| 1 |
Ošamućen, sa nepodnošljivim bolom u grlu i jeziku, polumrtav Bak je pokušavao da se suprotstavi svojim mučiteljima. Bacili su ga na zemlju i davili ga neprestano dok nisu uspeli da turpijom skinu tešku metalnu ogrlicu na njegovom vratu. Odvezaše uže i ubaciše ga u neki sanduk sa rešetkama. Tu je ležao cele te mučne noći, pothranjujući svoj gnev i povređeni ponos. Nikako nije mogao da shvati šta sve to znači. Šta su hteli ovi strani ljudi od njega? Zašto su ga ovako sabijenog držali u tom uzanom sanduku? Nije znao razlog, ali ga je mučilo neodređeno osećanje bliske nesreće. Skakao je nekoliko puta u toku noći kada su se vrata otvarala, očekujući da ugleda sudiju ili bar dečake. A uvek bi ugledao izbuljeno lice krčmara, koje je zurilo u njega pri bledoj svetlosti lojanice. I svaki put se veseli lavež, koji je treperio u Bakovom grlu, pretvarao u besno zavijanje. Krčmar ga nije uznemiravao, a sa svitanjem uđoše četiri čoveka i pokupiše sanduk. Opet neki mučitelji, zaključi Bak, neke odrpane i čupave prilike; jurišao je i besneo na njih kroz rešetke. Oni su se samo smejali i bockali ga štapovima, koje je on hitro dočekivao zubima sve dok nije shvatio da su oni baš to i želeli. Zbog toga se zlovoljno opruži i ostavi da mirno prebace sanduk u vagon. Tada su on i sanduk u kome je bio zarobljen počeli da prolaze kroz mnoge ruke. Prvo su se železnički činovnici starali o njemu; prebacivali su ga u drugi vagon; onda ga je kamion vozio zajedno sa mnogim kutijama i paketima; vozio se parnom skelom; zatim je parnu skelu zamenio velikim železničkim skladištem, sve dok ga konačno nisu strpali u vagon brzog voza. Dva dana i dve noći vukao se taj vagon na repu lokomotive, i dva dana i dve noći Bak niti je jeo niti pio. Besno je dočekivao železnnčke činovnike, i režao dok su mu se oni svetili zadirkivanjem. Kada se bacao na rešetke sav uzdrhtao i zapenušao od besa, oni su mu se podrugljivo smejali. Režali su i lajali kao odvratni psi, maukali, pljeskali rukama i kukurikali. Sve je to bilo glupo, znao je, i zato je još više vređalo njegov ponos, i bes je u njemu sve više rastao. Glad mu nije toliko smetala, ali se mnogo mučio zbog vode i žeđ mu je raspaljivala srdžbu do grozničavog bunila. U stvari, kako je bio napetih nerava i veoma razdražljiv, zlostavljanje ga je bacilo u groznicu, koju su još podstakli i njegovo zapaljeno grlo i otečen jezik. Tešila ga je samo jedna stvar: uže mu nije bilo na vratu. Ta činjenica im je davala nezasluženu prednost; sada kada je bez njega, pokazaće on već njima. Neće mu više nikada namaći drugo na vrat. U to je bio siguran. Dva dana i dve noći nije jeo ni pio, a u toku tih mučenja nakupilo se u njemu toliko besa da je zlo čekalo svakoga ko mu se prvi suprotstavi. Sa zakrvavljenim očima preobrazio se u pravog pobesnelog đavola. Toliko se izmenio da ga sudija ne bi uopšte poznao; a železnički činovnici eu sa olakšanjem odahnuli kada su ga na stanici Sitl skinuli sa voza. Četiri čoveka su ga oprezno prenela iz vagona u malo, visokim zidovima opasano dvorište. |
| 2 |
Svaki trenutak ispunjen šokom i iznenađenjem. Otrgli su ga iznenada iz jezgra civilizacije i prebacili u srce praiskonske sredine. Nije ovo više bio dokoni, suncem obasjani život u kome se besposliči i dosađuje. Ovde se nije znalo za mir i odmor, a sigurnosti ni za trenutak. Bila je to neprestana zbrka i akcija, a svakog trenutka život i udovi bili su u opasnosti. Morao je da bude oprezan, jer ovi psi i ljudi nisu bili gradski psi i ljudi. Svi su odreda bili divljaci, koji ne poznaju druge zakone osim zakon batine i zuba. Nikada ranije nije imao prilike da vidi da se psi bore ovako kako su se ovi kurjaci borili, i njegovo prvo iskustvo donelo mu je nezaboravnu pouku. Bilo je to, doduše, iskustvo drugoga, inače, kako ne bi ostao živ, ne bi mogao njime ni da se koristi. Rundov je bio žrtva. Bili su smešteni pored nekog stovarišta građe, kada je Rundov na svoj prijateljski način hteo da se približi jednom eskimskom psu velikom kao pravi vuk. Rundov je bio dva puta veći od njega. Bez ikakvog upozorenja, samo jedan skok kao munja, metalno škljocanje zuba, korak unazad isto tako brz i lice Rundova osta razderano od oka do čeljusti. Bio je to vučji način borbe – napasti i ukloniti se, ali i više od toga. Trideset ili četrdeset eskimskih pasa dotrčalo je na mesto borbe, zatvorilo krug oko onih koji dele megdan; mirno i napregnuto su čekali. Bak nije razumeo tu njihovu napregnutost, niti je shvatio zašto se stalno oblizuju. Rundov jurnu na svog protivnika, koji ga još jednom napade n poskoči u stranu. Njegovo sledeće jurišanje dočekao je ovaj svojim prsima na jedan čudan način i oborio ga. Nikada više nije Rundov stao na svoje noge. Taj trenutak su čekali eskimski psi. Ustremili su se na njega, režeći i štekćući, a on natkriljen masom telesa zapišta u samrtnnčkom ropcu. Sve se to odigralo tako brzs i neočskivano, da js Bak bio zaprepašćen. Primetio je da je Špic isplazio svoj crveni jezik kao da se smeje; video je da Fransoa zamahuje sekirom i utrčava među pse. Pored njega bila su još tri čoveka sa batinama, i oni su mu pomogli da ih rastera. To nije dugo trajalo. Dva minuta posle Rundovljevog pada i zadnji napadač bio je oteran. A pas je ležao opušteno bez znaka života na krvavom, ugaženom snegu, bukvalno raskomadan, dok je nad njim tamnoputi melez strahovito psovao. Ta scena je često uznemiravala Baka u snu. Dakle, tako se bore. Nema poštene borbe. Jedan pad, i svršeno je s tobom, dobro, pobrinuće se on da mu se to ne desi. Špic je opet isplazio jezik i smejao se, a od tog trenutka Bak ga je strašno i beskrajno omrzao. Još se nije ni povratio od udara koji mu je nanela tragična smrt Rundova, kada ga dočeka drugi. Fransoa mu namesti kaiševe i konopce. Bile su to uzde, onakve kakve su kod kuće konjušari stavljali konjima. I kao što je ranije video da rade konji, i njega su tako uposlili, da vuče Fransoa na sankama do šume na kraju doline i da se vraća sa tovarom drva. Mada mu je ponos bio silno povrećen što su ga pretvorili u tegleću životinju, bio je isuviše mudar da bi se opirao. |
| 3 |
Zvao ih je Bili i Džo, dva brata i dva prava eskimska psa. Iako od iste majke, razlikovali su se kao dan i noć. Bilijeva jedina mana bila je krajnja dobrodušnost, dok je Džo bio sasvim drugačiji, mrzovoljan, uvučen u sebe, sa veoma zlim očima i stalno je režao. Bak ih je drugarski prihvatio, Dejv ih nije ni primećivao, a Špic je odmah počeo da napada prvo jednog pa drugog. Bili je dobronamerno mahao repom, a onda pobegao kada je shvatio da je dobronamernost bila uzaludna, lanuvši (još uvek dobronamerno) kada su mu se Špicovi oštri zubi zarili u slabine. Ma koliko vešto Špic kružio oko njega, Džo se hitro okretao na zadnjim šapama i uvek ga dočekivao, nakostrešene dlake, zabačenih ušiju, režeći i zavijajući. Sa čeljustima koje su se brzo sklapale, sa očima koje su se demonski sijale – bio je oličenje ratobornog užasa. Toliko je on strašno izgledao da je Špic morao disciplinovano da se povuče; a da bi prikrio svoj poraz, okrenuo se miroljubivom Biliju koji je sve vreme cvileo, i oterao ga u logor. Pred veče, Perolt je osigurao još jednog psa, starog eskimca, dugačkog, mršavog, sa ožiljcima na licu od mnogobrojnih borbi i sa jednim okom, koje je upozoravalo na hrabrost i nametalo poštovanje. Zvao se Soleks, što znači Ljutko. Kao i Dejv, i on nije tražio ništa, nije davao ništa i ništa nije ni očekivao: ali kada je polako i odmereno stupao među njih, čak ga je i Špic ostavljao na miru. Imao je jednu osobenost, koju je Bak na nesreću morao da otkrije. Nije voleo da mu se prilazi sa one strane na kojoj nije imao oka. Bak se sasvim slučajno ogrešio, i njegovo prvo saznanje donelo mu je razderano rame do kosti, tri inča dubine. Od tada je Bak izbegavao tu stranu i njihovo prijateljstvo nije više ništa remetilo. Soleksova jedina i vrlo jasna želja, kao i kod Dejva, bila je da ga puste na miru. U stvari, svaki je od njih imao i življih ambicija, za koje će Bak tek docnije saznati. Te prve noći Bak je imao da reši problem spavanja. Osvetljeni šator je toplo delovao posred ove snežne ravnice. Kada je on, sasvim prirodno, ušao u šator Perolt i Fransoa su ga tako zasuli psovkama i raznim posuđem da mu je trebalo vremena da se povrati od zaprepašćenja, a onda je posramljen izašao u hladnu noć. Duvao je hladan vetar i oštro štipao i nagrizao ranu na njegovom ramenu. Legao je na sneg i pokušavao da zaspi, ali od silnog mraza poče da drhti i ustade. Bedan i neutešan tumarao je kroz logor, da bi samo shvatio da je jedno mesto hladnije od drugog. Ponegde su čak divlji psi jurišali na njega, ali on bi nakostrešio svoju grivu i režao (brzo je učio) tako da su ga oni puštali da mirno nastavi svoj put. Najzad se setio nečeg. Vratiće se da vidi kako su njegove kolege to rešavale. Na njegovo iznenađenje svi su oni nekuda nestali. Nastavio je da luta, tražio ih je i opet se vraćao. Da nisu u šatoru? Ne. To nikako ne može da bude, inače ne bi njega onako izbacili. Gde su onda mogli da se sklone? Spuštena repa i drhteći, sav izgubljen, besciljno je kružio oko šatora. Odjednom mu tle nestade pod prednjim nogama i on potonu. |
| 4 |
Perolt ozbiljno klimnu glavom. Kao kurir Kanadske vlade, koji nosi važne pošiljke, želeo je da sebi obezbedi najbolje pse i činjenica da je stekao Baka činila ga je neobično srećnim. Za nepuni sat još su se tri eskimska psa priključila zaprezi, tako da ih je bilo ukupno devet; ne prođe ni četvrt sata, svi su bili upregnuti i lelujava zaprega je jurila prema Deja Kanjonu. Bak je bio zadovoljan što je krenuo i mada je posao bio veoma naporan, uvideo je da nema nekog naročitog razloga da ga prezire. Iznenadio ga je zanos koji je nadahnjivao čitavu zapregu, a koji je i na njega polako prelazio; naročito su ga čudile promene na Dejvu i Soleksu. U zaprezi su bili sasvim drugi psi. Sva njihova pasivnost i ravnodušnost je nestala. Bili su brzi i vredni, brinuli se za dobar ishod vuče, žestoko se uznemiravali zbog svega što je moglo da uspori napredovanje, bilo to odlaganje ili neka zbrka. Izgledalo je da je taj napor u zaprezi predstavljao najviši izraz njihovih bića, smisao života, jedinu stvar koja im je pružala radosti. Dejv je bio rudnjak – pas uz same saonice, ispred njega je vukao Bak, zatim Soleks; ostali su se nizali ispred njih, sve jedan po jedan do prednjaka, a to mesto je zauzimao Špic. Baka su namerno postavili između Dejva i Soleksa da bi mogli da ga obučavaju. Sposoban učenik, a oni sposobni učitelji, nisu mu nikada dozvoljavali da dugo greši koristeći za učenje svoje oštre zube. Dejv je bio ispravan i veoma mudar. Nikada ne bi ugrizao Baka bez razloga, a nikada nije propustio da to učini kada je bilo potrebno. Kako mu je Fransoa sa svojim bičem potpomagao, Bak je shvatio da će jevtinije proći ako odmah ispravi pogrešku nego da se protivi. Jednom, za vreme kratkog zastoja, kada se zapetljao u konopce i zbog toga za kratko vreme odložili polazak, Dejv i Soleks poleteše na njega i primerno ga kazniše. Konopci se još gore zamrsiše, ali je od tada Bak strogo vodio računa da mu se to više ne dogodi; i pre nego što se dan završio, on je tako savladao svoj posao da su njegovi drugovi prestali da ga kinje. Fransoa je sve ređe fijukao bičem, a Perolt ga je čak počastvovao: pažljivo mu pregledao noge. Bila je to naporna vožnja čitavog dana uz kanjon, kroz Ovčiji Logor, pored Terazija i kroz šumu, preko glečera i snežnih nanosa od po stotinu stopa visine, zatim preko Čilkotskog Razvođa koje leži između slane i slatke vode i preteći čuva tužni i usamljeni Sever. Išli su brže pored jezera, koja su se nizala jedno za drugim i isnunjavala kratere ugašenih vulkana. Kasno te noći stigli su u ogromni logor na vrhu jezera Benet, gde su hiljade kopača zlata gradili čamce u očekivanju da se led otopi. Bak iskopa rupu za sebe i spavao je snom iscrpljenog pravednika, ali ga suviše rano izvukoše u hladnu tamu i zajedno sa drugovima upregoše u saonice. Toga dana prevalili su četrdeset milja po utabanom snegu; sutradan i nekoliko sledećih dana probijali su sami stazu i sa mnogo više napora postigli manje. Po pravilu, Perolt bi išao ispred zaprege i svojim krpljama gazio sneg da bi olakšao njima pozadi. |
| 5 |
Fransoa je upravljao sankama, ponekad bi njih dvojica izmenjali mesta, ali ne često. Perolt je žurio i ponosio se svojim poznavanjem leda, a takvo poznavanje bilo je neophodno, jer je jesenji led tanak, a na brzacima ga čak nije ni bilo. Dani su se nizali jedan za drugim, Bak je radio u zaprezi. Podizali su logor skoro uvek po mraku, a praskozorje ih je zaticalo na stazi sa miljama za sobom. Logor su uvek postavljali pošto bi već pao mrak, pojeli po parče ribe, i uvukli se u sneg da spavaju. Bak je uvek bio mrtav gladan. Funta i po osušene ribe, njegov deo, kao da je svakog dana padao u bezdan. Nikad mu nije bilo dovoljno i zbog gladi je stalno patio od grčeva. Drugim psima, zbog toga što su težili manje i bili već priviknuti na ovakav život, jedna funta bila je dovoljna da ih održava u dobroj kondiciji. Ubrzo je prestao da bude probirač; izgubio je odliku svog ranijeg života. Jeo je odmereno, dok nije uvideo da njegovi drugovi čim završe svoj deo prelaze na njegovu porciju. Nije mogao da je odbrani. Dok bi se on izborio sa dvojicom ili trojicom, hrana je već iščezavala u gušama drugih. Da bi to ispravio, jeo je njihovom brzinom, a toliko ga je glad mučila da je bio spreman da uzme i ono što mu ne pripada. Posmatrao je i učio. Kada je video kako Pajk, jedan od novih pasa, vešt zabušant i kradljivac, prepredeno krade parče slanine, dok je Perolt bio okrenut leđima, Bak je odlučio da već sutradan to isto ponovi dva puta, odvukavši čitavu komadinu. Digla se velika uzbuna, ali na njega čak ni sumnja nije pala, a Dab, nezgrapni šeprtlja, koga su uvek uspevali da uhvate, bi kažnjen za Bakovo nedelo. Ta prva krađa pokazala je da je Bak u stanju da se održi u toj neprijatnoj severnjačkoj sredini. Pokazala je i njegovu prilagodljivost, njegovu sposobnost da prihvati i promenjene uslove, jer bi nedostatak tih sposobnosti sigurno značio brzu i užasnu smrt. Pored toga, to je značilo i propadanje ili razbijanje njegove moralne ličnosti, jalov posao i opterećenje u ovoj nemilosrdnoj borbi za opstanak. To je odgovaralo atmosferi ljubavi i drugarstva na Jugu, gde se poštovala privatna svojina, i lična osećanja; ali na Severu, gde su vladali batina i zub, samo bi se ludak obazirao na takve stvari, pa ukoliko bi ih i primećivao, bio bi osuđen na siguran neuspeh. Nije to Bak izmislio. On je samo bio promućuran, i nesvesno se priučio na nov način života. Nikada nije pobegao iz borbe, bez obzira na njen ishod. Ali batina čoveka u crvenom džemperu ulila mu je daleko osnovnijei iskonskije principe. Civilizovan, mogao je nekada i da pogine za neki moralni princip, recimo da odbrani bič sudije Milera; njegovo potpuno udaljavanje od civilizacije ogledalo se u sposobnosti da izbegava moralne principe, pa čak i da im uzmiče. Nije krao da bi se time uveseljavao, nego zato što su mu creva krčala. Nije krao javno, nego krišom i lukavo iz poštovanja prema batini i zubu. Ukratko, sve što je radio bilo je lakše uraditi baš tako nego drugojačije. Razvijao se (ili nazadovao) brzo. Mišići su mu očvrsli kao gvožće i postao je neosetljiv za običan bol. |
| 6 |
Četiri stotine milja ga je delilo od Dausona i teško bi podneo da besnilo izbije meću njegovim psima. Dva sata psovanja i krpljenja i uzde su dobile svoj oblik, a ukrućeni od rana psi su krenuli probijajući se s mukom kroz najteži deo prtine koji su ikada sreli, a i najtežim delom puta što im je ostao do Dausona. Reka Trideset Milja široko se prostirala i njena brza voda prkosila je mrazu a samo kod virova i na mirnim mestima zadržavao se led. Da bi se irešli tih trideset užasnih milja trebalo im je šest dana napornog tegljenja. Zaista su bile užasne, jer je svaka stopa predstavljala opasnost po život i pasa i ljudi. Perolt, koji je išao napred i izviđao, dvanaestak puta je propadao kroz led i spasavao ga je samo dugi štap koga je on tako držao da prepreči rupu koju bi njegovo telo napravilo. Ciča je još trajala, termometar je pokazivao pedeset stepeni ispod nule; svaki put kada je propao kroz led, morao je da loži vatru i da suši odeću da bi nekako ipak ostao u životu. Ništa ga nije moglo obeshrabriti. Zbog svoje upornosti bio je i izabran za vladinog glasonošu. Nije uzmicao pred opasnošću, odlučno je, od ranog jutra do mraka, izlagao svoje sitno smežurano lice mrazu i borbi. Hodao je obalom po ivici leda koji se lomio i pucao pod nogama, ne pomišljajući da zastane. Jednom su i saonice propale – sa Dejvom i Bakom, i skoro smrznute su ih izvukli napolje. Kao i obično spasla ih je vatra. Pokrivao ih je prilično debeli sloj leda a Fransoa i Perolt su ih terali da trče oko vatre da bi se otkravili, i u toj trci vatra ih je čak i oprljila. Jednom drugom prilikom, Špic je propao i povukao celu zapregu sve do Baka, koji je, odupirući se prednjim nogama o klizavu ivicu leda što je na sve strane pucao, vukao čitavom snagom unazad da ih spase. Iza njega Dejv je snažno vukao a i Fransoa je teglio iz petnih žila. Još jednom se ledena ivica raspukla i jedino su se mogli spasti penjanjem uz stenu. Perolt se uspeo nekim čudom, dok se Fransoa molio da se čudo desi; i pošto su sve kaiševe opreme sastavili u jedno dugačko uže, počeli su da dižu pse na vrh stene, jednog po jednog. Fransoa se zadnji popeo, posle eaonica i tovara. Tada su počeli da traže neko zgodno mesto za silazak, a mogli su sići opet jedino pomoću konopca. Noć ih je ponovo zatekla na reci sa četvrt milje pređenog puta u toku dana. Kad su stigli do mesta Hutalinkva i do čvrstog leda, Bak je bio pogpuno iscrpljen. Ostali psi su se nalazili u sličnom stanju. Da bi nadoknadio izgubljeno vreme, Perolt ih je gonio od jutra do mraka. Prvog dana su prešli trideset i pet milja do Big Salmona; idućeg dana još trideset i pet milja do Litl Salmona, a trećeg dana prešavši četrdeset milja dospeše u blizinu Fajv Fingersa. Bakove šape nisu bile tako čvrste i otvrdle kao noge eskimskih pasa. Omekšale su tokom mnogih pokolenja, od onog dana kada je neki čovek iz pećine ili sa reke pripitomio i poslednjeg divljeg pretka. Čitavog dana hramao je od bolova i čim su se ulogorili, on je pao kao proštac. Iako gladan, nije se ni pomerio da uzme svoju porciju ribe, tako da je Fransoa morao da mu je donese. |
| 7 |
Od tada, nastade otvoreni rat među njima. Špic kao prednjak i priznati gospodar zaprege osećao je da od tog čudnog južnjaka preti opasnost njegovoj vlasti. A Bak mu je stvarno bio čudan, jer od mnogih pasa sa Juga koje je on poznavao, nijedan nije mogao dostojno da se prilagodi životu u logoru i u zaprezi. Svi su bili mekušci, umirali od rada, mrazeva i izgladnelosti. Bak je bio izuzetak, jer je samo on mogao da se održi i da se po snazi, surovosti i lukavstvu meri čak sa eskimskim psima. Bio je on i vlastoljubiv pas, a činjenica da je batina čoveka u crvenom džemperu izbila iz njega svu slepu odvažnost i nepromišljenost u borbi za prevlast, činila ga je još opasnijim. Bio je prepredeniji od ostalih pasa i sa velikim iskonskim strpljenjem priželjkivao je svoj trenutak. Neizbežno je moralo doći do sukoba oko prevlasti. Bak ga je želeo. Želela ga je njegova priroda jer ga je obuzela ona nerazumljiva strast za radom u zaprezi i putovanjima – ona strast koja do zadnjeg daha prikiva pse za akciju, koja ih mami da radosno umiru u amovima, a kida im srca ako ih odvoje od zaprege. Tom strašću se odlikovao Dejv, zadnji u zaprezi, Soleks kada je teglio svom snagom; ta strast ih je prožimala kada su polazili iz logora, i od zlovoljnih i naduvenih životinja pretvarala ih u požrtvovana, oduševljena, ambiciozna bića; ta strast ih je bodrila čitavog dana a napuštala ih je tek u jami, u logoru noću, da bi utonuli u sumorni nemir i nezadovoljstvo. Ta strast gonila je Špica da kažnjava pse kada su grešili ili remetili red u zaprezi ili se krili u vreme prezanja. Ta strast je i učinila da se Špic boji Baka kao mogućeg vođe. A odatle je poticala i Bakova strast. On je otvoreno ugrožavao vlast voće. Jednoga dana našao se između Šggaca i nekih zabušanata kada je Špic hteo da ih kazni. A to je namerno učinio. Jedne noći sneg je mnogo napadao, a ujutru Pajka, zabušanta, nigde nije bilo. Sklonio se u svoju jamu, jednu stopu ispod snega. Fransoa ga je dozivao i uzaludno tražio. Špic je bio užasno besan. Besneo je kroz logor, njušio i otkopavao svako moguće mesto režao je tako užasno da je Pajk drhtao u svom skrovištu. Kad se Pajk najzad pojavio na zemlji, Špic jurnu na njega da ga kazni a Bak besno ulete među njih. Bilo je to sasvim neočekivano i tako dovitljivo izvedeno da Špic podskoči unazad i pade. Pajk, koji je kukavno cvokotao, skupi svu hrabrost kod takve otvorene pobune i jurnu na svog oborenog vođu. Bak, koji je poštenu igru kao pravilo već davno zaboravio, stušti se na Špica. Ali Fransoa, prigušeno se smejući njihovom sukobu, nepokolebljiv u deljenju pravde, donese svoj korbač i udari po Baku svom snagom. To nije uspelo da odvuče Baka od oborenog protivnika, sve dok se u ovu igru nije umešao i deblji kraj korbača. Poluonesvešćen od udaraca, Bak se povlačio a korbač je udarao po njemu dok je Špic žestoko kažnjavao Pajka, čestog prestupnika. Sledećih dana, što su se više približavali Dausonu, Bak je nastavljao da posreduje između Špica i prestupnika; radio je to vešto i obično kada Fransoa nije bio u blizini. |
