| 1 |
У својим књижевним тенденцијама настајао је критиковати буржоаску класу, њен лажни морал, површну мисао и глупост, али пошто је и сам припадао истој класи, такве његове тежње у књижевности су наилазиле на велику критику Флоберовог стваралаштва. Конкретно романом Госпођа Бовари, Флобер улази на велика врата француског реализма у књижевности. Овај његов роман су многи тадашњи еминентни књижевни критичари назвали романом у зачељу модерног романа. Такође се ово књижевно Флоберово ремек дело назива и Фаустом француске књижевности, јер је у великој мери поделило француску књижевну критику, јер је наишло на жестоко оповргавање морала њеног аутора, и на крају одвело на суђење самог аутора дела. Али сва велика уметничка дела наилазе и на велика оповргавања, поготово ако нису усклађена са устаљеним моралом времена коме припадају, као што је Флобер и хтео да критикује морал буржујске класе, кроз прототип госпође Бовари. Флобер дакле у свом стваралаштву није тежио нити слави нити каријеризму, већ је он био тзв. штрајкач друштва. Овај његов роман је дакле и психолошки и филозофски. У њему Флобер на јединствен начин, кроз сликање психологије ликова кретањем од његових индивидуалних ка општим особинама у крајњој линији осликава трагичан лик жене љубавнице из провинције. Његов лик Еме Бовари али и других књижевних ликова није толико физички описивао, колико се трудио да ослика њену душу, а на читаоцима је да употребе свој лични дојам физичког поимања њеног лика. У томе и јесте Флоберова величина, имао је истанчан слух за наговештавање описа својих књижевних ликова кроз назнаке у кретањима развоја истих, управо на такав начин је успео да да суноврат Еминог лика од религиозно васпитане девојке из интерната до трагичне пропале љубавнице, жене и мајке која је толико огрезла у порпасти духа да је скончала у суициду. Кроз читав роман није најјаснији однос Флобера према овом његовом најславнијем женском лику, у неким одељцима романа рекли бисмо да он воли овај свој књижевни лик, док га у другим свесно баца у суноврат и исмејава. |
| 2 |
Али оно што је значајно јесте појам Боваризма који ће остати и после Еме и после овог романа. Боваризам је дакле појам којим се означава раскорак између стварности и идеала који су се све време борили у лику Еме Бовари који је Флобер изврсно дао овим романом. Госпођа Бовари, роман Гистава Флобера који га је прославио, бави се провинцијским животом једног породичног лекара, или боље речено лекарове жене. За многе исхитрене госпође Бовари, али у суштини непронађене жене. Која је у жељи да се свиди свима и свакоме, изгубила своју срећу, па самим тим и вољу за животом. Ето укратко. Да се не бих овде детаљно бавила анализом догађаја и ликова и ишла редоследом. Ја ћу насупрот таквој анализи дела писати оне упечатљиве делове из романа који нам разоткривају сам лик и личност дубоко суптилне жене Еме, њену женску природу, која је у много чему и детињаста. Јер је за децу сврсисходно да се у својој незаштићености желе свидети својим родитељима. Док је Ема имала жељу да се свиди мушкарцима у којима је тражила излаз из досаде, у којима је тражила љубав, коју иако је добијала од мужа који ју је волео, Шарла, то није било у складу са њеним тежњама и личноћшу, која је тежила за вишим међуљудским односом са мушкарцем, тражила је неког поред кога ће моћи заједно да сања и остварује своје снове, док је Шарл био превише рационалан, стајао чврсто на земљи, и био Емин чист антипод. Оно што упада у очи приликом читања овог Флоберовог романа јесте променљивост главне јунакиње. Наиме, женски лик који је дат у Еми Бовари, истиче се својом емотивном и менталном променљивошћу понашања и навика. Или боље рећи нестабилношћу. Кроз роман Ема Бовари упада у разна искушења и емотивне авантуре са двојицом мушкараца. Први пут је у питању била авантура са Родолфом. Пожељним нежењом који је био доста искусан по питању жена и завођења истих. Он је тачно знао и проценио тип Емине личности, и знао је докле би да иде са њом у тој ванбрачној вези. Док је Ема постала наивно – посесивно – опседнута бекством са њим и заједничким животом. |
| 3 |
Таква њихова љубав, односно његов телесни занос њеном привлачношћу, а њен бег из досадног брачног живота и хладне мужевљеве постеље, потрајао је доста дуго, чак две године се Ема вуцарала са њим и утољивала своју глад за страсном заносном љубављу, и поред такве заслепљености није увиђала да се он охладио од ње и да је постао тотално равнодушан када је у питању њена емоција. Таква заслепљеност удате жене која је при том и мајка мале девојчице је стварно зачуђујућа, јер не знам колико да је жена слепо заљубљена, свакако би морала да примети када мушкарац више није заслепљен њоме и слепо јој послушан. Али елем на све те моје придике Еминој обневиделости на Рудолфово изигравање заљубљеног мачо-мена, он ју је на крају оставио проследивши јој љубазно састављено емотивно писамце, достојно самосажаљења за једну жену која планира бег са истим мушкарцем. После таквог емотивног неуспеха и разочарања Ема упада у прву озбиљнију емотивну и менталну кризу. Месецима не излази из постеље. Била је сва у бунилу. И напослетку је потражила спас у читању светих списа и молитвама. Флобер јасно назначује једну изврсну паралелу, која се мени веома свидела, а то је Емин однос према узвишеном Богу док чита молитве, она се у њих толико уноси говори тихо и емотивно као што би се обраћала своме љубавнику у емотивном заносу. Та паралела је поприлично бескрупулозно дата, али је јасна и упечатљива, и уопште тачно је да многе жене траже спас од емотивне исцрпљености кроз емотиван однос према Богу. То се мени некако свидело. Јер је Флобер поприлично добро познавао суштину жене када је умео да да такав Емин лик. У суштини кроз читав овај роман госпођа Бовари се понаша исхитрено непромишљено. Она је први лик у светској књижевности кроз који аутор дела назначује двострукост неке личности односно разлику између унутрашњег и спољашњег живота лика. Такав термин се захваљујући Еми Бовари зове Боваризам. И њиме се означава управо супротност унутрашњих тежњи лика са његовим спољашњим утиском на околину. Тако и Ема док унутар себе гори од срџбе или неког заноса. |
| 4 |
Она споља својој околини делује хладно или незаинтересовано. Чак и када има нападе доброчинстава прави мотив се услед такве двојности њеног лика који је у принципу равнодушан на околину после неких емотивних несугласица она заправо врлином прикрива своје грехове и тражи унутрашње искупљење за пад који је доживела Родолфовом издајом. Након постепеног опоравка из емотивне кризе у коју је упала, Ема се полако враћа породичним обавезама, сређује врт, сређује одећу, купује преко трговца Лереа и задужује Шарла. Али све јој он то дозвољава. Јер је њему увек на првом месту била њена срећа. Ема типичан лик жене љубавнице, која је брак више доживљавала као посао који ради а који не воли, а своје љубавнике као оно за шта је рођена. Јер се она у тим авантурама много више давала него што се давала за све године брака Шарлу. Тако после неког извесног времена живота у Жонвилу, Шарл јој посредством апотекара Омеа, заједничког породичног пријатеља, предложи да оду на оперску представу у оближњу варош Руан, не би ли се мало друштвено активирали, и не би ли Еми и то потпомогло да устане из апатије у којој је провела целу зиму. Тако Ема и Шарл одлазе у позориште. И тамо Ема види Леона, адвокатског писара са којим је узајамно гајила симпатије према уметности, музици и сл. Тих дана је букнула обновљена емоција између њих и Ема иако се због зрнца морала опирала у почетку започињању авантуре са њим ипак му се препустила. Јер јој је требала његова љубав и та пожуда коју је осећала када је са њим, а коју никада није гајила према Шарлу. У тим почетним данима њихове љубавне авантуре, односно нове Емине љубавне ванбрачне везе, Шарлу умире отац и њих двоје наједном добијају наследство Шарловог оца старијег господина Боварија у коме виде свој излаз из финансијских дугова. Међутим Ема ту показује изузетну довитљивост. Она посредством Леона који је познавао законска акта тражи од Шарла овлашћење да управља њиховом односно његовом имовином коју је добио у наследство. И Шарл, што је и главно, јој се не противи, какав тутоња. |
| 5 |
Из овог цитата је видљиво и то колику количину емоције Ема гаји према Леону, да она ту емоцију преноси на читаво место, које јој се због величине емоције чини огромно као древни Вавилон. Она тиме својом емоцијом преувеличава и доживљај места, и доживљај тргова, па чак и поветарца и сваког тренутка који ту борави, јер је ту њена љубав коју опет исто тако преувеличава. Она се стапа са страшћу свих душа које ту живе. Такав навод довољно говори о величини емоције за коју је Ема била способна. Ема у односу према Леону показује велику пажњу према њему, и то највише онда када јој проради црв сумње у дуговечност и опстанак њихове везе. Она се бојала да га не изгуби као што је била изгубила Родолфа и ту њену сумњу Леон је осећао. Поред све те пажње и велике промишљености у љубавној авантури са Леоном, Ема је чак и према Шарлу показивала све већу љубазност и оданост што у крајњој линији представља велику супротност од љубавног живота који је живела у то време. Дакле Ема Бовари једна ужасно комплексна женска личност. Једног дана када се растала из љубавног гнезда са Леоном, Ема је наишла на зидине манастира у коме је провела своје девојаштво и у коме се први пут сусрела са књиженвошћу и љубављу коју је тада осећала само кроз књиге и седевши ту на клупи сећала се своје емоције коју је побуђивало код ње читање таквих књига. Флобер даље пише да она није никада могла наићи на емотивно задовољење какво је пожелела захваљујући таквим књигама, јер како писац каже у животу је све лаж, па чак се и иза осмеха скрива нека тужна мисао, а и иза најслађег пољупца се крије жеља за неком вишом сладуњавошћу. Конкретан цитат овог навода гласи: «Сваки осмејак скрива зевање од досаде, свака радост неко проклетство, свако уживање одвратност према њему самом, а и најбољи пољупци само вам остављају неку неостварљиву жељу за вишом насладом». Флобер је овим романом очигледно желео да дочара неизлазност и недостижност човекових највиших побуда чак и онда када се чини да су те побуде задовољене увек постоји сумња у исто. |
| 6 |
Наводим следећи цитат из књиге који опет дочарава Емино емотивно стање приликом авантуре са Леоном: «Ема је живела сва обузета својим страстима, а о новцу је водила рачуна таман толико колико каква најводвоткиња.» Овде је приметан Емин однос према финансијама и дуговањима које је имала код трговца Лереа. Није ни чудо што не размишљајући о штедњи и отплати меница није имала довољно новца да плати дугове дана када су пристигли већ јој је стигла тужба из суда, што је Ему која до тада није имала искуства са судом, јако уплашило, јер је као жена домаћица навикла да највише води рачуна о кући и покућству није се разумевала у финансије, али ју је нешто терало да се и ту уплиће Шарлу у посао и чак тражи од њега пуномоћство над имовином наслеђеном од његовог оца. Просто ме понекад подсети овај књижевни женски лик, на један други женски књижевни лик из руске књижевности, наравно знамо да мислим на Ану А.Карењину. Зашто? Питам се и сама у овом тренутку када ми је та идеја пала на памет. Па зато што су обе за прилике и време у којем су наводно живеле кроз књижевно дело и ум и машту писца биле приказане као тврдоглаве жене које кроз живот, без обзира на доминацију патријархалног друштва у коме су живеле, ишле су дакле обе кроз живот женском логиком, интуицијом, или назовимо све то само емоцијом. Обе су се безрезервно подавале својој емоцији. И обе су завршиле трагично а слично. Једна бацивши се под воз, што можда мање боли. А друга прогутавши арсен што дуже траје свакако а да ли више боли. Никад нећу сазнати. И још једно питање које ме обузима у овом тренутку је: Зашто Боже зашто се жене убијају, и не само жене, уопште људи, зашто дижу руку на себе кад има толико других ствари које се могу урадити а не починити конкретно баш тај грех? Понекад ми се чини у реалном животу, док размишљам шта је неку личност натерало на тај акт. Помислим на ту подвојеност душе и тела. Можда душа или дух те особе више није могла да поднесе тежину тела и живота у коме је живела. Једноставно мислим да ти људи не размишљају о другима у тренутку када се одлуче на такво дело. |
