| 1 |
А тај чин књижевнокритичког оцењивања може имати различит облик и различиту сврху. За књижевну критику је посебно карактеристично да о књижевности настоји писати књижевно, па се текстови књижевних критичара често и сами могу сматрати књижевним текстовима, а и сами критичари књижевницима. Разлог за то је понајвише што књижевни критичар у свом приступу књижевном делу по правилу не избегава лични став. Штавише, он настоји не само да што потпуније изрази свој доживљај дела већ и да га што уверљивије и ефикасније пренесе на читаоца коме се обраћа. Осим тога, књижевни критичар суди о књижевном делу на основу свог личног искуства, укуса, етичких начела и својих личних естетских идеала, па је његов суд о књижевном делу нужно субјективан. И он га мора бранити не само уверљивим аргументима већ и својим стилом, својом духовитошћу, својом речитошћу, елеганцијом својих реченица и богатством свога речника. У неким случајевима, као на пример, у импресионистичкој критици, стил је чак важнији од аналитичког поступка, јер критичар настоји да своју импресију што живље ре-креира у језику и тако је пренесе свом читаоцу. У свом основном облику књижевна критика се бави новим књижевним делима и својом оценом их препоручује или не препоручује читаоцима. У ствари, књижевна критика увек посредује између књижевног дела и његових читалаца, па претставља неку врсту аналитичког продужетка књижевног дела. Уколико није заснована искључиво на критичаревом првом утиску, она своју оцену, и свој суд, настоји да заснује на анализи књижевног дела, на разматрању свих битних одлика његове структуре. Књижевна критика зато подразумева не само оцену вредности књижевног дела већ и његову интерпретацију. Тумачећи књижевно дело, књижевна критика се усмерава на његова унутрашња, иманентна својства, али га често доводи и у везу с другим делима истога писца, или с другим сродинм делима, или пак с неким релевантним умјетничким тенденцијама епохе. На тај начин она утврђује не само његову специфичну природу и његову посебну књижевну вредност већ и његово место у савременој књижевности и његов изворни допринос тој књижевности. Иако се по правилу бави делима савремене књижевности, књижевна критика често тежи да и у делима из прошлости открије оно по чему та дела имају смисао и вредност за нас данас. У ствари, она увек настоји да препозна живе вредности књижевног дела без обзира на време у коме је оно настало и да укаже на она његова значења по којима оно траје као човекова свест о своме свету и о својој судбини у њему. У том смислу књижевна критика се јавља као значајан фактор у обнављању књижевног наслеђа, јер преиспитује дела из прошлости и увек им изнова одређује место у садашњости. Тако она традицију одржава у животу. Али књижевни критичари често расправљају о књижевним делима не само на начин стручњака за књижевост већ и као мислиоци заокупљени битним питањима друштвеног живота или људске судбине. Због тога она у својој оцени и тумачењу књижевног дела говоре не само о његовим књижевним одликама већ и о његовим моралним, полтичким и друштвеним аспектима. |
| 2 |
Али иако нашироко позната, читана и тумачена као песник Десанка Максимовић је била и романописац. Она је имала тај дар да остане вечито млада. Уколико сте били у прилици да чујете или видите снимак у коме она говори, било би вам јасно да се у том детињем гласу крије прадевојчица, јер само неко ко има архетип детета може тако звучати у својој позној старости. То је оно што ме је подстакло да прочитам њен истоимени роман «Прадевојчица», јер сам нашла за сходно да направим паралелу односно поистовећивање Десанке Максимовић са ликом у роману «Прадевојчица». Она је дакле себе можда свесно, можда несвесно, целог живота интерпретирала и приказивала кроз једну детињу слику и прилику. Била је, што би се рекло, духом вечно млада и то је свакако, оно што јој је можда и помогло да напише овај роман, који у перидоу технолошке доминације, за коју не кажем да је лоша ако се са мером конзумира, све више удаљава пре свега децу од природе и тих невиних дечијих играрија којима управо овај роман «Прадевојчица» обилује, и у коме Максимовићева даје једну слику и прилику описа живота у доба пре цивилизације и племенског живота описује животни пут једне прадевојчице Гаве која дели, ето сасвим случајно и Десанкину љубав према сликарској уметности, коју је и сама Максимовићева гајила у свом детињству у Бранковини, и на крају крајева студирала у оквиру студија историје уметности. Дакле има ту доста аутобиографских поклапања, али то није једина тачка којој се може приступити када се прича о овом њеном делу. У овом роману има доста описа племенског живота као што сам већ поменула. Десанка Максимовић покушава да приближи и дочара живот једне працивилизацијске заједнице пећинских људи, морам напоменути, сви они у својим малим породичним заједницама живе дакле у пећинама. У роману Прадевојчица живо су представљени обичаји једне такве заједнице. Десанка вешто упућује младе читаоце у поделу још тада друштва на њихове занате којим се баве, и на основу којих их заједница поштује. Овде тако имамо поделу мушког дела заједнице на ловце, оне који чине већину мушке популације ове пећинске заједнице људи, они су и најзначајнији у смислу голог опстанка заједнице, јер од њиховог улова зависи и питање преживљавања. Затим су у заједници Бело-пећинских људи присутни и мушкарци који се баве уметношћу, један од њих је и отац главне јунакиње, прадевојчице Гаве, који је због свог дара добио надимак Врач, он је наиме био сликар, умео је да уклеше и нацрта на стени животињу коју би ловци хтели да улове, и то му је давало магијску улогу у функционисању заједнице, због тог дара га већина осталих у заједници поштовала више него остале ловце, али су га се поједини и плашили, сматрајући додуше и пагански верујући да он може омађијати друге људе. У складу са таквом поделом сталежи у заједници је постојао и старешина, мушкарац који је био старији од осталих али и искуснији и јачи ловац. Чија реч и одлуке су биле од пресудног значаја за заједницу, питање њене селидбе, кажњавање преступника, подела улова и осталих важних питања. |