| 8 |
Bakova pritajena pobuna izrodila je i pojačala opštu neposlušnost. Jedino se Dejv i Soleks nisu mešali ali ostali psi, nije se znalo ko je gori. Stvari nisu više tekle u redu. Neprestano su se bockali i svađali. Iza učestalih neprilika uvek je stajao Bak. I Fransoa je imao pune ruke posla jer je stalno strahovao od te borbe na život i smrt za koju je znao da će se odigrati ranije ili kasnije; često su ga noću žagori svađe i razdora među drugim psima dizali iz postelje, bojeći se da je to obračun između Baka i Špica. Zgodna prilika nikako da iskrsne a oni stigoše do Dausona jednog sumornog popodneva. Velika borba je još uvek predstojala. Tu su naišli na mnoštvo naroda i bezbroj pasa, koji su svi vredno radili. Izgledalo je da ih neki nepisani zakoni gone da rade. Po čitav dan vukli su duge zaprege gore–dole uz glavnu ulicu a i noću su se mogli čuti njihovi praporci. Teglili su drvo za brvnare, drvo za ogrev, prevozili do rudnika i radili sve one poslove koje su u dolini Santa Klare obavljali konji. Bak je sretao i pse sa Juga, ali su ostali uglavnom bili eskimski psi. Svake noći, obično u devet, dvanaest ili u tri izjutra, izvodili su svoju noćnu popevku, tajanstveno i jezovito pevanje kome se Bak sa zadovoljstvom pridruživao. Sa severnom hladnom svetlošću iznad glava ili sa zvezdama koje podrhtavaju u ledenoj noći, sa ukočenom i smrznutom zemljom pod snežnim pokrivačem, ovo pevanje eskimskih pasa moglo je da znači prkošenje životu; ali kako je to bilo setno, otegnuto zapevanje sa polujecajima, ličilo je više na sam život. Bio je to glasom izraženi bol bitisanja. Bila je to stara pesma, stara kao i samo poreklo – jedna od prvih pesama tek nastalog sveta, iz vremena kada su pesme bile tužne. Sadržavala je jade nebrojenih pokolenja, jadikovanje koje je tako čudno uznemiravalo Baka. Kada je on tužio i cvileo od bola života, bio je to i stari bol njegovih divljih predaka, strah i tajanstvenost tame i studeni, jedini razlog za takvo osećanje. To što je takvo zapevanje moglo da uzbudi Baka, dokazivalo je i njegovu spremnost da se kroz doba vatre i krova nad glavom vraća do skrivenih početaka života, do doba jadikovanja. Posle sedam dana provedenih u Dausonu spustili su se niz strmu obalu pored Baraka na Jukonski put i krenuli natrag u Dajiu i Slanu Vodu. Perolt je nosio pošiljke još hitnije od onih koje je doneo; osim toga, uhvatio ga je radni elan i nameravao je da ovom prilikom pređe rekordni put godine. Nekoliko stvari su mu išle na ruku. Odmor od nedelju dana povratio je i pse i oni su se nalazili u odličnom stanju. Put koji su prevalili, kasniji putnici su utabali. Osim toga policija je uredila da se na svake dvetri milje postave skladišta hrane za pse i ljude. Tako je Perolt krenuo s lakoćom. Stigli su prvog dana u Siksti Majlz, što je značilo šezdeset milja trke; drugog dana su napredovali uz reku Jukon prema Peliju. Takva sjajna vožnja koštala je Fransoa velikih napora i muka. Podmukla pobuna koju je predvodio Bak razorila je jedinstvo zaprege. Nije više izgledalo kao da jedan pas vuče saonice. |
| 9 |
Bakov podstrek dovodio je buntovnike do svih mogućih sitnih ispada. Špic nije više predstavljao vođu koga su se bojali. Nekadašnji užasan strah je nestao i oni su smatrali da su jednaki i prkosili njegovoj vlasti. Jedne noći, Pajk mu je ukrao pola ribe i progutao pod Bakovim pokroviteljstvom. Jedne druge večeri, Dab i Džo su se borili sa Špicom i naterali ga da se prvi okane kazne koju su zaslužili. Čak se i dobrodušni Bili promenio i nije više molećivo cvileo kao ranije. Kad god bi se Bak približio Špicu, režao je i zloslutno se kostrešio. Ponašao se u stvari kao pravi siledžija, i šepurio se pred samim Špicovim nosem. Opadanje discipline odražavalo se i na odnose među psima. Svađali su se i gložili više nego ikad, tako da je logor ponekad ličio na pravu ludnicu. Jedino su Dejv i Soleks ostali isti, mada su neprestane prepirke i njih razdraživale. Fransoa je izgovarao čudne varvarske psovke i od besa udarao bespomoćno po snegu i čupao kosu. Bič je stalno fijukao među psima, ali je bilo slabe koristi od toga. Čim bi okrenuo leđa oni bi opet počinjali. Štitio je Špica svojim bičem dok je Bak štitio čitavu zapregu. Fransoa je znao da je Bak vinovnik sveg zla, a Bak je i mislio da on to zna, ali je bio dovoljno pametan da ga nikada ne uhvate na delu. Predano je vukao u zaprezi, jer mu je rad stvarno pričinjavao radost; ipak mu je pričinjavalo veće uživanje da seje razdor među svojim drugovima i da mrsi užad. Na ušću reke Tahkine, jedne noći posle večere, Dab naiđe na zeca, ustremi se i promaši ga. U sekundi čitava zaprega jurnu. Na stotinu jardi od njih nalazio se logor severozapadne policije sa pedesetak pasa, sve sami eskimci, koji se pridružiše hajci. Zec pojuri niz reku, zavi kod nekog malog potoka pa u zamrzlo korito. Trčao je lako po snegu a psi su s mukom krčili put za njim. Bak je predvodio hajku od šezdeset snažnih pasa kroz mnoge zavijutke, ali nikako nije mogao da ga stigne. Zec je trčao polegnuto, strasno cičeći i svojim divnim telom u skokovima odmicao po bledoj mesečini. Skok po skok, nalik na neko bledo priviđenje, zec je grabio napred. Buđenje starih nagona, koje u datim trenucima odvodi ljude iz bučnih gradova u šume i polja da bi ubijali olovnim zrnima izbačenim pomoću hemijskog dejstva, strast za krvlju, radost ubijanja – sve je to Bak osećao samo još daleko prisnije. Jurio je na čelu čopora, gonio divlju životinju, živo meso, da je ubije svojim zubima i da svoju njušku zamoči do očiju u toplu krv. Postoji neki zanos koji obeležava vrhunac života a posle koga se životna linija spušta. Paradoks života i jeste u tome da taj zanos dolazi baš onda kada je biće u najvećem naponu snage, a on se pojavljuje i predstavlja nešto van života, zaborav na život oko sebe. Taj zanos, taj zaborav na život javi se umetniku, sakupi sve u njemu i izbija iz njega kao oganj; javi se vojniku, kada opijen borbom na bojnom polju ne zna za milost; javio se Baku koji je predvodio hajku, i sa starim vučjim urlikom leteo za hranom što je još živa i beži pred njim po mesečini. |
| 10 |
Ozvučio je dubine svoje prirode, delove koji su dublji i od njega samog i koji vode nazad u samu utrobu vremena. Nadvladala je čista životna nabujalost, talas plime u njegovom biću, savršena radost svakog posebnog mišića, zgloba i žile. Sve što nije bila smrt, sve što js bilo užareno i neobuzdano izražavao je njegov pokret, dok je leteo likujući pod zvezdama i preko lica mrtve, nepokretne materije. Špic, hladan i proračunat čak i u svom najvišem zanosu, napustio je čopor i presekao uzan pojas zemlje gde je potok napravio jedan zavijutak. Bak nije znao za tu prečicu i dok je jurio okukom a ledeno priviđenje zeca proletalo pred njegovim očima, opazi još jednu veću priliku kako skače sa obale pravo na putanju zeca. Bio je to Špic. Zec nije mogao da skrene i kada su mu Špicovi beli zubi slomili vrat u letu, pisnuo je prodorno kao što bi riknula progonjena zver. Na taj pisak, na krik života što se survava sa najviše tačke u zagrljaj smrti, čitav čopor za Bakovim petama satanski zaurla od radosti. Bak nije ni glasa pustio. Nije se zaustavio. Jurnuo je na Špica, i jurio pored njega rame uz rame. Skoro mu je dodirivao vrat. Valjali su se po snegu sitnom kao prah. Špic brzo stade na poge kao da nije ni bio oboren, razdera Bakovo rame i odskoči. Dva puta mu škljocnuše zubi kao čelična čeljust zamke i dok se povlačio da naće čvršće uporište, kezio se i režao. Bak je odmah shvatio. Došao je trenutak, borba na smrt. Dok su režeći obigravali jedan oko drugog, ušiju zabačenih unazad. Vrebajući priliku za napad, Baku se učini da mu js taj irizor poznat. Izgledalo mu je da se setio svega – šume pokrivene snegom, zemlje i mesečeve svetlosti i borbenog zanosa. Nad belinom i tišinom mudrovala je tajanstvena mirnoća. Ni najslabiji dašak u vazduhu – ništa se nije kretalo, ni listić nije zadrhtao, jedino se vidljivi dah pasa lagano dizao i nestajao negde u ledenom vazduhu. Tada ovi psi, u stvari pripitomljeni kurjaci, za tili čas završiše sa zecom; onda priđoše i okružiše ih puni iščekivanja. Bili su mirni, oči su im svetlele a dah se lagano dizao. Baku ovo nije bilo ni novo ni čudno – ovaj prizor starih vremena. Bilo je kao da je uvek tako bilo, kao po nekom utvrđenom redu. Špic je bio iskusan borac. Od Špicbergena, po celom Arktiku pa preko Kanade i Barensovog mora, on je borbom uspevao da nadjača i pobedi sve moguće pse. Bak se odlikovao žestokim besom ali nikada i slepim. U želji da ugrize i uništi nikada nije zaboravljao da i neprijatelja goni ta ista želja. Nikada nije jurišao dok nije bio spreman da se odupre jurišu; nikada nije napadao dok nije prvo odbranio napad. Bak se uzalud trudio da zarije svoje zube u vrag ovog velikog belog psa. Kad god su zubi pokušavali da prodru do mesa, uvek bi udarali u Šnicove zube. Zubi su udarali u zube, a njuške postale isečene i krvave. Bak nije mogao da prodre kroz odbranu svoga neprijatelja. Pade u vatru i zasu Špica bujicom juriša. Stalno je pokušavao da se dočepa snežno bele guše gde je život kucao tako blizu površine, ali ga je Špic svaki put dočekivao zubima i odskakao. |
| 11 |
Kružio je oko batine, režao ogorčeno i besno, motrio kako bi mogao da je mimoiđe ako je Fransoa baci na njega, jer je znao kako stvari stoje kada je batina u pitanju. Fransoa je nastavio svoj posao, pa pozvao Baka da ga upregne na staro mesto ispred Dejva. Bak uzmače dvatri koraka, Fransoa poće prema njemu a Bak se povuče još dalje. Fransoa baci batinu misleći da se Bak nje plaši. Bak se javno bunio. Nije on hteo samo da izbegne batinanje, hteo je da postane prednjak. Na to je imao prava, zaslužio ga je i neće se zadovoljiti manjim. Perolt doće u pomoć. Jurili su ga skoro čitav sat. Bacali batinu na njega. On je izmicao. Psovali su njega i njegove pretke i sve ono što će doći posle njega do poslednjeg pasjeg pokolenja, i svaku dlaku na njemu i svaku kap krvi iz njegovih vena; on je jedino režanjem odgovarao na psovke i držao se van njihovog domašaja. Nije pokušao da pobegne, vrteo se po logoru, jasno pokazujući da će se vratiti i biti dobar, ako se udovolji njegovoj želji. Fransoa sede i poče da se češe po glavi. Perolt pogleda na sat i opsova. Vreme je letelo i već su čitav sat izgubili. Fransoa se još uvek češkao po glavi. Onda zavrte glavom, nasmeja se snishodljivo na kurira koji sleže ramenima pokazujući na taj način da su pobeđeni. Fransoa ode do Soleksa i pozva Baka. Bak se nasmeja onako kako se psi smeju ali još uvek na odstojanju. Fransoa skide uže sa Soleksa i odvede ga na njegovo staro mesto. Psi su stajali upregnuti u saonice u jednom nizu, spremni za pokret. Za Baka je postojalo jedno jedino mesto – na čelu zaprege. Fransoa ga pozva još jednom a Bak se još jednom nasmeja ali ne priđe. "Baci tu batinu", naredi Perolt. Fransoa posluša a Bak dokasa sa pobedničkim osmehom i zauze mesto na čelu zaprege. Staviše mu remenje, sanke krenuše i jurnuše niz drum pored reke, a Fransoa i Perolt su trčkali za njima. Fransoa je uvek visoko cenio Baka, "đavo i po" kako je govorio o njemu, ali sada dok je dan tek osvajao shvatio je da sve te hvale nisu bile dovoljne. Bak je namah preuzeo dužnost vođe; tamo gde je trebalo nešto proceniti, i brzo smisliti i dejstvovati, on se pokazao bolji čak i od Špica kome Fransoa još nikada nije našao ravna. Bak je naročito vodio računa da njegovi drugovi žive i rade po prapisanim zakonima divljine. Dejv i Soleks nisu ni primećivali promene u vođstvu. Nije to bio njihov posao. Oni su imali samo da rade i to da se iznuravaju u zaprezi. I sve dok ne bi bili direktno umešani, nisu se ni osvrtali na ono što se dogaćalo. Po njima bi čak i dobrodušni Bili mogao da vodi, samo ako održava red. Ostali psi koji su postali raspušteni zadnjih dana Špicovog vođstva, iznenadili su se sada kada je Bak nastojao da ih dovede u red. Pajk, koji je vukao za Bakovim petama, i koji nikad ni gram svoje težine nije prenosio na prsni remen, nego samo onoliko koliko je morao, bio je nekoliko puta dobro prodrman zbog lenosti. I pre nego što je dan minuo, on je vukao bolje nego ikad u svom životu. Prve noći u logoru čak i mrzovoljni Džo dobi lekciju – ono što Špic nikada nije uspeo da uradi. |
| 12 |
Postigao je rekord i svakoga dana sve je bolje išlo. Put je bio u odličnom stanju, utaban i čvrst, bez novih padavina sa kojima bi se trebalo boriti. Nije bilo suviše hladno. Temperatura je iznosila pedeset stepeni ispod nule i tako je ostala čitavog puta. Perolt i Fransoa su se smenjivali a psi su i dalje jurili i samo na kratko zastajali. Reka Trideset Milja bila je uglavnom pokrivena ledom i oni za jedan dan pređoše toliki deo puta za koji bi im nekada trebalo deset dana. U jednom zamahu pređoše šezdeset milja od jezera Le Barž do brzaka Hors Repids. Preko jezera Marš, Tagiš i Benet (dugih sedamdeset milja) jurili su takvom brzinom da se jedan od goniča čiji je red bio da trči pored saonica morao da privezuje konopcem za saonice. Poslednje noći druge nedelje stigli su na beli klanac i spustili se niz padinu ka moru i svetlostima Skagveja i brodova koji su im bili pod nogama. Bio je to rekordan put. U toku tih četrnaest dana dnevno su prosečno prelazili po četrdeset milja. Tri dana su se Perolt i Fransoa šepurili glavnom ulicom Skagveja i nisu mogli da udovolje silnim pozivima da svrate na piće jer je zaprega bila stalno u centru pažnje i divljenja raznih poznavalaca pasa i goniča. Kada su tri ili četiri zlikovca sa Zapada zbog krađa po gradu bila izrešetana, interes javnosti pređe na druge idole. Tada su stigla zvanična naređenja. Fransoa pozva Baka, obgrli ga i zaplaka se nad njim. Bio je to zadnji Bakov susret sa Fransoom i Peroltom. Kao i ostali ljudi i oni su zauvek iščezli iz Bakovog života. Neki škotski melez preuze brigu oko Baka i njegovih drugova i u društvu dvanaestak drugih zaprega krenuše natrag napornim putem prema Dausonu. Nije sada bilo lako juriti, niti su uspevali da postignu dobro vreme iako su svakog dana naporno radili i vukli težak teret; bio je to niz poštanskih zaprega koji je nosio poruke iz čitavog sveta ljudima koji su tražili zlato nadomak Severnog pola. Bak nije bio srećan ali je podnosio sve i ponosio se radom kao Dejv i Soleks, i starao se da njegovi drugovi, ponosni ili ne, obavljaju dobro svoj posao. Bio je to jednoličan život koji se odvijao sa tačnošću neke mašine. Svi su dani bili isti. Svako jutro u određeno vreme izlazili bi prvo kuvari; ložili vatre. Onda se doručkovalo. I dok su jedni rasturali logor, drugi su uprezali pse i kretali na put čitav sat pre praskozorja. Uveče se logor postavljao. Jedni su razapinjali šator, drugi sekli drva i borove grane za ležaje, treći su donosili vodu ili led za kuhinju. Pored ostalog posla hranili su pse. Za njih je to bio događaj dana, iako su i vreme posle večere prijatno provodili, dok su se odmarali po logoru sa drugim psima kojih je bilo sada još stotinu. Među njima je bilo izvrsnih boraca, ali tri borbe sa najžešćim psima donele su Baku prvenstvo, tako da je svako njegovo kostrešenje i pokazivanje zuba značilo za njih da treba da mu se sklone s puta. Bak je od svega najviše voleo da drema pored vatre; zadnje noge bi podvio a prednje bi ispružio i uzdignute glave dremljivo posmatrao plamen. |
| 13 |
Bili su omršali i dospeli u bedno stanje kada su stigli u Dauson, i odmor bar od nedelju ili deset dana svakako bi im dobrodošao. Ali odmah posle dva dana spuštali su se niz obalu Jukona do Baraka, natovareni silnim pošiljkama koje su išle u čitav svet. Psi su bili zamoreni, vozači su gunđali, a da bude još gore, sneg je neprekidno padao. Staza je bila trošna, trenje veće a vuča veoma teška za pse; goniči su bili puni razumevanja i činili su sve što su mogli da životinjama olakšaju napore. Svake večeri prvo bi namirili pse. Psi su večeravali pre njih i nijedan od goniča ne bi krenuo na spavanje pre nego što pregleda noge svojih pasa. Pa ipak, psi su gubili snagu. Od početka zime prešli su hiljadu osam stotina milja vukući pretovarene sanke; a hiljadu osam stotina milja sa takvim naporom moralo je da ostavi traga i na najizdržljivije. Bak je sve podnosio, starao se i da ostali psi dobro rade, održavao red iako je i on bio veoma umoran. Bili je plakao i cvileo u snu svake noći. Džo je bio mrzovoljniji nego ikad, a Soleksu se nije moglo prići ni sa jedne strane, one sa okom ili bez njega. Dejv je nekako najteže podnosio. Nešto nije bilo u redu sa njim. Postao je veoma natmuren i razdražljiv i čim bi stizali u logor, odmah bi tražio svoje sklonište a goniči su morali tamo da mu donose hranu. Čim bi se oslobodio zaprege, ne bi ustajao sve do jutra u vreme prezanja. Kada bi ga prilikom iznenadnog zaustavljanja ili polaska gurnuli, on bi jauknuo od bola. Gonič ga je pregledao ali nije mogao ništa da pronađe. Svi su se goniči zabrinuli za njega. Razgovarali su o tome za vreme obeda ili pušeći lule pred polazak na počinak, a jedne večeri su čak održali i savetovanje. Doveli su ga do vatre, pregledali i pipali sve dok nije jauknuo od bola nekoliko puta. Nešto mu u stomaku nije bilo kako valja; nekakvo lomljenje kostiju, ali goniči ipak nisu mogli da pronađu uzrok njegovom bolu. Kad su stigli do Kasijar Bara on je toliko bio slab da je stalno posrtao. Škotski melez ih zaustavi da ga izvuče iz zaprege i da upregne Soleksa na njegovo mesto. Hteo je da se Dejv malo odmori i da trči pored saonica. Iako bolestan, Dejv je bio očajan što su ga ispregli, gunđao je i režao dok su pričvršćivali užad, a tužno je zacvileo kada je ugledao Soleksa na onom mestu na kome je on tako dugo služio. Iz ponosa prema radu u zaprezi i prtini, iako smrtno bolestan, nije mogao da podnese da drugi pas obavlja njegov posao. Kada su saonice krenule, probijao se kroz meki sneg pored puta, napadao Soleksa zubima, jurišao na njega i pokušavao da ga odgurne, nameravajući da se ubaci u zapregu između Soleksa i saonica, a sve to vreme je neprestano tužio i cvileo od bola. Melez je pokušao bičem da ga otera; ali uzalud, a gonič nije imao srca da ga jače udara. Dejv je odbijao da mirno trči na repu zaprege, jer je to hodanje bilo lako; nastavljao je da probija stazu kroz sneg pored puta, što je bilo veoma teško i do te mere ga je iznurilo da je najzad pao i ostao da leži zavijajući žalosno dok je dugi niz saonica lelujavo prolazio. |
| 14 |
Kad bi ih zaustavili, stropoštali bi se kao mrtvi, a ta iskra bi se zamaglila i bledela i izgledalo je kao da nestaje. A kada bi batina ili bič pljusnuli po njima, iskra bi slabo blesnula i oni bi se s mukom podizali na noge i nastavljali svoj posao. Jednoga dana dobroćudni Bili pade i ne uspe da se digne. Pošto je Hal trampio svoj revolver, on uze sekiru i udari Bilija po glavi dok je još ležao u zaprezi, izvuče kaiš i odvuče ga na stranu. Posmatrajući sve to, Bak i njegovi drugovi su znali da ih uskoro isto čeka. Sledećeg dana ode Kuna i ostade ih samo petoro. Džo, koji je postao još mrzovoljniji; Pajk, osakaćen i ćopav, upola svestan a ipak nedovoljno da bi mogao da zabušava; jednooki Soleks, još uvek odan poslu u zaprezi i putovanju, i žalostan što nema više snage da još bolje vuče; Tik, koji ove zime nije mnogo vukao tako da su ga sada najviše tukli jer je bio najsvežiji i Bak, još uvek na čelu zaprege, ali koji više ne nameće strogu disciplinu, skoro posustao od nemoći jedva je nazirao put i osećao ga samo nejasnim dodirom svojih šapa. Bilo je divno proletnje vreme, ali ga ni psi ni ljudi nisu primećivali. Sunce se rađalo svakoga dana sve ranije i zalazilo kasnije. Zorilo je već u tri sata ujutru a sumrak se provlačio čak do devet uveče; čitav dan pod bleskom sunčeve svetlosti. Tajanstvenu zimsku mirnoću zamenio je žagor buđenja. Čitava zemlja je odisala njime, krcata radošću života. Tu radost su ispunjavali oni koji ponovo žive i kreću se, oni koji su bili mrtvi i nepokretni u dugim mesecima mraza. Borove je napajao sok života, vrbe i jasike su pupile. Žbunje i loza su se zaodevali svežim zelenilom. Zrikavci su popevali noću, a danju bi sve gmizalo i izmilelo na sunce. Jarebice i detlići su lepršali i kljuckali po šumi. Veverice su čavrljale, ptice pevale a sa visine je dopiralo gaktanje divljih gusaka koje su letele sa Juga u klinastom poretku parajući nebo. Sa svake padine na bregu žuborila je voda melodijom nevidljivih izvora. Sve se kravilo, savijalo i pucalo. Jukon se upinjao da se oslobodi leda koji ga je pritiskao. On ga je nagrizao odozdo a sunce mu je pomagalo sa gornje strane. Jednom nastale pukotine, pretvarale su se u rupe koje su rastavljale sante tako da su manji delovi leda propadali u reku. Usred toga bujanja, razdiranja i treperenja probuđenog života, pod bleštavim suncem i ćarlijanjem povetarca na putu smrti, teturala su se dva čoveka, žena i eskimski psi. I tako, sa psima koji su posrtali, sa Mercedes koja je plakala i vozila se na saonicama, sa Halom koji je bezazleno psovao i Čarlsom čije su setne oči vlažile, dovukli su se nekako u logor Džona Torntona na ušću Bele Reke. Kada su zastali, psi popadaše kao mrtvi. Mercedes obrisa oči i pogleda Džona Torntona. Čarls se spusti na jedan panj da se odmori. Sedao je lagano i pažljivo jer je sav bio ukočen. Hal je progovorio. Džon Tornton je završavao deljanje drške za sekiru koju je napravio od breze. Deljao je i slušao, kratko odgovarao, i na njihova pitanja davao kratke i jasne savete. |
