita, smeđa, sa lakim prelivima neke tamne modrine, pokreti kratki i retki; crne oči sa modro osenčenom beonjačom; pogled vreo, ali bez sjaja; jake, sastavljene obrve; tanka crna naušnica nad povijenim usnama.
676 Takvi se muški likovi viđaju na persijskim minijaturama. I on je ovoga leta položio maturu i sada očekuje da dobije državnu stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Beču. Ova dva mladića nastavljaju neki ranije započeti razgovor. Reč je o Bahtijarevićevom izboru studija.
677 Galus mu dokazuje da će pogreški ako uzme orijentalistiku. Uopšte Galus govori mnogo više i življe, jer je navikao da ga slušaju i jer voli da propoveda, dok Bahtijarević govori kratko i malo kao čovek koji ima svoje stalno uverenje, a nema potrebe da drugog ubeđuje.
678 Pogodbe života se mijenjaju, a jedna klasa ljudi ostaje ono što je, jer samo takva može da postoji, i takva i propada. Govor dvojice nevidljivih mladića prekide se za trenutak, ugašen Bahtijarevićevim ćutanjem. Na vedrom nebu, iznad crnih planina u dnu vidika, pojavio se krnj, brodoloman mesec.
679 Bela ploča sa turskim natpisom, na izdignutom zidu, zasja odjednom kao neki slabo osvetljeni prozor u modrom mraku. Bahtijarević je sada govorio nešto, ali tako slabim glasom da su samo pojedine nepovezane i nerazumljive reči dopirale do Stikovića i Glasinčanina.
680 Galusov glas je bio mnogo jači i izrazitiji. Nadovezujući na Bahtijarevićeve hvale Mehmedpaši Sokoloviću i tadašnjoj turskoj upravi koja je podizala ovakve građevine, on je sada živahno razvijao svoje nacionalističke poglede na prošlost i budućnost naroda i njegove kulture i civilizacije.
681 Ali na kraju krajeva, nije Carigradu ni bilo teško podizati ovakve građevine kad je nama, kao i tolikim ostalim pokorenim narodima, uzimao ne samo imetak i zaradu nego i najbolju snagu i najčistiju krv. Ako pomislimo šta nam je i koliko nam je kroz stoljeća uzimano, sve su ove građevine samo mrvice.
682 Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju, dele i uspavljuju naše nacionalne snage biće pobeđene i potisnute. Sve će to moći biti izvedeno, jer je duh vremena u kome živimo naš najbolji saveznik, jer su i napori ostalih malih i porobljenih naroda sa nama.
683 U mladićevom govoru bilo je, naravno, mnogo tvrđenja koja ne bi mogla izdržati kritiku stvarnosti i mnogo pretpostavki koje možda ne bi podnele probu iskustva, ali u njemu je bilo i svežeg daha, dragocenog soka kojim se održava i podmlađuje stablo čovečanstva.
684 Bahtijarević je ćutao. A i Galusov glas je počeo da se spušta. Kako se njegov govor dizao svojim smislom, tako je njegov glas bivao sve niži i promukliji, pretvarao se u jak i strastven šapat, i najposle izgubio u velikoj tišini noći. Sad su ćutala oba mladića.
685 To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i neprimetne.
686 Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe.
687 Posle dužeg ćutanja Stiković i Glasinčanin videše samo kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu cigaretu i kako ona, kao kresnica, pada u velikom luku s mosta u Drinu. U isto vreme čulo se kako su ćutke i polagano krenuli dalje prema pijacu.
688 Sa njima se brzo gubila i jeka njihovih koraka. Ostavši opet sami, Stiković i Glasinčanin prenuše se i pogledaše kao da su se tek sada našli. Njihova lica na slaboj mesečini pokazuju osvetljene i tamne površine koje se oštro lome i presecaju, i izgledaju mnogo starija nego što jesu.
689 U obojici jedna ista želja: da se digne i ide kući. Ali obojica su kao prikovani na kamenim sedištima, još mlakim od sunčanog dana. Razgovor one dvojice mlađih drugova, kome su slučajno i neopaženi prisus-tvovali, bio im je dobro došao kao odlaganje njihovog međusobnog razgovora i objašnjavanja.
690 U Stikovićevom glasu bilo je pitanja i poziva na razgovor. Ali Glasinčanin i opet ne odgovori. U tišini toga osvetničkog i pakosnog ćutanja do njih je dopirala muzika koja se sada javila iz oficirske kasine na obali. U prizemlju su bili osvetljeni i širom otvoreni prozori.
691 Jedni tvrde da je ta veza čisto duhovna (i naravno smeju se tome), a drugi da u svemu tome i telo ima deo koji mu pripada. Tek njih dvoje je nerazdvojno, sa potpunim očinskim pristankom pukovnika, koji je dobričina čovek, već dobro otupeo od službe, godina, vina i duvana.
692 Na ulasku u njihove parkove, pune okruglih i zvezdolikih leja sa neobičnim cvećem, pisalo je zaista na istoj tabli i da je pse zabranjeno puštati po parku i da civilistima nije dozvoljen ulaz. Njihove zabave i njihovi plesovi bili su nepristupačni svima koji ne nose uniformu.
693 Ceo njihov život bio je zaista život ogromne i u sebe zatvorene kaste, koja neguje svoju isključivost kao najvažniji deo svoje snage, i pod bleštavim i ukočenim spoljnim izgledom krije u sebi sve što inače život daje ostalim ljudima od veličine i bede, slasti i gorčine.
694 Jahali su na konjima, vozili se lakim kolima, ali najviše su pešačili, i to onim hodom kojim idu dvoje ljudi koji postoje samo jedno za drugo i onim karakterističnim korakom koji već sam po sebi kazuje da im je ravnodušno sve na svetu osim onoga što jedno drugom imaju da kažu.
695 On je pomađareni Slovak, činovnički sin, siromah, školovan o državnom trošku, mlad, zaista muzikalan, ambiciozan, suviše osetljiv, naročito zbog svoga porekla koje mu smeta da se smatra kao potpuno ravnopravan sa oficirima Nemcima ili Mađarima iz uglednijih ili bogatijih porodica.
696 Visoka i plava, već malo uvela, ali savršeno bele i ružičaste kože, velikih, sjajnih modrih očiju, ona liči izgledom i držanjem na one portrete kraljica koji očaravaju mlade devojke. Svako od ovo dvoje ljudi ima svoje lične, stvarne ili uobražene, ali duboke razloge nezadovoljstva sa životom.
697 Poniru jedno u drugo, gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima ili, ovako kao sada, u muzici. Takav je bio nevidljivi par čija je muzika ispunjavala mučnu tišinu između dvojice mladića. U jednom trenutku, muzika koja se razlivala u mirnoj noći pomrsi se opet i prekide za neko vreme.
698 Drugi ili te ne znaju ili ti lažu ili misle isto što i ja, ali šute. Sve tvoje teorije, sva tvoja mnogobrojna duhovna zanimanja, kao i tvoje ljubavi i tvoja prijateljstva, sve to proizlazi iz tvoje ambicije, a tvoja ambicija je lažna i nezdrava, jer dolazi od tvoje sujete, samo i jedino od sujete.
699 I ta nacionalistička ideja koju sada tako vatreno ispovijedaš, i to je samo jedan naročiti oblik tvoje sujete. Jer ti ne možeš da voliš ni svoju majku ni svoje sestre ni rođenog brata, a kamoli jednu ideju. I ti bi jedino iz sujete mogao da budeš dobar, darežljiv, požrtvovan.
700 Onaj ko te ne zna mogao bi lako da se prevari gledajući tvoju radinost i borbenost, tvoju predanost nacionalističkom idealu, nauci, poeziji, ili ma kakvom višem cilju koji je iznad ličnosti. Ali ti ne možeš ničem dugo služiti i ni uz koga trajno ostati, jer ti to tvoja sujeta ne da.
701 I onog trenutka kad ne bude u pitanju tvoja sujeta, sve će to za tebe postati tuđe i daleke stvari za koje ti nećeš htjeti nećeš moći ni prstom maknuti. I samog sebe ti ćeš iznevjeriti zbog nje, jer si ti i sam samo rob svoje sujete. Ti sam ne znaš koliko si sujetan.
702 Ja te poznajem u dušu i samo ja znam kakvo si ti čudovište od sujetna čovjeka. Stiković nije odgovarao ništa. U prvi mah on je bio iznenađen smišljenim i strasnim govorom svoga druga koji se sada odjednom javljao pred njim u neočekivanoj ulozi i novoj svetlosti.