| 3 |
Мајке, односно жене, су у роману приказане врло доминантно у одгоју младих. Као што јесу и данас. Али су и доста самосталније приказане у делу. Рецимо у Десанкином роману, иако она пише за децу, жене и мајке приказује у више наврата осамостаљене у односу на мушкарце. Жене наиме у роману, након што заврше улогу рађања, остају у контакту са мушкарцима који су очеви њихове деце, они се брину за своје потомство, али живе одвојено од њих. Дакле нема назнаке неког пећинског брачног живота. Шта више, оне имају род од различитих мушкараца и то чак не ствара никакав ривалски однос међу мушкарцима, јер је ваљда у пећинском начину живљења било уобичајено. Такође се у животу заједнице јако поштовао глас жена као мајки и даваоца новог живота, оне су имале главну улогу при доношењу круцијалних одлука за заједницу. Имена су добијале углавном према својим, или карактеристичним физичким особинама, или према улози коју су вршиле у заједници. Иако су биле задужене за одгој деце, имале су велику помоћ својих мушкараца у заједници, који су им доносили храну и све што им је било потребно за живот. Оно што ми се посебно свидело у роману јесте живо приказано детињство прадевојчице Гаве и њених вршњака, односно пећинске деце, заправо то како би њихови животи могли изгледати из угла наше велике списатељице. Она је до детаља умела да прикаже присну везу пећинске деце и људи са природом која их је окруживала. У младости су се упознавали са природном средином и играли са малим животињама као што су зечеви или чак и мајмуни који су у роману приказани као највећи пријатељи заједнице и стражари исте, јер су их упозоравали на опасност. Али блиска веза са природом, животињском зајеницом, толико здраво утиче на развој данашњег просечног детета које по цео дан буљи у компијутер, да бих ја од свег срца препоручила овај роман за лектиру тамо негде у трећем, четвртом разреду основне школе. Јер би у њему данашња деца можда више научила да цене, поштују и разумеју природу и њене законитости које владају и које се преносе чак и на свет људи. Као што је то у овом роману живо приказано. Пећинска заједница људи је у неодвојивој вези била са свим дешавањима у природи око ње, од тога је чак зависио умногоме и њихов опстанак на том месту где су се населили. Морали су да поштују све елементе природе и чак су им давали божанску улогу. Тако рецимо гребен који се налазио изнад стена пећински људи су називали Ледени Гуштер и давали му божанску улогу јер је он био узрок страдања многих ловаца. Тај ледени гребен кога су називали Ледени Гуштер био је млађи брат Великог Огња, које је по свему судећи био назив за Сунце, за кога су пећински људи увидели везу са отапањем леда и снега са гребена. Ето докле иду живи описи природе Десанке Максимовић, која овим романом додуше дечијим, показује своју способност да се у потпуности поистовети са заједницом пећинских људи чији живот овде описује. Такође у роману Прадевојчица и остали елементи у природу имају своје карактеритичне називе које касније откривамо. Тако рецимо за пећинску заједницу назив за ветар је био Многоруки. |
| 4 |
Што самим особеностима ветра одговара овом називу који му је маштовита песникиња дала. Такође је кроз заједнички живот заједнице за њен опстанак доста лепо приказан и однос заједништва. Послушности старијима и одговорнијима. Али и оданост нарочито у друштву млађих ловаца који заједно стасавају за велике улове та оданост и заједништво игра велику улогу. Јер да би уопште било улова у то време пећинских људи када је гладовање било честа појава услед недостатка плена, за улов је било од пресудне важности добра организација и послушност старешинама и старијим ловцима да би улова уопште било, али и да се не би страдало приликом истог. Јер је ту недостатак искуства играо важну улогу, као рецимо када у роману један од главних мушких ликова Гавин друг Бук страда због неискусног лова коња. Однос заједнице пећинских људи према обреду смрти је тако приказан овим поглављем романа, али и још важнији обред за заједницу обред пред лов, када би се сви чланови заједнице намазали црвеном земљом којом су призивали крв животиње коју лове. За пећинског човека је опстанак зависио од доброг улова, зато не чуди што је све у таквој једној заједници било подређено управо одласку у лов. Такође, није на одмет напоменути да су и у овом роману назначене поделе људи према њиховим моралним особинама личности. Наравно да су и онда постојали добри и они лоши, само што се нису распознавали као данас, по степену похлепе и згртања материјалног богатства, већ по мерилима пећинске заједнице, као што је рецимо била