| 15 |
A da dugački jezik Čarlsove sestre ima ičeg zajedničkog sa paljenjem vatre na Jukonu, bilo je jedino jasno Mercedes, koja je sebe rasterećivala kroz bezbrojna mišljenja na tu temu, ili nekako slučajno započinjala priču o drugim neprijatnim crtama svojstvenim samo familiji njenoga muža. Za sve to vreme, vatra se nije palila, šator se nije razapinjao, a psi su ostajali bez hrane. Mercedes je nosila još jednu naročitu tugu – tugu zbog svoga pola. Bila je privlačna i nežna i do sada su se uvek prema njoj ponašali krajnje ljubazno. Sadašnje ponašanje njenoga muža i brata nije bilo galantno. A ona se navikla na svoju bespomoćnost. Oni su negodovali. I zbog tog njihovog negodovanja na ono što je bila najbitnija privilegija njenoga roda ona im je činila život nepodnošljivim. Nije više razmišljala o psima, a kako je bila žalosna i umorna nije silazila sa saonica. Iako je bila i privlačna i nežna, ipak je težila sto dvadeset funti i predstavljala zadnju slamku teretu koji su vukle slabe i izgladnele životinje. Ona se vozila danima sve dok psi nisu posrnuli i sanke se zaustavile. Čarls i Hal su je preklinjali da siđe i da malo hoda, ona je samo plakala i molila nebesa da je spasu njihove brutalnosti. Jednom su je silom skinuli sa saonica, ali nikad više to nisu pokušali, jer je ona ispružila noge kao razmaženo dete i sela nasred druma. Oni su produžili put, a ona se nije ni pomakla. Pošto su prevalili oko tri milje, morali su da istovare sanke i da se vrate po nju i da je opet silom popnu. Pod teretom sopstvene bede postali su sasvim neosetljivi za životinje. Hal je razvijao teoriju, koju je primenjivao na druge, da treba očvrsnuti. Otpočeo je sa tim pričama kod svoje sestre i zeta. Pošto je tu promašio, on je svoju teoriju batinom ulivao psima u glavu. Kod Fajv Fingersa nestala im je hrana za pse i jedna krezuba stara Indijanka ponudi da zameni nekoliko funti smrznute konjske kože za kolt revolver koji je visio uz veliki nož na Halovim bedrima. Ta koža bila je bedna zamena hrani, kao i pre šest meseci kada su je skidali sa izgladnelih govedarskih konja. Takva smrznuta, ličila je više na parčad galvaniziranog gvožđa, a kada se već našla u želucu razdvajala se u tanka nekalorična kožasta vlakna i u masu kratkih dlaka, teških za varenje. Kroz sve te nevolje Bak je teglio na čelu kolone kao u nekom košmaru. Vukao je kad je mogao, a kad bi posustao, padao je i ostajao na zemlji dok ga udarci biča ne bi ponovo digli na noge. Sva čvrstina i sjaj njegovog krzna nestali su. Blatnjave dlake su štrčale, zamazane isušenom krvlju od rasekotina Halovog biča. Mišići su se pretvorili u čvornovate mase, a mesnati delovi se istopili tako da su se svako rebro i svaka kost jasno ocrtavali pod mlitavom, naboranom kožom. Gledajući ga takvog srce bi čoveku moglo da prepukne, ali Bakovo srce nije pucalo. Čovek u crvenom džemperu je to dokazao. Njegovu sudbinu delili su i njegovi drugovi. I oni su bili živi kosturi. Sa Bakom zajedno bilo ih je svega sedam. U svoj svojoj bedi postali su neosetljivi na udarce biča i batine. |
| 16 |
Hrane će im neizbežno ponestati. Oni su to i ubrzali većim porcijama i približavao se čas kada će nastati glad. Novi psi, čiji želuci nisu bili naviknuti na hroničnu glad, imali su nezajažljive apetite, a kako je Hal inače mislio da je porcija mala i da iznureni eskimci zbog toga slabo vuku, on reši la je udvostruči. I kao vrhunac svega, Mercedes, koja sa suzama u lepim očima i drhtavim glasom nije mogla da umilostivi brata da pse bolje hrani, počela je da krade ribu iz džakova i da krišom hrani pse. Psima nije bila potrebna hrana, već odmor. Iako su malo prelazili, težak teret im je strahovito potkopavao snagu. Nastade vreme nedovoljne ishrane. Hal se probudi jednog jutra svestan da je otišlo pola hrane a da je pređena samo četvrtina puta i da nikakva ljubav ili novac ne mogu kupiti tu hranu. Tako on smanji onu prvobitnu porciju a poveća brzinu putovanja. Sestra i zet su ga podržavali ali ništa nisu postigli, jer je teret bio suviše težak a njihova neumešnost prevelika. Bilo je sasvim jednostavno davati psima manje hrane ali je zato bilo neizvodljivo naterati ih da brže idu, jer i njihova nesposobnost da ujutru ranije sve završe i krenu oduzimala im je vreme za put. Ne samo da nisu znali šta da rade sa psima nego nisu znali ni šta da sa sobom urade. Prvi je Dab posustao. Nespretni kradljivac, koga su stalno hvatali na delu i kažnjavali, ipak je bio veoma odan radu. Ali njegovo iščašeno rame, bez lečenja i odmora, išlo je sve nagore, dok ga jednog dana Hal ne ubi svojim velikim kolt revolverom. Postoji verovanje u ovom kraju, da pas doveden iz drugih krajeva crkava od gladi ako treba da živi od porcije jednog eskimskog psa, tako da je i ovih šest novih pasa pod Bakom moralo da ugine, živeći na umanjenoj porciji jednog eskimca. Njufaundlandski pas ode prvi, za njim tri kratkodlaka ptičara, dok su melezi nešto duže izdržali ali i oni najzad nestadoše. Tokom vremena sva južnjačka ljubaznost i blagost iščilila je iz ovo troje ljudi. Lišen svakog sjaja i romantičnosti, put po Arktiku postade suviše okrutna stvarnost i za muškarce i za ženu. Mercedes je prestala da oplakuje pse, jer je oplakivala sada svoju sudbinu, svađala se sa mužem i bratom. Izgleda da ih jedino svađa nije zamarala. Bedan život je izazivao njihovu razdražljivost. A ukoliko je život postajao teži, razdražljivost se udvostručavala i najzad ga prevazišla. Ono divno strpljenje sa kojim su ljudi sa Severa izdržavali najteže napore na ovakvim putovanjima, a koji su pored svega ostajali ljubazni i prijatni, to strpljenje bilo je strano ovim ljudima. Ukrutili su se i sve ih je bolelo: mišići, kosti, pa čak i srce, a zbog toga su postali oštri na jeziku a uvredljive reči lebdele su im na usnama od jutra do mraka. Čarls i Hal su zapodevali kavgu kad god bi im Mercedes pružala priliku. Svaki je od njih verovao da radi više od drugoga i nije prezao da o tome govori u svakom mogućem trenutku. Mercedes je stajala čas uz muža čas uz brata. A sve se obično završavalo divnom i beskrajnom porodičnom svađom. |
| 17 |
Molila je sve redom i za svaku stvar, onda je obrisala oči i počela da odvaja najneophodnije. Kada je završila sa svojim stvarima, besna krenu na stvari muškaraca pa ih stade razbacivati kao tornado. Čak i prepolovljeni prtljag predstavljao je veliku gomilu. Čarls i Hal kupiše uveče još šest pasa. Sa ovima, i ranijom zapregom od šest pasa, sa Tikom i Kunom, eskimcima koje su uzeli na Brzacima, na onom rekordnom putovanju, broj se pope na četrnaest. Ali ovi novi psi, iako su bili obučeni čim su stigli u ove krajeve, nisu nikad vredeli mnogo. Tri psa su bila ptičari kratke dlake, jedan njufaundlandski, a dvojica neke neodređene mešane rase. Izgledalo je kao da ti došljaci nisu ništa znali. Bak i njegovi drugovi su ih prezrivo gledali, ali ih je on brzo naučio gde im je mesto i šta ne treba da rade, jer je to bilo lakše nego da ih uči šta bi trebalo da rade. Nerado su gledali na posao u zaprezi. Izuzimajući onu dvojicu mešane rase, svi su bili zbunjeni i zaplašeni divljim postupcima prema njima. A ova dvojica su bila bez trunke duha; njima su jedino mogle da se lome kosti. Sa ovakvim beznadežnim i bespomoćnim novajlijama i starom zapregom iscrpljenom neprestanom vučom od dve i po hiljade milja, izgledi nisu bili nimalo sjajni. Međutim, Čarls i Hal su bili jako veseli, čak i ponosni. Radili su stvari u velikom stilu, imali zapregu od četrnaest pasa. Videli su druge saonice kako prelaze preko prevoja u pravcu Dausona ili dolaze iz Dausona ali nikada nisu videli zapregu od četrnaest pasa. Za putovanje po Arktiku, postojali su određeni razlozi koji nisu zahtevali da četrnaest pasa vuku jedne saonice, jer jedne saonice ne mogu da vuku hranu za četrnaest pasa. Ali Čarls i Hal to nisu znali. Oni su na hartiji isplanirali čitav put: toliko tereta na jednog psa, toliko i toliko pasa, toliko dana, što je imalo da se dokaže. Mercedes je gledala preko njihovih ramena i klimala glavom, jer je sve izgledalo jasno i jednostavno. Kasno sledećeg jutra povede Bak dugu zapregu kroz ulicu. Nikakve živosti ni hitrine nije bilo u njemu ni u njegovim drugovima. Krenuli su skoro mrtvi umorni. Osim toga, on je taj put od Slane Vode do Dausona prešao četiri puta i saznanje da ovako iznuren i umoran treba još jednom da pređe isti put dovodilo ga je do besa. Nije više radio od srca, ni on ni njegovi drugovi. Novi psi su bili sramežljivi i uplašeni, stari psi bez imalo poverenja u svoje gospodare. Bak je naslućivao da se ne može osloniti na ova dva čoveka i ženu. Ništa nisu znali, a kako su dani prolazili bivalo je jasno da neće ni moći da nauče kako treba raditi. Radili su sve nekako sporo, bez reda i bez discipline. Trebalo im je pola noći da nevešto razapnu šator, a pola jutra da ga rasture i natovare na sanke i to tako neumešno da su čitavog dana morali da zaustavljaju zapregu i da razmeštaju prtljag. Događalo se da u toku dana ne pređu ni deset milja. A ponekad nisu mogli uopšte da krenu. Nijednog dana nisu uspeli da pređu ni pola puta od onoga što su uzimali za bazu u proceni količine hrane potrebne za pse. |
| 18 |
Bak je izražavao svoju ljubav na takav način da je mogao da zada i bol. Često bi zubima ščepao Torntonovu ruku tako jako da su otisci zuba dugo ostajali. Kao što je Bak shvatao da su pogrdne reči izrazi ljubavi, tako je i njegov gospodar shvatao da ovi prividni ujedi znače nežnost. Uglavnom Bakova ljubav se ispoljavala kroz obožavanje. Iako je ludeo od sreće kada mu se Tornton obraćao ili ga dodirivao, on mu se nije naturao. Nije on bio kao Skit, koja je imala običaj da gura svoju njuškicu i da je ćuška sve dok je gospodar ne bi pomilovao, ili kao Nig, koji bi se došunjao i stavio svoju veliku glavu na Torntonovo koleno. Bak se zadovoljavao ljubavlju sa daljine. Ležao bi satima kraj Torntonovih nogu, srećan i budan, gledao bi u njegovo lice, zurio, proučavao ga i sa najvećom pažnjom pratio svaku promenu izraza i svaki pokret na njemu. Ili pak, kada je ležao malo dalje sa strane ili iza njega, posmatrao je njegove obrise i povremene pokrete tela. Često bi – jer je takva bila zajednica u kojoj su živeli – snaga Bakovog pogleda privukla Džona Torntona i on bi okretao glavu i uzvraćao pogled, bez reči, ali su oči govorile iz srca kao što se i Bakovo srce izražavalo kroz oči. Dugo posle svog izbavljenja, Bak nikako nije voleo da gubi Torntona iz vida. Čim je ovaj napuštao logor, Bak mu je bio za petama sve dok se ovaj ne bi vratio. Od trenutka kada je stupio na Sever, njegovi prolazni gospodari su mu usadili strah da nijedan gospodar ne može da bude stalan. Bojao se da se i Tornton ne izgubi iz njegovog života kao Perolt, Fransoa ili škotski melez. Čak ga je i noću u snovima progonio taj strah. Tada bi se rasanio i došunjao kroz studen do ulaza u šator, stajao tu i osluškivao dah svoga gospodara. I pored te silne ljubavi prema Džonu Torntonu koja bi trebalo da ima neki blagotvoran uticaj na Baka, žica divljine, koju je Sever protkao kroz njega, ostala je živa i delotvorna. Vernost i odanost – odlike rođene pored tople vatre i pod krovom – bile su mu još uvek svojstvene; pa ipak zadržalo se u njemu i mnogo surovosti i podmuklosti. On je više bio jedan divlji stvor prenet iz divljine do vatre Džona Torntona, nego pas blagoga Juga na kome su vekovi civilizacije ostavili traga. Zbog te prevelike ljubavi on nije mogao da potkrada svoga gospodara ali nije ni časka oklevao da to učini u bilo kom drugom logoru, a promućurnost sa kojom je to izvodio štitila ga je od posledica. Lice i telo bili su mu izbrazdani zubima mnogih pasa, i dalje se on borio ali žustrije nego ikada i veoma promišljeno. Skit i Nig su bili isuviše dobrodušni da bi se sa njima svaćao, a uz to i oni su Torntonovi psi; ali tuđi psi, bez obzira na njihovu rasu ili vrednost, brzo su priznavali Bakovu nadmoćnost, ili bi bili prinuđeni da se bore na život i smrt sa jednim strašnim protivnikom. Bak je bio nemilosrdan. Dobro je izučio zakon batine i zuba i nikada se nije odricao preimućstva niti dizao ruke od neprijatelja koji je već krenuo putem smrti. Naučio je to od Špica i od velikih borbenih policijskih ili poštanskih pasa i znao je da nema srednjeg puta. |
| 19 |
Kada je Bak za onih pet minuta zaradio Džonu Torntonu hiljadu i šest stotina dolara, omogućio mu je da poplaća neke dugove i da sa svojim ortacima krene na Istok, u neki legendarni izgubljeni rudnik, čija je slava bila stara kao i istorija te zemlje. Mnogi su pošli da ga traže, malo je onih koji su ga našli, a mnogi se nikada nisu ni vratili sa istraživanja. Taj izgubljeni rudnik utonuo je u tragediji a zaodenuo se tajanstvenošću. Ništa se nije znalo o prvom čoveku koji ga je pronašao jer se i najstarije predanje prekidalo pre nego što je stizalo do njega. Od samog početka se znalo za neku drevnu i trošnu kolibu. Ljudi na samrti su se kleli da ona postoji, i da se na prostoru oko nje nalazi rudnik, i svoje tvrđenje su dokazivali grumenima koji su se razlikovali od svakog poznatog zlata na Severu. Niko živi nije stigao da zapleni to zlato, a mrtvi su bili mrtvi; zbog toga su se Džon Tornton, Pit i Hans sa Bakom i sa šest drugih pasa okrenuli Istoku, nepoznatim stazama da postignu ono što drugi ljudi i psi, sposobni kao i oni, nisu uspeli. Vozili su se sedamdeset milja uz reku Jukon a onda skrenuli levo, pa uz reku Stjuard prešli Mejo i Mekjuston, i nastavili put sve dok reka Stjuard nije postala potočić, koji se verao uz visoke planinske vrhove što su označavali kičmu kontinenta. Džon Tornton je malo tražio od ljudi i od prirode. Nije se bojao divljine. Sa šakom soli i puškom u ruci mogao je da krene u divljinu i da putuje dok je hteo i koliko je hteo. Nije žurio, putovao je kao Indijanci, lovio svoju večeru u toku dana; ako nije uspeo ništa da ulovi nastavljao je put opet kao Indijanci, ubeđen da će ranije ili kasnije ipak nešto naći. I tako, na svom velikom putu na Istok trošili su sirovo meso, municija i alat su predstavljali sav tovar na saonicama, a vremenski rok se protezao u beskrajnu budućnost. Za Baka su lov, pecanje i neodređeno lutanje kroz nepoznate krajeve predstavljali bezgranično zadovoljstvo. Dešavalo se da bi nedeljama putovali bez zastajanja, iz dana u dan, onda bi nedeljama logorovali ovdeonde. Tada bi psi lenstvovali a ljudi bi palili balegu i šljunak i ispirali kraj vatre bezbrojne lonce blata. Bivali su ponekad i gladni, a nekad opet uživali u raskošnim gozbama – sve je zavisilo od lovačke sreće i količine ulova. Dođe leto, a ljudi i psi sa tovarima na leđima prebacivali su se splavovima preko plavih planinskih jezera i spuštali se ili se peli uz nepoznate reke u lakim čunovima koje bi istesali po obližnjim šumama. Meseci su dolazili i prolazili, a oni su prevaljivali ogromna prostranstva neobeležena na zemljopisnoj karti i na kojima nije bilo ljudi, ili je možda i bilo, ako je istinita priča o Izgubljenoj kolibi. Prelazili su razvođa po letnjim vejavicama, drhtali pod ponoćnim suncem na goletnim planinama koje su razdvajale pošumljene delove planina od onih sa večitim snegom, spuštali se u doline gde je vladalo leto i gde su komarci i muve leteli u rojevima, a na padinama glečera brali zrele jagode i cveće kojima bi se svaki južnjak mogao ponositi. |
| 20 |
S jeseni te godine prodrli su u neki natprirodni jezerski predeo, sumoran i tih, gde su nekad bile divlje patke, a sada nikakvog traga života – samo fijukanje hladnog vetra, led na malo zaklonjenijim mestima i setno udaranje talasa o opustele obale. Još jedna zima ih zateče na izbrisanim stazama koje su ljudi prokrčili pre njih. Naišli su jednom na prosečenu putanju u šumi, veoma staru, a izgleda da ni Izgubljena koliba nije bila daleko. Ali putanja nije imala ni svoj početak ni kraj, i ostalo je neobjašnjeno zašto su je prokrčili i ko je to uradio. Jednom drugom prilikom, slučaj ih je naneo na ostatke neke lovačke kućice i među parčićima istrulele ćebadi Džon Tornton naiđe na kremenjaču. Znao je da je ta puška proizvod Hadson kompanije iz prvih dana života na severozapadu, kada je ta puška vredela koliko i gomila dabrove kože njene visine. To je bilo sve – nikakvog drugog znaka o čoveku koji je u tim prvim danima podigao tu kućicu i ostavio pušku među ćebadima. Još jedno proleće dođe i na kraju čitavog njihovog lutanja ne naiđoše na Izgubljenu kolibu, nego na tanku naslagu zlata u jednoj prostranoj dolini gde je zlato kao nekakav žuti maslac pokrivalo dno sita za ispiranje. Nisu išli dalje. Svakog dana bi radom zarađivali hiljade dolara u čistom zlatnom prahu i grumenju a radili su svakog dana. Zlato su pakovali u vrećice od irvasove kože, pedeset funti u svaku vreću i slagali ih kao drva ispred kolibe od omorika. Radili su kao divovi, dani su jurili kao u snu a blago se gomilalo. Psi nisu ništa radili samo bi dovlačili lovinu koju je s vremena na vreme Tornton ubijao. Bak je provodio duge sate sanjareći pored vatre. Vizija kratkonogog i kosmatog čoveka sada mu se sve češće priviđala jer je imao manje posla; i često bi, žmirkajući pored vatre, odlutao sa njim u taj drugi njemu već poznati svet. Glavna odlika tog drugog sveta bio je strah. Kada je posmatrao tog kosmatog čoveka kako spava pored vatre sa glavom među kolenima i rukama sklopljenim iznad nje, Bak je primećivao da on nemirno spava i da se često trza i budi i preplašeno gleda u pomrčinu a onda baca na vatru još drva. Ako su šetali obalom mora, gde je kosmati čovek sakupljao školjke i jeo ih, oči su mu vrebale unaokolo neku skrivenu opasnost a noge bile spremne da potrče kao vetar na prvi znak. Šumom su prolazili bešumno, Bak je u stopu pratio tog kosmatog čoveka. Bili su oprezni i hitri, njih dvojica, napregnutog uha i nozdrva, jer je čovek imao oštar sluh i njuh kao i Bak. Kosmati čovek je mogao da jurne na drvo i da se uspuže brzo kao po zemlji, kačio se za grane koje su ponekad i po dvanaestak stopa bivale udaljene jedna od druge, puštao ih, hvatao, i nikada još nije pao ili promašio granu. Izgledalo je, u stvari, da se na drveću oseća udobno kao i na zemlji. Bak je zapamtio i mnoge probdevene noći pod drvetom na kome je kosmati čovek nravio sebi legalo i spavao čvrsto se držeći za grane. U bliskoj vezi sa vizijom kosmatog čoveka bio je i zov koji je odjekivao iz dubina šume. On je ispunjavao Baka velikim nemirom i čudnim željama. |
| 21 |
Probuđivao je u njemu neku iejasnu milinu i prisutnost nske divlje čežnje za nečim što nije u stvari uspeo la dokuči. Ponekad bi krenuo za tim zovom u šumu la ga traži kao neku opipljivu stvar, lajući blago ili izazovno, zavisilo je od njegovog raspoloženja. Zagnjurio bi svoju gubicu u svežu šumsku mahovinu ili u crnu zemlju na kojoj je rasla visoka trava, i frktao bi od radosti udišući miris bogate zemlje. Često bi satima šćućuren kao u zasedi, iza panjeva i oborenih stabala pokrivenih gljivama, motrio i oeluškivao sve što se miče ili daje glasa od sebe. Možda je, ležeći tako, očekivao da naprečac uhvati taj zov koji nije razumevao. Nije mu bilo jasno zbog čega sve to čini. Nešto ga je gonilo na to i postupao je ne razmišljajući. Javili su se u njemu neodoljivi nagoni. Dok je ležao u logoru dremajući na dnevnoj žezi, podizao bi iznenada glavu i ćulio uši pažljivo osluškujući, a onda bi skočio i jurnuo, i jurio satima sve dalje do samog šumskog izlaza, onda preko poljana obraslih trskom. Voleo je da juri niz presušena rečna korita i da se prikrade i uhodi život šumskih ptica. Ležao bi i po čitav dan u nekom žbunu odakle je mogao da posmatra jarebice kako se šepure i lupaju krilima. Voleo je naročito da juri u tamno predvečerje letnjih noći i da sluša prigušen i pospan žamor šume, da tumači znakove i zvuke isto onako kao kad čovek čita knjigu, da istražuje ono tajanstveno nešto što ga je stalno zvalo da dođe u snu i na javi. Jedne noći trže se iz sna sa užagrenim očima i nozdrvama koje su drhtale i njušile a dlaka mu se kostrešila. Iz šume je dopirao zov (ili samo jedan njegov ton, jer je onaj pravi zov bio višetoneki), jasan i određen kao nikada ranije – razvučeno zavijanje, zov sličan a ipak drugojačiji od bilo kakvih glasova eskimskih pasa. On ga prepoznade kao nešto što je sasvim znano, kao nešto što je i ranije slušao. Jurnu kroz zaspali logor i brzo ali nečujno odlete u šumu. Dok se primicao, usporavao je hod, preoprezan u svakom pokretu, naišao je na neki proplanak i tu spazio, uspravljenog na zadnje noge sa njuškom upravljenom prema nebu, dugog, mršavog šumskog vuka. Bak nije ni šušnuo, a vuk je ipak prestao da zavija i stade da njuši. Bak iziđe na čistinu, upola polegao, sa telom spremnim na sve i repom pravim i krutim dok je noge spuštao neuobičajeno pažljivo. Svaki njegov pokret mogao je da se tumači pretnjom kao i spremnošću na prijateljstvo. Bilo je to preteće primirje koje odlikuje susrete divljih zveri. Vuk pobeže kad ga ugleda. Bak izbezumljeno pojuri za njim u divljim skokovima. Saterao ga je u neku jarugu, u presušeno korito potoka gde je jedno oboreno stablo preprečilo put. Vuk se vrteo u krug, okrećući se na zadnjim nogama, kao što je to radio Džo i drugi eskimski psi kada bi se našli u bezizlaznom položaju, režao je, kostrešio se i neprestano škljocao zubima. Bak nije napadao, kružio je oko njega i opkoljavao ga blagonaklono. Vuk je bio podozriv i uplašen, jer je Bak bio tri puta teži od njega a glava mu je jedva dosezala do Bakovih ramena. |