| 7 |
Или не размишљају у хармоничном складу душе и тела, јер да размишљају, дефинитивно не би себе погубили. Пре бих бар да сам ево ја у питању, натерала својом одвратношћу, неког да ме једноставно ликвидира. То је лакше. Но добро, доста овде моје животне филозофије, враћам се Еми Бовари која се ликвидирала арсеником. Дакле по роману који је доста различити од последње филмске верзије књиге, Ема Бовари, главни женски јунак дела, након економско-финансијског краха који је задесио њену породицу и кућу, покушава на различите начине да се домогне до новца који јој је неопходан да би спречила ликвидацију имовине. Толико је усплахирено хрлила за новцем не би ли сачувала некако своје породично огњиште да се бацила у суноврат своје страсне душе. Одбили су је сви које је питала. И они који су имали и они који нису имали да јој позајме новац. Напослетку је охрабрена Фелиситиним одобравањем, иначе то јој је била слушкиња, која је била упозната са свим тајнама које је Ема чувала од окружења, и која јој је дала одобрење да оде до Ишете, имања где је живео некадашњи љубавник Еме Бовари, г. Родолфо. Ваљда су слуге боље познавале ситуацију и говоркања у газдинству него саме газде. Тако да је Ема, након тога отишла Родолфу у нади да ће од њега добити тих три хиљаде лира који су јој били неопходни. Дивно Г.Флобер описује Емин пут на имање њеног бившег љубавника имала је Ема довољно времена док хода ка имању да се подсети свих страсних тренутака када је летела у наручје Родолфу, а сада у очају одлази њему, као својој последњој нади у избављење од страшне законске казне која ју је сустигла због сувишне халапљивости. Родолфу се на почетку дојмило да Ема жели да обнови њихову страст и љувавну везу, али после тих очајних пољубаца Ема му је затражила три хиљаде лира, и он јој је искрено рекао да их нема. Међутим неповерљива, јер није ни имала разлога да му верује након издаје коју ју је причинио у прошлости, Ема пада у грозницу од беса и усплахирено га окривљује за уживање у животу и за себичлук што одбија да јој плати дуг. |
| 8 |
Дакле у цитату, сложићете се са мном, приметна је доза критике самог лика Еме и њеног начина живота, од писца, донекле резигнација од стране писца према овом женском лику провејава кроз читаво дело. Али са друге стране, писац је иако мушкарац, успевао у одређеним поглављима романа и описима Емине емоције и мотива понашања да проникне дубоко у женску психу главне јунакиње и њену емоцију. Шарл Бовари је веома тешко подносио самртничке муке своје жене, па напослетку и њену смрт. Био је неутешан и никако није могао да се помири са чињеницом да њу више нема. Она је за њега била извор среће и подношљивости његове свакодневнице. Чинио је све за њу како би усрећио и њу и себе. На крају је унесрећио и себе и њу својим лакомим доброчинством. Писац у следећем пасусу на изузетно књижеван начин даје Шарлову бол због Емине несреће, он се није раздвајао од њеног леша, на сваких пола сата би обилазио њено тело, не би ли проверио да ли то она ипак дише, хтео је да је врати у живот, да је пробуди, чинило му се да и то може учинити својом емоцијом. Међутим Ема се својевољно упокојила и није била ту више за своје ближње. Али је ту и даље остало сећање на њу и њен траг на њега. «Преливи су подрхтавали на сатинској хаљини белој као месечина. Испод ње је Ема ишчезавала. И њему се чинило како она излази из саме себе, па се нејасно губи у околним стварима, у ћутању, у ноћи, у ветру који пролази, у влажним мирисима који се дижу увис.» Након Емине смрти и погреба Шарл се затвара у кућу и готово да нигде не излази. Сви иако забринути за њега не покушавају да га извуку из апатије. Наравно Шарл налази на сва Емина љубавна писма Леонова и Родолфова. Човек несрећан одбија све људе од себе, па чак и своју мајку, и живи сам са својом ћеркицом Бертом. Пропада он, пропада детињство девојчице, пропада кућа и имање, и пропада њихов породични углед, док са друге стране писац јасно приказује уздизање породице апотекара Омеа, кога деца слушају, и који све више напредује у струци држи донекле монопол над лекарском службом у градићу и добија на крају одликовања. |
| 9 |
Лик трагичне жене и љубавнице Еме Бовари, Флобер није наравно први изислио, многи писци су пре њега писали о овом мотиву жене и о овом сижеу романа. Новина код Флобера је то што је он својом проницљивошћу у живот и тајне људске психе успео да од индивидуалног лика трагичне Еме, створи епски лик жене, неслућених размера коју и данас проучавају многи књижевни критичари, она није само љубавница и несрећна трагична жена, он је успео да унесе њену душу у овај роман односно себе и да на тај начин њу донекле и мистификује. Трагика Еминог лика није само у томе што је себи одузела живот, већ у томе што није пронашла љубав какву је тражила, она на крају свог животног пута открива да ипак највише воли и поштује Шарла који је увек био тако добар према њој. Али опет да је остала у животу вероватно би наставила да га вара. Овај роман је интересантан по реалистичности слика, ликова и мотива који су у њему дати. Све о чему је писао Флобер је настојао да да из дубине и сржи стварног живота, иако ни један лик из романа није стваран, сви догађаји су тако јасно дати, и толико је писац настојао да подсећају на што стварније слике из реалности, што овом роману и даје печат модерног реалистичног романа Француске књиженовсти краја 19.века, можда прерано написан за могућности схватања стила и језика мотива и обраде сижеа, али свакако у време у коме је настао роман је предњачио међу осталим књижевним творевинама. Флобер роман завршава дакле суновратом породице Бовари, Шарл недуго након Емине смрти такође скончава свој живот, а мала Берта јер више нема никог свог бива дата некој даљој тетки на чување која ју је због сиромашних прилика у којима је живела веома рано дала да ради у неког фабрици за израду чарапа. С друге стране породица Омеових достиже свој успон и апотекар Оме после бројних својих интрига и новинских чланака успева да добије орден који је тако дуго желео а које свакако није заслужио јер је у роману он и слични њему заправо само празно причало, тако неодољиво његов лик подсећа на неке политичаре, зар не. |
| 10 |
У старијим расправама о приповедању била су издвојена два основна наративна облика: приповедање у трећем лицу, или Ер форма, и приповедање у првом лицу, или Ич форма. У првом случају приповедач не оглашава своје присуство већ о својим јунацима говори у трећем лицу, као да се налази изван свијета о којем прича, док се у другом случају он сам појављује у својој причи, било као пасивни проматрач догађаја, било као активни учесник у њима. Обе те форме налазимо, рецимо у Одисеји, у којој се једним дијелом о Одисејевим догодовштинама говори у трећем лицу, кад је сам Хомер приповедач, а Одисеј само његов главни јунак, а једним дијелом у првом лицу, кад је Одисеј у истов вријеме и главни јунак и онај који приповједа. Међутим, та - на први поглед логична – дистинкција је варљива, јер у сваком приповедању, било да је у трећем лицу, било да је у првом лицу, увијек је присутан приповедач који води причу и обликује њену структуру. Зато се у новијим наратолошким промишљањима та дистинкција између Ер форме и Ич форме занемарује у корист разликовања наративних позиција које наратор у причи може заузети. А таквих позиција има знатно више него што сугерише традиционална бинарна подјела на приповиједање у трећем и у првом лицу. Најчешће су сљедеће позиције: Деперсонификовани субјект прича причу, али се сам никад не очитује као личност, па нисмо ни свјесни његовог постојања. Зато се зове и скривени приповедач. Такав наратив изгледа транспарентан, као да га посредује никакав приповједач, већ као да се прича сама од себе одвија. Анонимни приповедач пбзнањјје своје присуство, али не открива свој идентитет. Он води причу, ми чак чујемо његов глас, али не знамо ко је он. При томе он може заузимати још једну од сљедеће три наративне позиције. Објективни или спољашњи приповједач не припада свијету о којем прича. Он или личи на историчара кони не припада времену о којем говори, али о њему све зна, или, пак, на извјештача који састране извјештава о ономе што се догодило, па прича оно што види. При томе он може заузети још једну од сљедеће двије наративне позиције. |
| 11 |
Омнисцентни или свезнајући приповједач све видил и све зна. То је она наративна позиција која одликује Хомерову Илијаду: њен приповједдач зна све што се догађало на само међу људима у Троји и пред Тројом већ и међу боговима на Олимпу. Такав приповједач лако прлази с једног мјеста на друго и из једног врмена у друго и с подједнаким поуздањем може говорити и о спољашњем понашању и о унутрашњем преживљавању својих личности. Ограничени приповејадач види догађаје из неког посебног угла, па о њима може имати ограничено знањ. На примјер, приповједач може заузети позицију спољашњег посматрача, сличну позицији филмске камере, из које се не може видјети оно што је скривнео за око, па ни оно што се догађа у свијести људи. Или може, рецимо, заузети неку такву позицију из које се види све што се догаша, али се не разумије смисао догађања, као кад се ствари гледају очима дјетета. Субјективни или унутарњи приповједач припада свијету о којем прича, или као објективни посматрач догађаја, или као њихов емотивно ангажовани свједок, или као активни учесник у њима, или као главни јунак. Без обзира на то да ли прича своју властиту животну причу, или само излаже своје виђење нечије животне приче, такав приповедач се често формира као посебан лик који у причи изражава властита осјећања и заступа своје личне ставове. Та наративна позиција, без сумње, омогућава непосредније доживљеније излагање онога о чему се говори, па је постала посебно омиљена код модерних приповједача. Непоуздани приповједач је позиција у којој приповједач из различитих разлога намјерно не настоји придобити наше пуно повјерење, било зато што нам оставља да сами повежемо нити приче и схватимо њен смисао, било зато што иронизује своју позицију, дајући нам на знање да му не треба баш све вјеровати. У свим тим наративним позицијама условно се могу издвојити двије функције, које је Жерар Женет означио с два различита питања: ко говори? и ко види? Ko говори? То питање подразумијева глас који у причи чујемо, без обзира на то да ли га можемо идентификовати. |
| 12 |
Осим тога, приповједач може слиједити интонацију живе ријечи као да је у питању усмено приповиједање. То је позиција која је била уобичајена код наших приповједача из 19. стољећа, који су се углавном ослањали на народну приповјетку и њен стил, или су као уверени народњаци опонашали говор човјека из народа. Исто тако приповједање се може засновати као туђи говор. То се може учинити тако да се у причи говор препусти неком унутарњем приповедању, који посредује између имлицираног аутора и читаоца, уносећи у причу не само своја доживотна искуства већ и своје говорне одлике и навике, тј. свој специфични социјално условљени идиом. А може се учинити и тако да се приповедање умећу изрази у којима обитавају гласови других како је рекао Бахтин у којем приповједач увијек напредује у једном свијету препуним туђих ријечињеговог контекста долази долази из другог контекста, већ обељежена другом интерпретацијом. Његова мисао среће само заузете речи. Приповједање се може засновати као унутарњи монолог, који се одвија у нечијој свјести, али се не атрикулиш у чујном говору, што је постао омиљени поступак модерне прозе која тежи да изрази оно што иначе измиче непорсредном сазнању: скривене токовењ људских мисли и осјећања. Такав наратив, који је потпуно окренут унутра, више од догађаја посредује драматични свијет људсске душе која се поступком унутарњег монолга непосредно оглашава. Једном од модерних поступака којима се такође непосредиије изражавају афективи ставови јесте слобоодни индиректни гово. У њему се усвајају граматичке форме индиректног говора, рецимо: Реако је да што прије одете одавде. Али се при томе чувају семантичке нијансе изворног, директног говора, рецимо: Реако је да му се губите с очију. Михаил Бахтин је у студији Поетика Достојевског открио још једну посебно занимљиву наративну позицију коју је назвао полифонија, у којој проваладав плуралитет самосталних гласова од којих сваки изражава посебну свијест. У роману Браћа Карамазови, на пример, причу не води један наратор, већ се оглашава више лица, чија свијест баца стално друкчије свјетло на догађаје о којима се говори. |