похлепа и скривање ловине у време глади, што је било строго кажњиво. Сви ови детаљи опет дају дозу интересантног овом Десанкином роману. Јер помоћу њих поредимо оног човека некад и сад и помаже нам да се насмејемо самима себи и развоју људске похлепе од тадашњих дана до данас. Дакле читајући овај роман, драга децо, добијаћете представу како су живели људи и деца ваши вршњаци некад, како су сазревали, заљубљивали се, девојчили се и можда ћете пронаћи блиску везу са вашим ближњима. Свакако препорука за читање је овај роман Прадевојчица. Даљи ток романа Прадевојчица, претежно прати девојаштво главне јунакиње Гаве, која се већ задевојчила, и почела схватати језик љубави, како се у самом роману говори о заљубљености. Иако ју је Букова смрт јако погодила, Гава га после смрти често сања и осећа присуство његовог духа, у роману је такође приказана чврста веза чланова заједнице са њеним преминулим члановима, јер се мртви често сањају и кроз сан јављају живима, што је све карактеристично за пагански начин живота. Дакле Гава после неког времена наставља поново слободно да се креће иако ју је Буков дух упозоравао да не иде на нека удаљена места од Белих Пећина, како се звало место где је живела ова заједница пећинских људи која је описана у роману. Ипак Гава се осмелила и одлази да шета шумом сама као што је то некад радила са Буком. И среће Непознатог. Испрва се плашила њега, он је био преплануо мало старији од ње, и први пут је видела неког ко није из њеног племена, што му је давало дозу мистериозног. |
| 5 |
И њих двоје су почели све чешће да се састају по прашуми. Да причају тзв.немуштим језиком односно покретима тела, јер су говорили различитим племенским језиком. Он је Гави показао да уме да ради неке ствари, које није умео ни један члан из њеног племена, и тиме је Гава стекла утисак да би он могао да буде њен заштитник, јер је био вештији од свих осталих ловаца које је познавала. А и зато што јој је својом храброшћу снагом показао да она више не може да се игра мушкарца, као што је то чинила у детињству, играјући се мушких игара, већ да је он јачи и храбрији од ње и да је вољан да је заштити чаки да му она не тражи помоћ. Он се звао Клек. Њих двоје су временом почели говорити језиком љубави, чак је Клек почео да скупља птице и да их чува до дана када ће Гаву као своју одвести да заједно живе у његовој пећини, и чекао је тај дан да ослободи птице, што је био обичај његовог далеког племена. Али Гава још увек није знала за Клекове планове, и његово сакупљање птица је другачије схватала. У међувремену док је Гава свој авантуристички дух ослобађала кроз упознавање са Клеком, неколико девојака из племена које су биле стасале за рађање су отишле у брачне племенске воде. Иако сам на почетку романа говорила да није било тзв.брака као што је овај данас. Ту су у питању биле старије жене које су имале по неколико порода од различитих чланова заједнице. Али младе девојке и момци су одлазили да живе у своје засебне пећине онда када је заједници требао подмладак. Те је тако старешина заједнице одлучивао који мушкарац је стасао за живот са женом и у складу са његовим склоностима према девојкама из заједнице, додељивао би му жељену девојку. Наравно и то је био обред коме су присуствовали сви чланови заједнице, сви би се скупили, нарочито мале девојчице и дечаци који би стајали у првим редовима да посматрају тај обред како би памтили до дана када се они буду одвајали од својих мајки. То је био један од најрадоснијих обреда пећинских људи, а и ових данас, рекла бих. Наравно све што сам писала везано за живот пра човека је онако како је написано у роману, ми данас можемо само да нагађамо како се некада живело и да ли су постојале заједнице налик данашњим браковима у пећинском начину живота. Пред сам крај роман списатељица некако као да убрзано приводи радњу епилогу. Заплет тих догађаја пред крај романа и њихов расплет су доста убрзани, без већих описа, детаља и одступања од главног тока радње односно дигресија какве је правила у ранијим поглављима романа, као да је имала критику да роман што пре приведе крају. Такав је бар утисака на мене оставило последње поглавље овог романа. У том поглављу се откривају таленти Непознатог ловца из другог племена, Клека, он је наиме вајао фигуре трудних жена, не би ли њима изазвао плодност код младих парова и обновљење племенске заједнице, када је тај његов дар Гава случајно открила пронашавши тајно место на коме је он скривао те фигуре, Непознати ловак Клек је био посматран као врач, и то му је донело велики углед и поверење и прихватање осталих чланова заједнице Белих Пећина. |
| 6 |