| 22 |
Vrebao je priliku da se izvuče, jurnu i onda nastade trka. Nekoliko puta ga je Bak saterivao u uglove i igra se ponavljala jer je vuk bio u bednom stanju a Bak je mogao da ga lako sustiže. Nije se on dao, jurio je sve dok mu Bakova glava ne bi dotakla bokove, a tada bi kružio u nevolji da bi opet prvom zgodom umakao. Na kraju je ipak Bakova upornost bila nagraćena. Vuk je video da mu se nikakvo zlo ne sprema, pa priđe da se onjuše. Zatim su se drugarski igrali napeto i malo snebivljivo kao sve divlje zveri kada prikrivaju svoju pomamnost. Posle kratkog vremena, vuk pođe lakim kasom jasno pokazujući na taj način da mora nekuda da ode. Stavljao je do znanja Baku da treba da poće sa njim i tako su jurili jedan pored drugog kroz praskozorje pravo uz korito potoka, u tesnac pa preko goletnog razvođa odakle je potok izvirao. Suprotnim krakom razvođa sišli su u neku dolinu gde su se prostirale šume i mnoštvo potočića a oni su trčali satima dok se sunce sve više pelo a dan postajao sve topliji. Bak je bio mahnito srećan. Znao je da se najzad odaziva pozivu trčeći pored svog šumskog brata ka mestu odakle je zov sigurno poticao. Stara sećanja su brzo oživela, bio je uzbućen kao što ga je nekad uzbućivala stvarnost čije su ovo bile senke. Jurio je ovako i ranije, negde u tom drugom, nejasnom svetu, a sada opet juri, slobodno u prirodi po neugaženoj zemlji i sa širokim nebom iznad glave. Zaustavili su se pored potoka da ugase žeđ i Bak se seti Džona Torntona i sede. Vuk je nastavio put prema mestu odakle je zov dopirao, tada se vrati Baku, onjuši ga i pokuša da ga bodri. Ali Bak se okrete i pođe polako natrag. Skoro čitav sat je divlji brat trčao pored njega blago skičeći. Tada sede, podiže njušku i poče da zavija. Bilo je to žalosno zavijanje, a kako je Bak uporno išao napred, zavijanje je slabilo i bledelo dok se nije sasvim izgubilo. Džon Tornton je bio za ručkom kada je Bak utrčao u logor i poleteo na gospodara, i sav izbezumljen od ljubavi obori ga na zemlju i poče da se penje po njemu, ližući mu lice i grizući ruku "izigravao budalu", kao što je Džon Tornton to nazivao, dok je drmusao Baka i grdio ga od miline. Dva dana i dve noći nije Bak napuštao logor i nije gubio Torntona iz vida. Pratio ga je na rad, gledao ga dok jede, dok se uvlači pod ćebad i izlazi iz njih jutrom. Ali posle dva dana zov iz šume je zapovednički počeo da odzvanja kao nikada ranije. Bakov nemir se povrati i počeše da ga proganjaju uspomene o divljem bratu i vedroj zemlji iza razvoća i njihovo zajedničko jurenje kroz široka šumska prostranstva. I opet je krenuo da luta šumom, ali se divlji brat ne pojavi; mada je dugo napeto osluškivao, žalosno zavijanje nije više nikada doprlo do njega. Počeo je da spava noću napolju, ostajao danima izvan logora; jednom pređe razvođe na ušću potoka i spusti se u predeo šume i potočića. Lutao je čitavu nedelju dana, tražio je uzalud bilo kakav znak o divljem bratu, hranio se lovom dok je lutao lakim kasom koji izgleda da ga nikada nije mogao zamoriti. |
| 23 |
Posmatrali su ga dok je izlazio iz logora ali nisu uočavali brzu i užasnu promenu u njemu čim bi se dokopao šume. Nije više hodao. Postajao je najednom stvor iz divljine, prikradao se brzo kao mačka, senka koja se pojavljuje i nestaje među drugim senkama. Znao je dobro da iskoristi svaki zaklon, da kao zmija puže na stomaku i da kao zmija skoči i iapadne. Znao je da izvuče divlju kokošku iz njenog gnezda, da ubije zeca na spavanju, da uhvati malu vevericu u vazduhu ako je i sekundu zadocpila da se skloni na drvo. I ribe u rekama nisu bile dovoljno brze za njega, a ni dabrovi dovoljno obazrivi dok su pravili zaklone. Ubijao ih je sebi za hranu, ali ne zbog samog ubijanja nego zato što je najviše voleo da jede ono što sam ulovi. Provejavala je i neka vedrina kroz njegove postupke – voleo je da se prikrade vevericama i kada su mu skoro bile nadomak, on bi ih pustio da se u samrtničkom strahu penju do vrhova drveća. Dolaskom jeseni krenuše u velikom broju irvasi da se sa zimom sretnu u blažim predelima. Bak je odmah smakao jedno mladunče, ali je strahovito želeo da se ogleda sa nečim većim i opasnijim. Jednoga dana kod razvođa na izvoru potoka pružila mu se prilika. Krdo od dvadesetak irvasa sa vođom na čelu prelazilo je šumoviti predeo izbrazdan potocima. Njihov vođa bio je u divljačkom raspoloženju; visok šest stopa, delovao je kao strašan protivnik kakvog je Bak mogao samo da poželi. Klatio je napred i nazad svoje velike račvaste rogove koji su se granali u četrnaest parožaka visokih sedam stopa. Njegove sitne oči gorele su opakim i žestokim sjajem dok je besno zavijao na Baka. Strela koja je strčala iz irvasovog bedra, verovatno je i bila uzrok njegovom besu. Instinktom koji je poticao iz starih lovačkih dana iskonskog života, Bak je nastojao da izdvoji vođu od njegovog krda. Nije to bilo nimalo lako. On je lajao i obigravao oko irvasa tačno van domašaja velikih rogova i užasnih glomaznih nogu čiji bi samo jedan jedini udarac bio dovoljan da zbriše Baka sa liste živih. Pošto nije mogao da okrene leđa svojoj zubatoj opasnosti i da produži put, irvasa su spopadali užasni napadi besa. Jurišao je na Baka koji je vešto uzmicao, mameći ga time kao da nije uspevao da pobegne. Kada ga je na taj način odvojio od njegovih drugova, dvatri mlađa irvasa su se navraćala i napadala Baka da bi omogućili svom ranjenom voći da se pridruži krdu. Postoji kod zverova neko strpljenje – pasje, neumorno, uporno kao i sam život – koje po čitave sate zadržava nepomičnog pauka u njegovoj mreži, zmiju sklupčanu, pantera u zasedi; to strpljenje se oživotvoruje kada one love sebi hranu. Njime se odlikovao i Bak kada se nije micao od krda, usporavao njihovo kretanje i razdraživao mlade irvase, zabrinjavao ženke sa njihovim mladunčadima i kada je ranjenog irvasa dovodio do ludila od silnog bespomoćnog besa. Trajalo je to pola dana. Bak se svuda nalazio, napadao je sa svih strana, obasipao ih olujom pretnje, odvajao je svoju žrtvu čim bi se pridružila krdu, iscrpljujući strpljenje plena koje je uvek manje od strpljenja napadača. |
| 24 |
Što je dan više odmicao i sunce odlazilo na počinak na severozapadu (nastajao je opet mrak a jesenje noći su bile šest sati duge), mladi irvasi su sve bezvoljnije pomagali svom ugroženom vođi. Bliska zima ih je gonila u niže predele a izgledalo im je da ne mogu da se otresu ovog neumornog stvora koji ih je zadržavao. Osim toga, nije bio u pitanju život čitavog stada ili mladih irvasa. Tražio se život samo jednog jedinog člana što je bilo ipak manje važno od njihovih života, tako da na kraju pokazaše spremnost da plate drumarinu za svoje dalje kretanje. Dok se sumrak spuštao, stari irvas je stajao oborene glave i posmatrao svoje krdo – ženke koje je znao, mladunčad o kojima se očinski starao, irvase kojima je on upravljao – kako brzim korakom odlazi kroz dan koji gasne. Nije mogao da krene za njima jer mu je pred nosom skakao nemilosrdni zubati užas koji mu nije davao da mrdne. Bio je težak pola tone i dobre tri stotine funti preko toga; proživeo je dug i buran život pun borbe i okršaja da bi na kraju dočekao smrt od stvora čija glava nije dopirala ni do njegovih velikih koščatih kolena. Od tada, ni danju ni noću Bak nije napuštao svoj plen, nije mu davao ni trenutak odmora, ni da brsti lišće sa drveća ili pupoljke mladih breza i vrba. Nije mu davao da ugasi svoju strahovitu žeđ na malim potocima koje je nekada prelazio. Često bi iz očajanja irvas jurnuo da pobegne. U tim trenucima Bak nije ni pokušavao da ga zaustavi, nego je lagano kaskao za njegovim petama. Zadovoljan razvojem igre, on bi prilegnuo kada se irvas zaustavljao, i žestoko ga napadao ako bi ovaj pokušao da nešto pojede ili popije. Velika glava se sve više povijala pod šumom rogova, a nesigurni hod postajao je sve slabiji. Dugo je stajao oborene glave prema zemlji a opuštene uši su mlitavo padale. Za to vreme Bak je mogao da se napije vode i da se odmori. Dok bi tako dahtao sa isplaženim crvenim jezikom i očima uprtim u velikog irvasa, činilo bi mu se da primećuje neku promenu na licu svih stvari. Osećao je neko komešanje u celom tom predelu. Dolaskom krda irvasa život je postajao drugačiji. Šume i reke pa i sam vazduh treptao je od njihovog prisustva. Nije to Bak saznavao ni okom, ni uhom ni njuhom, već nekim daleko istančanijim čulom. Ništa nije čuo, ništa nije video, pa ipak je primećivao da se čitav kraj izmenio, da dejstvuju čudne stvari; i on odluči da, čim završi svoj posao, sve to ispita. Konačno, krajem četvrtog dana oborio je velikog irvasa. Proveo je dan i noć pored svoje žrtve, naizmenično jeo i spavao. Kad se odmorio, osvežio i ojačao, krenu prema logoru Džona Torntona. Išao je dugim, lakim kasom i hodao satima nikad ne gubeći vreme u traženju pravog puta; išao je pravo logoru kroz ovu čudnovatu zemlju sa sigurnošću koja bi mogla da zastidi čoveka i njegovu magnetsku iglu. I dok je nastavljao put, postajao je svesniji tih promena u ovom delu zemlje. Postojao je neki drugi život, drukčiji od onoga koji je vladao čitavog leta. To nije saznavao nekim istančanim i tajanstvenim putem. |
| 25 |
Sada su već i ptice govorile o tome, veverice ćakorile a i sam lahor šaputao. Nekoliko puta se zaustavljao da udahne sveži jutarnji vazduh koji mu je donosio poruke, koje su ga gonile da još brže nastavi put. Pritiskivalo ga je osećanje da se događa neka nesreća ukoliko se već nije i dogodila. A kada je prešao poslednje razvođe i spustio se u dolinu što je vodila logoru počeo je da hoda veoma oprezno. Tri milje dalje naišao je na sveži trag od koga mu se nakostreši dlaka na vratu. Trag je vodio pravo prema logoru i Džonu Torntonu. Bak požuri napetih nerava, spreman da opazi mnoštvo detalja koji su mu pričali priču – priču bez završetka. Njuh mu je davao razne podatke o prolasku nekih živih stvorova po čijim je tragovima on sada išao. Uočio je prenapregnutu tišinu šume i život ptica je zamro. Veverice su se posakrivale. Video je samo jednu dovitljivu sivu vevericu kako se pripila uz isto tako sivi panj da je izgledala kao deo njega, kao neka izraslina samog drveta. Dok je Bak klizio kao tamna senka, njuška mu najednom skrenu na stranu, kao da je nešto ščepalo i povuklo. Krenuo je za tim njuhom i u jednom šipražju nađe Niga. Ležao je porebarke, mrtav, sa strelom probodenom kroz telo. Stotinu jardi dalje naišao je na jednog psa iz zaprege, jednog od onih koje je Tornton kupio u Dausonu. Taj pas se još previjao u samrtničkim mukama na samoj stazi, a Bak ga zaobiđe i ne zaustavivši se. Iz logora su dopirali neki glasovi koji su navirali i odlazili, kao pesma. Puzeći napred prema ivici proplanka, našao je Hansa kako leži licem na zemlji, načičkan strelama kao neki jež. U istom trenutku Bak uperi pogled prema mestu gde je nekad bila koliba od jelovog granja i ugleda nešto od čega mu se podiže dlaka na vratu i plećima. Obuze ga nesavladljiv bes. Nije ni bio svestan da je zarežao, a režao je glasno i jezovito. Bilo je to poslednji put u njegovom životu da je dozvolio da mu strast nadvlada lukavstvo i razum, a izgubio je glavu samo zbog velike ljubavi prema Džonu Torntonu. Pripadnici indijanskog plemena Jihat igrali su oko razrušene kolibe od jelovine kad začuše strahovit urlik i ugledaše kako neka životinja kakvu nikada ranije nisu videli juri prema njima. Bio je to Bak, otelotvoreni uragan besa koji se ustremio na njih sa ludačkom željom da ih sve uništi. Baci se na prvog čoveka (bio je to poglavica Jihata), razdera mu grlo iz koga šiknu mlaz krvi. Nije se zaustavio da zbrine svoju žrtvu, nego u prolazu razdera grlo i drugom Indijancu. Niko nije mogao da ga zaustavi. On je uleteo u samu sredinu, kidao, razdirao, uništavao stalnim i užasnim zamahom, prkoseći strelama koje su oni odapinjali na njega. Kretao se u stvari tako neshvatljivo brzo, a Indijanci zbijeni jedan uz drugog, da su strele njih pogađale. Jedan od mlađih Indijanaca zavitla koplje na Baka ali proburazi grudi drugog Iidijanca. Panika zavlada među Jihatima, i oni premrli od straha pobegoše u šumu tumačeći sve to silaskom Zlog Duha. A Bak je stvarno bio ovaploćeni đavo koji besno juri za njihovim petama i uništava ih kao jelene dok su trčali kroz šumu. |
| 26 |
Bio je to kobni dan za Jihate. Rasprštali su se nadaleko i naširoko po čitavom kraju, a preživelima je trebalo nedelju dana da se skupe u dolini i da prebroje svoje gubitke. Bak se iscrpljen od gonjenja vraćao u opusteli logor. Naišao je na Pita zavijenog u ćebad sa začuđenim izrazom kako leži mrtav na mestu gde je bio ubijen. Torntonova očajnička borba se jasno ocrtavala na zemlji a Bak je njušio svaku pojedinost sve do ivice duboke bare. Na obali, sa glavom i prednjim nogama u vodi, ležao je Skit veran do kraja. Sama voda, blatnjava i prljava od brane, uspešno je skrivala ono što je u njoj, Džona Torntona. Prateći trag Bak je video da on tu prestaje. Celoga toga dana Bak se nadnosio nad baru i uznemireno krstario po logoru. Znao je za smrt koja prekida pokrete, za smrt kao izlazak i isticanje života iz živih bića, a znao je da je i Džon Tornton mrtav. Osećao je veliku prazninu, nešto kao glad, prazninu koja ga je neizmerno bolela a koju hrana nije mogla da ispuni. S vremena na vreme, kada je zastajao i razmišljao nad mrtvim telima Jihata, zaboravljao je na svoj bol. U tim trenucima postajao je gord na samog sebe, osećao je ponos veći i od jednog koji je do sada osetio. Ubio je čoveka, najplemenitiju zver a ubio ga je uprkos zakonu batine i zuba. Njušio je radoznalo ta tela. Umrli su tako lako. Teže je bilo ubiti psa eskimca nego njih. Nisu oni bili ravnopravni saborci, jer su znali samo za strele, koplja i batine. Od sada ih se neće više bojati sem kada su naoružani strelama, kopljima i batinom. Iako se spustila noć, pun mesec koji se dizao visoko iznad drveća osvetljavao je zemlju tako da je sve ličilo na neki čaroban dan. Dok je razmišljao i jadikovao pored vode, Baka trže komešanje u šumi, sasvim različito od nemira koji su izazvali Indijanci. On skoči, poče da osluškuje i da njuši. Iz daljine je dopirao nejasan oštri lavež kome su kao u horu odgovarali slični, isto tako oštri glasovi. Što je vreme proticalo, lavež je postajao sve bliži i glasniji. I opet je Bak primio to kao nešto poznato iz nekog drugog sveta, nešto što mu se zadržalo u sećanju. Otišao je do sredine proplanka i osluškivao. Bio je to zov, višeglasni zov, koji je odzvanjao primamljivije i nametljivije nego ikada ranije. I on je bio spreman da mu se povinuje. Džon Tornton je bio mrtav tako da je i zadnja spona uništena. Čovek i njegov svet nisu ga više zadržavali. U potrazi za hranom, isto onako kako su i Jihati krenuli u lov prateći kretanje irvasa, čopor vukova je prešao predeo potoka i šuma i upao u Bakovu dolinu. Kao neka srebrnasta bujica sjurili su se na proplanak obasjan mesečinom. A Bak je stajao nasred proplanka mirno očekujući njihov dolazak. Bilo je nečeg užasnog u njegovoj mirnoći i veličini tako da su zastali za trenutak a najhrabriji među njima skoči pravo na njega. Bak mu slomi vrat, onda stade, ukipljen kao i ranije dok mu se za leđima ranjeni vuk previjao u ropcu. Još su trojica nasrnula u kratkim razmacima, ali su se jedan za drugim isto tako povlačili sa razderanim gušama i plećima iz kojih je šikljala krv. |
| 27 |
Okrećući se na zadnjim nogama kao oko ose, svuda se nalazio, grizao je i razdirao, predstavljao je borbenu liniju koja se nije mogla lako probiti, tako se brzo okretao i motrio na sve strane. Da bi ih sprečio da mu ne priđu iza leđa, morao je polako da uzmiče prema koritu potoka, dok nije došao do jednog velikog šljunkovitog nasipa. Skrenuo je skoro pod pravim uglom niz nasip koji su ljudi napravili za kopanje rude, došao do zaliva, tako da je bio sa te strane zaklonjen i mogao da ih dočekuje samo sa prednje strane. To je tako spretno radio da je bilo dovoljno samo pola sata pa da se potučeni vukovi povuku, sa isplaženim jezicima i surovim belim očnjacima koji su blistali na mesečini. Nekolicina je ležala uzdignutih glava i načuljenih ušiju, drugi su stajali i posmatrali ga, a ostali su pili vodu iz bare. Jedan od njih, dugačak mršav i siv oprezno krenu napred, prijateljski, i Bak u njemu prepoznade svog divljeg brata sa kojim je jurio čitavu noć i dan. On je blago skičao i kada mu je Bak odgovorio, dodirnuše se njuškama. Jedan stari suvonjav vuk, sa ožiljcima iz raznih borbi, priđe Baku. Bak se iskezi, spreman da zareži, ali ipak i njega samo onjuši. Onda stari vuk sede, upravi njušku prema mesecu i otpoče dugo vučje zavijanje. I ostali sedoše i pridružiše se zavijanju. Sada je zov bio sasvim nepogrešiv i razgovetan. Sede i Bak i poče da zavija. Potom izađe iz svog zaklona a čopor se okupi oko njega i onjuši ga prijateljski i oprezno, kao što su navikli u svetu divljine. Vođe čopora urliknuše i jurnuše u šume. Vukovi krenuše za njima urličući u horu. I Bak je lajući pojurio za njima uz svog divljeg brata. Ovde bi mogla i da se završi priča o Baku. Nije mnogo godina minulo a Jihati su počeli da primećuju promene u rodu šumskih vukova. Viđali su neke sa tamnom mrljom na glavi i njušci i sa belom belegom na grudima. A ono što je za njih bilo još značajnije – Pas-Duh predvodio je čopor. Bojali su se njega jer je bio lukaviji od njih, potkradao im je logor u hladne zimske dane, pljačkao njihove zamke, uništavao im pse i prkosio najhrabrijim lovcima. Postojale su i gore priče: o lovcima koji nisu uspevali da se vrate i o onima koje su njihovi ljudi iz plemena nalazili sa svirepo razderanim gušama i sa tragovima po snegu oko njihovih tela, sa tragovima većim od vučjih. Svake jeseni, kada su Jihati pratili kretanje irvasa, dolazili su do doline u koju nikada nisu zalazili. Žene su se rastuživale pored vatre pričama o tome kako je Zao Duh izabrao tu dolinu za svoje pribežište. U letnje dane, ta dolina o kojoj Indijanci nisu ništa znali, imala je svoga posetioca. Bio je to ogroman vuk, sa veličanstvenim krznom, sličan a ipak različit od svih vukova. Prelazio je sam vedre predele šuma i silazio na jednu čistinu iznad drveća. Tu je izbijao tanak žuti mlaz iz vreća od irvasove kože i ponirao u zemlju obraslu dugom travom, dok ga je biljni nanos koji ga je pokrivao zaklanjao od sunca. Tu bi taj vuk sedeo zamišljen neko vreme, urliknuo jednom dugo i rastuženo, a onda odlazio. |
| 28 |
Ledi Eliot je bila izvrsna žena, razborita i prijatna, čijem sudu i karakteru, ako se izuzme mladalačka zanesenost kojoj je podlegla kada je postala ledi Eliot, nikada nakon toga nije mogla da se pripiše nikakva slabost. Ona je umanjivala, ili ublažavala, ili skrivala njegove slabosti, i sedamnaest godina uzdizala njegov ugled; i premda sama nije bila najsrećnije stvorenje na svetu, pronašla je dovoljno razloga u svojim obavezama, prijateljima i svojoj deci da zavoli život i da se sa nemalom tugom rastane od njega kada je kucnuo njen čas. Tri kćeri, a dve najstarije su imale šesnaest i četrnaest godina, bile su poštovanja vredan amanet jedne majke, ali i prilično teško breme ostavljeno na poverenje i staranje taštom i budalastom ocu. Imala je ona, doduše, jednu blisku prijateljicu, razboritu, valjanu ženu, koja se iz velike ljubavi prema njoj nastanila u blizini, u selu Kelinč; i upravo se na njenu dobrotu i savete ledi Eliot u najvećoj meri oslanjala nadajući se da će ona nastaviti sa usađivanjem stabilnih načela i obrazovanjem koje je ona sa takvim žarom pružala svojim kćerima. Ova prijateljica i ser Volter se nisu uzeli, ma kakva bila očekivanja njihovih poznanika u tom pogeldu. Trinaest godina je prošlo od smrti ledi Eliot, a oni su ostali bliski susedi i prijatelji, ali je on i dalje bio udovac, a ona udovica. Ovu odluku ledi Rasel, žene stabilnog karaktera i zrelih godina, i izvanredno imućne, nema potrebe pravdati svetu koji je skloniji da nerazumno osudi ženu kada se ona ponovo uda nego kada to ne učini; ali ser Volterova odluka da nastavi samački život zahteva objašnjenje. Neka se, dakle, zna da se ser Volter, kako i dolikuje dobrom ocu (nakon što je u privatnosti doživeo neuspeh ili dva u nekim veoma nerazboritim prosidbama), dičio svojom odlukom da zarad svojih kćeri ostane samac. Za jednu kćer, najstariju, on bi odista sve žrtvovao, ali nije imao mnogo prilike da to i učini. Elizabet je, u šesnaestoj godini, koliko je to bilo moguće, nasledila sva majčina prava i ugled; a kako je bila veoma naočita, i veoma nalik njemu, ona je na njega imala velikog uticaja, i njih dvoje su se zaista lepo slagali. Za drugo dvoje dece mario je manje. Meri je stekla malo na ugledu postavši gospođa Čarlsa Mazgrouva; ali En, prefinjena duha i mile naravi zbog kojih bi je istinski razboriti ljudi visoko cenili, ni ocu ni sestri nije bila važna; njena reč nije imala težinu, od nje se očekivalo da uvek žrtvuje svoju udobnost i potčini je tuđoj - ona je bila samo En. Ali ledi Rasel je nju najviše cenila, ona joj je bila najvoljenije kumče, miljenica i prijateljica. Ledi Rasel ih je sve volela; ali samo je u En videla dostojnu naslednicu njene majke. Nekoliko godina ranije, En Eliot je bila veoma lepa devojka, ali joj je lepota svenula; a kako je njen otac, čak i u punom cvatu njene lepote nalazio malo čega čemu bi se kod nje mogao diviti (toliko su različite bile njene nežne crte lica i blage tamne oči od njegovih), sada, kada je i ta lepota izbledela i kada je omršavila, u njenom izgledu nije bilo ničega što bi probudilo njegovo divljenje. |