| 13 |
Како грчка реч критика значи оцењивање, критика би претежно значила оцењивање својстава, значења, одлика и вредности књижевних дела. А тај чин књижевнокритичког оцењивања може имати различит облик и различиту сврху. За књижевну критику је посебно карактеристично да о књижевности настоји писати књижевно, па се текстови књижевних критичара често и сами могу сматрати књижевним текстовима, а и сами критичари књижевницима. Разлог за то је понајвише што књижевни критичар у свом приступу књижевном делу по правилу не избегава лични став. Штавише, он настоји не само да што потпуније изрази свој доживљај дела већ и да га што уверљивије и ефикасније пренесе на читаоца коме се обраћа. Осим тога, књижевни критичар суди о књижевном делу на основу свог личног искуства, укуса, етичких начела и својих личних естетских идеала, па је његов суд о књижевном делу нужно субјективан. И он га мора бранити не само уверљивим аргументима већ и својим стилом, својом духовитошћу, својом речитошћу, елеганцијом својих реченица и богатством свога речника. У неким случајевима, као на пример, у импресионистичкој критици, стил је чак важнији од аналитичког поступка, јер критичар настоји да своју импресију што живље ре-креира у језику и тако је пренесе свом читаоцу. У свом основном облику књижевна критика се бави новим књижевним делима и својом оценом их препоручује или не препоручује читаоцима. У ствари, књижевна критика увек посредује између књижевног дела и његових читалаца, па претставља неку врсту аналитичког продужетка књижевног дела. Уколико није заснована искључиво на критичаревом првом утиску, она своју оцену, и свој суд, настоји да заснује на анализи књижевног дела, на разматрању свих битних одлика његове структуре. Књижевна критика зато подразумева не само оцену вредности књижевног дела већ и његову интерпретацију. Тумачећи књижевно дело, књижевна критика се усмерава на његова унутрашња, иманентна својства, али га често доводи и у везу с другим делима истога писца, или с другим сродинм делима, или пак с неким релевантним умјетничким тенденцијама епохе. |
| 14 |
Десанкин стваралачки период се може поделити на неколико различитих врста. Она је пре свега песникиња инитимистичког емоционалног сензибилитета, затим она је велики родољуб и то показује и својим збиркама песама, такође у њеним збиркама је присутан период наглашености када пише о својој љубави према природи, затим је ту наравно и алтруистички период, одн. период човекољубивих песама када је песникиња један део свог живота провела живећи на селу, и писала о животу обичних људи сељака. То су нека основна осећања по којима можемо разврстати песникињине збирке песама. Али иако нашироко позната, читана и тумачена као песник Десанка Максимовић је била и романописац. Она је имала тај дар да остане вечито млада. Уколико сте били у прилици да чујете или видите снимак у коме она говори, било би вам јасно да се у том детињем гласу крије прадевојчица, јер само неко ко има архетип детета може тако звучати у својој позној старости. То је оно што ме је подстакло да прочитам њен истоимени роман «Прадевојчица», јер сам нашла за сходно да направим паралелу односно поистовећивање Десанке Максимовић са ликом у роману «Прадевојчица». Она је дакле себе можда свесно, можда несвесно, целог живота интерпретирала и приказивала кроз једну детињу слику и прилику. Била је, што би се рекло, духом вечно млада и то је свакако, оно што јој је можда и помогло да напише овај роман, који у перидоу технолошке доминације, за коју не кажем да је лоша ако се са мером конзумира, све више удаљава пре свега децу од природе и тих невиних дечијих играрија којима управо овај роман «Прадевојчица» обилује, и у коме Максимовићева даје једну слику и прилику описа живота у доба пре цивилизације и племенског живота описује животни пут једне прадевојчице Гаве која дели, ето сасвим случајно и Десанкину љубав према сликарској уметности, коју је и сама Максимовићева гајила у свом детињству у Бранковини, и на крају крајева студирала у оквиру студија историје уметности. Дакле има ту доста аутобиографских поклапања, али то није једина тачка којој се може приступити када се прича о овом њеном делу. |
| 15 |
У овом роману има доста описа племенског живота као што сам већ поменула. Десанка Максимовић покушава да приближи и дочара живот једне працивилизацијске заједнице пећинских људи, морам напоменути, сви они у својим малим породичним заједницама живе дакле у пећинама. У роману Прадевојчица живо су представљени обичаји једне такве заједнице. Десанка вешто упућује младе читаоце у поделу још тада друштва на њихове занате којим се баве, и на основу којих их заједница поштује. Овде тако имамо поделу мушког дела заједнице на ловце, оне који чине већину мушке популације ове пећинске заједнице људи, они су и најзначајнији у смислу голог опстанка заједнице, јер од њиховог улова зависи и питање преживљавања. Затим су у заједници Бело-пећинских људи присутни и мушкарци који се баве уметношћу, један од њих је и отац главне јунакиње, прадевојчице Гаве, који је због свог дара добио надимак Врач, он је наиме био сликар, умео је да уклеше и нацрта на стени животињу коју би ловци хтели да улове, и то му је давало магијску улогу у функционисању заједнице, због тог дара га већина осталих у заједници поштовала више него остале ловце, али су га се поједини и плашили, сматрајући додуше и пагански верујући да он може омађијати друге људе. У складу са таквом поделом сталежи у заједници је постојао и старешина, мушкарац који је био старији од осталих али и искуснији и јачи ловац. Чија реч и одлуке су биле од пресудног значаја за заједницу, питање њене селидбе, кажњавање преступника, подела улова и осталих важних питања. Мајке, односно жене, су у роману приказане врло доминантно у одгоју младих. Као што јесу и данас. Али су и доста самосталније приказане у делу. Рецимо у Десанкином роману, иако она пише за децу, жене и мајке приказује у више наврата осамостаљене у односу на мушкарце. Жене наиме у роману, након што заврше улогу рађања, остају у контакту са мушкарцима који су очеви њихове деце, они се брину за своје потомство, али живе одвојено од њих. Дакле нема назнаке неког пећинског брачног живота. |
| 16 |
Такође се у животу заједнице јако поштовао глас жена као мајки и даваоца новог живота, оне су имале главну улогу при доношењу круцијалних одлука за заједницу. Имена су добијале углавном према својим, или карактеристичним физичким особинама, или према улози коју су вршиле у заједници. Иако су биле задужене за одгој деце, имале су велику помоћ својих мушкараца у заједници, који су им доносили храну и све што им је било потребно за живот. Оно што ми се посебно свидело у роману јесте живо приказано детињство прадевојчице Гаве и њених вршњака, односно пећинске деце, заправо то како би њихови животи могли изгледати из угла наше велике списатељице. Она је до детаља умела да прикаже присну везу пећинске деце и људи са природом која их је окруживала. У младости су се упознавали са природном средином и играли са малим животињама као што су зечеви или чак и мајмуни који су у роману приказани као највећи пријатељи заједнице и стражари исте, јер су их упозоравали на опасност. Али блиска веза са природом, животињском зајеницом, толико здраво утиче на развој данашњег просечног детета које по цео дан буљи у компијутер, да бих ја од свег срца препоручила овај роман за лектиру тамо негде у трећем, четвртом разреду основне школе. Јер би у њему данашња деца можда више научила да цене, поштују и разумеју природу и њене законитости које владају и које се преносе чак и на свет људи. Као што је то у овом роману живо приказано. Пећинска заједница људи је у неодвојивој вези била са свим дешавањима у природи око ње, од тога је чак зависио умногоме и њихов опстанак на том месту где су се населили. Морали су да поштују све елементе природе и чак су им давали божанску улогу. Тако рецимо гребен који се налазио изнад стена пећински људи су називали Ледени Гуштер и давали му божанску улогу јер је он био узрок страдања многих ловаца. Тај ледени гребен кога су називали Ледени Гуштер био је млађи брат Великог Огња, које је по свему судећи био назив за Сунце, за кога су пећински људи увидели везу са отапањем леда и снега са гребена. |
| 17 |
Ето докле иду живи описи природе Десанке Максимовић, која овим романом додуше дечијим, показује своју способност да се у потпуности поистовети са заједницом пећинских људи чији живот овде описује. Такође у роману Прадевојчица и остали елементи у природу имају своје карактеритичне називе које касније откривамо. Тако рецимо за пећинску заједницу назив за ветар је био Многоруки. Што самим особеностима ветра одговара овом називу који му је маштовита песникиња дала. Такође је кроз заједнички живот заједнице за њен опстанак доста лепо приказан и однос заједништва. Послушности старијима и одговорнијима. Али и оданост нарочито у друштву млађих ловаца који заједно стасавају за велике улове та оданост и заједништво игра велику улогу. Јер да би уопште било улова у то време пећинских људи када је гладовање било честа појава услед недостатка плена, за улов је било од пресудне важности добра организација и послушност старешинама и старијим ловцима да би улова уопште било, али и да се не би страдало приликом истог. Јер је ту недостатак искуства играо важну улогу, као рецимо када у роману један од главних мушких ликова Гавин друг Бук страда због неискусног лова коња. Однос заједнице пећинских људи према обреду смрти је тако приказан овим поглављем романа, али и још важнији обред за заједницу обред пред лов, када би се сви чланови заједнице намазали црвеном земљом којом су призивали крв животиње коју лове. За пећинског човека је опстанак зависио од доброг улова, зато не чуди што је све у таквој једној заједници било подређено управо одласку у лов. Такође, није на одмет напоменути да су и у овом роману назначене поделе људи према њиховим моралним особинама личности. Наравно да су и онда постојали добри и они лоши, само што се нису распознавали као данас, по степену похлепе и згртања материјалног богатства, већ по мерилима пећинске заједнице, као што је рецимо била похлепа и скривање ловине у време глади, што је било строго кажњиво. Сви ови детаљи опет дају дозу интересантног овом Десанкином роману. |
| 18 |
Јер помоћу њих поредимо оног човека некад и сад и помаже нам да се насмејемо самима себи и развоју људске похлепе од тадашњих дана до данас. Дакле читајући овај роман, драга децо, добијаћете представу како су живели људи и деца ваши вршњаци некад, како су сазревали, заљубљивали се, девојчили се и можда ћете пронаћи блиску везу са вашим ближњима. Свакако препорука за читање је овај роман Прадевојчица. Даљи ток романа Прадевојчица, претежно прати девојаштво главне јунакиње Гаве, која се већ задевојчила, и почела схватати језик љубави, како се у самом роману говори о заљубљености. Иако ју је Букова смрт јако погодила, Гава га после смрти често сања и осећа присуство његовог духа, у роману је такође приказана чврста веза чланова заједнице са њеним преминулим члановима, јер се мртви често сањају и кроз сан јављају живима, што је све карактеристично за пагански начин живота. Дакле Гава после неког времена наставља поново слободно да се креће иако ју је Буков дух упозоравао да не иде на нека удаљена места од Белих Пећина, како се звало место где је живела ова заједница пећинских људи која је описана у роману. Ипак Гава се осмелила и одлази да шета шумом сама као што је то некад радила са Буком. И среће Непознатог. Испрва се плашила њега, он је био преплануо мало старији од ње, и први пут је видела неког ко није из њеног племена, што му је давало дозу мистериозног. То је нашу прадевојку Гаву привукло код њега. И њих двоје су почели све чешће да се састају по прашуми. Да причају тзв.немуштим језиком односно покретима тела, јер су говорили различитим племенским језиком. Он је Гави показао да уме да ради неке ствари, које није умео ни један члан из њеног племена, и тиме је Гава стекла утисак да би он могао да буде њен заштитник, јер је био вештији од свих осталих ловаца које је познавала. А и зато што јој је својом храброшћу снагом показао да она више не може да се игра мушкарца, као што је то чинила у детињству, играјући се мушких игара, већ да је он јачи и храбрији од ње и да је вољан да је заштити чаки да му она не тражи помоћ. |