703 Zatim mu je taj jetki, jednomerni govor, koji ga je u početku vređao i izazivao, počeo da biva zanimljiv, gotovo prijatan. Pojedine reči su ga, istina, ujedale za srce i bolele, ali sve zajedno — celo to oštro i duboko ulaženje u njegov karakter — laskalo mu je i godilo na jedan naročit na-čin.
704 Njegov ukočen pogled počivao je na beloj ploči u zidu preko puta, koja se na mesečini isticala iz crvenog kamena. Netremice je gledao u taj nerazumljivi turski natpis kao da iz njega čita i odgoneta dublji, pravi smisao onoga što mu oštro i smišljeno govori ovaj zli drug pored njega.
705 Tebe tuđi jad ne može ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj rođeni, samo ako laska tvojoj sujeti. Ti ništa i ne želiš i ničemu se ne raduješ. Ti čak nisi ni zavidljiv, ali ne od dobrote, nego od bezgranične samoživosti, jer ne primjećuješ tuđu sreću kao ni tuđu nesreću.
706 Tebe ne može ništa ganuti ni pokrenuti. Ti se ne zaustavljaš ni pred čim, ne što si hrabar, nego što su u tebi zakržljali svi zdravi nagoni, što za tebe, pored tvoje sujete, ne postoje ni krvne veze ni urođeni obziri, ni bog ni svijet, ni rod ni drug. Ti ne cijeniš ni svoje rođene sposobnosti.
707 Jest, i zbog Zorke. Ni do nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoć da se zaustaviš i uzdržiš ma pred čim što ti se slučajno i trenutno nudi i što laska tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne učiteljice, kao što pišeš članke i pjesme, držiš govore i predavanja.
708 I još ih nisi potpuno ni osvojio, a već su ti teške, jer već tvoja sujeta zja i pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potčinjavaš svojoj sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveći mučenik.
709 Takav si ti, iako izgledaš drugačiji u očima većine ljudi, iako i sam o sebi drugačije misliš. Ali ja te znam. Tu Glasinčanin naglo ućuta. Na kapiji se već osećala svežina noći i širila tišina praćena večnim šumom vode. Nisu ni primetili kad je muzika sa obale prestala.
710 Naprotiv, činilo mu se da sa svakom Glasinčaninovom reči raste i da na nevidljivim krilima leti, nečujno a brzo, smelo i uzbudljivo, da leti visoko iznad svih ljudi na zemlji i njihovih veza, zakona i osećanja, sam, gord i velik, i srećan ili nešto slično kao srećan.
711 Leti iznad svega. I taj glas i te protivnikove reči, to je romon voda i šum nevidljivog, nižeg sveta negde duboko ispod njega, za koji mu je svejedno šta je i kakav je, šta misli i šta govori, jer ga on preleće kao ptica predeo. Trenutak Glasinčaninovog ćutanja kao da otrezni obojicu.
712 U toku ranijeg pričanja zaboravili smo da kažemo za još jednu novinu u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako čovek lako zaboravlja da kaže ono o čem ne voli da govori.) Ima više od petnaest godina, još pre nego što je počelo građenje pruge, doselio se u kasabu neki Mađar sa ženom.
713 Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena. I otvorili su je tamo na kraj varoši, ispod visokih topola koje rastu na podnožju Stražišta, u jednoj staroj begovskoj kući koju su potpuno pregradili. To je bilo stidno mesto kasabe.
714 Na toj kući su po ceo dan zastrti prozori. A sa mrakom pali se nad ulazom bela karbitska svetlost koja gori po svu noć. Iz prizemlja je odjekivala pesma i zvuči automatskog pianina. Među mladićima i raspusnim ljudima izgovarala su se imena devojaka koje je Terdik doveo i držao u svojoj radnji.
715 Bile su nabeljene i narumenjene, sa cvećem na šeširima, sa dugačkim suncobranima na kojima su lepršali volani od čipaka. Pred tim fijakerima kasabalijske žene su sklanjale svoju žensku decu i okretale glavu sa pomešanim osećanjima gađenja, stida i saža-ljenja.
716 Pre nego što su pijanci došli do kapije, zastadoše kraj ograde. Čula se pijana i glasna prepirka. Nikola Pecikoza se kladio u dva litra vina da će preći po kamenoj ogradi do kraj mosta. Prekidoše opkladu i mladić se ispe na ogradu i pođe, raširenih ruku, oprezno mećući nogu pred nogu kao mesečar.
717 Kad je stigao do kapije, spazi dva kasna gosta, ali im ne reče ništa, nego pe-vušeći nešto i povodeći se onako pijan, nastavi svoj opasni put, dok je veselo društvo išlo za njim. Njegova velika senka na slaboj mesečini poigravala je po mostu i lomila se na ogradi s protivne strane.
718 Dva mladića se tada digoše i bez pozdrava krenuše, svaki za sebe, svojim kućama. Glasinčanin zamače u mrak, ka levoj obali Drine, kuda je vodio put njegovoj kući, gore na Okolištu. Stiković se uputi laganim korakom na protivnu stranu, ka pijacu. Išao je sporo i neodlučno.
719 Zastade pored ograde mosta. Osetio je potrebu da se za nešto uhvati, na nešto nasloni. Mesec je bio legao za Vidovu Goru. Naslonjen na kamenu ogradu na samom kraju mosta, mladić je posmatrao dugo velike senke i retke svetlosti svoga rodnog mesta, kao da ga sada prvi put gleda.
720 Na kasini su bila osvetljena samo još dva prozora. Svirka se više nije javljala. Tu je valjda onaj par nesrećnih ljudi, lekar i pukovnikovica, vodio svoje razgovore o muzici i ljubavi ili o svojim ličnim sudbinama koje niti su se dale smiriti svaka u sebi ni složiti međusobno.
721 Bio je iznuren i tužan. Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je odjednom na najranije detinjstvo, kad je idući u školu gledao u magli zimskog jutra zdepastog Ćorkana kako igra po ovoj istoj ogradi. A svako sećanje na detinjstvo izazivalo je u njemu tugu i nelagodnost.
722 Tu zadrhta od unutarnje jeze i svežine koja je dolazila sa reke. Kao da se prenuo, tek tada primeti da su oba prozora na kasini ugašena. Iz zgrade su izlazili poslednji gosti. Preko mračnog pijaca su im kuckale dugačke sablje i odjekivao glasan, izveštačen govor.
723 Tamo Lotika i noćas sedi za svojim pretrpanim stolićem. Isto kao nekad, pre dvadeset i više godina, kad je dolazila u ovu sobicu da bar za trenutak odahne od vreve i navale u hotelu. Samo što je sada dole sve mirno i mračno. Još oko deset sati Lotika se povukla u svoju sobu i spremala za spavanje.
724 Pre nego što će da legne, prišla je prozoru da još jednom udahne svežine sa vode i bacila pogled na onaj posljednji luk mosta na slaboj mesečini, koji je jedini i večito isti vidik sa njenog prozora. Tada se setila nekog starog računa i sela za stolić da ga potraži.
725 Ali kad je jednom počela da pregleda svoje račune, ona se zanela, zaboravila na vreme i svoju potrebu za snom, i ostala više od dva sata za stolom. Ponoć je davno prošla, a Lotika, rasanjena i zanesena, niže brojku na brojku i prevrće list za listom. Lotika je umorna.
726 Lotika je oronula. Od njene nekadašnje ljepote ostali su samo tragovi. Mršava je, žuta u licu; kosa bez sjaja i retka na temenu; a zubi, njeni sjajni i nekad kao grad tvrdi zubi, proredili se i požuteli. Pogled crnih, još sjajnih očiju tvrd, i na mahove tužan.
727 Ne bi mogla rečima da izrazi, ni sama sebi ne može dobro da objasni, ali oseća na svakom koraku da su se vremena pokvarila, bar za onoga ko ima pred očima samo svoj dobitak i svoju porodicu. Kad je ona, pre trideset godina, došla u Bosnu i otpočela rad, život je izgledao kao da je iz jednog komada.
728 Svak je bio na svom mestu i za svakoga je bilo mesta. A nad svima je bio jedan red i jedan zakon; tvrd red i strog zakon. Takav je onda Lotiki izgledao svet. A sada, sve se pomerilo i ispremeštalo. Ljudi se dele i izdvajaju, i to, kako njoj izgleda, bez reda i vidljivog smisla.