| 29 |
Bio je to slučaj sa Elizabet, ona je i dalje bila ista ona naočita gospođica Eliot kao i pre trinaest godina, stoga se ser Eliotu moglo oprostiti što je zaboravio koliko joj je godina, ili se bar može smatrati samo delimično budalastim što je smatrao da su on i Elizabet ostali u cvetu lepote, među narušenom lepotom svih ostalih; jer je on jasno video koliko su ostarili ostali članovi njegove porodice i njegovi prijatelji. Odavno je njega već onespokojavala svenula Enina lepota, Merina zapuštenost, tragovi vremena na svakom licu u susedstvu, i sve naglašenije bore u uglovima očiju ledi Rasel. Elizabet nije baš u potpunosti mogla da se meri s ocem u pogledu ličnog samozadovoljstva. Trinaest je godina bila gospodarica Kelinč hola, i vladala je i upravljala njime sa takvim samopouzdanjem i odlučnošću da niko ne bi ni pomislio da je mlađa nego što je bila. Trinaest je godina ona bila domaćica, i ona je određivala pravila vladanja u kući, i ona je prva ulazila u kočiju, i odmah iza ledi Rasel izlazila iz salona i trpezarija u okolini. Trinaest ju je zima videlo kako otvara sve istaknute balove koje je malobrojno susedstvo priređivalo, i trinaest ju je proleća ispratilo kada je odlazila sa ocem u London da na nekoliko nedelja uživa u velikom svetu. Svega se ona ovoga sećala. A svest da joj je dvadeset i deveta izazivala je u njoj i žalost i strepnju; veoma je zadovoljna bila što je i dalje lepa kao i uvek, ali je osećala da se bliži opasnim godinama, i radovala bi se kada bi bila sigurna da će u narednoj godini ili dve, kako je i red, njenu ruku zatražiti neko baronetske krvi. Tada bi opet mogla uzeti knjigu nad knjigama sa jednakim užitkom sa kojom ju je uzimala u ranoj mladosti, ali koju sada nije volela. Knjigu je omrzla jer bi joj pogled svaki put pao na sopstveni datum rođenja, nakon kog nije sledila zabeleška o braku, već o braku mlađe sestre; i više nego jednom ju je, kada je njen otac knjigu ostavio otvorenu na stolu u njenoj blizini, okrećući glavu od nje zatvorila i odgurnula od sebe. Povrh toga, doživela je i razočaranje na koje su je ta knjiga, i naročito istorija njene porodice, podsećali. Njena očekivanja izneverio je upravo zakoniti naslednik, isti onaj plemeniti Vilijara Volter Eliot čija je prava njen otac tako velikodušno potvrdio. Dok je još bila veoma mlada, čim je saznala da će on, u slučaju da ne dobije brata, biti budući baronet, namerila je da se za njega uda, a njen otac je oduvek smatrao da bi ona to trebalo da uradi. Nisu ga kao dete poznavali; ali uskoro nakon smrti ledi Eliot, ser Volter je nastojao da se s njim upozna, i premda njegova nastojanja nisu naišla na srdačan doček, on je nastavio da se trudi pravdajući sve to skromnom mladalačkom povučenošću; i jednog proleća se, prilikom njihovog boravka u Londonu, kada je Elizabet bila u prvom cvatu lepote, gospodin Eliot našao prinuđen da s njima sklopi poznanstvo. U to vreme je on bio veoma mlad, tek što je upisao studije prava; Elizabet ga je smatrala za veoma prijatnog, i potvrđene su sve njene namere njemu u prilog. |
| 30 |
Ser Volter je pristao da napusti Kelinč hol; i nakon kratkog perioda sumnje i neodlučnosti, rešeno je veliko pitanje kuda da ode, i napravljen je prvi plan sprovođenja ove velike promene. Na raspolaganju su mu bile tri mogućnosti, London, Bat, ili neka druga seoska kuća. En je najviše želela ovo poslednje. Ona se nadala nekoj manjoj kući u susedstvu gde bi i dalje mogla da uživa u društvu ledi Rasel, i dalje da bude blizu Meri, i da i dalje ima to zadovoljstvo da ponekad vidi travnjake i šumarke Kelinča. Ali En je snašla njena uobičajena sudbina, i odluka je pala na nešto upravo suprotno njenim sklonostima. Nije volela Bat, i smatrala je da joj Bat ne prija; a Bat je trebalo da joj postane dom. Ser Volter je u prvi mah bio naklonjeniji Londonu; ali je gospodin Šepard smatrao da mu se ne može verovati da će on u Londonu štedljivo živeti, i bio je dovoljno vešt da ga od te namere odgovori i prikaže mu Bat kao poželjnije mesto. Bilo je to mnogo bezbednije mesto za gospodina u njegovim prilikama; tamo može biti važan uz srazmerno manje troškove. Dvema značajnim prednostima Bata u odnosu na London je naravno data sva moguća težina; na mnogo je zgodnijoj udaljenosti od Kelinča, svega osamdesetak kilometara, a ledi Rasel u Bat odlazi svake zime; i na veliko zadovoljstvo ledi Rasel koja je odmah pomislila na Bat kada je predložena promena mesta boravka, ser Voltera i Elizabet su konačno ubedili da poveruju da boravkom u Batu neće ugroziti ni svoje dostojanstvo ni svoju udobnost. Ledi Rasel je osetila potrebu da se usprotivi poznatim joj željama njene mile En. Bilo bi previše očekivati od ser Voltera da se unizi boravkom u manjoj kući u sopstvenom susedstvu. I samoj En bi to teže palo nego što može i da predvidi, a za ser Voltera bi to bilo strašno. A što se tiče Enine netrpeljivosti prema Batu, smatrala ju je za predrasudu i pogrešno mišljenje nastalo, na prvom mestu, zbog toga što je nakon majčine smrti provela tamo tri godine na školovanju; a drugi razlog ove netrpeljivosti je tražila u Eninom potištenom stanju duha one jedne zime koju je posle toga sa njom tamo provela. Ledi Rasel je volela Bat i mislila je, ukratko, da im svima mora goditi; a što se zdravlja njene mlade prijateljice ticalo, svaka će se opasnost izbeći time što će sve tople mesece provesti sa njom u letnjikovcu u Kelinču; i bila je to, zapravo, promena koja mora goditi i zdravlju i stanju duha. En je veoma retko odlazila od kuće, suviše je malo sveta videla. Nije bila naročito vedra duha. Veće društvo će to popraviti. Želela je da je predstavi svetu. Na nepoželjnost ma koje druge kuće u istom susedstvu je kod ser Voltera svakako u velikoj meri uticala jedna okolnost koja je bila značajan deo plana, a koja je srećno bila umetnuta još na samom početku. Ne samo da je morao da ode iz svog doma, već je morao da ga preda u ruke drugima; što je ozbiljno na probu stavljalo moralnu čvrstinu i mnogim bi snažnijim glavama od ser Volterove ova kušnja teško pala. Kelinč hol je morao da se izdaje. Ovo je, doduše, bila duboka tajna koju nije trebalo reći nikome van njihovog kruga. |
| 31 |
Da se En Eliot, sa takvim poreklom, lepotom i pameću, u devetnaestoj godini tako upropasti; da se u devetnaestoj godini upusti u veridbu sa mladićem koji je imao samo svoj dobar glas i nikakve izglede za sticanje bogatstva osim onoga što je mogao steći u svojoj veoma nesigurnoj profesiji, i koji nije imao nikakvih veza da mu obezbede dalje napredovanje, odista bi značilo da se upropastila, na staju je i sama pomisao žalostila! Da En Eliot, tako mladu, i još nepoznatu svetu, ugrabi neznanac bez ikakvih veza i imetka; ili još gore, mogla bi zbog njega potonuti u stanje mučne, teskobne zavisnosti koja bi u njoj ubila svaku krepkost! To se ne sme desiti, ako se to ikako može sprečiti kakvim prijateljskim uplivom, ili predočavanjem od strane one koja ju je volela gotovo majčinskom ljubavlju i koja je gotovo imala sva majčinska prava. Kapetan Ventvort nije imao novca. Imao je sreće u profesiji; ali trošeći slobodno ono što je lako stekao, naposletku nije imao ništa. Ali bio je uveren da će uskoro biti bogat: pun života i žara, znao je da će uskoro dobiti brod, i da će uskoro ostvariti sve svoje želje. Oduvek je imao sreće; znao je, znao je da bi tako i dalje trebalo da bude. Takvo samopouzdanje, silovito u svojoj toplini, i očaravajuće zbog duhovitog načina na koji je bilo izraženo, za En mora da je bilo dovoljno; alt ledi Rasel je na to drugačije gledala. Njegova vatrena narav i neustrašiv duh na nju su drugačije delovali. Ona je u njima videla samo još veće zlo. Samo su davali opasnu crtu njegovom karakteru. Bio je sjajan, bio je tvrdoglav. Ledi Rasel nije mnogo cenila duhovitost, i užasavala se svega što je makar i izdaleka ličilo na nepromišljenost. Ona je na ovu vezu nepovoljno gledala u svakom svetlu. Takvo protivljenje koje su ova osećanja izazvala bilo je više nego što je En mogla da podnese. Mlada i nežna kakva je bila, možda je i mogla podneti očevu zlovolju, premda je njena sestra nijednom ljubaznom rečju niti pogledom nije ublažila; ali saveti ledi Rasel, koju je ona oduvek volela i na koju se uvek oslanjala, i koja je bila žena stabilnih načela i nežnog vladanja, nisu mogli biti uzalud. Uspeli su da je ubede da je ova veridba pogrešna: nerazborita, neprimerena, sa slabim izgledima za uspeh i nedostojna. Ali nije ona veridbu raskinula iz sebičnog opreza. Teško da bi se odrekla verenika da nije razmislila i o njegovoj koristi, čak i više nego svojoj. Najveća uteha u očajanju rastanka, konačnog rastanka, bila joj je vera da je postupila razborito i da je u najvećoj meri svoja osećanja žrtvovala za njegovo dobro; a svaka uteha joj je bila potrebna, jer je morala da podnese i dodatni bol zbog njegovih ubeđenja, u potpunosti nepokolebljivih i uvreženih, i zbog toga što je on smatrao da se ona, odbijajući ga tako pod prisilom, ogrešila o njega. Posledica svega bila je da je on napustio taj kraj. U nekoliko meseci su se i upoznali i rastali; ali Enina patnja se nije okončala nakon nekoliko meseci. Njena osećanja i kajanje su joj, još dugo, pomračivali svaki mladalački užitak, i ona je veoma rano svenula i izgubila svaku vedrinu. |
| 32 |
Više od sedam godina je prošlo otkako se ova njihova tužna priča završila; i vreme je u velikoj meri ublažilo, možda čak i u potpunosti ugasilo svaku naklonost prema njemu, ali ona se suviše oslanjala na samo vreme; nikakve pomoći nije bilo u promeni sredine (osim jedne posete Batu uskoro nakon raskida veridbe), nikakve novine nije bilo u njenom životu i nikakvog proširenja društva. Niko se nikada nije ni približio krugu Kelinč hola a ko bi mogao podneti poređenje sa Frederikom Ventvortom, kakvog ga je ona pamtila. Druga ljubav, jedini istinski prirodan, srećan i delotvoran lek u njenoj životnoj dobi, nije bila moguća niti u njenom prefinjenom umu, niti po njenom probirljivom ukusu u njihovom uskom društvenom krugu. Kada je imala dvadeset dve godine, jedan mladić je zatražio njenu ruku, ali je on nedugo zatim kod njene mlađe sestre naišao na mnogo topliji prijem; a ledi Rasel je žalila što je ona njega odbila; jer je Čarls Mazgrouv bio najstariji sin čoveka čiji su posedi i opšti značaj dolazili odmah iza poseda i značaja ser Voltera, i bio je dobrog karaktera i prijatne spoljašnjosti; i ma koliko da je ledi Rasel želela nešto više kada je En bilo devetnaest godina, ona bi se silno radovala da je mogla da je vidi da se na jedan tako poštovanja vredan način skloni od pristrasnosti i nepravičnosti u kući svoga oca, i tako trajno nastani blizu nje same. Ali u ovom slučaju, nikakav savet nije mogao da navede En da promeni mišljenje; i premda je ledi Rasel bila zadovoljna svojom obazrivošću i nikada nije poželela da izmeni prošlost, počela je da strepi, gotovo do beznađa da En nijedan imućan i sposoban muškarac neće dovesti u iskušenje da preuzme na sebe one obaveze za koje ju je ona smatrala naročito pogodnom zbog njenih toplih osećanja i domaćih navika. Nisu poznavale mišljenje one druge ujednoj stvari, da li se izmenilo ili ostalo neizmenjeno u jednom ključnom pogledu kojim se En rukovodila, jer tu temu nikada ni u nagoveštaju nisu načinjale; ali En je, u dvadeset i sedmoj, sasvim drugačije mišljenje imala od onoga koje su joj nametnuli kada je imala devetnaest. Nije zamerala ledi Rasel, nije zamerala ni sebi što je dozvolila da potpadne pod njen uticaj; ali je smatrala da ona nikada, nijednu mladu osobu u sličnoj situaciji koja bi se njoj obratila za savet, ne bi dovela u stanje takvog sigurnog i pouzdanog očajanja zarad tako nesigurnog budućeg blagostanje. Bila je uverena da bi, i pored svake neprijatne osude kod kuće, i svake strepnje u vezi sa njegovom profesijom, i svih mogućih strahova, odlaganja i razočaranja, bila srećnija da je veridbu nastavila nego što je bila nakon što ju je žrtvovala; i u potpunosti je verovala da bi ona, čak i da im je sudbina dodelila uobičajenu meru strepnje i neizvesnosti, pa i mnogo veću meru od uobičajene, ne uzimajući pri tom u obzir konkretne posledice njihovog slučaja; mnogo ranije dočekala s njim blagostanje nego što se trezveno dalo predvideti. Sva njegova vatrena očekivanja, i sve njegovo samopouzdanje bili su opravdani. |
| 33 |
En je sada pristigla da se zauzme za sebe, i iskrenost u njenom držanju sasvim ga je uverila, a on se u ovom slučaju lako dao uveriti, da nema razloga ustezati se da je ostave da sama ruča, premda je i dalje želeo da im se ona uveče, kada dete zaspi, pridruži, i ljubazno ju je nagovarao da mu dozvoli da dođe po nju, ali ona se nikako nije dala nagovoriti; i s obzirom na ovo ona je uskoro imala to zadovoljstvo da ih oboje, veoma dobro raspoložene, isprati. Otišli su, nadala se, da se lepo provedu ma koliko neobično se to moglo činiti; a što se nje same tiče, ona je ostala sa onakvim osećajem olakšanja kakvo je bilo moguće osetiti. Znala je da je ona od najveće koristi detetu; i šta je ona marila što je Frederik Ventvort udaljen samo par stotina metara i ljubazno opšti sa drugima? Volela bi da je mogla znati šta je on osećao u vezi sa njihovim susretom. Možda je bio ravnodušan, ako je ravnodušnost moguća u takvim okolnostima. Mora da je ili ravnodušan ili nevoljan da se s njom sastane. Da je želeo da je ponovo vidi, nije bilo razloga da ovoliko čeka; učinio bi ono što ona nije mogla, a što bi, da je na njegovom mestu, odavno učinila, još onda kada su okolnosti bile takve da su mu omogućile nezavisnost koja im je jedina nedostajala. Njeni sestra i zet vratili su se ushićeni svojim novim poznanikom, i posetom u celini. Bilo je muzike, pesme, priče i smeha, i svega prijatnog; kapetan Ventvort imao je divne manire, ni trunke stidljivosti ili uzdržanosti nije kod njega bilo; kao da se oduvek poznaju, i već sledećeg jutra će ići u lov sa Čarlsom. Dogovorili su se da dođe na doručak, ali ne u letnjikovac, premda je najpre to predloženo, već su ga nagovorili da dođe u vlastelinski dvor, a i činilo se da se plaši da se ne nameće Čarlsovoj gospođi, zbog deteta, i stoga je, nekako, nisu ni sami znali kako, rešeno da će se Čarls s njim sastati na doručku kod svog oca. En je razumela. Želeo je da izbegne da se s njom sretne. Raspitivao se za nju, saznala je, onako uzgred, kao što i priliči ranijem površnom poznanstvu, priznajući ga, kao i ona što ga je priznala, možda voden istom namerom da izbegne predstavljanje kada se prvi put sretnu. Buđenje u letnjikovcu je uvek bilo kasnije nego u drugoj kući, a sutradan ujutro je ta razlika bila tolika da Meri i En tek što su sele da doručkuju kada je ušao Čarls i rekao da kreću, da je došao po pse, i da njegove sestre dolaze za njim u pratnji kapetana Ventvorta; njegove sestre su želele da posete Meri i dete, a kapetan Ventvort je takođe predložio da je poseti na nekoliko trenutaka ako joj nije to suviše nezgodno; i premda ga je Čarls uverio da detetovo zdravlje nipošto nije u takvom stanju da bi ma kakva poseta bila nezgodna, kapetan Ventvort nije bio zadovoljan sve dok on nije požurio da ga najavi. Meri ga je, polaskana ovakvom pažnjom, sva radosna primila, a En je preplavilo hiljadu osećanja, od kojih je ovo bilo najutešnije, da će se sve uskoro svršiti. I uskoro se i jeste svršilo. Za dva minuta su se, nakon Čarlsove najave, pojavili i ostali; nalazili su se u salonu. |
| 34 |
Ona poslovična sudbina svakog ko prisluškuje nije nju zadesila, nije ona o sebi čula ništa rđavo, ali je čula mnogo šta drugo što ju je zabolelo. Videla je kako kapetan Ventvort gleda na njen karakter, a u njegovom interesovanju za nju bilo je taman dovoljno osećanja i radoznalosti da u njoj izazove strašan nemir. Čim je uzmogla, otišla je da pronađe Meri, i nakon što ju je pronašla i s njom se vratila do njihovog mesta pored stepenica, pronašla je utehu u tome što se čitavo društvo uskoro skupilo i što su svi zajedno uskoro krenuli dalje. Bile su joj potrebne samoća i tišina kakve samo veliko društvo može da pruži. Čarls i Henrijeta su se vratili i sa sobom doveli, kao što se moglo i pretpostaviti, Čarlsa Hejtera. Pojedinosti ove situacije En nije mogla da razume; a činilo se da čak ni kapetan Ventvort nije uživao puno poverenje u ovom pogledu; ali nije bilo sumnje u to da se gospodin malo povukao, a gospođica malo popustila, i da su sada bili veoma srećni što su ponovo zajedno. Henrijeta je izgledala malčice postiđeno, ali veoma zadovoljno; Čarls Hejter je delovao nadasve srećno; i oni su se sa svom pažnjom posvetili jedno drugom gotovo u taj čas kada su svi krenuli za Aperkros. Sve je sada ukazivalo da je Luiza namenjena kapetanu Ventvortu; ništa nije moglo biti jasnije; i gde god je bilo potrebno da se društvo zbog uske staze deli, ali i gde nije, oni su išli jedno pored drugog gotovo jednako često kao i drugo dvoje. Na jednoj dugačkoj poljani na kojoj je bilo obilje prostora za sve, oni su se tako i podelili u tri zasebne grupe; a upravo je onoj grupi koja se imala pohvaliti najmanjom živošću i prijatnošću, En morala pripasti. Pridružila se Čarlsu i Meri i bila je toliko umorna da je bila srećna što joj je Čarls ponudio drugu ruku; ali Čarls je, premda je prema njoj bio prijatan, bio veoma srdit na svoju ženu. Meri se pokazala neuviđavnom prema njemu i došao je trenutak da za to snosi posledice, a posledica je bila ta da je svakog časa oslobađao ruku na koju se ona oslanjala da bičem pokosi glave kopriva koje su virile iz živih ograda; a kada je Meri počela da se zbog toga žali i da jadikuje kako su prema njoj namerno neuviđavni, kao po običaju, i da zbog toga ona ide pored živice, dok En ne mora da trpi ni najmanju neprijatnost sa druge strane, on je oslobodio obe svoje ruke i pojurio da ulovi lasicu koju je na trenutak ugledao i one jedva da su mogle da ga sustignu. Ova dugačka livada graničila se sa putem sa kojim se njihova staza na kraju ukrštala, i baš kada je društvo stiglo do kapije i htelo da izađe na put, videše kako njime nailazi kočija koju su već neko vreme čuli i ide u njihovom smeru, i zadesilo se da su to bile čeze admirala Krofta. On i njegova žena su se bili izvezli kako su i nameravali, i sada su se vraćali kući. Kada su čuli u kakvu su dugačku šetnju mladi išli, ljubazno su ponudili mesto dami koja se naročito umorila; tako će joj uštedeti par kilometara, a oni su svakako nameravali da idu pored Aperkrosa. Poziv je bio uopšten pa je i odbijanje bilo opšte. |
| 35 |