| 19 |
У међувремену док је Гава свој авантуристички дух ослобађала кроз упознавање са Клеком, неколико девојака из племена које су биле стасале за рађање су отишле у брачне племенске воде. Иако сам на почетку романа говорила да није било тзв.брака као што је овај данас. Ту су у питању биле старије жене које су имале по неколико порода од различитих чланова заједнице. Али младе девојке и момци су одлазили да живе у своје засебне пећине онда када је заједници требао подмладак. Те је тако старешина заједнице одлучивао који мушкарац је стасао за живот са женом и у складу са његовим склоностима према девојкама из заједнице, додељивао би му жељену девојку. Наравно и то је био обред коме су присуствовали сви чланови заједнице, сви би се скупили, нарочито мале девојчице и дечаци који би стајали у првим редовима да посматрају тај обред како би памтили до дана када се они буду одвајали од својих мајки. То је био један од најрадоснијих обреда пећинских људи, а и ових данас, рекла бих. Наравно све што сам писала везано за живот пра човека је онако како је написано у роману, ми данас можемо само да нагађамо како се некада живело и да ли су постојале заједнице налик данашњим браковима у пећинском начину живота. Пред сам крај роман списатељица некако као да убрзано приводи радњу епилогу. Заплет тих догађаја пред крај романа и њихов расплет су доста убрзани, без већих описа, детаља и одступања од главног тока радње односно дигресија какве је правила у ранијим поглављима романа, као да је имала критику да роман што пре приведе крају. Такав је бар утисака на мене оставило последње поглавље овог романа. У том поглављу се откривају таленти Непознатог ловца из другог племена, Клека, он је наиме вајао фигуре трудних жена, не би ли њима изазвао плодност код младих парова и обновљење племенске заједнице, када је тај његов дар Гава случајно открила пронашавши тајно место на коме је он скривао те фигуре, Непознати ловак Клек је био посматран као врач, и то му је донело велики углед и поверење и прихватање осталих чланова заједнице Белих Пећина. |
| 20 |
Клек је поред тога заслужио поверење Гавино и тиме што је помогао излечењу Гавиног оца племенског Врача од грознице, јер му је пронашао лек, и све је то утицало да сам Врач без икаквих наговарања од стране Гаве или неког другог сам досуди Клека Гави за супружника. То се десило када су случајно пронашли ловци Гавину тајну пећину у којој је она сликала као што је то њен отац Врач радио у својој пећини. Сви из племена су се скупили да виде Гавину пећину и тада је њен отац досудио Гаву Клеку. Церемонија њиховог венчања је описана кратко у роману, али са доста опииса детаља који указују на радост и срећу двоје младих супружника. Клек је тада ослободио птице које је заробио и то је био најсвечанији тренутак њиховог весеља. Кроз цео овај Десанкин роман Прадевојчица доминира слика главног женског лика у којој је она приказана као својеглава, тврдоглава девојчица, па касније и девојка која је склона авантуризму и несташлуцима, која одлази далеко од племенске заједнице, која се не плаши и која се барабар са дечацима игра дечачких игара. Али пред сам крај романа Десанка нагло мења такву слику Гаве, када уводи у роман главног мушког лика Клека који је касније постао Гавин муж. Његовом појавом Гава добија сасвим нежнији и суптилнији израз али и њиме Десанка Гаву сада ставља у други план. Јер је Клек својим карактеристикама, талентом и снагом заслужио дивљење свих чланова племенске заједице Белих Пећина. Ова Гавина особина да буде мушкарача и дружи се са дечацима је некако компатибилна главном женском лику моје приче Јелена девојка које више нема. Али Десанка је својим женским ликом у овом роману показала једну давну тврдњу да су најбоље супруге мушкарцима управо бивше мушкараче, јер таквим девојкама мушкарци могу највише веровати, јер су се оне до јуче дружиле само са мушкима. Међутим Десанка је овим романом показала и праву нежност коју мушкарац показује према вољеној девојци односно жени. Клек је према Гави показао толико стиних израза пажње, да, иако је ово дечији роман, заслужује сваки осврт данашњих мушкараца који својим женама све мање придају ситне знаке пажње. |
| 21 |
Прво дело Ф.М. Достојевског био је роман Бедни људи, који му је отворио велика врата за улазак у књижевни круг руске књижевности. Ово дело се сматра панданом Шињела Николаја В. Гогоља, али реалистичку ситуацију руског чиновника Макара Алексејевича, Достојевски је приказао другачије него што је Гогољ то учинио са својим чиновником Акакијем Акакијевичем. Оно што оба ова велика лика руске реалистичке књижевности повезује, јесте једнолична чиновничка служба и не тако завидна материјална ситуација. Ово дело Ф.М.Д. је написао у епистоларној форми писама. Наиме, кроз роман пратимо преписивачка писма између остарелог руског чиновника Макара Алексејевича и његове доста млађе рођаке која живи код њега у комшилуку и коју он финансијски помаже услед њених малих примања од шивачког посла. Однос између њих двоје Достојевски је дао врло интимно. Самим тим што широј читалачкој публици пружа то задовољство да кроз роман читалац прати интимистичко писмо које ова два књижевна лика упућују једно другом, Достојесвки пружа читаоцима задовољавање једне од најтајнијих људских подсвесних потреба, а то је завиривање у дубоку интиму људских живота. Тако је Достојевски већ на почетку књижевног стваралаштва показао свој дар за продирање у дубоке тајне људске психе, и тај дар је касније, показаће се, још више надограђивао у својим потоњим делима. А можда је врхунац таквог његовог талента и његов последњи и најбољи роман Браћа Карамазови. Сви ми, наиме, волимо да «завиримо повремено у туђе двориште у туђи живот», пре него што ћемо почистити своје двориште или довести у ред свој живот. И таква епистоларна форма преписивања двоје људи који се кроз роман све више једно другом отварају, управо задовољава ту потребу људи да знају интиму других људи. У роману Бедни људи, Достојевски нас упознаје са својим књижевним ликовима и њиховим животима кроз писма Макара Алексејевича и Варваре Алексејевне. Њихов допис траје месецима и они нас на тај начин, дакле, упознају са својим начином живота, својом реалношћу, својим страховима, надањима, жељама и бригама. |
| 22 |
Али и откривају једно пред другим детаље своје прошлости, па чак и детаље о својим личним тежњама и ситним греховима. Варвара Алексејевна тако у једном одељку романа у свом писму Макару Алексејевичу записује и на неколико страна какав је живот водила док је била девојчица и школовала се у пансионату од очеве мале плате, пише о очевим дуговима, о болести и тешком животу, сиромаштву, зловољи, смрти и преласку ње и њене мајке у друго место код даље рођаке, о наравима и карактерима људи са којима тамо живи. И све то обичном читаоцу даје утисак искрене приче девојке која је све то заиста и проживела, јер су све ситуације реaлно описане, па чак иако су поједини ликови превише карикатурно дати, и они наличе рeалним личностима. То је оно што је у овом роману Достојевски успео да погоди у описивању реалности у животима сиромашних људи ондашње Русије. Такав реалан опис живота, људи и ликова које тумаче у његовом делу као на филмској сцени једног од највећих писаца руске реалистичке књижевности. Ово је управо и издвојило Достојевског од других писаца и мора других романа у тадашњим књижевним круговима и лансирало га у једног од већих представника реализма у књижевности. Међутим глорификација Достојевског је данас и иначе у проучавању књижевности можда претерана јер до данас су се у књижевнсоти појавили многи други писци књижевног па чак и магичног реализма у књижевности који чак на много занимљивији начин, од по мом мишљењу застарелог Достојевског, приказују животе обичних људи њихове бриге, грехове, потребе и слично. Па иако овај роман у основи има исту причу као и Гогољев Шињел, ипак је Достојевски свог чиновника Макара много више лишио површности Гогољевог чиновника који је сав стегнут, ситан и психолошки уштогљен књижевни лик. Достојевски свог чиновника психолошки продубљује, даје му чак и једну културну ширину, његов чиновник за разлику од Гогољевог чак и одлази у позориште иако је сиромашан човек, наиме он иако целог живота ради у истој служби и иако је предмет подсмеха својих колега, он ипак води занимљивији приватни живот за разлику од Акакијевича код Гогоља. |
| 23 |
Међутим однос према животу, материјалном богатству и стварима је сличан код обојице чиновника. Макар Алексејевич се у једном свом писму Варвари Алексејевној чак и дотиче односа према сиромаштву који има већина људи који су материјално већ збринути. Он каже да људи већином на сиромашног човека гледају као на истрошену крпу, гледају га подозриво и са непоштовањем. Он јој чак у писму каже, да сиромашан човек као такав јадан и свестан своје беде и сам на себе гледа као на чудновату особу и нема поверења у друге људе. Такође Достојевски овим кратким одломком свог књижевног лика заправо показује психолошку дубину коју је имао и прозрео као човек. Он даље говори кроз Макарија да и кад сиромашку добростојећи учини какав прилог, он му после броји сваку пару, и тако даје један безизлазан круг око кога се врти класна подела друштва која се готово и не мења. Или се родиш богат или умреш сиромашан то ти је што ти је. Шалим се наравно увек треба имати зрно вере и наде да ћеш нешто променити на позитивно својим животом. И у овој књизи, као и у животу, представљен је проблем који имају људи са сплеткама. Умесном дружењу ова два лика почеле су се супротстављати гласине комшијске, да су њих двоје у некаквој љубавној вези, што је много узнемирило маторог чиновника Макара. Што се тиче оног ситног – али битног размишљања о животу и животним потрепштинама, то је можда оно што даје најреалистичнију слику преписке између Макара и Варваре. Њих двоје се једно другом обраћају са пуно љубазности и поштовања и бригом једно за друго и негом показују своју љубав, али пријатељску љубав. Варавара своје проблеме Макару исповеда. Он њој нуди помоћ и решење у најтежим тренутцима и све то сазнајемо само кроз њихова писма. Некако ми овај роман одаје утисак оног филма када се цела радња одвија у затвореној просторији. Нико од ликова се не појављује у отвореном простору. Тако и у овом роману нема приказа њихових стварних сусрета иако се писмима наговештава да их је било, нити нам писац говори кроз друге ликове, већ само свет виђен очима Макара и Варваре, мало уштогљено али тако је почео Достојевски. |
| 24 |
Оно што Макара Алексејевича приближава А. Акакијевичу, Гогољевом чиновнику из Шињела, јесте управо његова забринутост око одела, промене чизама, мараме, дугмади, све је то старо од одеће што он мора променити у свом одевању да му се надлежни у канцеларији не би подсмевали, и ту видимо паралелу и највећу сличност са Акакијевичевом бригом око промене свог старог искрзаног и поцепаног шињела. Само што је Акакије тим својим старим шињелом готово опседнут. Он сваког дана од уста одваја, што би се рекло, да би имао да плати за нови шињел у коме он заправо види излаз из своје скучености и незадовољства животом. То је приказано заправо овим делима руске реалистичне прозе. Тражење излаза из беде људског живота, били ми те беде свесни или несвесни, кроз ствари у којима налазимо уживање. Па тако Акакије Акакијевич тражи излаз у шињелу а када му га украду он не може више да живи, а Макар код Достојевског излаз из беде коју увиђа код себе и свега око себе тражи у набављању нових чизама, марамама, дугмади, цигарама и осталим ситницама. Зато и кажем да сви реалистички ликови у књижевности живе ситно – али битно. Јер је задовољавање таквим ситницама њима још и остало битно у животу. С друге стране ако потражимо узрок те проблематике размишљања и опседнутости стварима ових књижевних ликова. Увиђамо да се иза тога крије њихова забринутост о перцепцији. Дакле да би их околина више поштовала, да би стекли углед који већ немају, или да им се макар не би подсмевали, они постају оптерећени стварима које носе и ситницама у којима уживају у животу. Тиме надопуњују ону празнину и беду у животу. Ту бригу шта ће други људи рећи о њима свако повремено има и свако је испољава на свој начин. Тако рецимо када Макар у преписци са Варваром Алексејевном њој каже да не брине шта ће свет причати о њој, тако се и нама у реалности дешава да нас други саветују да не бринемо «шта ће село да каже», али са друге стране и Макар мења чизме, мараму, прслук, набавља дакле ново одело за посао, да му се у канцеларији надрђени не би подсмевали, иако он, старкеља, нема приватно личну потребу за новим оделом. |