729 Život se kida, mrvi i osipa. Uopšte, izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog shvatanja o životu nego do života samog. To izgleda ludo i to je njoj potpuno neshvatljivo, ali je tako. I zbog toga život gubi od vrednosti i sav se troši u rečima.
730 On je tužio sudu i Lotika je osuđena i platila je globu zbog uvrede časti. Ali ona ga ni danas ne naziva drugačije; samo pazi malo pred kim govori. Nova oficirska kasina ima svoj restoran, svoj podrum dobrih pića i svoje sobe za prenoćišta, gde odsedaju ugledni stranci.
731 Pevačka društva i razne čitaonice koje su, kao što smo videli, nastale u kasabi poslednjih godina, imaju svoje kafane i privlače mnoge goste. Nema onog nekadašnjeg života ni u velikoj sali, ni pogotovu u Extra-Zimmeru. Tu sada ručava poneki neženjen činovnik, čitaju se novine i pije kafa.
732 Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašić, ćutljivi i vatreni drug Lotikine mladosti. On je i sada odmeren i diskretan u govoru i pokretima, uredan i pažljivo odeven, ali je potpuno posedeo i otežao. Zbog jakog diabetesa od koga boluje već godinama, služe mu kafu sa saharinom.
733 Na njemu je uvek košulja sa štirkanim grudima, tvrdom kragnom i okruglim manšetama na kojima beleži brojeve i privremene račune. On je već odavno uspeo da zauzme prvo mesto u višegradskoj čaršiji. Njegov je položaj sada utvrđen i osiguran, ali ni on nije bez briga i teškoća.
734 Jer, on ne bi hteo nipošto da se odvaja ili tuđi od većine svojih sunarodnika, ali isto tako on ne želi da dolazi u sukobe sa vlastima, sa kojima bi hteo da je uvek u miru i bar formalno u skladu. A to je teško, gotovo nemoguće postići. Ni sa svojim rođenim sinovima ne može da se razume kako treba.
735 Upravo najbolji među njima skrenuli su ili posrnuli posle prvih uspeha i lepih nada. Jedna sestrična, darovita pijanistkinja, koja je Lotikinom pomoću i nastojanjem svršila Bečki konzervatorij, otrovala se pre nekoliko godina, u vreme svojih prvih i najlepših uspeha; niko ne zna zašto.
736 I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve oko njegovog školovanja. Ali tu je morala da doživi bolno razočaranje. Mladi doktor prava otišao je u novinare i postao član socijalističke stranke, i to onog ekstremnog krila koje se istaklo prilikom bečkog generalnog štrajka 1906.
737 Tri godine posle toga jedna od sinovica, sestra toga istog Alberta, udala se vrlo dobro u Peštu. Lotika se pobrinula za devojačku spremu i vodila glavnu reč u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj porodici tarnovskih Apfelmajera, bogatih samo decom i neokaljanom verskom tradicijom.
738 Roditelji su se opirali, ali je Lotika, imajući jednako u vidu interes cele porodice, tvrdila da je teško ploviti bez krivudanja sa tolikim svetom na brodu i da za spas svih treba ponekad nešto od tereta i u more baciti. Ona je podržavala devojku. I njena je reč bila presudna.
739 Devojka se pokrstila i udala. Lotika se nadala da će pomoću toga zeta uspeti da uvede u peštanski poslovni svet bar još nekog od sestrića i sinovaca koji su dorasli. Ali zla sreća je htela da je bogati peštanski berzijanac umro već u prvoj godini braka. Od žalosti mlada žena je pomerila pameću.
740 Mnogo računa, mnogo dubioza, mnogo zauvek otpisanih i brisanih pozicija u velikom i razgranatom Lotikinom knjigovodstvu. Ali princip radnje je ostao isti. Umorna je Lotika, ali nije obeshrabrena. Posle svakog gubitka i neuspeha, ona se pribere, stegne zube i produži da se brani.
741 Ima ih još dosta i ovde i po svetu koji očekuju njenu pomoć, njen savet ili bar dobru reč, i ne pitaju, i ne pomišljaju da li je Lotika umorna. A ona je zaista umorna; više nego što iko sluti i više nego je i sama svesna. Mali drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat.
742 Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko, pa svetsko i opšte.
743 To je bilo vreme na granici dveju epoha ljudske povesnice, a otud se mnogo jasnije video kraj one epohe koja je tu završavala nego što se nazirao početak nove koja se otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva nalazilo neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka.
744 A to je leto zaista otpočelo dobro, bolje nego tolika ranija. Šljiva je rodila, kao što odavno nije, a žita lepo ponela. Posle desetak godina trzavica i potresa, svet se odnekud nada bar zatišju i dobroj godini, koja bi u svakom pogledu popravila štetu i nezgode ranijih.
745 Zemlja nabuja i sve što je u njoj još živo isklija, napupi, olista, procvate, i ponese stostrukim rodom. Lepo se vidi taj dah plodnosti, kako trepti kao topla modrikasta maglica iznad svake brazde i svakog busena. Krave i koze rasturaju zadnjim nogama i teško idu od nadošlog i zabreklog vimena.
746 A taj oprez i ta uzdržanost daju njegovom licu napregnut i brižan izraz koji liči kao brat blizanac, na onu pečalnu masku koju nose seljačka lica u godinama nerodice. Većim i jačim gazdama dolazi seljak na noge. Dućan gazda-Pavla Rankovića pun je pazarnim danom seljaka kojima treba novca.
747 Zidana je od tvrdog kamena, sa debelim zidovima i podom od kamenih ploča. Teška vrata i kapci na prozorima od kovanog su gvožđa, a na visokim i uskim prozorima debele i guste rešetke. Prednji deo magaze služi kao dućan. Po zidovima su duboki drveni rafovi puni emajliranog posuđa.
748 Sve to visi povezano u velike grozdove. Oko dugačke tezge gomile sanduka sa klincima, džakovi sa cementom, gipsom i raznim bojama; motike, lopate i trnokopi, bez držalica, nanizani na žici u teške đerdane. U uglovima veliki limeni sudovi sa petroleumom, lakom, terpentinom i firnajzom.
749 Sve naslagano u visokim gomilama tako da se između robe prolazi samo uskim putevima, kao između visokih zidova. Tu vlada večiti mrak i ne ulazi se bez fenjera. Iz teških zidova, kamenog poda i naslagane gvožđarije bije studen i ljut dah kamena i metala, koji ništa ne može rasterati ni zagrejati.
750 Taj dah stvara od rumenih živahnih šegrta za nekoliko godina ćutljive, blede i podbule, ali vešte, štedljive i dugovečne kalfe. On je nesumnjivo težak i štetan i naraštajima sopstvenika, ali u isto vreme on im je i sladak i drag kao osećanje svojine i pomisao na zaradu i izvor bogatstva.
751 On navrati kad je sunčan dan u magazu. Svojim suznim očima, koje iza debelih naočara izgledaju kao da će sad rastočiti, pogleda sina kod kase i unuka za tezgom, udahne onaj dah magaze i vrati se opet polaganim hodom kući, pridržavajući se desnom rukom za rame desetogodišnjeg praunučeta.
752 To je bled, kratkovid i tankovijast dečak koji još od svoje osme godine savršeno deklamuje Zmaj-Jovine pesme na školskim zabavama, inače rđavo uči, ne voli da ide u sinagogu ni da pomaže preko raspusta u dedinoj magazi, a priča da će otići u glumce ili postati tako nešto drugo slavno i neobično.
753 Pravi i glavni predmet razgovora treba da dođe na bujici reči koje same po sebi ništa ne znače i koje izgledaju potpuno izlišne, gotovo besmislene. Neupućen čovek, koji bi ih gledao i slušao sa strane, mogao bi često pomisliti da razgovor i nije o zajmu i novcu.
754 Sa zdravljem se ništa uporedilo nije. Takav je ovaj pusti insan: sve mu daj a uzmi mu zdravlje, pa ko da mu ništa dao nisi, — uverava Santo, skrećući govor potpuno u tom pravcu. Tada i seljak iznese svoje poglede na zdravlje, koji su isto toliko opšti i poznati kao i Santini.
755 I za trenutak izgleda kao da će se ceo razgovor izgubiti u beznačajnim stvarima i opštim mestima. Ali u podesnom trenutku on se ipak, kao po nekom drevnom ceremonijalu, vraća na polaznu tačku. Tek tada nastaje pogađanje za nov zajam, za visinu sume, interes, rok i način otplate.