Ovo joj nije išlo u prilog; ali s druge strane, on je toliko vremena provodio u Aperkrosu da se moglo smatrati da će se ona, kada ode odatle, od njega udaljiti a ne približiti mu se; i, sve u svemu, verovala je da ona mora, po ovom zanimljivom pitanju, biti na dobitku, kao što je gotovo izvesno bilo da će u pogledu društva kod kuće biti na dobitku čim sirotu Meri zameni sa ledi Rasel. Želela je da može potpuno da izbegne da vidi kapetana Ventvorta u Holu: te sobe svedočile su i ranijim njihovim susretima i suviše bi za nju bilo bolno sećanje na njih; a ipak je najviše strepela od mogućnosti susreta kapetana Ventvorta i ledi Rasel. Oni nisu voleli jedno drugo; i nikakva obnova poznanstva sada ne bi bila ni od kakve koristi, i ako bi ih ledi Rasel videla zajedno, pomislila bi kako je on suviše hladnokrvan, a ona suviše povučena. Ove su je brige najviše mučile dokje iščekivala odlazak iz Aperkrosa, u kom je, verovala je, sasvim dovoljno boravila. Svest da je malom Čarlsu bila od koristi, uvek će sećanju na njen dvomesečni boravak tamo davati posebnu dragost, ali njemu se snaga brzo vraćala, a ona nije viša imala razloga da ostane. Međutim, kraj njene posete je bio toliko drugačiji da ga ona ni zamisliti nije mogla. Kapetan Ventvort se, nakon što ga čitava dva dana u Aperkrosu niko nije ni video ni čuo, vratio među njih da se opravda i kaže im šta ga je zadržalo. Konačno je do njega stiglo pismo njegovog prijatelja kapetana Harvila iz koga je saznao da se on sa porodicom za tu zimu nastanio u Lajmu; i da su se, i ne znajući to, nalazili svega tridesetak kilometara jedan od drugog. Kapetan Harvil nikada nije u potpunosti povratio zdravlje nakon ozbiljne rane koju je zadobio dve godine ranije, a kako je kapetan Ventvort silno Želeo da ga vidi, on je rešio da smesta ode za Lajm. Proveo je tamo dvadeset i četiri časa. Odsustvo mu je oprošteno, njegovu prijateljsku naklonost svi su toplo pohvalili i svi su se živo zainteresovali za njegovog prijatelja, a njegov opis okoline Lajma je čitavo društvo sa toliko osećanja ispratilo da su svi žarko poželeli da i sami vide Lajm pa počeše da kuju planove da tamo i odu. Mladi su izgarali od želje da vide Lajm. Kapetan Ventvort je govorio da će on tamo opet ići, kako je njegova udaljenost od Aperkrosa zanemarljiva; i kako, premda je novembar, vreme nije nimalo rđavo; i ukratko, Luiza se, a ona je bila žustrija i od najžustrijih, i sasvim rešena da ide, i osim što joj je pričinjavalo zadovoljstvo da tera po svome, sada još i bila naoružana idejom da je takva svojeglavost vrlina, potpuno oglušila o želje majke i oca da odlazak odloži do leta; pa je rešeno da će svi poći u Lajm - Čarls, Meri, En, Henrijeta, Luiza i kapetan Ventvort. Prvobitni nesmotreni plan bio je da odu ujutro i vrate se uveče; ali na ovo gospodin Mazgrouv, zarad svojih konja, nije želelo da pristane; a kada su ovu zamisao racionalnije razmotrili, zaključili su da im dan usred novembra neće ostaviti mnogo vremena da razgledaju to mesto, kada se odbije sedam sati za odlazak i povratak, zbog stanja puteva u to doba godine. |
| 36 |
Stoga su odlučili da tamo prenoće, i da ih ne bi trebalo očekivati da se vrate do ručka narednog dana. Smatralo se da je ovo mnogo bolji plan; i premda su se svi sastali u vlastelinskom dvoru na doručku u prilično rani čas, i premda su krenuli na vreme, daleko je prošlo podne kada su se dve kočije, velika zatvorena kočija gospodina Mazgrouva, u kojoj su se nalazile četiri dame, i Čarlsova dvokolica, u kojoj je on vozio kapetana Ventvorta, spustile dugačkom padinom brda do Lajma, a kada su se spustili u još strmiju ulicu same varoši postalo je sasvim jasno da neće imati mnogo vremena za razgledanje pre nego što svetlosti i topline dana potpuno nestane. Nakon što su u jednoj krčmi pronašli prenoćište i poručili da im se spremi jelo, sledeće što su imali da urade, nesumnjivo je bilo da se spuste do mora. Suviše su u pozno doba godine stigli za ma kakvu zabavu i raznovrsnost kakvu bi im Lajm kao mesto na kome se svet okuplja, mogao ponuditi. Balske dvorane i prostorije za javna okupljanja su bile zatvorene, posetilaca više nije bilo, jedva da je u varoši još ostala koja porodica koja tu nije bila stalno nastanjena; i ni građevine nisu bile dostojne pažnje već je oko posetioca tražilo da vidi neobičan položaj same varoši, i glavnu ulicu koja se gotovo obrušavala u more, stazu do Koba, koji okružuje prijatni mali zaliv koji u sezoni oživi od kabina za kupanje i sveta; i sam Kob, njegova stara čuda i moderne dodatke; i veoma lepu liniju litica koje su se pružale prema istočnom delu varoši; i veoma bi to bio neobičan posetilac koji bi video draži neposredne okoline Lajma i koji ne bi poželeo da ih pobliže upozna. Prirodne lepote u okolini, Čarmut sa svojim strmim padinama i širokim prostranstvima, i još sa onim svojim, lepim, uvučenim zalivom nad kojim se nadvijaju tamne hridi, i gde se iz peska izdižu niske stene čineći to mesto nadasve povoljnim za posmatranje igre plime, i za neumorno bavljenje mislima; i šume oko vedrog seoceta Gornji Lajm; i, iznad svega, Pini, sa zelenim provalijama između bajkovitih stena, gde raštrkane šume i bogati voćnjaci govore da je mnogo generacija moralo proći otkako je ono prvobitno survavanje litice pripremilo teren za ovakav jedan pejzaž, čiji su prizori tako čudesni i lepi da se mogu smatrati i više nego ravnima ma kom prizoru sa čuvenog ostrva Vajt; sva se ova mesta moraju posetiti i nekoliko puta, da bi se razumela vrednost Lajma. Društvo iz Aperkrosa se, prolazeći pored sada opustelih i turobnih prostorija za javna okupljanja i spustivši se još malo dalje, obrelo na obali mora; i ostali su tako da stoje, kao što svako ko zaslužuje da vidi more zastane i zagleda se u njega kada ga vidi prvi put nakon dugo vremena, pa nastavili prema Kobu koga su jednako želeli da vide, kako zbog njega samog, tako i zbog izveštaja kapetana Ventvorta; jer su se Harvilovi bili smestili u jednoj kućici blizu podnožja starog pristaništa izgrađenog neznano kada. Kapetan Ventvort je svratio da poseti prijatelja; ostali su nastavili dalje, a on je trebalo da im se pridruži na Kobu. |
| 37 |
Sreli su se i predstavili jedni drugima. Kapetan Harvil je bio visok, tamnokos muškarac razumnog i dobroćudnog lica; malo hrom, a zbog oštrih crta lica i slabog zdravlja izgledao je mnogo starije od kapetana Ventvorta. Kapetan Benvik je izgledao, i bio je, najmlađi od sve trojice, i u poređenju sa obojicom je bio sitan muškarac. Imao je prijatno lice i setno držanje, baš kao što i priliči i povlačio se iz svakog razgovora. Kapetan Harvil je, premda po vladanju nije bio ravan kapetanu Ventvortu, bio savršen gospodin, prirodan, srdačan i ljubazan. Gospođa Harvil se, za dlaku manje uglađena od svoga muža, činila jednako dobra kao i on; i ništa nije moglo biti prijatnije od njihove želje da čitavo društvo smatraju za svoje prijatelje jer su prijatelji kapetana Ventvorta, i ništa nije moglo biti gostoljubivije od njihovog navaljivanja da im oni svi obećaju da će s njima ručati. Ručak koji je već poručen u krčmi je naposletku, premda nevoljno, ipak prihvaćen kao opravdano izvinjenje; ali izgledali su gotovo povređeni što je kapetan Ventvort doveo takvo jedno društvo u Lajm ne razmišljajući da bi red bio da oni ručaju kod njih. Toliko je naklonosti u svemu ovome bilo prema kapetanu Ventvortu, i takve je očaravajuće draži bilo u gostoljubivosti, toliko neuobičajenoj i toliko različitoj od onih pozivanja i prihvatanja poziva i zvaničnih i svečanih ručkova na koje je bila navikla da je osetila da njenom duševnom staniu neće koristiti pobliže upoznavanje sa njegovim kolegama oficirima. - Svi bi oni bili moji prijatelji - bila je njena misao; i morala je da se bori protiv velike potištenosti koja ju je pritisla. Kada su napustili lukobran, svi su ušli u kuću svojih novih prijatelja i videli da je ona tako mala da niko osim onaj ko od srca poziva ne bi ni pomislio da u nju može da smesti toliko ljudi. En se na trenutak i sama ovome začudila; ali uskoro su čuđenje zamenila prijatnija osećanja koja su proizašla iz pogleda na sva ona domišljata rešenja i lep raspored kojim je kapetan Harvil na najbolji mogući način iskoristio mali prostor, i nadomestio nedostatak nameštaja u kući i zaštitio prozore i vrata od zimskih oluja koje je valjalo očekivati. Raznovrsnost nameštaja u sobama, u kojima je uobičajenim i sasvim običnim i neuglednim stvarima koje je obezbedio vlasnik kuće suprotstavljen pokoji komad nameštaja od retkog drveta i izvanredne izrade, i ponešto neobično i dragoceno iz svih onih udaljenih zemalja koje je kapetan Harvil posetio, nadasve je En bila zanimljiva; i sve je to ukazivalo na njegovo zanimanje, na plod njegovog rada i truda i kakav je ono uticaj imalo na njegove navike, i ova slika mira i domaće sreće koju je sve ovo predstavljalo u njoj je u isti mah budila oprečna osećanja zadovoljstva i tuge. Kapetan Harvil nije mnogo voleo da čita; ali je pronašao odlično mesto i upriličio veoma lepe police za sasvim priličnu zbirku lepo uvezanih knjiga, vlasništvo kapetana Benvika. Hromost mu je ograničavala kretanje; ali je on sebi, usled dosetljivog duha koji je stremio korisnosti pronalazio mnogo posla i u kući. |
| 38 |
Noći su bile suviše mračne da bi dame išle napolje, pa su viđanje morale da ostave za sutra, ali im je kapetan Harvil obećao da će ih posetiti uveče; i došao je i poveo svog prijatelja što je bilo više nego što su se nadali, jer su se svi složili da im se čini da kapetanu Benviku nije godilo prisustvo tolikih neznanaca. Međutim, on je ponovo zašao među njih, premda njegovo duševno stanje svakako nije delovalo u skladu sa vedrinom tog društva u celini. Dok su kapetani Ventvort i Harvil razgovarali na jednoj strani prostorije, i prisećali se prošlih dana i mnoštvom anegdota zaokupljali pažnju drugima i zabavljali ih, desilo se da je En sa kapetanom Benvikom ostala malo po strani; i dobrota njene prirode ju je nagnala da zapodene razgovor s njim. Bio je stidljiv i sklon apstraktnim razmišljanjima; ali prijatna blagost njenog lica i nežnost u ophođenju uskoro su učinili svoje; i En je nagrađena za svoj trud. Očigledno je bilo da je on mladić koji se mogao pohvaliti izvrsnim književnim ukusom, premda ponajviše po pitanju poezije; i osim što je bila uverena da mu je barem za to veče pružila zadovoljstvo da razgovara o temama za koje se njegovo uobičajeno društvo nije zanimalo, ona se nadala da mu je bila od koristi i nekim nagoveštajima o dužnosti i koristima prevazilaženja patnje koji su sasvim prirodno proizašli iz njihovog razgovora. Jer premda je bio stidljiv, nije bio uzdržan; i činilo se da mu je milo bilo da oslobodi sputana osećanja; i dok su govorili o poeziji, bogatstvu poezije u njihovo doba, i zadržali se na poređenju mišljenja po pitanju vrhunskih pesnika, pokušavali da utvrde da lije bolji Marmion ili Gospa od jezera, i kakvo mišljenje imaju o Đauru i Abidoskoj nevesti; i dalje kako bi reč Đour trebalo izgovarati, on je pokazao koliko je blisko upoznat sa svim najnežnijim pesmama jednog pesnika i strastvenim opisima beznadežne patnje drugog; citirao je, tako ustreptalih osećanja, brojne stihove koji su govorili o slomljenom srcu, ili duhu načisto razorenom patnjom i izgledao je zaista kao da želi da ga ona razume da se ona usudila da izrazi nadu da ne čita samo on poeziju i da kaže da smatra da nesreća poezije leži u tome što u njoj retko kada bez patnje u duši mogu da uživaju oni koji je najbolje razumeju; i da u njoj mogu da uživaju samo oni čija su osećanja snažna, ali upravo bi takvi trebalo da joj se prepuštaju vrlo umereno. Nije izgledalo kao da ga boli ova aluzija na njegovo trenutno stanje, čak je izgledao kao da je time i zadovoljan, pa se ona ohrabrila da nastavi dalje; i osećajući da se može pozvati na svoje pravo starijeg, odvažila se da mu predloži da uvrsti više proze u svoje svakodnevno čitanje; a kada ju je zamolio za pojedinosti, ona mu je preporučila takva dela naših najboljih mislilaca, i takve zbirke najboljih pisama, takve memoare poštovanja vrednih karaktera koji su upoznali veliku patnju, kakva su joj u tom času pala na pamet, a za koja je smatrala da će mu osnažiti i obodriti duh najuzvišenijim učenjem i najsnažnijim primerima moralne i verske trpeljivosti. |
| 39 |
Bila je toliko očajna i toliko kategorična, i jadikovala je da su se o nju ogrešili što su očekivali da ona ode kući, a En da ostane; En, koja Luizi nije niko ni ništa, a ona joj je snaha, i ima sva prava da zauzme Henrijetino mesto! Zašto ne bi i ona bila od jednake koristi kao i En? I još da ide kući bez Čarlsa, bez svoga muža! Ne, previše je to neuviđavno. Ukratko, rekla je više nego što je njen muž mogao da podnese, a kako se niko drugi nije mogao usprotiviti kada je on popustio, nije bilo druge; neizbežno je bilo da umesto En ostane Meri. En nikada nije bila manje voljna da se povinuje Merinim zavidnim i nepromišljenim zahtevima; ali tako je moralo biti, pa su krenule za varoš, Čarls je pratio sestru, a kapetan Benvik nju. Na trenutak se setila, dok su žurno prolazili pored lukobrana, sitnih pojedinosti kojima je to isto mesto svedočilo ranije toga jutra. Tu je slušala Henrijetine planove koji su se ticali odlaska doktora Šerlija iz Aperkrosa; malo dalje je prvi put videla gospodina Eliota; činilo se da se sada samo na trenutak pažnja mogla posvetiti ma čemu osim Luizi, i onima koji su se starali o njenom zdravlju. Kapetan Benvik je bio krajnje pažljiv i uviđavan prema njoj; a kako se činilo da ih je sve ujedinio nemio događaj koji se tog dana zbio, ona je osetila kako u njoj raste naklonost prema njemu, pa čak i zadovoljstvo pri pomisli da bi ovo možda mogao biti povod da se njihovo poznanstvo nastavi. Kapetan Ventvort ih je čekao kao i poštanska kola sa četiri konja koja su, jer je njima tako najzgodnije bilo, stajala u dnu ulice; ali su njegovo očigledno iznenađenje i ljutnja što je jedna sestra zamenila drugu, promene u izrazu lica, zapanjenost, reči koje je zaustio da kaže, pa ugušio dok je slušao Čarlsa, za En predstavljali strašno poniženje; ili su bar u najmanju ruku služili da je uvere da je on nju cenio samo u pogledu pomoći koju je mogla Luizi pružiti. Nastojala je da ostane pribrana i pravična. Ona bi, njega radi, ne trudeći se da nadmaši osećanja Eme prema njenom Henriju, Luizu negovala revnosnije nego što to nalažu osnovni red i obzir; i nadala se da on neće dugo biti toliko nepravičan da pretpostavi da bi ona bez preke potrebe uskratila pomoć prijateljici. Za to vreme se smestila u kočiju. On im je obema pomogao da udu i smestio se između njih; i ovako je En, pod ovakvim okolnostima, za nju čudnim i bremenitim osećanjima, napustila Lajm. I nije mogla ni da zamisli kako li će ovo dugo putovanje proći; kako će uticati na njihovo ponašanje; o čemu li će razgovarati? Sve je, međutim, išlo svojim tokom. Bio je pažljiv prema Henrijeti; uvek se okretao prema njoj; a kada bi ona nešto rekla trudio se da podrži njene nade i obodri joj duh. I uopšte glas i držanje bili su mu sračunato mirni. Činilo se da mu je prva briga bila da poštedi Henrijetu duševnog nemira. Samo je jedan put, dok je ona jadikovala zbog te poslednje neprimišljene i kobne šetnje lukobranom, i gorko se žalila što su uopšte na to i pomislili, iz njega provalilo, kao da su ga osećanja potpuno savladala. |
| 40 |
Ostatak svog boravka u Aperkrosu, svega dva dana, En je provela u vlastelinskom dvoru; i imala je zadovoljstvo da primeti da je tu od velike koristi, jer je bila i družbenica i pomoćnik u svim pripremama za blisku budućnost koje bi za gospodina i gospodu Mazgrouv, s obzirom na njihovo uznemireno stanje duha, predstavljale poteškoće. Rano sledećeg jutra dobili su vest iz Lajma. Luizino stanje je bilo uglavnom isto. Nije bilo novih znakova pogoršanja. Čarls je stigao nekoliko sati kasnije i doneo novije i podrobnije vesti. Bio je prilično vedar. Ne mogu se nadati brzom izlečenju, ali sve ide onoliko dobro koliko to priroda slučaja dozvoljava. Nije imao reči da njima izrazi ljubaznost Harvilovih, a naročito predanost gospođe Harvil. Pored nje Meri odista nema šta da radi. Ubedili su njega i Meri da se rano sinoć vrate u krčmu. Meri je opet jutros zapala u histeriju. Kada je kretao, spremala se da pođe u šetnju sa kapetanom Benvikom, koja će joj, nadao se, dobro činiti. Gotovo da je želeo da su je prethodnog dana uspeli nagovoriti da ode kući; ali istina je bila da pored gospođe Harvil ni za koga drugog nije bilo posla. Čarls je trebalo da se tog poslepodneva vrati u Lajm, i njegov otac je gotovo bio rešio da pođe s njim, ali dame se s tim nisu mogle složiti. Samo bi svojim odlaskom zadao dodatnog posla drugima, a on sam se još više uznemirio; pa je usledio jedan mnogo bolji predlog koji je odmah i sproveden u delo. Poslali su po poštansku kočiju iz Krukerna, i Čarls je poveo sa sobom jednu daleko korisniju osobu, staru porodičnu dadilju, koja je, nakon što je podigla svu decu, i u školu ispratila i poslednje dete, razmaženog i preterano zaštićenog gospodara Harija, gde se pridružio braći, ostala da sedi u napuštenoj dečjoj sobi i krpi čarape i vida promrzline i modrice koje bi joj pale pod ruku pa, prema tome, njenoj sreći nije bilo kraja što su joj dozvolili da pođe i neguje milu gospođicu Luizu. I pre ovoga je gospođi Mazgrouv i Henrijeti neodređeno padalo na pamet da tamo pošalju Saru; ali da nije bilo En, teško da bi se one na to odlučile i teško bi se to sprovelo u delo. Narednog dana su zahvalnost za vesti o Luizi, koje je veoma važno bilo dobijati na svaka dvadeset četiri časa, dugovali Čarlsu Hejteru. On je sebi stavio u zadatak da ode u Lajm i njegov ih je izveštaj dodatno ohrabrio. Verovalo se da su periodi prisebnosti i svesti snažniji. A svaki izveštaj se slagao u tome da je, izgleda, kapetan Ventvort rešio da ostane u Lajmu. En je sutradan trebalo da ih napusti, što je bio događaj od koga su svi strahovali. Šta će oni bez nje? Žalosni su oni tešitelji jedni drugima. I toliko se o ovome govorilo da je En pomislila kako bi najbolje bilo da im prenese potajnu želju onih iz Lajma da oni svi dođu tamo i ubedi ih da tako i učine. Nije u ovome imala nikakvih poteškoća; uskoro su odlučili da podu; i to koliko sutradan, da pronađu prenoćište u nekoj krčmi, ih da uzmu stan, kako im već bude odgovaralo, i ostanu tamo dok mila Luiza ne bude kadra za premeštaj kući. |
| 41 |
Moraju olakšati malo dobrim ljudima kod kojih je boravila; mogli bi bar da oslobode gospođu Harvil brige o njenoj deci; i ukratko toliko su srećni bili zbog ove odluke da je En bila ushićena što se toga dosetila, i smatrala je da ne bi mogla korisnije provesti poslednje jutro u Aperkrosu nego pomažući njima da se spakuju i ispraćajući ih rano ujutro, premda je nakon njihovog odlaska ona ostala da samuje u pustoj kući. Poslednja je, ako se izuzmu dečaci, ostala u letnjikovcu; poslednja od svih onih duša koje su boravile i životom ispunjavale obe kuće i svih onih koji su Aperkrosu davali vedrinu. Kakva je samo promena nastala za nekoliko dana! Ako se Luiza oporavi, sve će opet biti dobro. Zavladala bi i veća sreća nego ranije. Nije moglo biti sumnje, u njenom umu je nije bilo, u ono što će uslediti po njenom oporavku. Za nekoliko meseci možda će se ova soba, sada tako pusta, i u kojoj ona nema i zamišljena boravi, opet ispuniti svakom srećom i vedrinom i svim sjajem i žarom uzvraćene ljubavi, svime što nimalo nije nalik na En Eliot! Jedan čas dokolice ispunjen ovakvim razmišljanjima u jednom sumornom novembarskom danu dok sitna kiša magli, i ono malo prizora koji su se mogli videti s prozora, bilo je dovoljno da se neizmerno obraduje zvuku kočije ledi Rasel; a ipak, ma koliko da je želele da ode, ona se nije laka srca mogla rastati od vlastelinskog dvora, niti se mogla pogledom oprostiti od letnjikovca sa onom njegovom crnom, hladnom verandom što prokišnjava, niti je kroz zamagljene prozore kočije mogla pogledati poslednje skromne kućice u selu. Tu u Aperkrosu desile su se stvari zbog kojih joj je on srcu prirastao. Svedočio je on mnogom bolu, nekada silnom, a sada ublaženom; i pokojem nežnijem osećanju, dašku prijateljstva i izmirenja kojima se nikada više nije mogla nadati, i koji će joj uvek biti mili. Sve je to ostavila za sobom, sve osim sećanja da su se te stvari desile. En u Kelinč nije kročila otkako je u septembru otišla iz kuće ledi Rasel. Nije za tim bilo potrebe i u onih nekoliko prilika kada joj se pružala prilika da ode u Hol ona je iznalazila načina da ih izbegne i izvuče se. Po povratku je zauzela svoje mesto u otmenim i modernim sobama kuće ledi Rasel, i ugodila oku njene gospodarice. U radosti ledi Rasel što je ponovo vidi bilo je i strepnje. Znala je ona ko je često svraćao u Aperkros. Ali, na svu sreću, ili se En odista malo popunila i prolepšala ili se ledi Rasel tako činilo; a En se, saslušavši ove njene pohvale na račun svog izgleda, sa zadovoljstvom setila nemog divljenja svog rođaka, i u njoj se probudila nada da će biti blagoslovena još jednim kasnim cvetanjem mladosti i lepote. Kada su zapodenule razgovor spoznala je da je i u njenoj duši došlo do promene. Predmeti kojih je njeno srce bilo puno pre nego što je napustila Keiinč, i za koje je smatrala za nezanimljive Mazgrouvovima pa ih je potiskivala dok je boravila među njima, sada su i za nju samu izgubili mnogo na značaju. U poslednje vreme je zaboravila čak i na oca i sestru i Bat. |
| 42 |