| 25 |
То је само на другачији начин приказана брига о томе шта ће свет мислити о вама. Али Хвала Богу да је тако, јер управо та брига многе људе спречава да чине неразумна дела, да их не би околина осудила. Тако исто и у реалности, ти исти саветодавци и «душебрижници», људи којима никако не треба веровати, док вама саветују да не бринете о томе шта ће свет да каже, ипак они сами у својој приватности на свој начин управо воде бригу о томе шта ће средина рећи за њих. Опет Достојевски прави паралелу у делу са реалистичким сагледавањем света и животом човека у њему. Док читате ово дело, свакако ће вам се десити да помислите да кроз преписку ова два књижевна лика Варењке и Макара, Достојевски као да се обраћа самоме себи и својим одликама личности који један књижевни лик критикује код другог. Достојевски као да овим делом даје преписку свог ЈА, са својим другим ЈА (над ЈА). Он сам је био дубоко мисаон човек и био је као и свако пролазно биће свестан своје беде и смртности, неретко је живео у дуговима и писао разне фељтоне и чланке да би дуговања исплатио. Дакле писац је био свестан својих личних мана које приказује кроз један од ова два књижевна лика у роману, код Макара Алексејевича, а та мана, назовимо ту особину тако, је била пишчева дубока забринутост за друге људе. Коју је он уочавао код себе и у преписци Варењка ту особину критикује код Макара Алексејевича, што ми донекле наговештава да се Достојевски, можда овом преписком у њеним филозофским и психолошким деоницама обраћао самоме себи. Наравно, иако јако млад кад је издао ово своје прво дело, Достојевски је био свестан поразне чињенице да највећи филантропи, алтруисти, или ти човекољупци највише и страдају због бриге за другим људима, што је најбоље својим примером показао Исус Христос, зар не, својим распећем на крсту, дакле тога је Ф.Д. био свестан и ту своју особину код себе критиковао је још у својој раној младости чак и у овом роману! Наравно Макар Алексејевич је много више дат као психолошки и филозофски лик од многих других књижевних ликова тог времена. |
| 26 |
Он иако велику пажњу обраћа на материјалне ствари и одевне предмете. Увиђа с друге стране њихову безначајност у односу на друге човекове животне бриге и проблеме, и тиме даје једну сасвим другу и вишу перцепцију реалности коју и сам писац поседује. Он увиђа безначајност тих чизамам које носи, и тог ђона који му је отпао, у односу на проблем који се указује услед откривања преписке ова два књижевна лик, и у односу на неправду коју чине Варењки неки бескрупулозни мушкарци. Дакле иако су му материјалне ствари потребне, он увиђа њихову безначајност. С друге стране он је опет двојан филозоски књижевни лик. Јер када му се деси да га просјаче на улици моли за новац и пружи писмо које му је мајка дала у коме моли за новац да би избавила своју породицу из беде, Макар, књижевни лик Достојевског се понаша онако како би се и сам Достојевски понео, он му не пружа новац, јер и он сам оскудева у њему, већ размишља о томе каква ли је та мајка просјачета жена када мало дете шаље на улицу разголићено по хладноћи да проси, и чак иде даље у тој анализи када размишља о томе шта ли је ту жену навело на такав начин борбе са сиромаштвом. Однос према сиромаштву је нешто што је највећи мотив код писања овог романа имао Достојевски. Тај двојан однос који имају људи према материјалном. Роман Бедни људи заиста целим својим током оправдава овај назив. Макар и Варава се све време жале једно другом на немаштину, и све што их сналази. Али када њихова преписка случајно буде разоткривена Макар потпуно пада у очима својих сустанара и газдарице која га чак не пушта у стан. Они овим немилим разоткривањем преписке писама бивају оптужени за прељубу, и Макар од својих другова бива проглашен за заводника. При том губи сав могући ауторитет над дотадашњим слугама који су га служили. Након разоткривања њихове преписке и оптужби да су у љубавној вези, Макар Алексејевич се пред Варавом Алексејевном у писмима некако осмелио и чак почео да пише како он и није толико стар као да га је понела сва та прича. У описима се Варава доста краће изјашњава о свом животу. |
| 27 |
У складу са овим цитатом иде податак о Браниславу Нушићу да је његова прва љубав у позоришном смислу била глума, и даске које живот значе, детињство је посветио глуми и позоришту и оно је и остало његова велика прва и последња љубав све до краја живота. На почетку је писао сцене за позоришне изведбе да би као млади глумац имао шта играти са својом дружином. А када је већ оформио свој књижевни правац, пут или израз, писао је да би оставио свој траг, и сатиричну критику друштва, људи, живота али и ситуација какве су постојале за његова живота. Mожда је баш то што је добро познавао значај глумца и његове улоге за доношење драмског текста толико добро и умео да да своје књижевне ликове који су били права иновација за позоришну сцену тог доба. Нушић је пуноћом својих књижевних ликова њихових сценцих појава, текстова које изговарају, њиховог дијалекта али и добро приказане малограђанске психологије, кроз њих и кроз значај својих дела за комедиографску сцену наше културе извршио ренесансу српске комедије, што није мала ствар, поготово за време у којем пише, када је Србија била монархија, свака реч дело и поступак, која је била ван прихватања владарске династије, била је строго кажњива. Највећи део свог живота Бранислав Нушић провео је у Београду, али за време своје чиновничке каријере био је и у Скопљу, живео у Сарајеву и другим местима где је углавном управљао тамошњим позориштима, али се увек враћао у Београд где га је везивао његов посао у новинама за које је издавао своје чланке под псеудонимом Бен-Акиба, који су сачувани, и који можда и највише показују досетљивост и хумор Нушићеве природе. Он је био толико непосредно присан са публиком за коју пише. Толико је добро познавао народ и његов карактер и живот да су његове комедије у позориштима биле опште обожаване од публике. Он је умео да погоди онај народни живац да да праву слику српског менталитета, како грађанске породице коју је најчешће исмејавао, тако и чиновничке па и министарске. И сам је у једном периоду свог живота био у служби министарства спољних послова, тако да је добро познавао и тај миље друштва. |
| 28 |
Сервантес је био веома познат шпански писац, био је човек револуционарног духа што је показао својим животом, а касније и својом књижевношћу. Знамо га као писца једне од светски најпознатијих књига хумористичког жанра и свакако као творца најкомичнијег лика у књижевности којим су многи филмски редитељи били инспирисани. Међутим, није много познато да је Мигел де Сервантес за живота написао још неколико неуспелих књижевних драма. Али то га није омело у покушају да напише велики роман који му је донео књижевну и светски признату славу. Роман Дон Кихот велеумни витез од Манче, Мигел де Сервантес је почео да пише у затвору. Овај роман је донекле на почетку осмислио као причу о свом животу, али касније га је много више надоградио, убацујући у роман и друге књижевне жанрове, цитате многих познатих шпанских али и античких писаца, такође је у роман убацивао многе своје филозофске, религиозне и уопште мисли о животу што роману Дон Кихот и даје једну пуноћу и важност. Овај роман је по својој тематици толико широк и свеобухватан да када раслојимо сва та дешавања, дијалоге, монологе па и наравоученија главног јунака али и његову трагичну судбину, увиђамо колико је богат и утицајан на читаоца који има смисла за разумевање онога што је писац хтео да каже. Оно што је такође мени бар интересантно за овај роман било, је то да сам га читајући, осећала писца и његов лични печат у свакој од пустоловина главног јунака. И стекла сам утисак да, да бих добро схватила роман уопште није било потребно добро познавати пишчеву биографију, што донекле и јесте тачно ако искључимо позитивистичко схватање књижевне уметности и њеног тумачења. У овом Сервантесовом великом књижевном остварењу такође јако је присутно писање кроз дијалог два главна књижевна јунака, Дон Кихота и Санча Пансе. У тим дијалозима има приметне пишчеве пародије на његов однос према религији, Хришћанству и догми. У тим дијалозима Дон Кихот је представљен углавном као велики проповедач на неки начин као преносилац те догме, подсећајући на хришћанске прве проповеднике који проповедају своју веру у спасење и добро. |
| 29 |
Да се разумемо, Скерлић је у то време био «Бог и батина» у књижевно – критичким круговима, био је доктор наука Филозофског факултета у Француској докторирао, држао у то време једини новински часопис који је пратио нове и младе уметнике и његова књижевна процена је била тада «Амин» у оцени уметника и њиховог стварања, он је могао песника или писца да покопа или да га уздигне у небеске висине, јер је његова реч била последњи суд критике и једини књижевни арбитраж. Када узмемо у обзир овакву ситуацију, схватамо колика је смелост и одважности Исидоре Секулић била да се успротиви његовој процени ова два млада песника. Она је у овом чланку Песници који лажу дала свој став о томе да уметност није творевина која се бави истином нити опонашањем животне истине ни стварности, дакле, она сматра да књижевно уметничко дело није миметичког – опонашајућег карактера, већ да је уметнику дата сва слобода служења креативним лажима да би нас увео у свој уметнички израз. Таква је била њена одбрана, насупрот Скерлићевом уметничком суду који је био претежно утилитаристички. Он је био ђак француских позитивиста и велики поштовалац социјалиста и није чудно што је сматрао да књижевност има велику и социјалну улогу у друштву те да као таква треба бити утилитаристичка, или ти прагматична. Зато је најстроже осудио ова два авангардна писца која пишу песимистичку поезију. Међутим насупрот његовом стоји став Исидоре Секулић која се као млади стваралац нашла увређеном и прозваном да одбрани два уметника чијој је генерацији стваралаштва припадала. Овим текстом она се много замерила Јовану Скерлићу, који је једва дочекао да јој оштро врати критиком, што је и учинио одмах по њеном објављивању првог прозног дела књиге Сапутници коју је објавила 1913.године. Што се тиче Исидориног виђења критике и суда о уметничком делу, она уопште узевши има један веома напредан став према критичком изразу. Сматра да критичар не треба да критикује писца као личност већ његово дело, управо таквим схватањем она се ограђује од дотадашњег позитивистичког виђења књижевне критике какву је имао Скерлић. |
| 30 |