756 Sa tim seljacima i njihovim računima o budućoj žetvi i berbi prodire do u sumračno dno Santine magaze topli i teški dah izuzetno plodne godine. Od njega se oznoji čelična, zelena kasa, a Santo širi kažiprstom košulju oko ugojenog, žutog i mekog vrata, i briše maramicom zahuknuta stakla na naočarima.
757 Takvo je bilo to leto na pomolu. Pa ipak, na sam početak toga blagoslovenog leta pala je kratka senka straha i žalosti. Sa prvim ranim prolećem pojavila se na Uvcu, malom mestu, na bivšoj tursko-austrijskoj a sada srpsko-austrijskoj granici epidemija trbušnog tifusa.
758 Kako je mesto na granici a dva slučaja tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni, krenuo je višegradski vojni lekar Dr. Balaš sa jednim bolničarem i potrebnim lekovima na Uvac. Lekar je odmah vešto i odlučno preduzeo sve što treba da se bolesnici izdvoje, i sam je nadzirao njihovu negu.
759 Poslednji koji se razboleo bio je sam Dr. Balaš. Neobjašnjiv način kako se upravo on zarazio, kratkoća bolovanja, neočekivane komplikacije i nagla smrt — sve je to nosilo na sebi pečat izu-zetne tragike. Zbog opasnosti od zaraze mladi lekar je morao da bude sahranjen na Uvcu.
760 Gospođa Bauer je sa mužem i još nekoliko oficira prisustvovala pogrebu. Ona je dala da se na lekarevom grobu podigne spomenik od grubo tesanog kamena. A odmah posle toga napustila je kasabu i muža. U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beča.
761 Uveče su prozori na oficirskoj kasini nad rekom, pored mosta, osvetljeni i širom otvoreni kao i lanjskog leta, samo kroz njih ne prodire svirka violine i klavira. Za svojim stolom, među nekoliko starijih oficira, sedeo je pukovnik Bauer, dobroćudan, nasmejan, oznojen od letnje sparine i crnog vina.
762 Na kapiji sede u toploj noći i pevaju varoški mladići. Bliži se kraj juna meseca i očekuju se đaci i studenti, kao svakog leta. U ovakvim noćima izgleda na kapiji da vreme stoji, a život teče i buja beskonačan, bogat i lak, da se dogledati ne može dokle će tako trajati i rasti.
763 Pre godinu dana podignuta je pored reke, na dva kilometra od varoši, električna strugara i pored nje fabrika koja prerađuje otpatke smrčeva drveta, vadi iz njih terpentin i u isto vreme proizvodi kalofonium. Fabrika je napravila ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice.
764 Glavna ulica, koja se proteže duž cele varoši, od mosta do nove mahale, osvetljena je krupnim lampama od mlečnobelog stakla, a sporedne ulice, koje se granaju levo i desno od nje i krivudaju oko Bikavca ili se penju na Mejdan i Okolišta, sitnim običnim sijalicama.
765 Poremećaj koji je nastao između njih dvoje, lane, kad se za vreme školskog raspusta pojavio Stiković, trajao je dugo, sve do početka nove godine. Tada je otpočelo u Srpskom domu, kao svake zime, spremanje za svetosavsku zabavu sa koncertom i pozorišnim komadom.
766 Ali oni nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako.
767 Lane u ovo doba godine, kad se pojavio Stiković, ona je pomislila da se pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne sreće, u kome potpuna srodnost osećanja i podudarnost želja i misli imaju slast poljupca a dužinu ljudskog veka. Ali ta iluzija nije trajala dugo.
768 Ma koliko da je bila neiskusna i opijena, nije mogla da ne primeti da se taj čovek naglo pali ali isto tako naglo gasi, i to po nekim njegovim sopstvenim zakonima, bez ikakva obzira prema njoj i bez veze sa onim što je ona smatrala većim i važnijim i od sebe i od njega.
769 I otputovao je gotovo bez oproštaja. Ostala je u teškoj nedoumici od koje je bolovala kao od skrivene rane. Pismo koje je stiglo od njega bilo je savršeno sročeno, jedan mali uzorak literarne veštine, ali odmereno kao advokatsko mišljenje i jasno i prozirno kao prazan sud od stakla.
770 To postoji samo u njegovoj karti. Svakako, ona se ne seća toga kao što se on, izgleda, ne seda svega ostalog što je bilo između njih. Svest joj se mračila od pomisli da se prevarila i da je prevarena, pa se onda opet tešila nečim što ni sama ne zna šta je manje verovatno od čuda.
771 Htela je sama sa sobom da raspravi svoju krivicu i sramotu, bez ičije pomoći i utehe, ali se, ovako slaba, poražena, mlada, neuka i neiskusna, zaplitala sve više u tu nerazmrsivu mrežu od stvarnih doživljaja i velikih želja, svojih misli i njegovih nerazumljivih i nečovečnih postupaka.
772 Da je mogla ikoga da pita ili ma s kim da se posavetuje, bilo bi joj nesumnjivo lakše, ali stid joj to nije dopuštao. I ovako joj se često činilo da cela varoš zna za njeno razočaranje i da je peku zluradi i podrugljivi pogledi dok prolazi kroz čaršiju. Nigde objašnjenja, ni kod ljudi ni u knjigama.
773 Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto — umreti! umreti! — ali se ne umire, nego se živi sa tom nepodnošljivom mišlju u sebi. Olakšanje je došlo odonud otkud se najmanje smela nadati. Negde oko božičnog raspusta njena skrivena muka došla je u njoj do vrhunca.
774 Nju je gonila na to njena potreba da olakša svoju muku, a njega njegova ljubav koja, kad je ovako iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja. Prve reči bile su naravno hladne, prkosne, dvosmislene, i prvi razgovori duga, bezizlazna objašnjavanja. Pa i to je devojci donosilo olakšanje.
775 Glasinčanin joj je govorio o tome dugo i živo, ali obazrivo i toplo, šte-deći njen ponos. Ni o Stikoviću nije se izražavao oštrije nego što je bilo neminovno. Njegovo objašnjenje bilo je onakvo kakvo smo ga čuli one noći na kapiji. Kratko, sigurno i nepoštedno.
776 Stiković je rođeni egoista i čudovište, čovek koji ne može da voli nikog i koji će dok je živ, sam mučen i nezadovoljan, mučiti sve one koji se prevare i približe mu se. O svojoj ljubavi Glasinčanin nije mnogo govorio, ali ona je izbijala iz svake reči, svakog pogleda i pokreta.
777 Sve joj je godilo u tim razgovorima. Posle svakog takvog razgovora osećala je kako se vedri i smiruje u njoj. Prvi put posle toliko meseci ona je imala časove odmora od svoje unutarnje bure i prvi put je uspevala da ne gleda na sebe kao na nedostojno stvorenje.
778 One su je odvraćale od onog mračnog sveta u kome je bila već počela da se gubi, i vraćale je živoj ljudskoj stvarnosti u kojoj svemu ili gotovo svemu ima leka i pomoći. Razgovori su se produžili i posle svetosavske proslave. Prošla je zima a za njom i proleće.
779 U ovakvim trenucima potpuno mu je jasno koliko se blago krije u ovoj ženi, a u isto vreme oseća kako se gorčina i nezadovoljstvo njegova života pretvaraju u plodne snage, dovoljne da dvoje ljudi provedu i do najdaljeg cilja, samo ako ih ljubav poveže i podrži.
780 Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga jer tebe ne bih mogao prevariti. Dok jedni govore i buncaju a drugi posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovdje nema života. Zadugo neće ovdje biti mira ni reda ni korisna rada. Ni Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti.
781 Još od lanjske godine ja se sa njim dopisujem. Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao. On me zove sebi i obećaje mi siguran posao i dobru zaradu. Znam da nije lako ni jednostavno to izvesti, ali mislim da nije nemoguće. Ja sam o svemu razmišljao i sve sračunao.
782 Tamo ima naših škola na kojima treba učiteljica. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima otvoreni i pristupačni. Bili bismo slobodni i srećni. Sve bih to ja izveo, samo ako ti hoćeš ... ako pristaješ. Tu mladić zastade. Umesto odgovora, ona položi obe ruke na njegove.
783 On u tome oseti izraz velike zahvalnosti. Ali njen odgovor nije bio ni da ni ne. Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i pažnji, na njegovoj beskrajnoj dobroti i u ime te iste dobrote tražila je svega mesec dana vremena pre nego što mu da konačan odgovor: do završetka školske godine.