С друге стране он је опет двојан филозоски књижевни лик. Јер када му се деси да га просјаче на улици моли за новац и пружи писмо које му је мајка дала у коме моли за новац да би избавила своју породицу из беде, Макар, књижевни лик Достојевског се понаша онако како би се и сам Достојевски понео, он му не пружа новац, јер и он сам оскудева у њему, већ размишља о томе каква ли је та мајка просјачета жена када мало дете шаље на улицу разголићено по хладноћи да проси, и чак иде даље у тој анализи када размишља о томе шта ли је ту жену навело на такав начин борбе са сиромаштвом. Однос према сиромаштву је нешто што је највећи мотив код писања овог романа имао Достојевски. Тај двојан однос који имају људи према материјалном. Роман Бедни људи заиста целим својим током оправдава овај назив. Макар и Варава се све време жале једно другом на немаштину, и све што их сналази. Али када њихова преписка случајно буде разоткривена Макар потпуно пада у очима својих сустанара и газдарице која га чак не пушта у стан. Они овим немилим разоткривањем преписке писама бивају оптужени за прељубу, и Макар од својих другова бива проглашен за заводника. При том губи сав могући ауторитет над дотадашњим слугама који су га служили. Након разоткривања њихове преписке и оптужби да су у љубавној вези, Макар Алексејевич се пред Варавом Алексејевном у писмима некако осмелио и чак почео да пише како он и није толико стар као да га је понела сва та прича. У описима се Варава доста краће изјашњава о свом животу. Пише краћа писма која су пуна чињеница које чине њен живот. Али када се Варава распише милина је читати њена писма Макару. Кад читам њено писмо као да заборавим да је Достојевски написао ово дело, толико подсећа на жену сам стил и описи природе и њених осећања које је писац дао тако суптилно као да их је писала жена. Тако када Варава пише о свом завичајном месту у ком је провела детињство. Ту има толико лепих пејзажа језера, шуме, јесени. Толико се Достојевски потрудио да обоји ту природу и тако надомести оно сивило које преовладава у овом његовом роману. Ипак се сви велики писци препознају по велелепним описима пејзажа, природе и тог дара бојења живота и свега око нас чиме писци удахњују живот и мртим стварима. У томе је њихова величина. У величанственим описима детаља и озанимљивањем истих. Роман се завршава удајом Вараве Алексејевне за спахију Бикова коју је одавно њој наменила далека рођака А. Ф. И Варава свесна своје болести и тешког стања пристаје да оде са њим из Петрограда да живи на селу у неизвесну будућност. Њенн одлазак наравно највише погађа Макара Алексејевича који јој помаже у припреми свадбе. Достојевск и у тој прилици Макаровом и Варавином забринутошћу око ситница у припреми свадбе и детаља везаних за гардеробу показује заправо ту уситњеност та два лика и њихову минорност. Макар Алексејевич наравно ту заузима доминантну улогу приликом њихове крајње дописке и показује колико му је тешко због њеног одласка, јер остаје сам, и не зна шта ће без ње и њихових писам која су му пружала какву такву утеху из безнадежне свакодневнице. |
| 7 |
Ту бригу шта ће други људи рећи о њима свако повремено има и свако је испољава на свој начин. Тако рецимо када Макар у преписци са Варваром Алексејевном њој каже да не брине шта ће свет причати о њој, тако се и нама у реалности дешава да нас други саветују да не бринемо «шта ће село да каже», али са друге стране и Макар мења чизме, мараму, прслук, набавља дакле ново одело за посао, да му се у канцеларији надрђени не би подсмевали, иако он, старкеља, нема приватно личну потребу за новим оделом. То је само на другачији начин приказана брига о томе шта ће свет мислити о вама. Али Хвала Богу да је тако, јер управо та брига многе људе спречава да чине неразумна дела, да их не би околина осудила. Тако исто и у реалности, ти исти саветодавци и «душебрижници», људи којима никако не треба веровати, док вама саветују да не бринете о томе шта ће свет да каже, ипак они сами у својој приватности на свој начин управо воде бригу о томе шта ће средина рећи за њих. Опет Достојевски прави паралелу у делу са реалистичким сагледавањем света и животом човека у њему. Док читате ово дело, свакако ће вам се десити да помислите да кроз преписку ова два књижевна лика Варењке и Макара, Достојевски као да се обраћа самоме себи и својим одликама личности који један књижевни лик критикује код другог. Достојевски као да овим делом даје преписку свог ЈА, са својим другим ЈА (над ЈА). Он сам је био дубоко мисаон човек и био је као и свако пролазно биће свестан своје беде и смртности, неретко је живео у дуговима и писао разне фељтоне и чланке да би дуговања исплатио. Дакле писац је био свестан својих личних мана које приказује кроз један од ова два књижевна лика у роману, код Макара Алексејевича, а та мана, назовимо ту особину тако, је била пишчева дубока забринутост за друге људе. Коју је он уочавао код себе и у преписци Варењка ту особину критикује код Макара Алексејевича, што ми донекле наговештава да се Достојевски, можда овом преписком у њеним филозофским и психолошким деоницама обраћао самоме себи. Наравно, иако јако млад кад је издао ово своје прво дело, Достојевски је био свестан поразне чињенице да највећи филантропи, алтруисти, или ти човекољупци највише и страдају због бриге за другим људима, што је најбоље својим примером показао Исус Христос, зар не, својим распећем на крсту, дакле тога је Ф.Д. био свестан и ту своју особину код себе критиковао је још у својој раној младости чак и у овом роману! Наравно Макар Алексејевич је много више дат као психолошки и филозофски лик од многих других књижевних ликова тог времена. Он иако велику пажњу обраћа на материјалне ствари и одевне предмете. Увиђа с друге стране њихову безначајност у односу на друге човекове животне бриге и проблеме, и тиме даје једну сасвим другу и вишу перцепцију реалности коју и сам писац поседује. Он увиђа безначајност тих чизамам које носи, и тог ђона који му је отпао, у односу на проблем који се указује услед откривања преписке ова два књижевна лик, и у односу на неправду коју чине Варењки неки бескрупулозни мушкарци. |
| 8 |
