| Свирач Охрим |
| 1 | Нема ништа горе од човека који не уме да држи језик за зубима. А највећа невоља је са женама. Тек што нешто чују, већ су разгласиле по целом селу. – Јаој, кумо рођена, шта сам чула! Ал само пазите, немојте ником да кажете, то је нешто што нико не сме да чује, ја то, знате, само вама... Па кад развезе! А кума саслуша, па брже боље другој куми, ова трећој, трећа петој, десетој, и ево, већ сви знају оно што нико не сме да чује! Живели тако муж и жена, Петро и Хвеска. |
| 2 | Добра беше Хвеска, у свему добра, само је имала много брз језик. Ма шта да јој муж каже, она одмах раструби својим дугачким језиком. Просто да се човек чува да јој нешто каже! А муж је молио, наговарао, љутио се – ништа не помаже. И тако, пође једном Петро да оре земљу, па ископа паре, нечије закопано благо. А то беше још за време кметства. И помисли он: "Ако економ дозна, одузеће ми паре. А дознаће сигурно, од Хвеске се не може сакрити, она ће да разгласи по целом селу. |
| 3 | Шта да се ради?" Мислио, мислио, јадник, и смисли: "Треба је одучити од те погане навике, иначе, пропадоше паре." Узе Петро паре, донесе их кући и сакри, а жени ништа не рече. Другог дана оде Петро на пијацу купи тамо целу врећу ђеврека и једног закланог зеца враћајући се с пијаце, сврати до речице, извади рибу из врше и мреже, и гурну зеца у вршу. Однесе, затим, рибу у шуму и разбаца је под жбуње, а све ђевреке обеси о једну крушку која је расла на ивици шуме. |
| 4 | Онда се врати кући, руча заједно са женом, па јој рече: – Хајдемо, жено, у шуму да погледамо, можда ће се наћи тамо нека риба, па да је покупимо. А Хвеска му каже: – Ти, мужу, изгледа да ниси при себи! Откуд риба у шуми? – Па ето, има је – рече јој Петро. – Нешто ми се чини да сам данас у шуми осетио рибљи мирис, па, мислим, хајде да је покупимо. Не верује Хвеска, али ипак пође с мужем. Дођоше они у шуму, кад тамо, и под овим, и под оним жбуном – свуда леже рибе. |
| 5 | Рече тада Петро Хвески: – Видиш ли, Хвеска, рекох ти ја! – Право чудо! – одговори она. – Толико живим на свету, а такво чудо још нисам видела! – Е, па лепо – рече Петро – хајдемо сада на речицу да видимо да се није неки зец ухватио у вршу или мрежу. – Шта је теби, мужу? Ти мора да си полудео! Где си видео да се зец ухвати у вршу? – Хм, није се дешавало! Али ето, ти ни рибу у шуми до сада ниси видела, а нашли смо је. |
| 6 | Хајдемо рече. Пођоше они. Изађоше из шуме, а ту, на самој њеној ивици, расте крушка, и на њој тако много ђеврека да су се све гране савиле. Повика Хвеска: – Мужу, мужу! Погледај – ђевреци на крушци! Зар ђевреци расту на крушци? – Разуме се да не расту – рече Петро. – То је, мора бити, ђевречни облак туда пролазио, па је закачио шуму, и тако ђевреци остадоше. – Хајде, мужу, да их стресемо. Отресоше ђевреке и наставише пут према речици. Извлачи муж мрежу из реке – ништа; извлачи другу – опет ништа; извуче он, затим, вршу, кад у њој зец! – Јаој, мајчице моја! – узвикну Хвеска. |
| 7 | – Зец у врши! И родила сам се, и крштена сам, а тако нешто не видех! – Па шта ако ниси видела? Ниси видела... видећеш! – рече јој Петро. – Него, хајдемо кући, већ је доцкан. Узеше све што су нашли и пођоше кући. Стигли они кући, а жена поче: – Какав је ово дан! И рођена сам, и крштена, а оваквог дана још не беше: риба у шуми, зец у врши, ђевреци на крушци! – То још није ништа – рече Петро – чудо је што сам ја данас пронашао паре. |
| 8 | – Ајаој! – Богами сам пронашао! – А где су оне? – Ево их – и извуче паре. – Сада смо, значи, богати? – А ко га зна! Ако економ нањуши, све ће нам одузети. – Како би могао да нањуши? – рече жена. – Ја никоме нећу рећи ни словца! – Пази, жено, не говори, иначе нам се зло пише. И пази још, никоме не причај шта смо данас нашли у шуми и у речици, јер ако људи то дознају, одмах ће се досетити да сам нашао паре... |
| 9 | У такве дане се обично налазе закопана блага. Петро то рече у шали, а Хвеска ће: – Не брини, ни живој души нећу рећи. Те исте вечери се по селу чула нека бука и галама. – Шта ли је то, мужу? – пита Хвеска. – Та, не знам... – Али, шта је то? Тркнућу да погледам. – Ма немој те гадости ни да гледаш ни да слушаш – рече Петро. – Петро, голубићу, рођени, реци! – Па то је – каже јој Петро – наш пан економ украо кобасицу од стражара, па га сад воде по селу и бију кобасицама да више не би крао. |
| 10 | Смешка се муж, а Хвеска већ поверовала па не може више да истрпи. – Боже, каква несрећа! Идем до куме Меланке да јој испричам! – узвикну и већ да крене. – Ти боље не иди, него седи код куће – рече јој муж. – Зар не знаш нашег економа? Ако сазна да си причала о њему, појешће нас обоје. Послуша Хвеска и остаде у кући. Издржала она и ником није причала о парама једно дан-два, а онда више није могла – како да не исприча о својој срећи! – и отрча куми Меланки. |
| … |
Комментарии