784 Ti si dobar, — šaputala je stišćući njegove ruke. Odozdo sa kapije dopiralo je do njih mladićsko pevanje. To su višegradski momci, možda već i sarajevski đaci. Kroz petnaestak dana stići će i studenti sa univerziteta. Dotle ne bi ona mogla doneti nikakvu odluku.
785 U hladovini su posedale porodice koje su iznele ručak na Mezalin. Ispod hladnika od svežeg granja svirala je već gromka muzika. Na utabanoj čistini igra kolo još od pre podne. Igraju samo najmlađi i najdokoniji, oni koji su odmah posle službe pravo iz crkve krenuli na Mezalin.
786 Pravi opšti teferič počeće tek posle podne. Ali kolo je već živo i zagrejano, lepše i življe nego što će biti docnije kad navali svet pa stanu da se hvataju i udate žene i nesmireni udovci i nejaka deca, i kad se sve pretvori u jednu veselu i dugačku ali nepovezanu i neskladnu ljesu.
787 Mladići su još sa druma trčali da se uhvate u kolo, a devojke bi se savlađivale i stajale jedno vreme posmatrajući igru, kao da odbrojavaju taktove i čekaju na neki tajni otkucaj u sebi, a onda bi odjednom uskakale u kolo, malo povijenih kolena i oborene glave, kao da se žudno bacaju u hladnu vodu.
788 U tom trenutku, kad je teferič tek počinjao, pojavili su se na ivici mezalinske ravni žandarmi, crni i bleštavi od čoje i oružja na podnevnoj svetlosti. Bilo ih je više nego obično u jednoj patroli koja obilazi vašare i teferiče. Išli su pravo ka hladniku sa muzikom.
789 Kolo se pokoleba pa stade. Začuše se mladićski glasovi ne-godovanja. Svi su se držali još za ruke. Neki su bili tako poneseni i puni ritma da su i dalje poigravali u mestu, čekajući da muzikanti produže svirku. Ali su svirači naglo ustajali i zavijali svoje trube i ćemaneta u mušemu.
790 Svuda bi narednik izgovorio svoju reč, tihu i oštru, i njome kao nekom čarobnom formulom odmah gasio veselje, zaustavljao igru, prekidao razgovor. I kako bi se kome primakli, svaki je napuštao položaj u kome je dotada bio, ostavljao sve i gledao da što pre sakupi što je njegovo i ode.
791 Već sutradan osvanuo je na zidu, ispod same ploče sa turskim natpisom, beo službeni oglas, štampan krupnim slovima, i okružen jakom cr-nom prugom. U njemu se saopštava narodu vest o atentatu koji je u Sarajevu izvršen na prestolonaslednika i izražava negodovanje zbog toga zlog dela.
792 Sad su prolazili čudni dani, u nemom, napregnutom čitanju novina, sašaptavanju, prkosu i strahovanju, u hapšenjima Srba i sumnjivih putnika, u ubrzanom pojačavanju vojnih mera na granici. Prolazile su letnje noći, ali bez pesme, bez mladićskih sedenja na kapiji, bez šaputanja parova u tami.
793 Po gradu se viđaju najviše vojnici. A kad, u devet sati uveče, trubači po ba-rakama na Bikavcu i u velikoj kasarni kod mosta odsviraju tužnu melodiju austrijskog povečerja, opuste ulice gotovo potpuno. Rđava vremena za one koji se vole i žele da se vide i neviđeni porazgovore.
794 Ona je na otvorenom prozoru u visokom prizemlju. Tu porazgovaraju, ali kratko, jer on hita da pre potpunog mraka pređe most i vrati se na Okolišta. Tako je došao i večeras. Bled, sa šeširom u ruci, zamolio je devojku da iziđe na kapiju, jer ima nešto da joj kaže posve tiho.
795 Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako iziđem živ iz ovoga i ako se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora, jer ćemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi. U njoj će biti i za nas dvoje života, ako ti budeš htjela.
796 To je bila njegova najveća želja, oduvek, i sad mu je, kao osuđeniku, dozvoljeno da je ostvari. Devojka uplašeno ustuknu a on ostade sa rukom u vazduhu. Kapija se zatvori nečujno i već idućeg trena pojavi se na prozoru Zorka, bleda, raširenih očiju, grčevito prepletenih prsta.
797 Sa svakim danom osetno se zgušnjavala nad kasabom atmosfera opasnosti i pretnje. A onda se, jednog od poslednjih dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja koja će se s vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom tolikih zemalja i gradova, pa i ovoga mosta na Drini.
798 U kasabi je tek tada otpočela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima u vezi. Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena.
799 Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja.
800 To je bio pun i bled čovek, potpuno ćelav, rodom iz Hrvatske i odskora na ovom položaju u Višegradu. Sad je bio uzbuđen i neispavan; očni kapci mu pocrveneli, a usne beskrvne i sasušene. Na nogama je imao čizme, a u rupici zelenog lovačkog kaputa neki znak u dve boje: crno i žuto.
801 Sad su se, kao slučajno sastali ovde da se na neupadljiv način dogovore šta da rade. Jedni su za to da se ide, a drugi su za uzdržljivost. Alihodža, uzbuđen, sa rumenilom na licu i starim sjajem u očima, odbija odlučno svaku pomisao, o ma kakvom učešću u šuckoru.
802 Pa zar tebi, bolan, ne dolazi u pamet ovo: kad nas za tolike krupne stvari, kroz tolike godine, ni za što ne upitaše, otkud sada ova milost od koje rebra pucaju? A ja ti kažem, da su ovo krupni računi i najbolje će biti onome ko se u njih ne umiješa više nego što mora.
803 Drukčije ne može biti. Samo, u tebe je, tamo u Nezukama, brdo pred pendžerom pa ti dalje od onog kamenjaka i ne vidiš. Nego batali ti to što si počeo; niti idi u šuckore nit' nagovaraj druge. Bolje ti je da muzeš ono desetak kmetova što ti je ostalo, i dok još daju ponešto.
804 Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena. Pijac koji deli hodžin dućan od mosta zakrčen je kolima, konjma, vojnicima svih rodova oružja, rezervistima koji odlaze da se prijave.
805 Vazduh je pun prašine. Svi govore glasnije i kreću se brže nego što zahteva ono što kažu ili što rade. Lica su znojna i zajapurena, čuju se psovke na svim jezicima. Oči sjaju od alkohola, nespavanja i onog mučnog nemira koji uvek vlada u blizini opasnosti i krvavih događaja.
806 Pijacom ide šapat: to se podižu vešala. Oko njih se kupe deca. Alihodža gleda sa svog ćepenka kako se uspraviše prve dve grede, a zatim kako se ispe jedan brkat rezervist i veza ih trećom, vodoravnom, po vrhu. Svetina navalila kao da se halva deli i napravila živ krug oko vešala.
807 Vojnik dobošar stade da bije snažno u svoj bubanj. U opštoj vrevi i nemiru glas bubnja je dolazio kao grmljavina izdaleka. Nastade tišina u onom krugu oko vešala. Oficir, jedan rezervni poručnik, Mađar, čitao je oštrim glasom smrtne presude na nemačkom, a za njim je prevodio jedan narednik.
808 Sva trojica su bili od prekog suda osuđeni na smrt, jer su svedoci pod zakletvom izjavili da su ih videli kako u noći daju svetlosne signale prema srpskoj granici. Vešanje treba da se izvrši javno, na pijacu, pored mosta. Seljaci su ćutali, trepćući kao u neprilici.
809 Vi ne znate s kim imate posla. Ja sam stekao pravo na to. I vi sad mene... U svetini nastade romor i šapat. Narednik je stajao u neprilici. Gustav je bivao sve nasrtljiviji i tražio je po svaku cenu da se dvojica osuđenih prepuste njemu da ih on svojom rukom obesi.
810 A sad odstupi! Marš! Poručnik je govorio nemački sa mađarskim naglaskom posve tiho, ali tako oštro i ogorčeno da se pijani kafedžija odjednom smanji i izgubi u svetini, ponavljajući neprestano reči izvinjavanja. Tek tada se opšta pažnja svrati ponovo na osuđenike.
811 Alihodža, koji je dotle slušao nerazumljive glasove i nije ni slutio šta se dešava u onom krugu sabijene svetine, ugleda odjednom Vajino izbezumljeno lice iznad svih glava, i odmah skoči i stade da zatvara dućan, iako je postojala izrična naredba vojne vlasti da sve radnje moraju da budu otvorene.