Он даље говори кроз Макарија да и кад сиромашку добростојећи учини какав прилог, он му после броји сваку пару, и тако даје један безизлазан круг око кога се врти класна подела друштва која се готово и не мења. Или се родиш богат или умреш сиромашан то ти је што ти је. Шалим се наравно увек треба имати зрно вере и наде да ћеш нешто променити на позитивно својим жжживотом. И у овој књизи, као и у животу, представљен је проблем који имају људи са сплеткама. Умесном дружењу ова два лика почеле су се супротстављати гласине комшијске, да су њих двоје у некаквој љубавној вези, што је много узнемирило маторог чиновника Макара. Што се тиче оног ситног – али битног размишљања о животу и животним потрепштинама, то је можда оно што даје најреалистичнију слику преписке између Макара и Варваре. Њих двоје се једно другом обраћају са пуно љубазности и поштовања и бригом једно за друго и негом показују своју љубав, али пријатељску љубав. Варавара своје проблеме Макару исповеда. Он њој нуди помоћ и решење у најтежим тренутцима и све то сазнајемо само кроз њихова писма. Некако ми овај роман одаје утисак оног филма када се цела радња одвија у затвореној просторији. Нико од ликова се не појављује у отвореном простору. Тако и у овом роману нема приказа њихових стварних сусрета иако се писмима наговештава да их је било, нити нам писац говори кроз друге ликове, већ само свет виђен очима Макара и Варваре, мало уштогљено али тако је почео Достојевски. Оно што Макара Алексејевича приближава А. Акакијевичу, Гогољевом чиновнику из Шињела, јесте управо његова забринутост око одела, промене чизама, мараме, дугмади, све је то старо од одеће што он мора променити у свом одевању да му се надлежни у канцеларији не би подсмевали, и ту видимо паралелу и највећу сличност са Акакијевичевом бригом око промене свог старог искрзаног и поцепаног шињела. Само што је Акакије тим својим старим шињелом готово опседнут. Он сваког дана од уста одваја, што би се рекло, да би имао да плати за нови шињел у коме он заправо види излаз из своје скучености и незадовољства животом. То је приказано заправо овим делима руске реалистичне прозе. Тражење излаза из беде људског живота, били ми те беде свесни или несвесни, кроз ствари у којима налазимо уживање. Па тако Акакије Акакијевич тражи излаз у шињелу а када му га украду он не може више да живи, а Макар код Достојевског излаз из беде коју увиђа код себе и свега око себе тражи у набављању нових чизама, марамама, дугмади, цигарама и осталим ситницама. Зато и кажем да сви реалистички ликови у књижевности живе ситно – али битно. Јер је задовољавање таквим ситницама њима још и остало битно у животу. С друге стране ако потражимо узрок те проблематике размишљања и опседнутости стварима ових књижевних ликова. Увиђамо да се иза тога крије њихова забринутост о перцепцији. Дакле да би их околина више поштовала, да би стекли углед који већ немају, или да им се макар не би подсмевали, они постају оптерећени стварима које носе и ситницама у којима уживају у животу. Тиме надопуњују ону празнину и беду у животу. |
| 9 |
У роману Бедни људи, Достојевски нас упознаје са својим књижевним ликовима и њиховим животима кроз писма Макара Алексејевича и Варваре Алексејевне. Њихов допис траје месецима и они нас на тај начин, дакле, упознају са својим начином живота, својом реалношћу, својим страховима, надањима, жељама и бригама. Али и откривају једно пред другим детаље своје прошлости, па чак и детаље о својим личним тежњама и ситним греховима. Варвара Алексејевна тако у једном одељку романа у свом писму Макару Алексејевичу записује и на неколико страна какав је живот водила док је била девојчица и школовала се у пансионату од очеве мале плате, пише о очевим дуговима, о болести и тешком животу, сиромаштву, зловољи, смрти и преласку ње и њене мајке у друго место код даље рођаке, о наравима и карактерима људи са којима тамо живи. И све то обичном читаоцу даје утисак искрене приче девојке која је све то заиста и проживела, јер су све ситуације реaлно описане, па чак иако су поједини ликови превише карикатурно дати, и они наличе рeалним личностима. То је оно што је у овом роману Достојевски успео да погоди у описивању реалности у животима сиромашних људи ондашње Русије. Такав реалан опис живота, људи и ликова које тумаче у његовом делу као на филмској сцени једног од највећих писаца руске реалистичке књижевности. Ово је управо и издвојило Достојевског од других писаца и мора других романа у тадашњим књижевним круговима и лансирало га у једног од већих представника реализма у књижевности. Међутим глорификација Достојевског је данас и иначе у проучавању књижевности можда претерана јер до данас су се у књижевнсоти појавили многи други писци књижевног па чак и магичног реализма у књижевности који чак на много занимљивији начин, од по мом мишљењу застарелог Достојевског, приказују животе обичних људи њихове бриге, грехове, потребе и слично. Па иако овај роман у основи има исту причу као и Гогољев Шињел, ипак је Достојевски свог чиновника Макара много више лишио површности Гогољевог чиновника који је сав стегнут, ситан и психолошки уштогљен књижевни лик. Достојевски свог чиновника психолошки продубљује, даје му чак и једну културну ширину, његов чиновник за разлику од Гогољевог чак и одлази у позориште иако је сиромашан човек, наиме он иако целог живота ради у истој служби и иако је предмет подсмеха својих колега, он ипак води занимљивији приватни живот за разлику од Акакијевича код Гогоља. Има у његовом животу и описа познанстава и дружења и са књижевним уметницима и сличног. Међутим однос према животу, материјалном богатству и стварима је сличан код обојице чиновника. Макар Алексејевич се у једном свом писму Варвари Алексејевној чак и дотиче односа према сиромаштву који има већина људи који су материјално већ збринути. Он каже да људи већином на сиромашног човека гледају као на истрошену крпу, гледају га подозриво и са непоштовањем. Он јој чак у писму каже, да сиромашан човек као такав јадан и свестан своје беде и сам на себе гледа као на чудновату особу и нема поверења у друге људе. |