Исидора Секулић насупрот њему сматра да читалац, тумач или критичар дела, треба дубоко да понире у уметничко дело и у њему тражи оно есенцијално важно од чега је писац пошао у свом уметничком стваралаштву. Она тражи и најмању уметничку и естетску вредност па да сматра да је уметничка творевина успели и верни приказ пишчевог уметничког исказа. Зато је њена књижевна критика толико пикантна и модерна. Пикантна, зато што је тражила иглу естетике у сену обимног уметничког дела или исказа, не би ли оправдала уметников уметнички исказ, и имала је велико разумевање и ширину за схватање уметности, а модерна зато што је и сама стварала модерна књижевна уметничка дела и јавила се у том периоду и била на зачељу модернизма у српкој књижевности. Али њен књижевни суд је такође био меродаван и уважаван. Она нимало није лаички нити наивно приступала књижевним делим нити уметности. Баш насупрот, за своје време је била веома едукована у токовима светских и европских књижевних токова. Пратила је не само збивања на пољу књижевности и књижевне критике, већ је била и познавалац других видова уметности, сликарства, музике, позоришта и критике истих. Имала је велики слух за оно што је добро код уметника, а са друге стране њен суд је био веома прецизан. Сматра се да је Исидора Секулић била најоштрији оцењивач свог времена, она је говорила без длаке на језику о ствараоцима свог времена али и другима о којима је писала и увек је имала исправан књижевни суд. Њена књижевна критика потпада под њен есејистички рад. Прва је међу домаћим књижевницима препознала предност есејистичког облика стварања и чак је и сама рекла да је она пре Вирџиније Вулф почела писати овом књижевном формом. Њена књижевна критика је субјективистичка али и експресионистичка и иманента. Такође је за њену критичку реч јако препознатљив њен поетски тон и приказ самог виђења појединог уметника о коме даје свој критички суд. Тако се рецимо врло поетички изразила приликом сагледавања једног Растка Петровића који је у то време био омражени млади стваралац, она је и за њега и за његово дело имала разумевања и речи хвале. |
| 31 |
Почела сам са Лавом Николајевичем Толстојем, преко Црњанског, до Николаја Васиљевича Гогоља стигох. Случајно или намерно пишем о два највећа критичара руског друштва која су своју критичку оштрицу усмерила ка неморалности виших слојева градског друштва. Оно што је обојици Руса заједничко јесте била љубав према селу, обојица су била заљубљеници у село и руску природу сваки на свој начин. И Толстој и Гогољ су гајили љубав према сељачкој средини и ћивоту обичног сељака у кога су оба писца имала више поверења него у градско становништво. Нарочито је позната по оштрој критици градске средине Гогољева књижевна оштрица.Коју је Гогољ највише усмеравао на више сталеже и чиновништво који су имали велики утицај у друштву, због којих је писац више пута, добровољно одлазио у «изгнанство» у Западну Европу. Није много познато да Николај Васиљевич Гогољ вуче корене из Пољске. Његов деда је дошао у тадашњу царску Русију из Пољске на одслужење војног рока и презивео се Јаневски, како се заљубио у ту средину, тако је ту и остао да живи после одслужења војног рока и основао породицу. Касније је Гогољев отац променио презиме и Гогољ је већ као мали био потпуно асимилован Рус. Рођен у Великим Сорочинцима у Полтавској области данашње Украјине, која је тада потпадала под царству Русију, Гогољ је одрастао у под великим утицајем његове мајке која је малом Гогољу усадила љубав према народној Руској књижевности, причама, као и мистичним детаљима и бајкама. Опште је позната ствар из Гогољеве биографије његова велика везаност за мајку са којом је имао веома присан однос. Наравно велики утицај на његово опредељење да постане славан књижевник, како је сам Гогољ изјавио имао је и његов отац који је такође био писац, поред тога што је био козачки официр. Гогољ је у детињству велики део времена поготово на школским распустима проводио на сеоском имању рођака који је имао огромну библиотеку у којој се млади Гогољ први пут сусретао са великим делима светске књижевности и заволео књижевност и руску историју. |
| 32 |
Љубав према народној руској књижевности, историји и њеним народним херојима Гогољ ће истицати и у својим делима. На почетку свог стваралаштва писао је под утицајем народног романтизма, али после почетног неуспеха, захваљујући својој истрајности и горећој жељи да се поправи и постане слављени руски књижевник Гогољ полако почиње да мења и стил и тематику писања. Његова најпознатија или најутицајнија дела којима Гогољ себе ставља на чело руског реализма и захваљујући којима је и проглашен за «оца руског реализма» јесу Ревизор, Шињел, и роман као круна његовог стваралаштва Мртве душе. Познтао је да је Гогољ остварио велики утицај на потоње пице и приповедаче како руске тако и српске књижевности. Поред Чернишевског и Тургењева, Гогољ је један од тројице најутицајнијих Руса на тадашње српско академско друштво његовог времена. Посебно велики утицај ће остварити на дело и стваралаштво наших сатиричара и комедиографа Милована Глишића и Бранислава Нушића. Гогољев начин писања је врло карактеристичан он је мајстор детаља. Таквим прецизним описивањем детаља како у просторији тако и при описовању својих ликова он полако читаоца уводи у срж свог романа. Тако сам ја «у једном даху» прочитала роман Мртве душе. То и јесте оно што Гогоља издваја као писца. Он је био мајстор запажања и стварања прецизних људксих карактера на основу детаља из њиховог свакидашњег живота. Међудим јачина његове сатире је била непојмива за ондашње руско друштво које је било њена мета, зато Гогољ други део романа Мртве душе пише у инострансву са безбедне удаљености. На мети његове оштрице били су најчешће чиновници који безбедно уживају у свом богатсву на рачун сиротиње, потом преваранти и лупежи који су обучени да преваром дођу до новца. Он је у лику Чичикова главног јунака овог романа осликао управо све оно што му је сметало код људи који су на све спремни да би дошли до новца. Али са друге стране његове лажи и преваре не би биле успешне да Русија није била пуна плитких људи који су лаковерно веровали у све његове лажи и лажно представљање. |
| 33 |
У то време варварства, где је право било у сили, где се правда доказивала на мегдану, где је насилничка необузданост славила орђије, било је свакако лепо посветити се одбрани несрећних, заштити притешњених људи. Такав племенит витез свуда би пожњео захвалност и дивљење, име његово ишло би од уста до уста, прелазило би од колена на колено. Одприлике таква је eпока настала и у српском народу кад је турска најезда разорила српску културу и повратила варварство у српским земљама. Тада је народ себи створио Марка и друге витезове који су штитили нејач, ослобођавали робље, полутали Арапе зулумћаре, светили се за неправду. На западу је уз то са хришћанством поникла галантерија, нова врста љубави, мешајући душевне дражи са телеснима. Отуда су тумараћим витезима приписивали као прву дужност одбрану женских, те би ове борци у оклопима делили своје време између борбе и љубави. Замишљајући себи тако тумараће витештво, могли су се у књигама о њему додати описи тадашњих обичаја, мегдана, свечаности, поклоњење светим местима, крстоносни походи са свима чудесима истока. Али књиге о витезовима не уставише се на томе. Не осврћући се на истину и на оно што је могло бити, у њих су се трпале најгрубље погрешке против историје, земљописа, физике, па и против морала: ту се знало само за вечити бој, за невероватна дела, пустоловине скрпљене збрда здола, без свезе, без разбора; мешала се насилност са сверепством, злочин са бабунством; ту су киптели дивови, немани, маљенице, мађинци, ишло се само на то, како ће се изнети ствар што чуднија и немогућнија. Ипак се овакве књиге допадаше. Не само што у човечијој природи има велика наклоност ка чудесноме, него маса незналица и беспосличара ни тада није умела бољим чиме да растера време; зато се жељно баци на ове књиге. Уз то од крстоносних похода развио се на западу укус за пустоловна предузећа, чиме се дивно спремио пут романима о витезовима. А у Шпањолској су такве књиге морале већма него другде имати трајна успеха, што нигде нису прилике биле тако згодне за витезове, као у Шпањолској. |
| 34 |
Тако беше у Шпањолској кад Сервантес, притворен у селу у Манчи, зауми да уништи књиге о витезовима. Он, убоги сиромах, непознат, без покровитеља, једино са својим духом и пером, науми да удари на ту идру, која је пркосила разуму и закону. И успех му беше потпун. Од како је изишао Дон Кихоте, не само да се никакав нов роман о витезовима није написао, него ни старе не прештампаваше више, тако да су они данас реткости за библиографе. Од гдекојих само се име зна, а многима се зацело и име изгубило. Једном речи, успех Дон Кихота био је такав да су му гдекоји замерали да је јаким својим леком изазвао противно зло, да је премашио циљ, ослабивши максиме старога частољубља кастилијанскога. Публика је сасвим равнодушно примила први део Дон Кихота. Зато Сервантес изда анонимно један памфлет, у коме, тобоже критикујући своју књигу, изнесе јој праву намеру, у исти мах наговешћујући, ако су личности у књизи и измишљене, да би можда могле имати неке свезе са савременим људима и стварима. Ово лукавство поможе. Људи стадоше читати Дон Кихота и равнодушност се окрену у највећу љубопитност. Већ прве године би први део Дон Кихота у Шпањолској четири пута препечатан, а у исто време издаваше га у Француској, Италији, Португалији и Фландрији. Овај сјајни успех није извукао Сервантеса из сиромаштине, али му је тим више створио завидљиваца и непријатеља. Осим ситних сујета, које цркавају од муке код сваке ваљаности, било је у књизи довољно литерарних сатира, тако да се могао узрујати сав књижевнички свет. Као и увек, тако и ту највећма се помамише слабији писци. Грдише га јавно и тајно; одрицаше му изображење и знање; један га назва чак кихотистом; овај га прескакаше у памфлету, тадашњим новинама, онај му у писму шиљаше погрдну песму, коју би Сервантес, на свој начин светећи се, сам издао штампом. Сервантес, узвишен дух без пакости и сујете, мора да се смејао на ове нападе сујетних људи; али његово осетљиво срце морало је уцвелити кад су га оставили некоји које је он држао да су му пријатељи, а који нису могли да му опросте што је он већи од њих. |
| 35 |
Да погледамо самога Дон Кихота. Кад је Сервантес почео да пише, он је само хтео да оружјем сатире удари на књиге о витезовима. Он нам то и сам каже у предговору. А и по оним необичним аљкавостима, противословљима, неупутностима каквих је пуно у првоме делу, види се да је он почео да пише у тренутну расположењу, у тренутној раздраганости, без промишљена плана, пустивши перу мах, нити давајући какву особиту вредност своме делу, коме као да ни он сам није никад појмио свуколику величину. Али кад би вредност Дон Кихоту била само у пародисању романа о витезовима, он ове не би дуго преживео. Кад би тај циљ био постигнуо, и он би отишао у заборав. Али Дон Кихоте нешто је далеко више него сатира на старе романе. У почетку је Дон Кихоте само будала, права будала, коју би требало везати, а нарочито бити, па сиромах и прима толики бој и од скотова и од људи, да би доста било и за Росинанта. И Санчо Панса није друго с почетка него глупа сељачина, који је из глупости и користољубља пристао уз свога господара. Али то тако не траје дуго. И зар је Сервантес могао дуго остати између лудости и глупости? Мало по мало он заволи своје јунаке, које зове чедима свог ума; брзо им даје своју памет, свој дух, а свакоме лепо одреди свој део. Господару даде ум узвишен и широк, какав може да се роди у здраву духу уз студију и премишљање; слузи даде нагон ограничени, али поуздани, урођени здрави разум, природну искреност, кад је користољубље не мути. Дон Кихоте има у свом мозгу само још једну мушицу; његова је мономанија као у поштена човека, који негодује на неправду, а заноси се са врлином. Још он сања како је он утешитељ уцвељенима, бранитељ слабоме, грозан гордоме и неваљаломе. Иначе је дивно разуман и речито уме да разлаже. Од своје стране Санчо је изишао други човек; он је фин, ако и незграпан, шакламан, ако и наиван. Као што Дон Кихоте има још само једну мушицу у глави, тако је и Санчу остала мрва лаковерности, али се ова даје оправдати вишим умом његовога господара и његовом приврженошћу према њему. И ту сад почиње диван призор. |
| 36 |