812 Jedni su bežali napred, u čaršiju, a drugi natrag, drumom kojim su došli. Odmah padoše još tri granate, dve u vodu a jedna opet na most, među sabijene ljude i konje. Za tren oka most ostade prazan; na čistim koja je nastala videla su se, kao mrke pege, preturena kola, mrtvi konji i ljudi.
813 Od toga dana ta brdska baterija sa Panosa gađala je stalno most i kasarnu pored njega. Posle nekoliko dana, opet jednog jutra, začu se sa istoka nov zvuk, negde od Goleša. Glas topa je bio udaljeniji ali dublji, a ispaljene granate gudile su teže nad kasabom. To su bile haubice; u svemu dve.
814 Već posle jednog sata kasarna je gorela. Vojnike koji su pokušali da gase, tukla je brdska baterija sa Panosa šrapnelom. Najposle prepustiše kasarnu njenoj sudbini. Na vrelom danu gorelo je sve što je drveno, a u dogorele ruševine padale su s vremena na vreme granate i rušile ponutricu zgrade.
815 Granate su padale čas u reku, levo i desno od mosta, čas se rasprskavale o masivne kamene stubove, a čas opet udarale u most sam, ali nijedna nije pogodila železni poklopac nad otvorom koji vodi u unutrašnjost srednjeg stuba u kome se nalazi eksploziv za miniranje mosta.
816 Od celog tog desetodnevnog bombardiranja nije ni inače na mostu nastala nikakva veća šteta. Granate su udarale o glatke stubove i oble svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajući na kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih, jedva primetnih ogrebotina.
817 Samo što ovoga puta ljudi raznih vera nisu pomešani ni vezani osećanjem solidarnosti i zajedničke nesreće, i ne sede zajedno, tražeći u razgovoru pomoći i olakšanja kao nekad. Turci su po turskim kućama a Srbi, kao okuženi, po srpskim. Ali i tako rastavljeni i podeljeni, oni žive manje-više jednako.
818 Ali izgleda da za ovu vrstu nesreće ne pomažu stare šale ni zabašurivanja, da su sve nekadašnje priče izbledele i sve pošalice izgubile ukus i smisao a mučno i sporo se stvaraju nove. Noću se svi pretvaraju da spavaju, iako u stvari ne može niko oka da stisne.
819 Omorina pritište i davi. Svi se kupaju u znoju, ali su sva vrata za-ključana i svi prozori zatvoreni i zastrti. Kasaba liči na nesrećnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani prekrije oči rukama, i tako čeka. Sve kuće izgledaju kao da su mrtvim kocem zatvorene.
820 Tu ima mnogo starih ratničkih nagona, ali probuđenih u nevreme, zbunjenih i obezglavljenih u ovom dvoboju u kome se iznad njihovih glava nadbijaju dve artiljerije, obe hrišćanske. Ali ima i brige, velike i skrivene, ima i nesreća bez izlaza i vidljivog rešenja.
821 Da ne bi morali da ih čuvaju i svaki čas dozivaju po avliji, zatvarali su ih, zajedno sa Alihodžinom decom, u hladoviti i široki alvat i tu se njihove majke i starije sestre nose sa njima, u opštoj i neprestanoj vrevi i pisci. Ovaj Mujaga Mutapdžić, zvani Užičanin, doseljenik je u kasabi.
822 Sedi sa Alihodžom u kući, puši bez prestanka, retko i malo govori, zanesen mislima čija mu se težina ogleda na licu i u svakom pokretu. Ne drži ga mesto. Malo, malo, pa se digne, iziđe pred kuću i iz bašte posmatra bregove oko kasabe, s jedne i s druge strane reke.
823 Alihodža, koji ga nikako ne ostavlja sama, nastojeći neprestano da ga razgovori i umiri, izlazi za njim. Tu u bašti, malo strmoj, ali lepoj i velikoj, vlada mir i zrelost letnjih dana. Luk je već oboren i povaljan; suncokreti u punoj snazi, oko njihovih crnih i teških glava zuje pčele i bumbari.
824 Blešte bele kuće i crne se šume koje pokrivaju visove. Umerena topovska paljba sa jedne i sa druge strane čini se odavde svečana i bezazlena, toliko je prostranstvo zemlje i neba nad njom, u vedrini letnjeg dana koji tek počinje da raste. Tu se i brižnom Mujagi razvezuje jezik.
825 Ali nikad nije mogao da preboli ono što je ostavio u Užicu ni da se prilagodi novim ljudima i drukčijem životu u Sandžaku. To je i bio razlog njegove prerane smrti. Kćeri, sve lepe i na dobru glasu, dobro su se poudale. Sinovi su prihvatili i raširili ono malo očevine.
826 Otpor je bio kratak, i ne može se kazati ni da je bio slab ni bezuspešan sam po sebi, pa ipak, kao nekim čudom, kao da se sva sudbina rata i tolikih hiljada živih ljudi rešava ne tu nego negde daleko, nezavisno od svakog otpora, jačeg ili slabijeg, turska vojska je ispraznila Sandžak.
827 Sa nešto gotovine i uz pomoć višegradskih Turaka, među kojima je imao i rođaka, on je za ove dve godine nastojao da stvori neki posao. Ali stvar nije bila laka, jer su, kao što smo videli, vremena bila oskudna i nesigurna i zarada teška i za one koji su odavno zakopitili.
828 Uglavnom je, čekajući bolja i mirnija vremena, živeo od gotovine. I sad, evo, posle svega dve godine toga teškog izbegličkog života u kasabi, naišla je ova oluja u kojoj on više ne može i ne ume ništa; jedino što mu ostaje to je da, zabrinut, prati njen tok i strepi od njenog ishoda i završetka.
829 Alihodža, koji neobično voli i ceni Mujagu, nastoji da nađe neku reč koja teši ili umiruje, ne što veruje da može išta pomoći, nego što ima potrebu, i oseća dužnost da na neki način uzme učešća u zloj sudbini ovoga čestitog, nesrećnog čoveka i istinskog muslimana.
830 Mujaga sedi i puši: prava slika čoveka koga je sudbina suviše opteretila. Po čelu i slepoočnicama izbijaju mu krupne graške znoja, stoje neko vreme, dok ne porastu i otežaju, a onda blesnu na suncu i krenu kao mlaz niz naborano lice. Ali Mujaga ih ne oseća i ne briše.
831 Bog jedan vidi da smo i otac mi rahmetli i ja sve činili da ostanemo u čistoj vjeri i pravom turčijatu. Đed mi je ostavio kosti u Užicu; danas mu belćim nema traga od mezara. Oca sam ukopao u Novoj Varoši i ne znam da do danas i njegov mezar nije vlaška stoka pogazila.
832 Mislio sam da ću bar ja umrijeti ovdje, gdje još ezan uči, ama evo mi se čini da je pisano da nam se sjeme zatre i nikome za grob ne zna. Božja volja tako hoće, šta li? Samo vidim da se više nema kud. Došlo ono vrijeme o kome se kaže da prava vjera neće imati puta ni izlaza, do jednog: da svisne.
833 U srpskim kućama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, naprotiv, nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od budućnosti; samo strah i tegoba sadašnjice. Tu vlada neko naročito, nemo zaprepaštenje koje uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i ubijanja bez reda i suda.
834 Sve to dok zrna lete visoko i gađaju po okolini, ali kad se paljba spusti do mosta i varoši, oni zamuknu odjednom, preseče im se reč, jer im izgleda, i zakleli bi se, da u onoj potpunoj tišini, kod tolikog prostora, i jedna i druga strana gađa samo njih i kuću u kojoj su.
835 U Ristića kući, koja je odmah iznad parohove, veća i lepša od nje, a sklonjena i zaštićena od topovske vatre sa obe strane strmim šljivicima, sklonilo se najviše našeg sveta iz čaršije. Malo ima ljudi ali dosta žena kojima su muževi pohapšeni ili odvedeni kao taoci, a one se savile ovde sa decom.
836 Petar je nekidan otišao u Sarajevo po trgovini. Tu ga je zatekao rat, i od tada žena od njega nema glasa. Vojska ih je isterala iz kuće i sad se ona sklonila sa decom ovde kod gazda-Mihaila, sa kojim je po muževljevoj porodici veže kumstvo od starine. Utučena je od brige za mužem i napuštenom kućom.
837 Žena se svaki čas diže, hoće da iziđe u avliju i pogleda na Okolišta, ali je gazda Mihailo zaustavlja i zagovara na sve moguće načine, jer on dobro zna da Gatalovića kuće na Okolištima već gore, i hoće ovu nesrećnu ženu da poštedi bar od toga prizora. Šali se i smeška i nudi je neumorno.