Njihove brige su potisnule brige Aperkrosa; a kada je ledi Rasel spomenula njihove ranije nade i strepnje i kada je sa zadovoljstvom govorila o kući u Kamden Plejsu koju su uzeli i izrazila žaljenje što je gospođa Klej i dalje s njima, En bi se postidela da je ona saznala koliko joj je u mislima više bio Lajm i Luiza Mazgrouv i svi njeni tamošnji prijatelji; koliko je njoj više bilo stalo do doma i prijateljstva Harvilovih i kapetana Benvika nego do očeve kuće u Kamden Plejsu, ili sestrine bliskosti sa gospođom Klej. Morala je da uloži napor da bi pred ledi Rasel pokazala makar i prividno zanimanje i brigu za sve one teme koje su po prirodi stvari morale da joj budu najveća briga. U početku je među njima vladala izvesna nelagoda kada su prešle na razgovor o onoj drugoj stvari. Morao se povesti razgovor o nesreći koja se dogodila u Lajmu. Na ledi Rasel se prethodnog dana, ni pet minuta pošto je stigla kući, sručila vest o ovom događaju; ali ipak se o tome moralo razgovarati, morala je ona postaviti pitanja, izraziti žaljenje zbog nepromišljenosti, jadikovati zbog posledica i obe su morale spomenuti ime kapetana Ventvorta. En je bila svesna da joj to ne polazi toliko dobro za rukom kao što polazi ledi Rasel. Nije mu mogla izgovoriti ime i pogledati ledi Rasel u oči dok se nije dosetila da joj ukratko ispriča kako je ona videla naklonost između njega i Luize. Kada joj je ovo ispričala, njegovo joj ime više nije pričinjavalo bol. Ledi Rasel je imala samo pribrano da je sasluša i poželi im sreću, ali je u srcu potajno likovala u srditom zadovoljstvu, i zadovoljnom prezrenju što je muškarac za koga se u dvadeset trećoj činilo da razume ponešto od vrednosti jedne En Eliot dozvolio da ga osam godina kasnije opčini jedna Luiza Mazgrouv. Prva tri ili četiri dana su prošla sasvim mirno, i nije se dogodilo ništa što bi ih obeležilo osim što su poruka ili dve iz Lajma pronašle put do En, a da ona nije znala kako, i donele sasvim povoljne vesti o Luizinom oporavku. Naposletku učtivost ledi Rasel više nije mogla mirovati, pa je odlučnijim tonom ponovila nagoveštaje koje je u prošlosti u sebi gušila: - Moram posetiti gospođu Kroft; odista joj uskoro moram otići u posetu. En, imate li hrabrosti poći sa mnom i svratiti u posetu u tu kuću? Obema će nam to predstavljati iskušenje. En nije ovo Želela da izbegne; upravo suprotno, istinski je osećala ono što je i rekla kada je primetila: - Mislim da ćete vi više od mene patiti tom prilikom; vaša se osećanja, za razliku od mojih, još nisu pomirila sa tom promenom. Ostavši u susedstvu, ja sam se na nju navikla. Mogla je ona reći i više o ovoj stvari; imala je visoko mišljenje o Kroftovima i smatrala je da je njen otac imao sreće u izboru zakupca, i smatrala je da oni predstavljaju dobar primer parohiji i da se sirotinji ukazuje najbolja pažnja i pruža sva pomoć, i da je, ma koliko žalila i stidela se zbog neophodnosti da napusti svoj dom, ona po savesti morala priznati da su otišli oni koji nisu ni zaslužili da ostanu, i da je Kelinč hol prešao u bolje ruke nego što su bile ruke njegovih vlasnika. |
| 43 |
U pogledu kapetana Ventvorta bilo je, premda se En nije usudila za njega pitati, sasvim dovoljno dobrovoljnih saopštenja. Stanje duha mu se u poslednje vreme mnogo popravilo, kao što se moglo i očekivati. Kako se Luiza oporavljala, tako se i on oporavljao, i sada je bio sasvim drugačiji čovek od onoga kakav je bio prve nedelje. Nije video Luizu; i toliko je silno strahovao od rdavih posledica razgovora da nije ni zahtevao da razgovara s njom; i, upravo suprotno, činilo se da je rešio da otputuje na nedelju ili deset dana, dok joj glava ne ojača. Govorio je da će otići u Plimut na jednu sedmicu, i želeo je da ubedi kapetana Benvika da pode s njim; ali Čarls nije odstupao od svoje tvrdnje, činilo se da je kapetan Benvik skloniji dolasku u Kelinč. Nije bilo sumnje da su od ovog trenutka i En i ledi Rasel povremeno mislile na kapetana Benvika. Ledi Rasel nije mogla čuti zvono na vratima da ne pomisli da bi to mogao biti neki glas od njega; niti je En mogla da se vrati iz neke od samotnih šetnji po očevom imanju u kojima je uživala, ili iz posete sirotinji u selu, a da se ne zapita hoće li ga videti ili nešto o njemu čuti. Ali, kapetan Benvik nije došao. On je bio ili manje sklon ovoj poseti nego što je Čarls zamišljao, ili je bio suviše stidljiv; i nakon što ga je nedelju dana očekivala, ledi Rasel je zaključila da on nije vredan tolikog interesovanja koje je počeo da pobuđuje. Mazgrouvovi su se vratili da dočekaju povratak svojih srećnih dečaka i devojčica iz škole i poveli su sa sobom dečicu gospođe Harvil, da doprinesu larmi u Aperkrosu i umanje je u Lajmu. Henrijeta je ostala sa Luizom; ali svi ostali članovi porodice vratili su se u svoje odaje. Ledi Rasel i En su ih jedanput posetile i En je tada osetila da je Aperkros opet sasvim oživeo. Premda ni Henrijeta, ni Luiza, ni Čarls Hejter ni kapetan Ventvort nisu bili tu, prostorija je predstavljala onoliko snažnu suprotnost koliko se to moglo poželeti stanju u kom ju je ona poslednji put videla. Oko gospode Harvil su se okupili mali Harvilovi, koje je ona neumorno čuvala od tiranije dvaju dečaka iz letnjikovca, koji su žurno stigli da ih zabavljaju. Sjedne strane je stajao sto za kojim su bile brbljive devojčice, koje su sekle svilu i zlatnu hartiju; a s druge strane stolovi i poslužavnici koji su se ugibali pod težinom mesa od divljači i hladnih narezaka, za kojima su razuzdani dečaci uz nesnosnu buku lumpovali; a sve je ovo upotpunjavala razbuktala božična vatra u kaminu, koja kao da je bila rešena da i nju čuju uprkos svoj buci koju su drugi nadizali. Za vreme njihove posete su, razume se, došli i Čarls i Meri, a gospodin Mazgrouv je naročito želeo da ukaže pažnju ledi Rasel i posedeo je pored nje desetak minuta i razgovarao s njom veoma povišenim glasom, ali zbog larme dece na njegovim kolenima, to je bilo sasvim uzalud. Bio je ovo izvanredan porodični prizor. En je, sudeći prema svom temperamentu bila sklona smatrati takav jedan uragan u kući rđavim lekom za nerve koje mora da je njeno stanje ozbiljno potreslo. |
| 44 |
En je oduvek osećala da će ona prikazati privid svega onoga što je red kada En stigne, ali se obziru drugo dvoje nije nadala. Jasno je bilo da su bili sjajnog raspoloženja, i uskoro je imala da čuje i zašto. Nisu imali želje da nju slušaju. Nakon što su pokušali da izmame komplimente kako u starom susedstvu za njima duboko žale, u čemu im En nije mogla udovoljiti, imali su svega pokoje površno pitanje pre nego što su u potpunosti razgovor preusmerili na sebe. Za Aperkros se nisu zanimali, a nisu pokazali ni neko posebno zanimanje ni za Kelinč; sve se vrtelo oko Bata. Sa zadovoljstvom su je uverili da je Bat i više nego zadovoljio sva njihova očekivanja, u svakom pogledu. Njihova je kuća bez sumnje bila najbolja u Kamden Plejsu; njihovi saloni imali su brojne prednosti nad svim ostalim salonima koje su videli ili za koje su čuli, i ta preimućstva ogledala su se i u načinu opremanja salona i ukusu prilikom izbora nameštaja. Poznanstvo s njima je bilo nadasve traženo. Svi su želeli da ih posete. Izbegli su mnoga predstavljanja, ali su im ljudi o kojima ništa nisu znali i dalje neprestano ostavljali posetnice. Ovo su bili izvori njihovog zadovoljstva. Zar se En mogla čuditi što su njeni otac i sestra srećni? Možda se i nije čudila, ali je morala uzdisati što njen otac ne oseća nikakvo uniženje u ovoj promeni, što smatra da nema razloga da žali za dužnostima i dostojanstvom velikog zemljoposednika, što pronalazi toliko razloga da bude sujetan u varoškoj beznačajnosti; i morala je uzdisati i smešiti se, ali se i čuditi kada je Elizabet širom otvorila vrata i ushićeno krenula iz jedne sobe u drugu razmećući se ovim prostorom; što se ova žena koja je bila gospodarica Kelinč hola, sada gordi prostorom između dva zida u kome nema ni trideset stopa. Ali nije ovo bio jedini razlog njihove sreće. Imali su oni i gospodina Eliota. En je imala mnogo toga čuti o gospodinu Eliotu. Ne samo da mu je sve bilo oprošteno, već su njime bili ushićeni. U Batu je već nekih četrnaest dana; (prošao je kroz Bat u novembru, na putu ka Londonu, kada je do njega, naravno, stigla vest da se ser Volter tu nastanio, premda u varoši nije bio ni dvadeset četiri časa, ali on tada nije bio u mogućnosti da taj trenutak iskoristi); ali sada je već četrnaest dana u Batu, i prvo što je učinio po dolasku bilo je da ostavi posetnicu u Kamden Plejsu, nakon čega je tako usrdno nastojao da se sretne s njima, a kada su se sreli, pokazao je takvu neizmernu otvorenost u vladanju, i takvu spremnost da se izvini zbog prošlosti, i takvu brigu da ga opet prime kao rod da su se njihovi raniji dobri odnosi iznova uspostavili. Nisu mu nalazili zamerke. On je opravdao svaki privid nemara sa svoje strane. On je potekao iz sasvim pogrešnog razumevanja. Nikada on nije želeo da raskrsti odnose s njima; plašio se da su oni njega odbacili, ali nije znao razlog, a ćutao je samo iz nenametljivosti. Kada mu je nagovešteno da je o porodici i porodičnoj časti govorio sa nipodaštavanjem i nemarom, on se pokazao ogorčen. |
| 45 |
On, koji se oduvek dičio time što je Eliot, i čija su osećanja u pogledu ove rodbinske veze bila možda i suviše rigidna za ova moderna, nefeudalna vremena. Bio je zaprepašćen, odista jeste, ali njegov karakter i njegovo vladanje uopšte moraju to osporiti. On može uputiti ser Voltera na sve koji ga poznaju; i naravno, napori koje je ulagao i ova prva prilika za pomirenje koju je požurio da iskoristi, i da ponovo zauzme mesto srodnika kako dolikuje pravnom nasledniku, moraju biti snažan dokaz njegovog mišljenja o ovoj stvari. I u okolnostima pod kojima je njegov brak sklopljen morale su se priznati mnoge olakšice. Ovo je bila stvar u koju on sam nije zalazio; ali je jedan njegov vrlo blizak prijatelj, izvesni pukovnik Volis, izvanredno ugledan čovek, savršen gospodin (i nipošto neugledne spoljašnjosti, dodao je ser Volter), koji je živeo na veoma visokoj nozi u Marlboro zgradama, i koji je, na svoj naročiti zahtev, sklopio s njima poznanstvo preko gospodina Eliota, spomenuo jednu ili dve pojedinosti koje su se ticale toga braka, a koje su bile od ključnog značaja da ga oni sagledaju sasvim drugim očima. Pukovnik Volis je gospodina Eliota dugo poznavao, a poznavao je i njegovu ženu, i savršeno je bio upoznat sa čitavom pričom. Ona svakako nije bila žena iz ugledne porodice, ali je bila obrazovana, prefinjena, bogata i silno zaljubljena u njegovog prijatelja. U tome je ležala sva draž. Ona je njega želela. Da toga nije bilo, ni sav njen novac ne bi Eliota doveo u iskušenje, a još su ser Voltera i ubedili da je ona bila izvanredno lepa žena. Ovo je u velikoj meri ublažilo utisak koji je taj brak ostavio. Veoma lepa žena i imućna, i još zaljubljena u njega! Činilo se da ga je ovo kod ser Voltera u potpunosti opravdalo: i mada Elizabet nije mogla sve to da sagleda u tako povoljnom svetlu, saglasila se da je to zaista velika olakšavajuća okolnost. Gospodin Eliot je često svraćao, jednom je ručao s njima, očigledno ushićen što su mu ukazali čast i pozvali ga, jer oni nisu pozivali na ručkove; bio je on, ukratko, ushićen svakim dokazom rođačke pažnje i svu je svoju sreću zasnivao na intimnosti sa stanarima Kamden Plejsa. En je slušala, ali nije sasvim razumela. Rezerva, velika je doza rezerve, znala je, potrebna kada je u pitanju razumevanje onih koji su ovo govorili. Sve što je čula bilo je ulepšano. Svemu onome što je zvučalo preterano ili nerazumno u ovom izmirenju možda je jedini izvor bio jezik onih koji su sve ovo pripovedali. Ipak je, međutim, imala osećaj da u želji gospodina Eliota da ga oni, nakon toliko godina, lepo prime ima još nečeg osim onoga što se na prvi pogled čini, U društvenom pogledu nije imao šta dobiti dobrim odnosima sa ser Volterom; ništa nije bilo dovedeno u pitanje ukoliko se zavada među njima ne izmiri. Sva je verovatnoća bila da je on već bio bogatiji od njih dvojice, a Kelinč će mu svakako pripasti, kao i titula. Zašto bi razboritom čoveku, a delovao je kao razborit čovek, tako nešto bilo u interesu? Mogla je da ponudi samo jedno rešenje; možda je to bilo Elizabet radi. |
| 46 |
Gospođica Hamilton je otišla iz škole, i nedugo nakon toga se udala, i pričalo se da se udala za imućnog čoveka, i to je bilo sve što je En o njoj znala dok iz priče njihove učiteljice nije saznala njenu situaciju koja je bila umnogome drugačija od onoga što je čula. Bila je udovica i pri tom siromašna. Njen suprug je bio rasipnik; i u trenutku smrti, pre neke dve godine, on je bio u strašnim dugovima. Morala je da se suoči sa mnogobrojnim poteškoćama, a pored svih ovih nevolja pogodila ju je i reumatska groznica koja ju je, kako joj se konačno spustila na noge, ostavila za sada sasvim obogaljenu. Zbog toga je i došla u Bat, i sada je boravila u stanu blizu termalnih banja, i živela je veoma skromno, nemoćna da sebi olakša čak ni toliko da uzme služavku i bila je, razume se, gotovo sasvim isključena iz društva. Njihova joj je zajednička prijateljica rekla kakvo bi zadovoljstvo poseta gospođice Eliot pričinila gospodi Smit, pa En nije ni časa časila. Kod kuće nije spomenula ništa od onoga što je čula niti od onoga što je nameravala da uradi. Jer je znala da to tamo neće pobuditi dolično interesovanje. Posavetovala se sa ledi Rasel, koja je sasvim razumela njena osećanja i bila i više nego srećna da je odveze onoliko blizu stana gospođe Smit u Vestgejt zgradama koliko En bude smatrala za zgodno. Poseta je načinjena, prijateljstvo obnovljeno, a njihovo uzajamno interesovanje i više nego ponovo probuđeno. Prvih deset minuta proteklo je u nelagodi i izlivima osećanja. Dvanaest je godina prošlo otkako su se rastale, i nijedna od njih nije bila onakva kakvu ju je ona druga zamišljala. Dvanaest godina je od En, rumene, tihe i još nerazvijene petnaestogodišnje devojčice načinilo otmenu mladu ženu od dvadeset i sedam godina, koju je krasila svaka lepota osim te rumeni i sjaja, i držanja onoliko svesno doličnog koliko je bez izuzetka bilo blago; tih dvanaest godina je preobrazilo naočitu, lepo razvijenu gospođicu Hamilton, rumenu od zdravlja i uverenu u svoju nadmoć, u siromašnu, slabu i bespomoćnu udovicu koja posetu svoje nekadašnje štićenice prima kao milost; ali svaka neprijatnost je uskoro prošla i ostala je samo zanimljiva draž sećanja na ranije privrženosti u razgovorima o starim vremenima. En je otkrila da je gospoda Smit i dalje vrlo zdravog razuma i prijatnog ophođenja, na šta se ona ranije u velikoj meri oslanjala, i da je bila sklona razgovoru i vedra i više nego što je očekivala. Činilo se da ni rasipništvo iz prošlosti - a ona se mnogo kretala među svetom – ni oskudica u sadašnjosti, ni bolest ni žalost nisu zatvorili njeno srce niti joj pokorili duh. Za vreme druge posete je veoma otvoreno govorila o svemu, pa je Enino zaprepašćenje poraslo. Teško je mogla zamisliti neveselije okolnosti od onih koje su zadesile gospođu Smit. Veoma je volela svog muža; sahranila ga je. Navikla se na bogatstvo: nestalo ga je. Nije imala deteta da je ponovo vrati u život i povrati joj sreću, nije imala rođake da joj pomognu u rešavanju zapletenih poslova, niti je imala zdravlja da joj pomogne da se sa svim tim nosi. |
| 47 |
Na nekoliko trenutaka su njena mašta i njeno srce bili opčinjeni. Pomisao na to da postane ono što je njena majka bila; da ona prva nakon nje ponese dragocenu titulu ledi Eliot; da se vrati u Kelinč, ponovo ga nazove domom, da ga naziva domom zauvek, imala je draži kojima nije u prvi mah mogla odoleti. Ledi Rasel nije više ni reč rekla, bila je voljna da pusti da se stvar razvija svojim tokom; i verovala je, samo da je gospodin Eliot u tom trenutku mogao govoriti u svoje ime! - ukratko, verovala je u ono u šta En nije, I upravo je ta slika gospodina Eliota koji govori u svoje ime naterala En da se pribere. Privlačnost Kelinča i ledi Eliot je izbledela. Nikada ne bi mogla da prihvati njegovu ruku. I nije to bilo zato što ona osećanja nije mogla da pokloni nikome osim jednom čoveku; njen se razum, kada je ozbiljno razmislila o ovoj mogućnosti protivio gospodinu Eliotu. Premda su se poznavali već mesec dana, ona nije mogla tvrditi da odista poznaje njegov karakter. Jasno je bilo da je on razborit čovek i prijatan, da je umeo lepo da se izražava, da je imao ispravna načela, i da se činilo da rasuđuje kako dolikuje i da je čovek koji se drži svojih načela. Svakako je znao šta je pravo, i ona nije mogla da pronađe nijedan primer kada se on ogrešio o neku moralnu dužnost; ali ipak ne bi bila voljna da jemči za njegovo vladanje. Nije imala poverenja u njegovu prošlost, ako ne i sadašnjost. Imena nekadašnjih prijatelja koja je povremeno spominjao, nagoveštaji ranijih navika i sklonosti, budili su podozrenje u vezi sa tim šta je on bio, koje mu nije išlo u prilog. Videla je da je imao rđave navike; da je za njega bilo sasvim uobičajeno da putuje nedeljom; da je postojao jedan period njegovog života (koji verovatno nije bio kratak) kada je bio, u najmanju ruku, nemaran prema svim ozbiljnim stvarima; i premda on možda sada misli sasvim drugačije, ko može jemčiti za iskrenost osećanja jednog pametnog, opreznog čoveka koji je dovoljno dugo poživeo da ceni ispravan karakter? Kako da se utvrdi da je njegov duh zaista očišćen? Gospodin Eliot je bio razborit, pažljiv, uglađen, ali nije bio otvoren. Nikada se njemu nije desilo da naglo izrazi svoja osećanja, nikada nije ispoljio nikakvu žarku ljutnju ili ushićenje nečim zlim ili dobrim kod drugih. Ovo je za En bila vrlo ozbiljna mana. Njeni prvi utisci se nisu mogli izmeniti. Ona je najviše cenila iskren, otvoren i vatren karakter. Osećala je da se može mnogo više uzdati u iskrenost osećanja onih koji su ponekad pokazivali ili govorili pokoju nemarnu ili ishitrenu stvar, nego u osećanja onih koji nikada nisu gubili prisebnost i kojima se reci nisu otimale. Gospodin Eliot je bio suviše prijatan. Ma koliko različite bile naravi u kući njenog oca, on im je svima bio po volji. On je sve suviše dobro podnosio, suviše se sa svakim dobro slagao. Govorio je sa njom sa izvesnom dozom iskrenosti o gospođi Klej; činilo se da vrlo dobro vidi šta gospođa Klej smera, i činilo se da je prezire; a ipak ga je ona smatrala za jednako prijatnog kao i svi ostali. |
| 48 |
Toliko su se ser Volter i Elizabet interesovali za pismo koje je stiglo; nakon što je gospođa Klej dala svoj mnogo pristojniji doprinos razgovoru upitavši za gospođu Čarlsa Mazgrouva i njene dečake, En je bila slobodna otići iz sobe. U svojoj sobi je sve ovo pokušala da shvati. S pravom se možda Čarls pitao kako će se kapetan Ventvort osećati! Možda je on dobrovoljno otišao, odustao od Luize, prestao da je voli, otkrio da je ne voli. Nije mogla podneti pomisao na izdaju ili bezobzirnost, ili ma kakvu podlost između njega i njegovog prijatelja. Nije mogla podneti pomisao da se prijateljstvo kao što je njihovo prekine nečasno. Kapetan Benvik i Luiza Mazgrouv! Vesela, brbljiva i nemirna Luiza Mazgrouv i potišeni, zamišljeni, osećajni, poetični kapetan Benvik činili su se kao upravo ono što onom drugom ne bi pasalo. Sasvim su različito razmišljali! U čemu li je mogla biti privlačnost? Odgovor joj se uskoro sam ukazao. Privlačnost se nalazila u samim okolnostima. Nekoliko nedelja su silom prilika proveli zajedno; živeli su u istom malom porodičnom krugu: otkako je Henrijeta otišla, mora da su se gotovo u potpunosti oslanjali jedno na drugo, a kako se Luiza oporavljala od bolesti nalazila se u zanimljivom duševnom stanju, a kapetan Benvik nije bio neutešan. To je bio utisak kome se En nije mogla otrgnuti ranije; i umesto da iz trenutnog razvoja događaja izvuče isti zaključak kao Meri, oni su njoj poslužili samo da joj učvrste uverenje da se u njemu počela rađati izvesna nežnost prema njoj. Ali Meri je tu bila u pravu, nije ona imala tu veliko zadovoljenje svoje taštine. Bila je uverena da bi on istu zahvalnost pokazao prema svakoj podnošljivo dopadljivoj mladoj ženi koja bi ga slušala i izgledala kao da saoseća s njim. Njegovo je srce bilo puno ljubavi. Morao je voleti nekoga. Nije videla razlog da ne budu srećni. Luiza je od samog početka gajila veliku strast prema pomorcima, i ubrzo će oni pronaći još mnogo toga zajedničkog. On će postati vedriji, a ona će naučiti da ceni Skota i lorda Bajrona; ne, to je verovatno već naučila; naravno da su se jedno u drugo zaljubili zbog poezije. Pomisao da se Luiza Mazgrouv preobratila u osobu sa ukusom za književnost sklonu dubokim razmišljanjima je bila zabavna, ali ona nije sumnjala da se upravo to desilo. Onaj dan u Lajmu, pad sa lukobrana mogao bi ostaviti večnog traga na njenom zdravlju, nervima, hrabrosti i karakteru, jednako dubokog kao što se činilo da je ostavio traga na njenoj sudbini. Sveukupan zaključak je bio da nema ničeg neobičnog u toj veridbi što bi moglo da izazove trajno čuđenje ako je moguće da žena koja je bila svesna vrlina kapetana Ventvorta zavoli drugog; a ako kapetan Ventvort nije pri tom izgubio prijatelja, onda tu zaista nije bilo ničega za čim se imalo žaliti. Ne, nije to žaljenje teralo Enino srce da brže zakuca, uprkos svem obuzdavanju, i natera joj krv u obraze kada je pomislila na kapetana Ventvorta oslobođenog stega i obaveza. U njoj se javilo osećanje koje se stidela podrobnije da ispita. |
| 49 |