Ова два човека, неразлучна, позајмице објашњавају, допуњавају један другога; удружени у циљу у исти мах племениту и безумну; творећи глупости и зборећи мудро; изложени потпрду људи, па и њиховој неотесаности, и износећи махне и глупости оних који се њима подсмевају и злостављају их; у прве побуђујући у читаоца смех, онда његово сажаљење, најпосле највећу његову симпатију; умејући да га разнеже и развеселе, давајући му у исти мах забаве и науке; најзад, у вечиту међусобну контрасту, као и у контрасту свом према осталом свету, творећи непокретно дно од огромна, вазда нова драмата. Нарочито у другом делу Дон Кихота може јасно да се види нова мисао његовога писца. Ту о тумараћим витезовима има толико помена колико да се настави први део, колико да исти општи план везује оба дела. Али то није више само пародија романа о витезовима; то је књига практичне философије, збирка максима и парабола, блага и разложита критика целога човечанства. Кад је Санчо постао губернатор острва Баратарије, ко није помислио, да ће овај импровизовани владар починити више лудорија неголи Дон Кихоте, кад је испаштао у Сијери Морени? Али Сервантесов ђеније имао је у виду други циљ, ако и није заборавио да забавља читаоца. Хтео је да покаже да хваљена наука о прављенију људима није искључна тајна једна фамилије, или једне касте, да је она приступачна свакоме и да се за њу иште нешто важније од познавања закона и излучивања политике: здрав разум и благе намере. Не прелазећи сферу свога духа, не излазећи из свога карактера, Санчо Панса суди и влада као нов Соломон. Управо комика није у толикој мери уз Дон Кихота, колико уз Санча, јер онај хоће да се плеће у тадашње књижевничке лудорије и због тога је ишчилео од чести; али код његовога коњушара, код мудрог и енерђичног губернатора од Баратарије, те дивне смесе умља и лудости, није остарила ни једна црта; он је створ за себе, трајан комични тип. Други део Дон Кихота изашао је на десет година после првога. Кад је Сервантес написао први део, није помишљао на то да га настави. Тада је то била таква мода. |
| 37 |
Још неколико речи о овом преводу. Као ђак читао сам Дон Кихота неколико пута, увек у другом немачком преводу. Толико ме је освојила класична лепота Сервантесова дела да сам учио шпањолски да бих га могао на српски превести. Био сам почео превод и у Седмици имају од тога превода две главе; али сам се оставио посла, јер ми се чинило да би ми превод био нагрђивање оригинала. Тек последњих година, у којима сам против воље био доколнији, латио сам се наново превода. Књижевна Задужбина Илије М. Коларца помогла је да ми се превод изда. Господа др Љубомир Недић и Хаим Давичо, којима је Коларчева Задужбина поверила оцену мога превода, дали су о њему што ласкавију оцену. Не само што су преводу признали савесност и брижљивост, него им је мишљење да је мој превод можда највернији превод Дон Кихота у свету. Од своје стране толико ћу само казати да сам при овом послу поступао с оним пијететом какав се иште за превођење класичних дела. Можда би ту и тамо превод испао течнији и лакши да сам хтео да будем слободнији. Али имајући у виду да је ово први српски превод Дон Кихота и да ће он можда многе године остати и једини превод српски, ја сам мислио да, по могућству не грешећи о српски језик, будем у преводу што вернији, тако да могу казати да Србин који не зна шпањолски са поверењем може да се ослони на мој превод. Потоњи преводиоци моћи ће већ бити слободнији. И онако бар свака генерација требало би да има своје преводе од класичних списа. У мом преводу изоставио сам песме које имају напред у ориђиналу. Тада је обичај био у Шпањолској да су писци за своју књигу тражили не само патронство каквог моћног великаша, него и препоруку од колега чувенијих песника. Исмевајући овај обичај, Сервантес је сам сачинио ове песме, означивши их да су их сачинили главни витезови и даме из главних романа о витезовима; па ту имају и песме некојих витешких коњушара Санчу Панси, а најпосле и сонет у коме се разговара Сидова Бабијека са Росинантом. Исто тако, изоставио сам и стихове које је Сервантес, исмевајући речену моду, на крају свога дела додао. |
| 38 |
Али у том свитању још траје буновност; још се диме и загушују ваздух стењаци недогорелих буктиња инквизиције; још се не скида рука с балчака; још је двобој разлог за све; још песница правду дели; још црква нема ни тренут одмора и починка од силних спаљивања; још се земља пуши од крви људске, а по подрумима разлежу страховити јеци што се отржу из очајних груди мучених на квргама. Наравно да је највећа дика у таком времену јадати се невољнима, налазити лек болнима и бранити слабе и потлачене. И као што је у питањима срца песничка машта најсмелија стража извидница, тако и тада видимо у Шпанији огромну литературу романа витезова срца. Да се та врста романа ограничила на опис сувремених обичаја, витешких мегдана, дворских свечаности, љубавних удварања, трубадурских романца и даворја, хаџијских збића и крсташких најезда, човечанство би наследило неоцењиво књижевно благо у таквим утисцима шпанских писаца романа. Али на жалост и писци беху бунтовни, а њихова машта нездрава и алосана. Њихови су романи пуни глупих и недотупавних измишљотина; изопачавају најпростије и најпознатије историјске, географске и физичке истине, нагрђују природу и нарав људску. Но то све није ништа сметало да ти романи буду јако омиљени. Тада се тек ископаваху и проналажаху грчки и римски урнеци, и бејаху још света тајна, врло малом кругу научника. Велика маса пак, жудна књижевне хране, задовољаваше се и онаквим незграпним производима померених умова својих песника. Омиљеност и општа популарност тих романа уродила је горким плодом. Омладина се разнежила према женскињу, напустила сваки озбиљнији рад умни и бацила се безусловно у наручја сентименталности и загрејаној машти романских јунака. И тако, здрав разум би бачен у запећак, те се поче мутити, и блесавост стаде царовати у лепој земљи Шпанији. Забринути гласови вапаја, истина се зачуше, али осташе као у пустињи. Јер, почевши од колибе отрокове, ћелије калуђерове и милосрдних сестара, па до палате самога краља, све што знадоше читати, грцаше се у плачу, или опијаше душевно, у љубави и брљивој разнежености јунака романа из тога времена. |
| 39 |
Њега сусрећу путем обични људи, а он мисли да су џинови; види једрила и моловану кабасту хартију, а он држи да су аждаје. Оружан до зуба неким прастарим оружјем и оклопом, Дон Кихот иде као размождавац и бије се са видљивим и невидљивим духовима. Једном речи, Дон Кихот је испрва лудак кога треба везати и бити и веселник навлачи од мазгара толико батина да би то и за његову рагу Росинанту много било. Али поступно, ова се будала преображава. У првом делу писац је свиреп према свом јунаку. Он истина не каља његову моралну страну, али са његовом телесном поступа грозно, зверски. Стога, у првом делу има неколико страна које би и највећи обожаваоци Сервантесови радо поцепали. Ну у другом делу, кад се наступ свирепога смеја претвара у ганутост, кад се Сервантес почиње да смилује на свог јунака, а овај да га усваја, Дон Кихот није више она будала коју треба везати, већ мудрац и сањало, пун најузвишенијих врлина. Он гледа стварније на физички свет. Само су му још неке безлобне лутке остале у глави. Иако је већ човек у годинама, он не познаје ону лепу средину у животу. Добро може замишљати само у најплеменитијим облицима, а зло му се привиђа само као наказа и чудовиште. Његов идеал о правди шестари као орао над установама и законима људским. Он не зна за кмета, ни за судију. У свом срцу гаји најчистији осећај правичности, али мрзи пандуре, жбирове и сваку државну власт. Сем тих лутака, он је разборит и речит; његови су погледи на идеале људске племенити, избистрени и узвишени као у научника који је цео свој век провео над књигом. Његови савети и разговори са Санчом о уређењу обетованог острва улевају највеће страхопоштовање. Кроз њих провејава онај силан библијски дух и израз који нас прожима кад читамо божанска надахнућа. Овај део Дон Кихота чини његову бесмртност, јер увршћује то дело у оне еманације духа људског које као небеска светла тела светле непроменљиво и вечно. Стога држимо да пружити српској публици превод Дон Кихота значи дати му друго Свето Писмо у руке; значи разведрити и ојачати му душу и срце у овим данима опште клонулости. |
| 40 |
Шпанија, која је дала први образац књижевног рода о коме говоримо, имала је, уосталом, све услове да у томе послу предњачи примером. На првом месту, нарочити склоп свога националног карактера. То је земља у којој се нижи слојеви, у међусобном општењу, радо служе непоштедном шалом и сатиром, као што се то најбоље види из тзв. «пикарескних» романа и великог броја народних пословица, у којима шаљива поента иде често до крајњих граница слободе израза. Та слобода речи као да је добрим делом последица слободних политичких установа, које су се у земљи одржале све дотле, док на њу не спусти своју гломазну руку хабзбуршка Аустрија, најмрачнија и најдеспотскија владалачка кућа у Европи. Али, ни жилавост и отпорност, стечена у вековној борби са маварским завојевачима, није, вероватно, била мање одлучан фактор у образовању тог слободног става шпанске народне душе. Демократски дух знао је у неким провинцијама, као на пр. у Каталонији, да припадом пркоси и Аустрији и Инквизицији. Примеса азијатске крви, која је овде била већа но у макојој другој земљи Европе, јако је у том правцу деловала. Маври и Јевреји сувише дуго су са урођеницима своју крв мешали, а да је земља могла да остане без јачих трагова оријенталне настројености. По неким модерним етнолозима, најбољи део шпанског народа води своје порекло баш од те крвне примесе, коју су његови преци из доба Инквизиције сматрали као погану и нечисту. У једном врло популарном шпанском делу прошлог века, коме је наслов Зубља Хиспаније, изложена је генеалогија најотменијих кућа у земљи, и из тог се написа јасно види како велики број тих кућа води порекло од Арапа или од Јевреја. Како год с тим било, разни фактори, а нарочито историске прилике у земљи, допринеше на један или други начин да се од првобитних становника Иберског полуострва образује једна тако оригинална нација, каквој нема равне у Европи. Она може да романсијеру пружи најразноврсније предмете за обрађивање и најзанимљивије теме за проучавање. Што се самог Дон Кихота тиче, та књига, поред своје велике уметничке вредности, има и своју огромну важност дидактичку. |
| 41 |
Човечја уобразиља – казао је оштроумно један француски критичар - преимућствено је сетна и озбиљна. Од разних типова што их велики уметници по људској слици и прилици створише, ми као да највише волимо оне који нам освајају срце а оплемењавају душу. Истина, ми волимо кадшто да слушамо и лакрдијаше, попут средњевековних суверена, ми их каткад чак и нарочито тражимо; али ако се њима забављамо, ако их понеки пут и сувише мазимо, ми им свога пријатељства не поклањамо. У нашој симпатији према и највештијем шерету, као да се увек крије извесно доза презрења. Немила судбина која сналази маторог Фалстафа не може опет да изазове нашу самилост према том здепастом и распусном човеку. Напротив, Дон Кихоте нас испуњава неком топлином чак и у тренуцима кад му се највише смејемо. Смејући се његовим недаћама, ми га опет зато поштујемо и у својој души сажаљевамо. А то долази отуда што се под витешким оклопом занесеног Манчанина крије душа јуначка, и што његови најапсурднији подвизи нису друго но крајње консеквенције једне у његовој глави дубоко заривене мисли, која је сама по себи узвишена. Заштићавати нејаке, прогонити дрзовите, исправљати неправде, кажњавати злочинства, делити правду широм бела света осветничким мачем у руци, - ето у чем је његова амбиција! Дон Кихоте има само једну ману: што се није родио три столећа раније. Луталачког ритерства нестало је давно; Маври су протерани на своје афричке брегове, а врачева има још само у очима Свете Инквизиције. И витез Жалосног лица шврља самодруг по опустелој позорници, млатарећи својим зарђалим мачем и прогонећи утваре и ветрењаче. Па ипак, узмемо ли поближе на око његове обмане, наћи ћемо у њима клицу многих врлина. Мисао де је његов позив да штити правду, да брани нејач, да тамани зулумћаре и силнике, та га мисао одушевљава и заноси до вртоглавице. Свет се за њега дели на две поле: на једној су страни уцвељене кнегиње, заробљене краљице, прогоњени љубазници; на другој су мрки горостаси, злобни врачеви, опаки тирани. Он као да не познаје другог, средњег, света. |
| 42 |