838 U dobra i mirna vremena, kad je čuveni pop Nikola bio paroh u kasabi, nađe se gazda-Janku Gatalu sa Okolišta sin, posle toliko godina braka i čitavog niza ženske dece. Prve iduće nedelje ponesu dete da krste i pored radosnog oca i kuma pođu još neki rođaci i komšije.
839 Otišao je tamo da ih izgrdi, kako on ume, ali su ga oni dočekali sa toliko radosne i iskrene odanosti, sa tako svečanim izvinja-vanjima i tako toplim željama i dobrim rečima, da je i pop Nikola, koji je bio oštar i strog čovek, ali pravi kasabalija po srcu, popustio i prihvatio za plosku i meze.
840 Nadneo se nad mališana i opsovao mu baku, od milošte, a dete je mirno gledalo njegovo krupno lice sa velikim plavim očima i širokom, riđom bradom. Nije baš istina što se pričalo da je mali i kršten na kapiji, ali je tačno da su se tu zametnuli dugi razgovori, sa teškim pićem i mnogim zdravicama.
841 Vođeni drevnim i nasleđenim nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.
842 To znači samo da paljba postaje življa i da se na sunčevoj svetlosti nastavlja nerazumljiva i nedogledna igra rata. Jer sami po sebi dani nemaju više imena ni smisla, vreme je izgubilo značenje i vrednost. Ljudi umeju samo da čekaju i strepe. Inače, misle, rade, govore i kreću se kao automati.
843 A dole, u čaršiji samoj, malo je građanskog sveta ostalo. Još prvog dana rata naređeno je da radnje moraju biti otvorene, kako bi vojska koja prolazi mogla da kupuje sitne potrebe, ali još više zato da bi se pokazalo građanstvu kako je neprijatelj daleko i kako ne postoji nikakva opasnost po kasabu.
844 Alihodža siđe samo jednom ili dvaput preko dana sa svog brega da pogleda je li sve na mestu, pa se opet vraća kući. Lotika je sa celom porodicom napustila hotel, još prvoga dana, kad je počelo bombardovanje mosta. Prešli su na levu obalu Drine i sklonili se u jednu novu i prostranu tursku kuću.
845 Od posluge je ostao sa njima jedino verni i nepromenljivi Milan, stari neženja, ali uvek nalickan lepotan, koje već odavno nije imao više koga da izbacuje iz hotela; ostali su se, kao što se u ovakvim prilikama često dešava, razbegli čim je prvi top pukao nad kasabom.
846 Ona je određivala šta treba kao najnužnije i najvrednije poneti sa sobom a šta ostaviti; šta će ko obući; ko će nositi Deborino sakato i maloumno dete, ko voditi Deboru samu, onako bolesnu i plačljivu, a ko Minu, izbezumljenu od straha, pregojenu i pouselu devojku.
847 Tako su, koristeći se mrakom sparne letnje noći, prešli most, sa nešto stvari i bolesnim dečakom na ručnim kolicima, sa kuferima, i zavežljajima u rukama, Lotika, Caler, Debora i Mina. Posle trideset godina sada je prvi put hotel bio potpuno zatvoren i ostao bez žive duše u njemu.
848 I tu je Lotika sve smestila i rasporedila, izbeglički prtljag i svoju čeljad. Ali kad je trebalo da i sama legne, u polupraznoj tuđoj sobi, bez svojih stvari i hartija sa kojima je vek provela, pretrgla se duša u njoj i prvi put od kako zna za sebe izdala je snaga, i to sva odjednom.
849 Pustom turskom kućom prolomio se njen jauk; nešto što nikad niko nije video ni čuo ni slutio da može da postoji: Lotikin plač, grozan, težak i prigušen kao muški, a nezadržavan i nezadržljiv. U porodici je na to nastalo zaprepašćeno, gotovo pobožno ćutanje, pa zatim opšti lelek i ridanje.
850 Strahovito pati od čudnih predstava čisto fizičkih stradanja. Čas joj se čini da se dve podnice pod njom odjednom rasklapaju, kao podmukla klopka, i da ona propada između njih u nepoznatu dubinu, a nema, osim svog rođenog vriska, ničeg čime bi se odbranila i zadržala.
851 A ti ljudi se roje, u hiljadama, milionima; pucaju, kolju, dave, sve redom, uništavaju bez milosrđa i razuma. Jedan od njih je nagnut nad njom; ne vidi mu lica, ali oseća kako joj pritište vrh od bajoneta na samu ožičicu, tu gde se rebra razdvajaju, gde je čovek najmekši.
852 Onaj mali kreten čuči, naslonjen uza zid, i samo je gleda svojim velikim crnim očima u kojima je više ljubopitstva nego straha ili sažaljenja. Iz druge sobe upada Mina, umiruje Lotiku, briše joj hladan znoj s lica i zapaja je vodom u koju prvo pažljivo odbroji kapljice valerijane.
853 A dug letnji dan nad zelenom udolinom izgleda beskonačan, da čovek ne pamti kad je svanulo i ne pomišlja da će se ikad smrknuti. I tu je toplo, ali se ne oseća žega. Kuća odzvanja od koraka. Dolaze i drugi građani iz varoši. Zaluta poneki vojnik ili oficir. Ima hrane i voća u izobilju.
854 Jedni su od njih na stanici, gde svojim životom jemče za red, i mir, i pravilan saobraćaj, a drugi su nedaleko od mosta, na dnu pijaca, u maloj drvenoj baraci u kojoj je pazarnim danom bio opštinski kantar i naplaćivana baždarina. Tu opet taoci jemče životom da niko neće razoriti ili oštetiti most.
855 Sa rukama na kolenima i oborenom glavom, on liči na čoveka koji se, sav iscrpen, posle nekog velikog napora, spustio tu samo da se malo odmori, ali sedi tako nepomičan već satima u istom stavu. Kod vrata, na gomili praznih džakova sede dva vojnika, rezervista.
856 Njegov dućan, najljepši dućan u kasabi, tu na nekoliko koraka od njega, zatvoren i verovatno će biti opljačkan ili će izgoreti od neke granate. A on sam sedi u ovoj polumračnoj baraci kao talac, odgovoran glavom za nešto što niukoliko ne zavisi od njega: za sudbinu ovoga mosta.
857 Ni kad je bio kalfa i neženjen on nije sedeo na kapiji ni provodio vreme u pevanju i dokonim šalama, kao višegradski mladići. Sav njegov život izlazi mu pred oči, sa pojedinostima koje je davno već zaboravio. Seća se kako je došao iz Sandžaka kao četrnaestogodišnji dečak u podrtim opancima i gladan.
858 Pogodio se kod gazda-Petra da služi za jedne haljine, hranu i dva para opanaka godišnje. Nosio je decu, pomagao u radnji, vukao vodu, timario konje. A spavao je pod basamacima, u jednoj uskoj i mračnoj pregradi bez prozora, gde nije mogao ni da se ispruži celom dužinom.
859 Štedeli su sada udvoje. Došla je okupacija i sa njom življa trgovina i lakša zarada, sa lakšim troškom. On je iskoristio zaradu, izbegavajući trošenje. Tako je i on zadućanio i počeo da stiče. Tada nije bilo teško steći. Mnogi su tada lako sticali i još lakše gubili.
860 Važio je u očima svih kasabalija kao nedostižan primer vrednoće, umešnosti i opreznosti. Tako je više od polovine ljudskog veka radio, štedeo, paštio se i dovijao, pazio je mrava da ne zgazi, uklanjao se svakom, gledao samo preda se, ćuteći i stičući išao svojim putem.
861 Tako se neprestano vraća uvek ista misao. A vreme mili smrtonosno polako. I čini mu se da mu ovaj most preko koga je hiljadama puta prešao, ali koji nikad dobro nije pogledao, leži sada celom težinom na plećima, kao neobjašnjiva i sudbonosna tajna, kao mora u nekom snu, ali snu bez buđenja.
862 Ona dvojica vojnika, mađarski seljaci, ljudi u godinama; ćute i jedu hleb i slaninu, posutu paprikom; jedu polagano, režući malom britvom čas zalogaj hleba čas režanj slanine, kao da su na njivi. Zatim trgnuše po gutljaj vina iz limene čuturice, pa zapališe svoje kratke lule.
