| Летећа лађа |
| 1 | Био једном један дед и једна баба па имали три сина: два била паметна, а трећи глуп. О паметнима се они брину, баба им сваке недеље даје беле кошуље, а глупог сви грде, исмејавају га, а он све на пећи у просу, у црној кошуљи, без панталона. Кад му дају, он једе, а кад му не дају, он гладује. Једном стиже овакав глас: дошла царева наредба да сви људи имају да буду код цара на ручку, и ко сагради лађу која може да лети, па долети том лађом, томе ће цар дати своју кћер за жену. |
| 2 | Паметна браћа се посаветоваше: – Добро би било да пођемо, можда нас тамо срећа чека! Кад се посаветоваше, замолише оца и мајку: – Ми ћемо поћи цару на ручак: немамо шта да изгубимо, а можда нас тамо срећа чека. Отац их одговара, мајка их одговара... Али ништа не помаже. – Идемо, и готово! Благословите нас за пут. Стари – шта да раде! – благословише их за пут, баба им даде хлеба белог, испече прасе, нали им боцу ракије – и они кренуше. |
| 3 | А будала седи на пећи, па ће тек и он замолити: – Поћи ћу и ја тамо куда су браћа пошла. – Куда ћеш ти, будалино? – рече мати. – Тамо ће те вуци појести! – Не – рече он – неће ме појести: идем! Стари му се најпре смејаху, а онда почеше да га грде. Видеше да тако не иде. Гледају шта ће с њим, па кад видеше да ништа не могу да ураде, рекоше му: – Е па, одлази, али да се више не враћаш и да се не називаш више нашим сином. |
| 4 | Баба му даде торбу, стави у њу црног бајатог хлеба и боцу воде, па га испрати из куће. Тако он оде. Ишао он тако, ишао, док не срете на путу неког старца: био је то неки седи древни старац, брада му је била чак до појаса. – Здраво, стари! – Здраво, синко! – Куда ћеш, стари!? А овај ће њему: – Идем по свету, људе спасавам из невоље. А куда ћеш ти? – Цару на ручак. – Зар ти умеш – упита старац – да направиш такву лађу која може да лети? |
| 5 | – Не – рече будала – не умем. – Па зашто онда идеш? – Бог зна зашто – рече будала. – Ако је изгубити, немам шта да изгубим, а можда ме тамо срећа чека. – Седи – рече старац – мало се одмори, да нешто ужинамо. Извади-де тамо што имаш из торбе. – Е, дедице, нема ту ништа: само бајат хлеб који ти не можеш јести. – Не мари, вади! Тако будала поче да вади, кад од оног црног хлеба постадоше такве беле векне какве он у животу није јео; каже се "као у господе". |
| 6 | – Е па, шта чекаш? – рече старац. – Како мислиш без пића да ужинамо? Зар немаш тамо у торби ракије? – Одакле ми ракије? Имам само боцу воде. – Извади је! – рече старац. Овај је извади и гуцну – кад тамо, испаде дивна ракија! – Ето видиш – рече старац – како се бог брине за будале! Раширише они огртаче по трави, поседаше и почеше да ужинају. Лепо ужинаше, и старац захвали будали за хлеб и ракију, па ће му рећи: – Е, сад слушај, синко: пођи у шуму, дођи до дрвета, трипут се прекрсти, удари секиром о дрво, па брзо падни ничице на земљу и лези док те неко не пробуди; тада ће ти се – рече – лађа створити, а ти седи на њу па лети куд ти је потребно и уз пут узми сваког кога сретнеш. |
| 7 | Будала захвали старцу, па се онда опростише; старац пође својим путем, а будала у шуму. Ушавши у шуму, будала приђе једном дрвету, удари секиром, паде ничице и заспа. И тако је спавао, спавао... После неког времена чу како га неко буди: – Устај, твоја срећа је већ стигла, дижи се! Будала се пробуди и има шта да види: стоји лађа сва од злата, катарке јој од сребра, а свилена једра тако затегнута да се могло одмах полетети. |
| 8 | Будала, не размишљајући дуго, седе на брод, брод се подиже и полете... Како ли је само летео – ниже од неба, више од земље – оком да га не видиш. Летећи тако, наједном угледа на друму човека како наслања ухо на земљу и слуша. Он му викну: – Здраво, стриче! – Здраво, синовче! – Шта ти то радиш? – Слушам – рече овај – да ли су се људи већ сакупили код цара на ручак, – Ти сигурно тамо идеш? – Баш тамо. |
| 9 | – Седи са мном, ја ћу те одвести. Овај седе. Полетеше даље. Летели они тако док не угледаше на друму човека како иде – једна нога му је за ухо привезана, а на другој поскакује. – Здраво, стриче! – Здраво, синовче! – Зашто на једној нози скачеш? – Зато – рече човек – што бих једним кораком читав свет прескочио ако бих одвезао другу ногу. А ја – рече – то нећу... – Куд си кренуо? – Цару на ручак. – Седај с нама. |
| 10 | – Добро. Овај седе, па поново полетеше. Летели они тако док не угледаше ово: стоји на путу ловац и гађа из лука, а нигде ни птице ни ичег другог. Будала викну: – Здраво, стриче! Зашто гађаш кад се нигде не види ни птица нити ишта друго? – Како се не види? То је ви не видите, а ја је видим. – Где је видиш? – Ено тамо – рече ловац – има сто миља, стоји на сувој крушки. – Седај с нама! И он седе, па полетеше даље. |
| … |
Комментарии