Он се закону чини невешт, «оружану снагу» игнорује сасвим, а у Светој Инквизицији види само дрског конкурента луталачком витештву. Мисао о свом слободном, самониклом и богоданом праву, које се оснива на правди и истини, та мисао у таквој мери њиме господари, да он зазире од макоје признате власти. Као што на једном месту сам вели, он не познаје «другог закона до свог мача, другог правила до своје воље». Тим мерилом он суди о правди или неправди, о вредноћи или неваљалству људи са којима се у животу састаје. У његовим очима ствари не изгледају какве су заиста, већ какве би, по његовом схватању, требале да су. Погледајмо га у његовим односима према женскињу. Његова љубав није ни за длаку разборитија од његовог јунаштва. Као год вајар што из грубог балвана истеше дивну божицу, тако и Дон Кихоте својом фантазијом преобраћа несретне и глупе сељакиње у идеалне лепотице. Он се, управо, на њину материјалну страну слабо обазире. Кад га једном упитају да ли сењора Дулсинеја у истини постоји, или је то само чедо његове уобразиље: - «О томе би се – одговара Дон Кихоте – дало надуго говорити; сам Бог зна има ли, нема ли Дулсинеје. То су ствари које не треба до краја испитивати. Ја својој сењори нисам живот дао, нити сам јој на крштењу био; али је у духу видим и пред собом стварам онакву каква треба да је госпа која се својим врлинама издваја међу тисућама». Као што читалац види, Дон Кихоте своју сењору замишља као неко наџемно биће; она је за њега нешто између божице и виле, идеална жена којој за љубав ће он устати у погибији и која ће му, као Равијојла Марку, помагати у невољи. Такав је Дон Кихоте у својим односима према женскињу: оличен идеализам, апстракција у облику човека. На жалост његову, стварни живот (оно што обично називамо јава) нерадо прашта онима који га систематски презиру; и тај се живот Дон Кихоту грозно освећује: најидеалнији његови полети наилазе обично на највулгарније сметње; најлепша његова напрезања ломе се редовно о најглупавију стварност; све његове сањарије претварају се у ругло и срамоту. |
| 43 |
Где он уочи великашки двор, ту се обично ишчаури прљава механа; у бедној и прљавој Мариторни Дон Кихоте назире гиздаву султанију; сви његови јуначки подвизи свршавају се на штету његових леђа. Уображени витез, у своме лудилу, наваљује на ветрењаче, сече главе мешинама, чини русвај међу дрвеним луткама, разгони мирне калуђере и црквене туторе. И гле! Као да са њим шалу збија и сама судбина. На ударце његова палоша она одговара ударцима дренове батине; човек јури за витезовима, а наилази на говедаре; чини му се да је назрео незнабожачке војске, а оно се пред њим стварају овце и овнови; кад се најсвечаније излаже опасности да западне у душманске руке, противници га поштено излемају, или му се напросто изругају. Но има и горе нешто: његови умишљени заштићеници, тобожње жртве којима незван у помоћ прискаче, узвраћају му за његове нетражене услуге грајом и кикотањем. Робијаши, којима је окове скинуо, хоће да га каменују; најштедрије његове намере изврћу се за њ у беду и срамоту. Од почетка до свршетка свог пустоловског предузећа, племенити витез узлеће непрестано «небу под облаке», али се редовно стрмоглављује и потрбушке пада у највулгарнију прозу. Па ипак покрај свега тога, Дон Кихоте остаје, у суштини својој, благородан и честит. Код толиких својих смешних страна, он се ипак отима презиру. Све је око њега лаж и варка, све, осим његове храбрости. Ако су његови доживљаји умишљени, његово је јунаштво истинито; ако се његови подвизи изврћу у шалу, он томе није крив. Да су млинови били горостаси, а овнови незнабожачка војска, он би једнако на њих јуришао. Кад се, испребијан батинама, сруши у ћоше какве механе, он то чини достојанствено, као да је пао где на бојном пољу. Његово је лудило иначе сушта мономанија: његовој глави недостаје само једна даска. Ако изузмемо његову фикс-идеју, овај је несрећни витез најпаметнији и најумеренији човек на свету. Сетимо се само његових савета коњушару Санчу! Сетимо се његових дисертација књижевних! Ту би имали шта да науче и многи доктори из Мадрида и Саламанке. |
| 44 |
Дон Кихоте разлаже о љубави као какав песник из старе Провансе. А какви су тек његови начини опхођења? Тај сеоски хидалго, коме је усуд усудио да своје дане проводи међу коњушарима и чобанима, био би достојан да се креће међу кнежевима. Тон његовог говора увек је узвишен; он се «торжествено» носи чак и у опхођењу са козарима; хајдучком арамбаши каже у разговору «ваша милост», а крчмаревој служавки «лепа и велможна госпо». У његовом су поштовању све жене једнаке, у његовом срцу сви људи равни. Овај је луцкасти витез збиља један витез, и то савршени витез. Врло је вероватно да Сервантес није свог јунака једним махом створио. Кажу, додуше, да је он, у први мах, збиља хтео да у њему дадне просту карикатуру витешких романа, другим речима, да исмеје један погрешни правац у књижевности, али да се доцније предомислио и у Дон Кихоту саздао сатиру људске таштине уопште. Како већ било, читалац има импресију као да је писац свога јунака зачео између два грохотна подсмеха, и да је његову слику довршио у неко тужном расположењу, уздишући чисто над његовим невољама. У првом делу своје књиге писац је са својим јунаком ужасно немилосрдан; он га увлачи у све могуће авантуре, из којих Дон Кихоте излази обично или обружен, или испребијан. Ако га, у неку руку, морално и заштићује, он га материјално излаже свакојаким незгодама. Има у Дон Кихоту страница које би читалац врло радо прегорео. Али штогод Сервантесов јунак даље крочи у својој романтичкој пустоловини, с тим се већма диже његов углед и с тим већма расте његов понос и његова љубав к правди. Спољашње будалаштине, које су до тада бацале тако ружну сену на његову витешку личност, почињу поступно да бивају ређе, да ишчезавају. Дон Кихоте постаје разборитији, а његове речи мудрије. На другом је крају дежмекасти Санчо, који у физичком као и у моралном погледу стоји у савршеној опреци са својим витешким господарем. Но његов гегачки разум дивно се прилагођава Дон Кихотовом идеализму, те из тога савеза настају кад што разговори невероватно свесни. |
| 45 |
Он свога госу јако воли; воли га с његове лудости, у којој назире нешто свечано, надчовечно. И простачина Санчо овако означује свој однос према Дон Кихоту: «Да сам имао искру памети, ја бих свом госи давно окренуо леђа, но тако је можда хтела моја судбина, или тачније да кажем, моја зла срећа. Сад морам и на срамоту да касам за њим. Обојица смо из једнога краја; његов хлеб јео сам дуго времена, те сам му зато срдачно одан. Ништа не може да нас раздвоји, док нам мотика и лопата не ископа заједничку постељу». И тако верни Санчо, које за љубав а које за невољу, каска за витезом Жалосног Лица све дотле, док се не докопа обећаног острва; а кад се трбушко на њему настани као самозвани гувернер, он је своје васпитање окончао; једна искра племените Дон Кихотове природе уселила се нечујно у његову гломазну душу. «Санчо ће одселе подсећати на Маркулфа, Саламунова лакрдијаша, кроз чија се уста, у кратким изрекама, испољава искуствена мудрост простога народа». Што год више Дон Кихот осваја нашу симпатију, с тим напоредо у нашем срцу расте и самилост према његовим бедама. Нарочито нас дирају мистификације којима га бездушна руља (она у дроњцима, као год и она у свиленим рукавицама) непрестано дира. Док га коњушари својски лемају, ни пола јада; он их напослетку изазива; али кад га великаши излажу порузи да би се, бајаги, разонодили, то нас може страшно да озлоједи. Човек се често срди, гледајући га шћућурена у кавезу, као какву зверку, и то благодарећи нечувеној пакости једног педантног свештеника и једног злурадог берберина. Боже драги, жалосно ли се свршава витезова пустоловина! Дон Кихоте подлеже у борби са тобожним витезом Белог Месеца, а да би се покорио унапред утврђеним условима, он је дужан да се врати у завичајно село и одрече витештва. Али то значи сувише много од њега захтевати; одричући се своје чаробне утваре, он се уједно одриче и живота. Лишен свога идеалног позива, он нема већ разлога да живи. И Дон Кихоте, заједно са сабљом од мегдана, напушта и свој дојакошњи понос, па се даје у врлудање као човек изгубљен. |
| 46 |
Говори се о дон Кихоту да је комичан јунак; говори се да је трагичан јунак; говори се да је тај протагонист Сервантесов дума свих Сервантесових протагониста, који сви, од реда, у причи и комедији, нису друго до персонифициране маште, јаче или слабије творачке или разорачке, и само то. Чини нам се да је дон Кихот – уосталом и други Срвантесови јунаци – још и студија нарочите жеђи за славом. Жеђи за славом суврло различитог порекла и значаја; а што се дон Кихота тиче, студија и проблем Сервантесовог није био, рекли бисмо, она мање вше опште утврђена жеђ за славом једног таштог витеза који ствара авантуре да би се у њима могао правити личан и блистав; него жеђ за славом која је једна од најјачих покретних моћи живота, коју као такву имају пре свега велики људи, уједно несрећни људи, и несрећни баш то тим жеђимаза славом – како је. Можда не без права, мислио горки Сервантес. Жеђ за славом – такав утисак добија човек кад прочита скоро све што је Серванте писао – то је оно једино што је у материјаном животу изнад јада и јадила и јаче од јада и јадила; и оно једино што, удружено с маштом, диже овај свет и живот из горег у боље. Жеђ за славом и машта иду заједно, и од њихових квалитета и међусобних односа зависи категорија и пластика и величина човека који их носи, а такође и оног што тај човек ради и ствара. Сервантес је био горак и таман као лист мандрагоре, од које се тврдо и дуго спава и снева, или полуди. Сервантес је био, јесте, песник са огромном маштом, која је непресано саму сее доживљавала, сама са собом борила и носила, сама себе поново рађала све сличнијом себи. Сервантес је био творац са езмером жеђу за славом... Дантеовске судбине је био човек Сервантес; гоњен, мучен, срамоћен, неупознат. Главно дело Сервантесово подсећа, у основном плану, у ширини обухватања, на Дантеово, али, док је Комедија ретко многољуда, Сервантесово заобимљавање живота бива у линији која је одређена и одмерена са своје две жиже, са дон Кихотом и Санчом, са маштом и разумом, идеалом и скепсом, фантазијом и стварношћу. |
| 47 |
У дон Кихоту је Сервантеса интересовао, наравно, и цртеж карикатуре витезове, његов живот из дана у дан; али га је више морала интересовати категорија тог витеза, тог човека чија жеђ а славом потиче из оног што је у њему човечно и универсално, дакле из врлине иако му је карикатура истегљена, рекло би се, баш у антиуниверсално личну амбицију и таштину. Дон Кихот, као неки Достојевскови јунаци и јунакиње, живи један виши и племенити живот, скоро сасвим лишен интелекта; самилост, нерв, деликатност, машта и опет машта крећу његову од самих слика састављену рефлексију и вољу – он не осећа бројку математски – и крећу их са таквом снагом и исрајношћу да дон Ккихот све без разлике, људе и ситуације, диже на степен на којем живи потреба чуда, жртве и славе, где слава није илузија, где дакле нема дезилузије, и активност је неуморна. Наравно, неуморна и нерационална, ирационална, са бацањем енергије где било, са мерењем снага на чему било. Обожава се недостојна Дулчинеја; израђује се велики ратни план за малог противника. Машта и жеђ за славом преображавају и дижу овај свет. «Ја знам ко сам» - не исмејани дон Кихот, него онај други; ја знам овај свет, не какав јесте, него каквим ће га слава начинити. У свету материјалних и техничких борби – ратовање, научна испитивања – за чудо, чешћи је случај да жеђ за славом произлази из ниверсалног осећања баш ако неко има и лично дело или личпни проналазак да промени. У свету маштином, у свету поезије и уметности, личност хоће да засени цео свет и зато је амбиција плашљива као зец и зато завидљива, себично сујеверна, нелојална. Људма са великом маштом, и дубоком жеђу за славом, често недостаје врлина. Кад је имају, они су у овом свету обичности смешни. Врлина, у овом свету, има да брине о хлебу а нема од милости и жртве да приређује ватромете. Сервантеса су, кроз целокупна његова дела, интересовале наизменце обе коминације, али више комбинације велике маште са врлином, то јест, човек који види светове, а онај један свет, којем по врлини својој хоће да буде спаситељ, усрећитељ и слава,тај свет не види. |
Комментарии