| 10 |
Овај роман је донекле на почетку осмислио као причу о свом животу, али касније га је много више надоградио, убацујући у роман и друге књижевне жанрове, цитате многих познатих шпанских али и античких писаца, такође је у роман убацивао многе своје филозофске, религиозне и уопште мисли о животу што роману Дон Кихот и даје једну пуноћу и важност. Овај роман је по својој тематици толико широк и свеобухватан да када раслојимо сва та дешавања, дијалоге, монологе па и наравоученија главног јунака али и његову трагичну судбину, увиђамо колико је богат и утицајан на читаоца који има смисла за разумевање онога што је писац хтео да каже. Оно што је такође мени бар интересантно за овај роман било, је то да сам га читајући, осећала писца и његов лични печат у свакој од пустоловина главног јунака. И стекла сам утисак да, да бих добро схватила роман уопште није било потребно добро познавати пишчеву биографију, што донекле и јесте тачно ако искључимо позитивистичко схватање књижевне уметности и њеног тумачења. У овом Сервантесовом великом књижевном остварењу такође јако је присутно писање кроз дијалог два главна књижевна јунака, Дон Кихота и Санча Пансе. У тим дијалозима има приметне пишчеве пародије на његов однос према религији, Хришћанству и догми. У тим дијалозима Дон Кихот је представљен углавном као велики проповедач на неки начин као преносилац те догме, подсећајући на хришћанске прве проповеднике који проповедају своју веру у спасење и добро. А с друге стран Дон Кихот подсећа кроз своје речи и на античке филозофе са једне стране и на глас обраћања моћника који је само моћан у својој глави а у стварности јадан, наиван и трагичан. Док је Санчо Панса насупрот њему приказан као велики рационалиста и кроз њега писац најчешће убаца свој лични глас и мисли. Санчо Панса је у овом делу глас народа. Што је нарочито упечатљиво када његов лик цитира шпанске народне мисли и изреке да би Дон Кихоту вратио глас разума. Санчо Панса се у обе књиге овог обимног Сервантесовог романа очајнички труди да помогне свом господару и врати га на прави пут. И најчешће у роману буде најинтересантније њихов однос који је представљен кроз два како физички тако и психички веома контрастна књижевна лика. Они се свађају убеђују један другог у истинитост својих тврдњи, Сачно је лукав и понекад жели да подвали Дон Кихоту и огребе се о њега, док је његов господар иако трагичан понекад и сам представљен као човек који веома рациоанално гледа на ствар али због своје величине која га спутава не види и своје могућности у ралној ситуацији. Размишљајући о овом делу сетила сам се и паралеле која постоји између Мигела де Сервантеса и Шекспира. Њих двојица су истовременици. Стварали су у исто доба своја књижевна дела на различитим територијалним поднебљима. Али оквирно њихова књижевност се по много чему може ставити у исти контекст. Посебно када је реч о пародији њихових дела. Али такође је приметно да су се обојица користили неким ранијим делима до којих су долазили од старијих писаца када су узимали мотив за своја велика дела. |
| 11 |
Међутим насупрот његовом стоји став Исидоре Секулић која се као млади стваралац нашла увређеном и прозваном да одбрани два уметника чијој је генерацији стваралаштва припадала. Овим текстом она се много замерила Јовану Скерлићу, који је једва дочекао да јој оштро врати критиком, што је и учинио одмах по њеном објављивању првог прозног дела књиге Сапутници коју је објавила 1913.године. Што се тиче Исидориног виђења критике и суда о уметничком делу, она уопште узевши има један веома напредан став према критичком изразу. Сматра да критичар не треба да критикује писца као личност већ његово дело, управо таквим схватањем она се ограђује од дотадашњег позитивистичког виђења књижевне критике какву је имао Скерлић. Исидора Секулић насупрот њему сматра да читалац, тумач или критичар дела, треба дубоко да понире у уметничко дело и у њему тражи оно есенцијално важно од чега је писац пошао у свом уметничком стваралаштву. Она тражи и најмању уметничку и естетску вредност па да сматра да је уметничка творевина успели и верни приказ пишчевог уметничког исказа. Зато је њена књижевна критика толико пикантна и модерна. Пикантна, зато што је тражила иглу естетике у сену обимног уметничког дела или исказа, не би ли оправдала уметников уметнички исказ, и имала је велико разумевање и ширину за схватање уметности, а модерна зато што је и сама стварала модерна књижевна уметничка дела и јавила се у том периоду и била на зачељу модернизма у српкој књижевности. Али њен књижевни суд је такође био меродаван и уважаван. Она нимало није лаички нити наивно приступала књижевним