Nalazili su se u Ulici Milsom. Počela je da pada kiša, ne jako, ali dovoljno da žene požele da se sklone i sasvim dovoljno da gospođica Eliot poželi da iskoristi priliku i odveze se kući u kočiji ledi Dalrimpl, koju je videla da čeka na maloj udaljenosti; ona, En i gospođa Klej su stoga ušle u Molandovu poslastičarnicu, a gospodin Eliot se uputio do ledi Dalrimpl da je zamoli za ljubaznost. Uskoro im se ponovo pridružio donoseći im, razume se, povoljne vesti; ledi Dalrimpl će ih drage volje povesti kući, i pozvaće ih za nekoliko minuta. Njeno gospodstvo je imalo fijaker u koji nije moglo udobno da se smesti više od četvoro. Gospođica Karteret je bila sa svojom majkom; i stoga nije bilo razumno očekivati da ona poveze sve tri dame iz Kamden Plejsa. Nije bilo sumnje da za gospođicu Eliot mora da se pronađe mesto. Ako će neko i trpeti neugodnost, to nikako ne sme biti ona, ali je bilo potrebno izvesno vreme da se preostale dve dame dogovore. Kiša En nije smetala i ona je iskrena bila kada je rekla da je sasvim rada da prošeta sa gospodinom Eliotom. Ali kiša ni gospođi Klej nije smetala; ona je smatrala da jedva da je i koja kap pala, a i obula je čvrste čizme! Mnogo čvršće od čizama gospođice En; i ukratko, ona je iz učtivosti jednako koliko i En želela da se peške vrati sa gospodinom Eliotom, i one su u svojoj raspravi pokazale takvu učtivost, velikodušnost i odlučnost, da su ostali bili primorani da umesto njih donesu odluku; gospođica Eliot je tvrdila da je gospođa Klej već malo nazebla, a gospodin Eliot je kada su od njega zatražili mišljenje, zaključio da su ipak čizme njegove rođake En najizdržljivije. Stoga je rešeno da će gospođa Klej ići kočijom; i upravo su se tako dogovorili kada je En, kako je sedela pored prozora, opazila, sasvim jasno i bez sumnje, kapetana Ventvorta kako ide ulicom. Njen trzaj je samo ona mogla da primeti; ali je smesta pomislila kako je najveći glupak na svetu, najneodgovornija i da nema ni zrno pameti. Nekoliko trenutaka ništa pred sobom nije videla; sva je bila zbunjena. Sasvim se izgubila, a kada je uspela da prisili sebe da se pribere, videla je kako drugi i dalje čekaju kočiju, a gospodin Eliot je (uvek na usluzi) upravo kretao prema Ulici Junion da obavi neki nalog gospođe Klej. Osetila je veliku želju da ode do ulaznih vrata; želela je da proveri pada li kiša. Zašto da podozreva da je posredi neki drugi razlog? Kapetan Ventvort mora da se već izgubio iz vida. Ustala je, htela da pođe; jedna njena polovina ne bi trebalo da je uvek toliko mudrija od one druge, niti bi uvek trebalo da sumnja da je ta druga gora nego što jeste. Proveriće da li pada kiša. Ali uskoro ju je na mesto vratio ulazak samog kapetana Ventvorta u društvu druge gospode i dama, očigledno njegovih poznanika, sa kojima mora da se sreo malo niže u Ulici Milsom. On je bio očiglednije pogođen kada je nju video nego što je to ona ikada pre primetila; sasvim je bio crven u licu. Po prvi put otkako su obnovili poznanstvo, osetilaje da je, od njih dvoje, ona pokazala manje osećanja. |
| 50 |
Bio joj je potreban trenutak da se pribere. Kada se uskoro nakon toga pojavila ledi Rasel, čitavo se društvo okupilo i sve što im je preostalo bilo je da se pokrenu i smeste se u koncertnu dvoranu; i da izgledaju važno koliko im je to bilo u moći, da privuku brojne poglede, izazovu što više šaputanja i uznemire što je više ljudi moguće. Veoma, veoma su srećne bile i Elizabet i En Eliot dok su ulazile u salu. Elizabet je išla pod ruku sa gospođicom Karteret, i gledala je u široka leđa udove vikontese Dalrimpl pred sobom, nije imala ništa poželeti što se činilo da joj je izvan domašaja; a En - ali bila bi to uvreda prirodi Enine sreće uporediti je sa srećom njene sestre; jer je poreklo jedne bilo sebična taština, a poreklo druge sva velikodušnost ljubavi, En nije videla ništa, niti je razmišljala o sjaju dvorane. Njena sreća je dolazila iznutra. Oči su joj blistale, a obrazi sijali rumenilom, ali ona ništa od toga nije znala. Razmišljala je samo o poslednjih pola sata, i njene misli su se, dok su išli prema svojim sedištima, njima bavile. Njegov izbor predmeta razgovora, njegovi izrazi, i još i više njegovo držanje i izgled su bili takvi da je mogla da ih vidi samo u jednom svetlu. Njegovo mišljenje o manjoj vrednosti Luize Mazgrouv, mišljenje koje je, činilo se, bio brižan da izrazi, njegovo čuđenje kapetanu Benviku, njegova osećanja prema prvoj, snažnoj ljubavi; rečenice koje je započeo a koje nije mogao da završi, njegove delimično oborene oči i više nego delimično izražajan pogled, sve je to, baš sve govorilo da se njegovo srce konačno vraća njoj; da nema više jeda, srdžbe ni izbegavanja; i da ih je zamenilo ne samo prijateljsko osećanje poštovanje, već i nekadašnja nežnost. Da, nešto od nekadašnje nežnosti. Nije mogla da misli kako ta promena u njemu ukazuje na išta manje. Mora da je voli. Takve su bile misli, i slike što su ih pratile, koje su je toliko zaokupile i pomele da je sasvim izgubila sposobnost zapažanja: i prošla je dvoranom a da ga nije ni primetila, nije čak ni pokušala da ga pogledom pronađe. Kada su odabrali mesta i kada su se svi smestili, osvrnula se da vidi da nije i on u istom delu dvorane, ali nije bio; nije ga mogla videti; a kako je koncert počinjao, morala je da se pomiri s tim da bude srećna na jedan skromniji način. Društvo se bilo podelilo i smestilo u dva susedna reda: En je sedela među onima napred, a gospodin Eliot je sve tako vešto udesio, uz pomoć svog prijatelja pukovnika Volisa, da se našao pored nje; gospođica Eliot je, kako je bila okružena rođakama, i jedini predmet pažnje pukovnika Volisa, bila sasvim zadovoljna. En je bila sasvim prijatnog raspoloženja i spremna da uživa u večernjoj zabavi; bilo joj je to sasvim dovoljna zanimacija: imala je osećanja za nežne, duha za vesele, pažnje za učenjake i strpljenja za umorne; i nikada joj se koncert nije više dopao, bar za vreme prvog dela. Pred kraj prvog dela, za vreme pauze posle koje je sledila jedna italijanska pesma, ona je rastumačila reči pesme gospodinu Eliotu. Zajedno su gledali koncertni program. |
| 51 |
Pre nego što je ser Volter ovo rekao, En je ispratila njegov pogled i videla kapetana Ventvorta kako stoji na izvesnoj udaljenosti u grupi drugih muškaraca. Kada je njen pogled pao na njega on je svoj sklonio s nje. Takav se utisak stekao. Činilo se kao da je samo za jedan čas okasnila; i dokle god se usuđivala da ga gleda, on je nije ponovo pogledao: ali koncert je ponovo počinjao, i ona je morala da bar naoko posveti pažnju orkestru i gleda pravo preda se. Kada joj se pružila prilika da ponovo pogleda prema njemu, videla je da se sklonio. Nije mogao da joj priđe bliže ni da je hteo, bila je sasvim okružena i sa svih strana zatvorena: ali je želela da mu uhvati pogled. A i govor gospodina Eliota ju je uznemiravao. Nije više bila raspoložena da razgovara s njim. Želela je da ne sedi tako blizu nje. Prvi deo koncerta se završio. Sada se nadala nekoj povoljnoj promeni; i nakon što neko vreme niko u društvu ništa nije rekao, neki od njih su odlučili da potraže čaj. En je bila jedna od malobrojnih koja je rešila da se ne pomera. Ostala je na svom mestu, kao i ledi Rasel; ali je imala zadovoljstvo da se oslobodi gospodina Eliota; i nije imala nameru, ma koliko obzira imala prema ledi Rasel, da se uzdrži od razgovora sa kapetanom Ventvortom, ako joj on pruži priliku. Držanje ledi Rasel joj je dalo na znanje da ga je ona videla. Ali on joj nije prišao. En se ponekad činilo da ga nazire u daljini, ali joj on nije prišao. Pauza je prošla a da se ništa nije desilo. Ostali su se vratili, dvorana se napunila, a ljudi su ponovo zauzeli svoja mesta, i imao je još jedan sat sa uživanjem ili mukom da se odsedi, još jedan sat muzike trebalo je da pruži zadovoljstvo ili izazove zevanje kako je već koji, stvaran ili lažan, ukus nalagao. Za En je on pretio da će biti čas nemira. Nije mogla s mirom napustiti dvoranu a da ne vidi kapetana Ventvorta još jednom, da ne razmeni s njim prijateljski pogled. U ponovnom zauzimanju mesta došlo je do brojnih izmena koje su po nju bile povoljne. Pukovnik Volis je odbio da ponovo sedne, a Elizabet i gospođica Karteret su pozvale gospodina Eliota, na takav način da on taj poziv nije mogao odbiti, da sedne između njih; i zahvaljujući još nekim pomeranjima ali i svojoj maloj lukavštini, En je uspela da sedne mnogo bliže kraju reda nego što je ranije sedela, da bi bila mnogo bliže domašaju prolaznika. Nije mogla da učini tako a da sebe ne uporedi sa gospođicom Larols, jedinstvenom gospođicom Larols; ali je to ipak učinila, ali nije postigla željeni rezultat; premda se moglo reći da je postigla izvesni napredak jer se, pošto su njeni najbliži susedi ranije otišli, ona na kraju koncerta našla na samom kraju reda. Takav je bio njen položaj, prazno mesto je bilo pored nje kada je ponovo ugledala kapetana Ventvorta. Ugledala ga je nedaleko. Video je i on nju; ali je izgledao ozbiljan, i činio se neodlučan, i tek je vrlo polako na posletku prišao toliko da je mogao razgovarati s njom. Osećala je da nešto mora da je posredi. Promena je bila neosporna. |
| 52 |
Gospođa Smit nije želela da preuzme krivicu na sebe, i veoma se brižno pazila da ni senku krivice ne baci na svoga muža; ali je En uspela da između redova nazre da oni nikada nisu živeli u skladu sa svojim primanjima, i da su oni od samog početka živeli rasipnički. Prema izveštaju koji joj je o njemu dala njegova supruga, En je shvatila je gospodin Smit bio čovek srdačan, blage naravi, sklon nemarnosti i nevelike pameti; mnogo ljubazniji od svog prijatelja, i nimalo nalik tom prijatelju za kojim se povodio, a koji ga je, sva je prilika, prezirao. Uzdigavši se ženidbom do velikog izobilja, i sklon da se prepusti svakom zadovoljstvu i udovolji taštini, ali tako da se on sam ni u šta ne upušta (jer je uprkos svem samoudovoljavanju postao veoma obazriv), i počevši da se bogati, baš kada je njegov prijatelj počeo da siromaši, gospodin Eliot se izgleda nije obazirao na nepovoljne novčane prilike tog istog prijatelja već ga je, naprotiv, podsticao i hrabrio na izdatke koji su mogli samo da ga odvedu u propast; i propast je zadesila Smitove. Smrt je njenog supruga poštedela potpune spoznaje propasti. Ranije su doživeli neprijatnosti koje su na probu stavile odanost njihovih prijatelja, i pokazale da je odanost gospodina Eliota bolje ne iskušavati; ali tek se nakon njegove smrti u potpunosti obelodanilo u koliko su žalosnom stanju bile njegove prilike. Uveren u odanost gospodin Eliota, što je više na čast služilo njegovim osećanjima nego njegovom rasuđivanju, gospodin Smit ga je odredio za izvršitelja svoje oporuke; ali gospodin Eliot nije želeo da dela, i poteškoće i očajanje koje joj je ovo njegovo odbijanje prouzrokovalo, udruženi sa neizbežnom tugom njenog položaja bili su takvi da se o njima nije moglo govoriti bez velike duševne patnje, niti se o njima moglo slušati a da se ne oseti istinski gnev. En je u vezi s ovim pročitala i neka njegova pisma, odgovore na očajničke molbe gospođe Smit, koja su sva odisala istom neumoljivom rešenošću da se ne upušta u jalove napore, i, pod maskom ledene učtivosti, istom neosetljivom ravnodušnošću prema svim nesrećama koje bi je mogle snaći. Bila je to strašna slika nezahvalnosti i nečovečnosti; i En je osećala, u nekim trenucima, da nijedan sramni neskriveni zločin ne bi mogao biti gori. Imala je mnogo da sluša; sada se ona potanko bavila, sa sasvim prirodnom slabošću, svim tančinama tužnih događaja iz prošlosti i svakoj pojedinosti beskrajnog niza neprilika koje je u njihovim ranijim razgovorima samo nagoveštavala. En je savršeno mogla da razume ovo izvanredno duševno olakšanje, i samo se još više čudila uopštenoj duševnoj pribranosti svoje prijateljice. Zbog jedne okolnosti u čitavom nizu nepravdi bila je naročito ogorčena. Imala je snažne razloge da veruje da je jedan posed njenog muza na Zapadnoindijskim ostrvima, koji je godinama bio pod nekom vrstom plenidbenog naloga zarad otplate dugovanja, mogao da se povrati ukoliko bi se preduzele prave mere; a ovaj posed bi, premda ne naročito velik, mogao daje učini prilično bogatom ženom. |
| 53 |
En se divila sjajnoj glumi sestrine prijateljice, što je kadra da pokaže takvu radost kakvu je ona pokazala, zbog dolaska upravo one osobe čije joj prisustvo mora osujetiti najveći interes. Nemoguće je bilo da ona oseća ma šta drugo do mržnju na samu njegovu pojavu, a ipak je uspevala da zadrži nadasve ljubazan i smiren izraz, i prikaže se kao da je sasvim zadovoljna što su joj prilike da se posveti ser Volteru ograničene i što to može da čini upola ređe nego što bi inače činila. En se strašno uznemirila kada je videla gospodina Eliota da ulazi u sobu; i prilično joj je mučno bilo kada joj je prišao da porazgovaraju. Navikla je ona i ranije da oseća da ne može biti da je on baš uvek iskren, ali sada je u svemu videla neiskrenost. Njegovo brižljivo poštovanja prema njenom ocu bilo joj je gnusno kada ga je uporedila sa rečima kojima je o njemu ranije govorio; a kada se setila kako se okrutno poneo prema gospodi Smit, s mukom je trpela njegove osmehe i blagost, i izveštačene izraze naklonosti. Nameravala je da izbegava svaku promenu u držanju koja bi mogla izazvati kakav prigovor s njegove strane. Snažnu je želju imala da izbegne svako zapitkivanje i privlačenje pažnje; ali joj je namera bila da prema njemu bude izrazito hladna u onoj meri u kojoj to njihovo poznanstvo dozvoljava; i da se vrati, što je neprimetnije moguće, za onih nekoliko koraka što su je postepeno naveli da načini u pravcu nepotrebne intimnosti. Pa je stoga bila uzdržanija i hladnija nego prethodne večeri. On je želeo da ponovo probudi njenu znatiželju o tome kako je i gde ranije čuo pohvale na njen račun; silno je želeo da mu ona pruži to zadovoljstvo i nadmeće se za njegovu pažnju; ali magije je nestalo: otkrio je da taštinu njegove skromne rođake može da zapali samo vrelina i živost balske dvorane; ako ništa drugo, shvatio je da se to nikako neće desiti u tom trenutku i da to neće postići pokušajima koje je smeo da rizikuje među ovim svetom koji polaže pravo na njegovu pažnju. Ni slutio nije da je u pitanju stvar koja je u direktnoj suprotnosti sa njegovim interesima i da se ona u mislima bavi onim primerima njegovog ponašanja za koje je bilo najmanje opravdanja. Osetila je koliko-toliko zadovoljstvo kada je otkrila da on zaista narednog jutra odlazi iz Bata, da odlazi rano i da ga neće biti čitava dva dana. Pozvali su ga da svrati u Kamden Plejs iste večeri kada se vrati s puta; ali sasvim je izvesno bilo da će biti odsutan od četvrtka do subote uveče. Dovoljno je rđavo bilo što joj je gospođa Klej neprestano pred očima; ali činilo joj se da bi prisustvo jednog još većeg licemera u njihovom društvu predstavljalo razaranje svakog mira i udobnosti. Strašno je poniženje osećala pri pomisli kako njenog oca i Elizabet neprestano obmanjuju; kada bi se setila kakve im se uvrede sa raznih strana spremajul Sebičnost gospođe Klej nije bila toliko komplikovana i odbojna kao njegova; i En bi drage volje tog časa radila u korist tog braka, i pored svih njegovih zala, samo da se oslobodi sitnih lukavština kojima je gospodin Eliot pribegavao u pokušaju da ga osujeti. |
| 54 |
En je znala da ona mora da pati zbog spoznaje o karakteru gospodina Eliota i što je morala da odustane od svake nade koju je gajila u vezi s njim, i da je morala da uloži napor da zaista istinski upozna kapetana Ventvorta i bude pravična prema njemu. A upravo je ovo ledi Rasel imala da uradi. Morala je da nauči da uvidi da se prevarila u pogledu obojice; da je dozvolila da je u oba slučaja u zabludu dovede privid; da je, samo zato što joj vladanje kapetana Ventvorta nije bilo po volji, ishitreno prosudila da ono mora da ukazuje na opasno plahovitu narav; i da je, zato što joj je vladanje gospodina Eliota baš bilo po volji, primerenost i besprekornost njegovog ponašanja, kao i njegovu opštu učtivost i uglađenost, suviše ishitreno protumačila kao posledicu najispravnijih nazora i uravnoteženog duha. Ledi Rasel nije ostalo ništa do da prizna da se poprilično pošteno prevarila, i da se prihvati novih načela i nada. Neke ljude odlikuje brzina poimanja, veština tumačenja karaktera, ukratko, prirodna pronicljivost sa kojom nikakvo iskustvo ne može da se meri, a ledi Rasel je u ovom pogledu bila manje obdarena od svoje mlade prijateljice. Ali bila je veoma dobra žena, i ako sujoj razboritost i donošenje ispravnog suda bili na drugom mestu, na prvom mestu joj je bila Enina sreća. Više je marila za En nego za svoje sposobnosti; i kada je prošla prvobitna nelagodnost, njoj nije predstavljalo poteškoću da kao majka zavoli čoveka koji je obezbedio sreću njenom drugom detetu. Meri je, po svoj prilici, od sve porodice bila jedina kojoj je ovaj sticaj okolnosti odmah pričinio veliko zadovoljstvo. Hvale je vredno bilo imati udatu sestru, a i mogla je da laska sebi da je upravo ona doprinela ovom braku time što je zadržala En kod sebe prošle jeseni; a kako, kao njena sestra, mora biti bolja od muževljevih sestara, veoma joj je godilo što je kapetan Ventvort imućniji i od kapetana Benvika i od Čarlsa Hejtera. Možda će morati malo da pati kada se ponovo sastanu i kada vidi da je En povratila prava starije sestre i došla u posed veoma lepe male zatvorene kočije; ali imala se nadati veoma utešnoj budućnosti. En nije čekao Aperkros hol, nije imala veliki posed, niti položaj supruge glave porodice; i samo kada bi još kako uspeli sprečiti kapetana Ventvorta da postane baronet, ona se nikako ne bi s En menjala. I za najstariju sestru bi bilo dobro kada bi i ona jednako bila zadovoljna svojim položajem, jer su mali izgledi bili da će tu doći do neke promene. Uskoro je doživela to poniženje da vidi kako se gospodin Eliot povlači, a nije se pojavio niko sličnog položaja da probudi makar i neosnovane nade koje su joj s njim potonule. Vest o veridbi njegove rođake En sasvim je neočekivano pogodila gospodina Eliota. Pokvarila mu je najbolji plan za postizanje porodične sreće i najveću nadu da će uspeti da budnošću na kakvu bi, kao zet, imao svako pravo, spreči ser Voltera da se ponovo oženi. Ali on je, premda osujećen i razočaran, i dalje mogao da uradi nešto sebi u prilog i svog zadovoljstva radi. |
| 55 |
Naklonost gospođe Klej prevladala je korist, i ona je tog mladića radi žrtvovala mogućnost da dalje plete mrežu oko ser Voltera. Međutim, bila je lukava koliko i zaljubljena; i sada se nameće pitanje čija li će prepredenost prevagnuti; da li će ona, nakon što ju je sprečio da postane žena ser Volteru, uspeti da ga nežnostima i slatkim recima obrlati da je načini ženom ser Vilijama. Nema mesta sumnji da su ser Volter i Elizabet bili zaprepašćeni usled gubitka družbenice i poniženi otkrićem da su se u njoj prevarili. Imali su oni svoje uvažene rođake, razume se, od kojih su mogli da potraže utehu; ali odavno su već morali uvideti da je samo polovično zadovoljstvo laskati i ulagivati se drugima, a sam pri tom ne uživati u laskanju i ulagivanju. Zadovoljivši se još na samom početku spoznajom da je ledi Rasel bila rešena da, kako dolikuje, zavoli kapetana Ventvorta, više ničega nije bilo što bi En moglo da pomuti buduću sreću, osim možda svesti da ona nema bliskih rođaka kakve bi razuman čovek mogao poštovati. Veoma je snažno osećala da je ona u tom pogledu u nepovoljnijem položaju. Razlika u imetku bila je ništavna; nije se zbog toga ni najmanje kajala; ali nemati porodicu da ga kako valja primi i poštuje, ne moći uzvratiti poštovanjem, skladom i blagonaklonošću na svu onu pažnju i spremnu dobrodošlicu koju su njoj ukazali njegovi braća i sestre, bio je izvor onoliko oštre patnje koliko je bilo moguće osećati u takvom jednom stanju velike sreće. Samo je dve prijateljice mogla da doda ovom spisku, ledi Rasel i gospođu Smit. Njima je on, međutim, bio i više nego voljan da ukaže naklonost. Ledi Rasel je, uprkos svim njenim ranijim ogrešenjima o njega, sada mogao da ceni od srca. I premda nije bio obavezan da kaže kako veruje da je pravo postupila kada ih je prvi put rastavila, bio je spreman da kaže gotovo sve drugo njoj u prilog, a što se tiče gospođe Smit, nju su mu brzo i trajno preporučile raznovrsne njene vrline. Usluga kojom je nedavno zadužila En bila je sama po sebi dovoljna, a njihov joj je brak, umesto da je liši jednog prijatelja, obezbedio dva. Ona ih je prva posetila u njihovom zajedničkom životu, a kapetan Ventvort joj je, pomogavši joj da povrati muževljevo imanje na Zapadnoindijskim ostrvima, pišući u njeno ime, i zastupajući je, i pomogavši joj da prebrodi sve sitne poteškoće ovog slučaja živošću i nastojanjima neustrašivog čoveka i odlučnog prijatelja, u punoj meri uzvratio usluge koje je učinila, ili koje je nameravala da učini njegovoj ženi. Užitku gospođe Smit nije naudilo povećanje prihoda, pa ni malo poboljšanje zdravlja, ni sticanje takvih prijatelja sa kojima je mogla često da boravi, jer je njena verdrina i duševna krepkost nisu izneverile; i dok su joj ove prve zalihe dobra trajale, ona je mogla prkositi čak i većim nasrtajima ovozemaljskog blagostanja. Mogla je biti apsolutno bogata i savršeno zdrava, a ipak srećna. Izvor njene sreće bio je u vedrini njenog duha, kao što je izvor sreće njene prijateljice En bio u toplini njenog srca. |
Комментарии