863 Ta čudna ljudska igra koja se zove rat hvatala je sve više maha, širila se i podvrgavala svojoj vlasti žive stvorove i mrtve stva-ri. Nedaleko od te opštinske barake ležao je toga jutra odred neobične vojske. Bili su u belim uniformama, sa belim, tropskim šlemovima na glavi.
864 Oni su pre rata bili poslani u Skadar, gde je trebalo da, zajedno sa odredima drugih država, kao međunarodna vojska, održavaju red i mir. Kad je buknuo rat, oni su dobili naređenje da napuste Skadar i da se stave na raspoloženje najbližoj komandi austrijskih trupa na granici Srbije.
865 Tu, u mrtvom uglu, čekaju naređenje da krenu u napad. Ima ih oko sto i dvadeset. Njihov kapetan, riđ i ugojen čovek, koji teško podnosi vrućinu, upravo sada grdi žandarmerijskog narednika Danila Repca, grdi ga kako samo starešine u nemačkoj vojsci mogu da grde, glasno, bezobzirno i pedantski.
866 Odmah. I onda, prelazeći naglo iz svoje kataleptičke ukočenosti u neki ludački pokret, on se okrenu i jurnu uz čaršiju. Izgledalo je kao da je, približivši se suviše onom kapetanu koji bukti od nekog gneva, odjednom i narednik zahvaćen tim plamenom koji ga goni da trči, grdi, preti i bije oko sebe.
867 Zar vam nije naređeno da dućane držite otvorene! Nego da ja zbog vas ... I pre nego što je zbunjeni hodža mogao reč da izgovori pljesnu ga po desnom obrazu da mu je ahmedija poletela sa desnog uha na levo. I narednik je, onako izbezumljen, otrčao dalje da otvara druge dućane.
868 Sve ovo dolazi hodži kao kad čovek sniva. Ali on se više ničem ne čudi u ovom vremenu kad šamari s neba padaju. Tako je prošao ceo mesec u povremenom bombardovanju mosta i u puškaranju po okolnim brdima, u patnjama i nasiljima svake vrste, i u očekivanju gorih nevolja.
869 I poslednji činovnici su povučeni, noću, i to drumom, preko mosta, jer je pruga bila već presečena. Zatim je postepeno povučena i vojska sa desne obale Drine. Ostale su samo neznatne zaštitnice, pa manji pionirski odredi i rasturene patrole žandarmerije. Dok nije došao red i na njih.
870 Austrijanci su iskoristili mračnu noć za povlačenje i poslednjih odreda. Još pre svitanja sve je bilo ne samo na drugoj obali Drine nego već i na visovima iza Liještanske kose, izvan pogleda i domašaja srpskih topova. U osvit dana udarila je sitna kiša, kao jesenja.
871 Alihodža ih je gledao kako odlaze nečujnim koracima po prašini od koje je prva kiša načinila mokar debeo ćilim. Gledao ih je još i kako idu preko mosta, zaklonjeni kamenom ogradom da im se vide samo ramena i glave i dugački bajoneti na puškama. Na vrhovima Butkovih Stijena javi se sunčev sjaj.
872 Podiže ćepenak koliko mu je trebalo da se uvuče, pa da ga onda samo prisloni, tako da je dućan spolja izgledao zatvoren. Ostavši u mraku, povuče se u onaj mali sobičak pozadi, gde se toliko puta sklonio od nasrtljivog sveta, od razgovora koji truju i zamaraju, od porodice i od svojih rođenih briga.
873 Još u mraku i teskobi ovog uskog prostora osećala se spolja svežina kišnog jutra i sunčevog izlaska. I napolju je vladala neobična tišina koju — za čudo! — nije prekidao nijedan pucanj, ni ljudski glas ni korak. Alihodža je bio ispunjen osećanjem sreće i zahvalnosti.
874 Eto, mislio je u sebi, ovih nekoliko dasaka dovoljno je, uz božju pomoć, da pravovremeno čoveka zakloni i spase kao čudotvorna lađa od svake bede i napasti, i od bezizlaznih briga i od ognjenih topova kojima se iznad njegove glave biju dva dušmanina, oba nevernika, i to jedan grđi od drugog.
875 Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tišine, mislio je dalje radosno hodža, a tišina je slatka i dobra; u njoj se vraća, bar za trenutak, bar nešto od onog istinskog, ljudskog života koga već odavno biva sve manje i manje, a koga je pod grmljavinom kaurskih topova potpuno nestalo.
876 Kako da na to odgovori, ovako iznenađen, prevaren, zgađen od ovog mučkog udarca koji hoće da obori, polomi i zagluši sve, do misli u čoveku? Ne zna šta je ovo što ga nosi, ne zna kuda leti ni gde će se zaustaviti, ali zna da je on, Alihodža, imao uvek i u svemu pravo.
877 Još je samo mogao da razabere sluhom, kao izdvojen zvuk od opšte grmljavine, kako nešto teško udari u dućanski krov i kako tamo iza pregrada stade zveket i prasak metalnih i drvenih predmeta, kao da su sve stvari u dućanu oživele, poletele, i sudarile se u letu.
878 Napolju se bilo posve razdanilo. Ne bi mogao ni približno kazati koliko je tako ležao. Ono što ga je trglo iz duboke nesvesti bili su u isto vreme i neka svetlost i neki glasovi. Teško se pribrao. Zna dobro da je tu sedeo u potpunoj tami, a sada kroz uski prolaz dopire iz dućana svetlost.
879 A sad je tišina, ali ni nalik na onu tišinu kojom se on naslađivao pre lomljave koja ga je ovdje oborila, nego kao neka zla sestra njena. Koliko je duboka ova tišina, to oseća najbolje po nekom slabom glasu, koji, kao iz daleke daljine, viče nešto kao njegovo ime.
880 Razabravši da je živ i još u svom tabutu, hodža se iskobelja iz onih stvari koje su mu se sa rafova sručile na glavu, diže se, jednako stenjući i ponavljajući svoje bolno: ah! — Sad je jasno čuo glasove i dozivanja sa ulice. Sagnu se i udenu u onaj niski otvor koji vodi u dućan.
881 Tu je bilo sve zakrčeno od popadalih i porazbijanih stvari i sve u punoj danjoj svetlosti. Dućan je širom otvoren, jer je ćepenak koji je on bio samo prislonio pao od potresa. U onom kršu i neredu od rasturene robe i razbacanih predmeta ležao je nasred dućana težak kamen u veličini ljudske glave.
882 Onako izubijan i još slabo razbuđen, hodža se nađe pred gomilom od pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme, sa šajkačama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka.
883 Jedan od tih ljudi, očigledno starešina, mlad čovek sa crnim tankim brkovima, pravilna lica, oštrih crta i zapaljenih očiju, uputi se odmah prema hodži. Pušku je nosio prebačenu po lovački a u desnoj ruci tanak leskov štap. Čovek opsova ljutito i odmah podiže glas.
884 Pred njim se pružao pijac koji je, u prvoj svetlosti jutarnjeg sunca, izgledao kao razbojište, posuto sitnim i krupnim kamenjem, crepom i komadima polomljenog drveća. Pogled mu pređe na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije most je bio prekinut.
885 On se trže i otvori oči ponovo, ali u njegovom vidnom polju opet je bilo sve isto: pijac posut krupnim i sitnim kamenjem, i most bez jednog stuba, a između dva grubo prelomljena luka zja praznina. Samo u snovima mogu da se dožive i vide takve stvari. Samo u snovima.
886 Ali kad se okrenuo od neverovatnog prizora, pred njim je stajao njegov dućan, s velikim kamenom, jednim delićem sedmog stuba, među razbacanom robom. Ako je san, on je svuda. Niz čaršiju se začu neko dozivanje, glasna srpska komanda i užurbani koraci koji su se približavali.
887 Već poodavno, još od njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji i strmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da se što pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako ne treba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.
888 Ne treba mu da se okrene (i ne bi se ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu glatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada po okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Između njih zja praznina od petnaestak metara.
889 A izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj. Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo, jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost. Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve dublje.
890 To pomaže i sada. U grudima se nekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca, stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na postelju goni ga i podstiče. Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da se kreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom.
891 Nije dovoljno jednoj stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči, on bi samo to video. Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta je bila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja i radinost.
892 On je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.
893 Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta.
894 To ne može biti. U tim mislima korača hodža sve teže i sporije. Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi.
895 Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu.

Связаться
Выделить
Выделите фрагменты страницы, относящиеся к вашему сообщению
Скрыть сведения
Скрыть всю личную информацию
Отмена