делим нити уметности. Баш насупрот, за своје време је била веома едукована у токовима светских и европских књижевних токова. Пратила је не само збивања на пољу књижевности и књижевне критике, већ је била и познавалац других видова уметности, сликарства, музике, позоришта и критике истих. Имала је велики слух за оно што је добро код уметника, а са друге стране њен суд је био веома прецизан. Сматра се да је Исидора Секулић била најоштрији оцењивач свог времена, она је говорила без длаке на језику о ствараоцима свог времена али и другима о којима је писала и увек је имала исправан књижевни суд. Њена књижевна критика потпада под њен есејистички рад. Прва је међу домаћим књижевницима препознала предност есејистичког облика стварања и чак је и сама рекла да је она пре Вирџиније Вулф почела писати овом књижевном формом. Њена књижевна критика је субјективистичка али и експресионистичка и иманента. Такође је за њену критичку реч јако препознатљив њен поетски тон и приказ самог виђења појединог уметника о коме даје свој критички суд. Тако се рецимо врло поетички изразила приликом сагледавања једног Растка Петровића који је у то време био омражени млади стваралац, она је и за њега и за његово дело имала разумевања и речи хвале. Рекла је да је он змај у нашој књижевности који је својим уметничким делом спреман високо да узлети, да се у његовој књижевности осећа срчаност и ударање дамара страсти којом он ствара своје песме. |
| 12 |
Као што Дон Кихоте има још само једну мушицу у глави, тако је и Санчу остала мрва лаковерности, али се ова даје оправдати вишим умом његовога господара и његовом приврженошћу према њему. И ту сад почиње диван призор. Ова два човека, неразлучна, позајмице објашњавају, допуњавају један другога; удружени у циљу у исти мах племениту и безумну; творећи глупости и зборећи мудро; изложени потпрду људи, па и њиховој неотесаности, и износећи махне и глупости оних који се њима подсмевају и злостављају их; у прве побуђујући у читаоца смех, онда његово сажаљење, најпосле највећу његову симпатију; умејући да га разнеже и развеселе, давајући му у исти мах забаве и науке; најзад, у вечиту међусобну контрасту, као и у контрасту свом према осталом свету, творећи непокретно дно од огромна, вазда нова драмата. Нарочито у другом делу Дон Кихота може јасно да се види нова мисао његовога писца. Ту о тумараћим витезовима има толико помена колико да се настави први део, колико да исти општи план везује оба дела. Али то није више само пародија романа о витезовима; то је књига практичне философије, збирка максима и парабола, блага и разложита критика целога човечанства. Кад је Санчо постао губернатор острва Баратарије, ко није помислио, да ће овај импровизовани владар починити више лудорија неголи Дон Кихоте, кад је испаштао у Сијери Морени? Али Сервантесов ђеније имао је у виду други циљ, ако и није заборавио да забавља читаоца. Хтео је да покаже да хваљена наука о прављенију људима није искључна тајна једна фамилије, или једне касте, да је она приступачна свакоме и да се за њу иште нешто важније од познавања закона и излучивања политике: здрав разум и благе намере. Не прелазећи сферу свога духа, не излазећи из свога карактера, Санчо Панса суди и влада као нов Соломон. Управо комика није у толикој мери уз Дон Кихота, колико уз Санча, јер онај хоће да се плеће у тадашње књижевничке лудорије и због тога је ишчилео од чести; али код његовога коњушара, код мудрог и енерђичног губернатора од Баратарије, те дивне смесе умља и лудости, није остарила ни једна црта; он је створ за себе, трајан комични тип. Други део Дон Кихота изашао је на десет година после првога. Кад је Сервантес написао први део, није помишљао на то да га настави. Тада је то била таква мода. А ни Авељанедино продужење није побудило Сервантеса да он своје продужење напише, јер је ово већ било скоро готово кад се Авељанеда јавио. Управо, Дон Кихоте остао би недовршен да је био само литерарна сатира. У поменутој намери Сервантес се наново латио ствари и наставио је. Ето зашто су оне после тога дела јединствени изузетак у књижености: други део, који је изашао после постигнуте намере, а првоме не само да је раван, него га надмашава. А то је зато што му изведење није слабије, што му је руководна мисао виша и плоднија; јер ово дело збори свим народима, свим временима, јер збори човечанству свесветским језиком; јер се у њему даје највиши израз природном здравом разуму. Нема у свету приче која ће се боље допадати сваком узрасту, сваком укусу, сваком карактеру, сваком стању. |
| 13 |
Дон Кихоте постаје разборитији, а његове речи мудрије. На другом је крају дежмекасти Санчо, који у физичком као и у моралном погледу стоји у савршеној опреци са својим витешким господарем. Но његов гегачки разум дивно се прилагођава Дон Кихотовом идеализму, те из тога савеза настају кад што разговори невероватно свесни. Он свога госу јако воли; воли га с његове лудости, у којој назире нешто свечано, надчовечно. И простачина Санчо овако означује свој однос према Дон Кихоту: «Да сам имао искру памети, ја бих свом госи давно окренуо леђа, но тако је можда хтела моја судбина, или тачније да кажем, моја зла срећа. Сад морам и на срамоту да касам за њим. Обојица смо из једнога краја; његов хлеб јео сам дуго времена, те сам му зато срдачно одан. Ништа не може да нас раздвоји, док нам мотика и лопата не ископа заједничку постељу». И тако верни Санчо, које за љубав а које за невољу, каска за витезом Жалосног Лица све дотле, док се не докопа обећаног острва; а кад се трбушко на њему настани као самозвани гувернер, он је своје васпитање окончао; једна искра племените Дон Кихотове природе уселила се нечујно у његову гломазну душу. «Санчо ће одселе подсећати на Маркулфа, Саламунова лакрдијаша, кроз чија се уста, у кратким изрекама, испољава искуствена мудрост простога народа». Што год више Дон Кихот осваја нашу симпатију, с тим напоредо у нашем срцу расте и самилост према његовим бедама. Нарочито нас дирају мистификације којима га бездушна руља (она у дроњцима, као год и она у свиленим рукавицама) непрестано дира. Док га коњушари својски лемају, ни пола јада; он их напослетку изазива; али кад га великаши излажу порузи да би се, бајаги, разонодили, то нас може страшно да озлоједи. Човек се често срди, гледајући га шћућурена у кавезу, као какву зверку, и то благодарећи нечувеној пакости једног педантног свештеника и једног злурадог берберина. Боже драги, жалосно ли се свршава витезова пустоловина! Дон Кихоте подлеже у борби са тобожним витезом Белог Месеца, а да би се покорио унапред утврђеним условима, он је дужан да се врати у завичајно село и одрече витештва. Али то значи сувише много од њега захтевати; одричући се своје чаробне утваре, он се уједно одриче и живота. Лишен свога идеалног позива, он нема већ разлога да живи. И Дон Кихоте, заједно са сабљом од мегдана, напушта и свој дојакошњи понос, па се даје у врлудање као човек изгубљен. Деси се некако те крдо свиња, на пољском друму, претрчи преко њега, а он ни да мрдне. «Пусти их нек иду», вели сетно Санчу; «ту сам крваву увреду потпуно заслужио својом неваљалштином, и Бог би ме, као побеђеног витеза, имао осудити на какву срамотну казну: да ме поједу лисице, да ме изуједају осе, или да ме потлаче свиње». Хладњење и сталожавање његовог витешког заноса не слути на добро: Дон Кихоте не назире више у крчмама утврђене дворове: зао белег! Неће потрајати дуго и он ће оздравити од свог лудила, али ће уједно лећи логом да се више не дигне. Док је у њему тињала искра одушевљења, дотле је поносити Манчанин имао смисла за живот; чим нестаде заноса, његово се испијено лице угаси као догорели фитиљ. |
| 14 |
Као да са њим шалу збија и сама судбина. На ударце његова палоша она одговара ударцима дренове батине; човек јури за витезовима, а наилази на говедаре; чини му се да је назрео незнабожачке војске, а оно се пред њим стварају овце и овнови; кад се најсвечаније излаже опасности да западне у душманске руке, противници га поштено излемају, или му се напросто изругају. Но има и горе нешто: његови умишљени заштићеници, тобожње жртве којима незван у помоћ прискаче, узвраћају му за његове нетражене услуге грајом и кикотањем. Робијаши, којима је окове скинуо, хоће да га каменују; најштедрије његове намере изврћу се за њ у беду и срамоту. Од почетка до свршетка свог пустоловског предузећа, племенити витез узлеће непрестано «небу под облаке», али се редовно стрмоглављује и потрбушке пада у највулгарнију прозу. Па ипак покрај свега тога, Дон Кихоте остаје, у суштини својој, благородан и честит. Код толиких својих смешних страна, он се ипак отима презиру. Све је око њега лаж и варка, све, осим његове храбрости. Ако су његови доживљаји умишљени, његово је јунаштво истинито; ако се његови подвизи изврћу у шалу, он томе није крив. Да су млинови били горостаси, а овнови незнабожачка војска, он би једнако на њих јуришао. Кад се, испребијан батинама, сруши у ћоше какве механе, он то чини достојанствено, као да је пао где на бојном пољу. Његово је лудило иначе сушта мономанија: његовој глави недостаје само једна даска. Ако изузмемо његову фикс-идеју, овај је несрећни витез најпаметнији и најумеренији човек на свету. Сетимо се само његових савета коњушару Санчу! Сетимо се његових дисертација књижевних! Ту би имали шта да науче и многи доктори из Мадрида и Саламанке. Дон Кихоте разлаже о љубави као какав песник из старе Провансе. А какви су тек његови начини опхођења? Тај сеоски хидалго, коме је усуд усудио да своје дане проводи међу коњушарима и чобанима, био би достојан да се креће међу кнежевима. Тон његовог говора увек је узвишен; он се «торжествено» носи чак и у опхођењу са козарима; хајдучком арамбаши каже у разговору «ваша милост», а крчмаревој служавки «лепа и велможна госпо». У његовом су поштовању све жене једнаке, у његовом срцу сви људи равни. Овај је луцкасти витез збиља један витез, и то савршени витез. Врло је вероватно да Сервантес није свог јунака једним махом створио. Кажу, додуше, да је он, у први мах, збиља хтео да у њему дадне просту карикатуру витешких романа, другим речима, да исмеје један погрешни правац у књижевности, али да се доцније предомислио и у Дон Кихоту саздао сатиру људске таштине уопште. Како већ било, читалац има импресију као да је писац свога јунака зачео између два грохотна подсмеха, и да је његову слику довршио у неко тужном расположењу, уздишући чисто над његовим невољама. У првом делу своје књиге писац је са својим јунаком ужасно немилосрдан; он га увлачи у све могуће авантуре, из којих Дон Кихоте излази обично или обружен, или испребијан. Ако га, у неку руку, морално и заштићује, он га материјално излаже свакојаким незгодама. Има у Дон Кихоту страница које би читалац врло радо прегорео. |
Комментарии